Pitanje: Kako da steknem trajnu unutrašnju radost?

Šri Činmoj: Stalnim, bezuslovnim davanjem sebe. Svaki put kad damo nešto svoje bezuslovno, Bog nam smesta zauzvrat daje nešto Njegovo. Ako damo čovečanstvu ono što imamo – samo malo brižnosti, samo malo ljubavi – smesta će nešto božansko spontano ući u nas.

Pretpostavimo da nekom čoveku daš pet dolara. Prirodno, očekuješ nešto zauzvrat, makar samo osmeh, ili „hvala ti“, ili neko priznanje. Davanje i uzimanje je zakon života na zemlji. U božanskom davanju treba da osećaš da je tvoj zadatak da toj osobi daš pet dolara zato što si iznutra primio unutrašnju zapovest. Čim si to dao, oseti da je razmena završena i da si odigrao svoju ulogu. To je božanski način davanja.

Unutar te osobe postoji neko, a taj neko je Bog. Na neki način Bog ti smesta daje radost proširujući tvoje srce, tvoju svest, tvoju težnju. Ali, ako osećaš da od te osobe treba da dobiješ nešto, onda si pravi gubitnik. Bog samo kaže: „Dobro, pošto hoćeš da poravnaš svoje račune, ja neću da se mešam. Ti mu daj pet dolara, a on će ti dati nešto zazuzvrat. Prodavac i kupac su tu; to je poslovna razmena. Ne trebam im Ja za njihov posao“. Ako se ponašaš na taj način, nikad nećeš steći pravu, trajnu radost. Čak i ako nekom učiniš uslugu, pa ti ta osoba uzvrati nečim u bezgraničnoj meri, tvoja radost neće biti trajna. Ali, ako samo daš ono što iznutra osećaš da treba, bilo da je u pitanju novac, ili ljubav, ili brižnost ili bilo šta svoje, onda će ti treća osoba, Bog, dati ono što On ima. On će ti smesta dati Njegovu Ljubav, Njegov ponos, Njegov beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.

Na nesreću, u današnjem svetu mi ništa ne radimo bezuslovno. Čak ni ne meditiramo bezuslovno, ni minut. Kad sednemo da meditiramo, očekujemo nešto malo Svetlosti ili malo radosti. Ali, zar smo prosjaci? Naš odnos prema Svevišnjem je kao odnos deteta prema njegovom ocu ili majci. On je naš Otac, On je naša Majka, On nam je sve. Dakle, ako On od nas iznutra traži da mislimo na Njega, da meditiramo na Njega, učinićemo to zbog naše bezgranične ljubavi prema Njemu. Ostatak potpuno zavisi od Njega.

Čim počnemo da se molimo, treba da znamo da nam je sposobnost za to došla od Boga. Čim počnemo da meditiramo, treba da osetimo da nam je sposobnost za to došla direktno od Boga. Ako nam je On dao sposobnost da se molimo i meditiramo, zar nam neće isto tako dati sposobnost da primimo Njegovu Svetlost i Blaženstvo? Davanje je jedan oblik sposobnosti, a primanje je takođe oblik sposobnosti. On će nam automatski dati tu sposobnost ako ne očekujemo ili ne zahtevamo ništa od Njega.

Mi činimo sebi život jadnim zbog toga što očekujemo nešto, bilo od rođaka, bilo od prijatelja, bilo od poznanika. Čak i kad očekujemo nešto od sebe, što mislimo da imamo sva prava da očekujemo, razočaramo se. Isto tako, očekivanje upropašćuje božansku prirodu nesebičnog davanja. Onog trenutka kad očekujemo nešto od nekog, mi nesvesno ili svesno guramo sebe preko granica svojih sposobnosti. Tad ulazimo u užasnu pometnju. Ali, ako volimo stvarnost i božanstvenost u sebi i drugima, onda će nam Svevišnji koji je u toj stvarnosti i božanstvenosti dati mnogo više nego što očekujemo.

Nijedno ljudsko biće na Zemlji ne može nam dati trajnu radost; jedino Svevišnji u nama može da nas ispuni trajnim Mirom i Blaženstvom. Ma koliko puta da ti se nasmejem, ma koliko da si popularan među drugima, nikad nećeš steći zadovoljavajuću radost. Ali, ako igraš svoju ulogu božanski, dobićeš darove od Svevišnjeg. A bilo koji dar od Svevišnjeg sigurno će ti doneti stalnu radost.

Svevišnji daje ili iz dubine nas samih, ili pomoću neke druge osobe. On ne mora da se pojavi pred nama kao blistavi oblik. Ne, On može da nam pruži tu trajnu radost na mnogo načina. On može da nas nagradi na personalan način ili na impersonalan način. Mi naprosto treba da odigramo svoju ulogu, a Svevišnji će nam dati trajnu radost na Njegov način. Mi ne znamo kakav je Njegov Način. Zato, hajde da prepustimo Njemu da čini što Mu je volja sa nama i za nas.