Pitanje: Kad meditiraš na nas i kad gledam u tebe, pomislim da bi trebalo da se potrudim da budem što je moguće skromnija, čistija i prijemčivija. Da li je to ispravno, ili trreba da naprosto zaboravim na sve to i držim svoj um otvorenim?

Šri Činmoj: Ovo je veoma značajno pitanje. To zavisi od pojedinca. Ako je neko moj učenik, ili sledbenik – to će reći, neko ko je svesno prepustio meni odgovornost za svoj duhovni život – ako postane pomizan prema meni, ako postane uljudan i veoma posvećen, onda će dobiti najviše od mene. Međutim, ako je nadmen, tvrdoglav i ohol, neće biti u stanju da primi ništa od mene.

Ti sad dolaziš u Njujorški centar, pa se možeš smatrati mojom učenicom. U tvom slučaju, kad ponudiš svoju poniznost, molim te, oseti da ta poniznost ne dodiruje moju ljudsku ličnost. Oseti da ta poniznost ulazi u Svevišnjeg u meni koji zaslužuje sve od tebe. Ja nisam ničiji Guru. Tvoj Guru, tvoj Učitelj, je Bog. Tvoj pravi Učitelj je u meni. Moj Učitelj, moj pravi Učitelj, je u tebi. A pošto ja imam unutrašnju svetlost i unutrašnju mudrost, kad uđeš u mene, ja se potrudim da iznesem na površinu tvoju dušu koja teži. Kad postoji posvećen osećaj prema meni, posvećena ljubav, božanska ljubav, onda postaješ jedno sa mnom, dobijaš ono što ja imam. Ja sam živeo život duhovne discipline u ašramu dvadeset godina, pa ti nudim duševni mir, unutrašnju svetlost, unutrašnju mudrost koju sam stekao.

Kada si učenik, u početku uvek je najbolje da uđeš u učiteljevo srce svesno i sa poniznošću. Ta poniznost nije poniženje. Kad nekog ponize, on bude slomljen; ali, poniznost je osećanje potpunog jedinstva. Ti osećaš da si apsolutno jedno sa mnom zato što je Bog gospodar svega, Uzrok Svega. Kad pokažeš poniznost, to je tvoja sopstvena božanska osobina koja ti omogućava da postaneš potpuno jedno sa mnom. Ja nisam superioran, a ti nisi inferiorna. Ali, svojom poniznošću ti možeš da uspostaviš jedinstvo sa mnom sa krajnjom slatkoćom. Probaj da sa svojom poniznošću, nežnošću, slatkoćom, božanskom ljubavlju uđeš u mene i osetiš svoje postojanje u meni. Kad jednom uđeš u mene, onda je moj problem, moja dužnost, moja odgovornost da ti dam ono što ti treba, Milošću Svevišnjeg.

Ali, neki ljudi su došli ovde samo da dobiju unutrašnji mir ili unutrašnju radost. Oni nisu moji učenici; oni mi nisu prepustili odgovornost za svoje živote, a ja tu odgovornost nisam preuzeo. U njihovom slučaju, kad me pogledaju, oni treba da zaborave na sve i učine svoj um apsolutno tihim, mirnim i praznim – poput prazne posude – i da ne dopuste ničemu da uđe u njega tokom meditacije. Ako oni drže u posudi svog uma strahove, brige, sumnje i slično, posuda će biti puna. Šta ja tu onda mogu? Posuda se mora isprazniti da bi se mogla napuniti božanskim Mirom, božanskom Ljubavlju, božanskom Radošću, božanskom Harmonijom.

Kad je posuda prazna, u pojedinca mogu da uđu božanske misli i da tu rastu. Kao što u nama rastu obične misli, nebožanske misli, isto tako rastu i božanske misli. Kad nebožanske misli izrastu u nama, na kraju nas one unište. Sumnja ulazi u nas, potom strepnje, brige, potištenost i destruktivne osobine. Ali, ista ta posuda može da, umesto toga, sadrži božansku Istinu, božanski Mir i božansku Svetlost. Ako posuda nije ispunjena božanskim mislima, onda će svi posetioci koji dođu biti nebožanski. Oni će delovati kao lopovi, provalnici i ubice. Ali, kad je posuda ispunjena božanskim mislima, pojedinac prima sve božanske darove koje Bog ima da ponudi.

Tako treba da čine oni koji nisu moji učenici, koji samo dolaze ovamo jednom nedeljno i koji hoće da imaju malo mira i ništa više. Ali, oni koji hoće da ostvare Boga u ovom životu, koji hoće da imaju beskrajni Mir, beskrajnu Svetlost i beskrajno Blaženstvo, koji zaista hoće da ostvare najviše na zemlji, moraju da slede duhovni put. Ja imam put; put imaju i drugi Učitelji. Svaki Učitelj ima svoj put, a na kraju, svi putevi vode istom cilju. Svi putevi vode u Rim, ali čovek mora da ide jednim putem. Oni koji ovde meditiraju, a nisu moji učenici, na kraju će osetiti da im je neophodan duhovni Učitelj. Ja im ovde dajem inspiraciju. Onda, kad budu inspirisani, kad budu poželeli da idu do kraja puta, do krajnjeg Cilja, oni će probati da nađu svog učitelja. Tada će im taj učitelj, duhovni Učitelj, reći šta treba, a šta ne treba da rade.