Pitanje: Kako da znamo da li dobro meditiramo ili ne?

Šri Činmoj: Kako da znamo da li dobro meditiramo ili ne? Lako možemo da znamo da li dobro meditiramo ili ne po tome kako se osećamo, vidimo i mislimo. Ako odmah nakon meditacije imamo dobar osećaj prema svetu, onda znamo da nam je meditacija bila dobra. Ako gledamo svet sa ljubavlju uprkos njegovim nesavršenostima, ako možemo da volimo svet čak i dok vidimo njegove bezbrojne nesavršenosti, onda znamo da nam je meditacija bila dobra. I ako odmah nakon meditacije imamo dinamičan osećaj, ako osećamo da smo došli na svet da učinimo nešto, da postanemo nešto, to ukazuje da smo obavili dobru meditaciju.Taj osećaj da imamo da učinimo nešto ne znači da hranimo svoju ljudsku ambiciju. Ne! Čim pokušamo da nahranimo svoju ljudsku ambiciju, ona će nas obaviti poput zmije. Mi smo došli na svet da uradimo ono što Bog od nas želi da uradimo. Došli smo na svet da postanemo ono što Bog od nas želi da postanemo. Ono što Bog od nas želi da uradimo je da izrastemo u samu Njegovu sliku. Ono što Bog hoće da budemo jeste da budemo Njegovi posvećeni instrumenti. Ako tokom naše meditacije steknemo osećaj da Bog od nas želi da izrastemo u samu Njegovu sliku, da od nas hoće da budemo Njegovi posvećeni instrumenti i ako se to osećanje pretvori u delo nakon naše meditacije, možemo biti sigurni da smo meditirali dobro.

Ali, najlakši način da znamo da li smo imali dobru meditaciju je da osetimo da li Mir, Svetlost, Ljubav i Blaženstvo iznutra izlaze na površinu. Svaki put kad na površinu izađe Svetlost, ili kad izađe Ljubav, ili kad izađu Mir ili Blaženstvo, celo naše telo će biti prožeto tim božanskim kvalitetima. Kad imamo takvo iskustvo, znamo da smo veoma dobro meditirali. Svaki put kad te osobine izađu na površinu, sigurno ćemo osetiti da se prisećamo jedne zaboravljene priče. Te zaboravljene priče se možemo setiti jedino kroz meditaciju. Tu priču je napisao sam tragalac, tragalac u nama. To je njegova tvorevina, ali smo mi to zaboravili, a meditacija nam je vraća u pamćenje. Kad se setimo te priče, preplavljeni smo radošću što smo stvorili tako lepu priču i što je to priča našeg života.

Pitanje: Kako možemo da naučimo da meditiramo? Ja verujem u Boga, ali mi je veoma teško da meditiram.

Šri Činmoj: Najbolji način da naučite da meditirate je da se povežete sa ljudima koji već neko vreme meditiraju. Oni nisu u poziciji da Vas uče, daleko od toga. Ali, oni jesu u poziciji da Vas inspirišu. Ako imate prijatelje koji znaju da meditiraje, samo sedite kraj njih dok meditiraju. Nesvesno, Vaše unutrašnje biće će moći da od njih uzme određenu meditativnu moć. Vi od njih ništa ne kradete, već Vaše unutrašnje biće prima pomoć od njih bez Vašeg spoljašnjeg znanja. Ako želite da Vas vodi neki duhovni Učitelj, sam pogled tog Učitelja će Vas u tišini učiti kako da meditirate. Učitelj ne mora da spolja objašnjava kako se meditira ili da Vam daje neki određeni oblik meditacije ili mantru. On će naprosto meditirati na Vas i iznutra Vas učiti da meditirate. Vaša duša će ući u Učiteljevu dušu i od njegove duše će Vam preneti poruku, znanje, kako treba da meditirate.

Ja sam veoma malom broju učenika spolja dao neki specifičan oblik meditacije. Ali, imam stotine učenika i većina njih zna da meditira. Kako su naučili? Kad meditiram u centrima, ili na javnim skupovima, oni vide i osećanju nešto u meni. A šta je, zapravo, to što vidi? Njihove duše. Njihove duše ulaze u moju dušu i uče od moje duše, a potom sa tom mudrošću duše uče učenike da meditiraju. Svi pravi duhovni Učitelji u tišini poučavaju svoje učenike i poštovaoce meditaciji. Kad pravi duhovni Učitelj meditira, Mir, Svetlost i Blaženstvo se spuštaju odozgo i ulaze u iskrene tragaoce. Oni onda automatski iznutra uče kako da meditiraju.

Lakše je učiti da meditirate ako imate Učitelja, zato što dobijate dodatnu pomoć od Učiteljeve svesne brige. Ali, ako nećete da sledite neki određeni put ili nećete da budete pod vođstvom nekog duhovnog Učitelja, ako samo hoćete da naučite da malo meditirate i tragate za ostvarenjem Boga, onda je najbolje da se povežete sa duhovnim ljudima u koje imate vere. Oni će Vam pomoći nesvesno. To Vas, međutim, neće odvesti vašem Cilju. Naučićete da hodate, ali nećete moći da hodate brzo. Nećete moći da trčite brzo, brže, najbrže prema svom cilju. Za to će vam trebati više lekcije, unutrašnje i dublje lekcije, od nekog duhovnog Učitelja.

Pitanje: Ne znam šta će biti sa mnom u budućnosti i dosta brinem za svoju sudbinu. Da li je to u redu?

_Šri Činmoj: Nije, ne bi trebalo da brinemo. Trebalo bi da imamo nepokolebljivu veru u Boga, u našeg Unutrašnjeg Pilota ili u našeg duhovnog Učitelja. Trebalo bi da osećamo da Bog ne samo da zna šta je najbolje za nas, već da će On i učiniti ono što je najbolje za nas. Mi brinemo zato što ne znamo šta će nam se dogoditi sutra, pa čak ni narednog minuta. Ali, ako možemo da osetimo da postoji Neko ko misli na nas beskrajno više nego što mi mislimo na sebe i ako možemo da svesno prepustimo svoju odgovornost Njemu, rekavši: „Ti budi odgovoran. Večni Oče, Večna Majko, Ti budi odgovoran za ono što činim i govorim i u šta izrastam“, onda će naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnost postati Njegov problem. Sve dok mi pokušavamo da budemo odgovorni za sopstveni život, osećaćemo se jadno. Nećemo moći da ispravno upotrebimo čak ni dva minuta od dvadeset četiri sata koja imamo.

Ponudimo svesno Bogu samo naše postojanje – ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo je težnja da izrastemo u samu sliku Božiju, u beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. A ono što jesmo, u ovom trenutku je samo neznanje, more neznanja. Ako možemo da Bogu damo i vapaj naše težnje i more našeg neznanja, naš problem je rešen. Ne bi trebalo, i nije nam nužno, da ikad brinemo o svojoj sudbini. Zahvaljujući svojoj predanosti, duhovna osoba postaje nerazdvojno jedno sa Božijom Kosmičkom Voljom. Zasad se ne predajemo Božijoj Volji i zato patimo. Osećamo: ako mi ne učinimo nešto za sebe, ko će to onda učiniti? To, međutim, nije ispravno. Postoji Neko ko će učiniti sve za nas, a to je naš Unutrašnji Pilot. Ali, šta se očekuje od nas? Samo svesna predanost Njegovoj Volji. On će delovati u nama i pomoću nas jedino kad postanemo Njegovi svesni instrumenti. Kad možemo da osetimo da smo mi instrumenti, a da On sve čini, nećemo brinuti o svojoj sudbini, nećemo se plašiti za svoju sudbinu; jer, znaćemo i osećati da je ona u svevolećim rukama Boga, koji će učiniti sve u nama, pomoću nas i za nas.

Pitanje: Zašto bi trebalo da se koncentrišemo na srce, a ne na um?

Šri Činmoj: Pre nego što se koncentrišete na srce ili bilo šta drugo, samo razmislite o svom umu nekoliko minuta umesto da dozvolite umu da misli na nešto drugo. Odvojite se od uma i posmatrajte um. Posmatrajte šta je on učinio za vas i vidite da li ste zaista zadovoljni njegovom sposobnošću. Um vam je dao mnoge stvari, ali da li je te stvari vredno imati u duhovnom životu ili ne? U običnom ljudskom životu, um je od prevashodnog značaja. Bez njega ne bismo mogli da ispravno funkcionišemo. Međutim, ako stupite u duhovni život, videćete da su većina stvari koje vam je um dao samo informacije, a ne prosvetljenje. Između te dve stvari velika je razlika. Vi čitate knjige i pričate sa ljudima i tu dobijate mnogo informacija. Ali, gde je prosvetljenje? Možete pročitati stotine stranica ili razgovarati sa stotinama ljudi, ali prosvetljenje nećete dobiti. Dakle, kad mislite o tome šta vam je um dao, mislite istovremeno i na ono što vam je najviše potrebno i videćete da um nije ispunio tu potrebu. Pošto vas je vaš um razočarao, zašto biste se koncentrisali na njega?

Kad postanete potpuno nezadovoljni ograničenom sposobnošću uma, moći ćete da se koncentrišete na srce. Sve dok imate oromnu veru u um, um koji komplikuje i zapetljava sve, bićete osuđeni na razočaranje u svojoj meditaciji. Obični ljudi misle da je komplikovanje mudrost. Ali, duhovni ljudi znaju da je komplikovanje opasno. Bog je veoma jednostavan; Svetlost je veoma jednostavna. U našoj jednostavnosti i iskrenosti, a ne u komplikovanosti, prebiva prava istina. Komplikovanje ne može da nam ništa donese. Samo komplikovanje je uništenje.

Vi znate da postoji nešto što se zove duša. A gde je duša? Svetlost i svest duše prožimaju čitavo telo, ali postoji posebno mesto gde duša boravi najveći deo vremena, a to je srce. Ako hoćete prosvetljenje, ako je vaš krajnji cilj prosvetljenje, to prosvetljenje ćete dobiti od duše, koja je u srcu. Kad znate šta hoćete i gde da to nađete, razumno je da odete na to mesto. Inače to bi bilo kao da idete u gvožđaru da kupujete namirnice. Ako se budete koncentrisali na um, bićete razočarani i obeshrabreni i nećete dobiti ono što hoćete, zato što niste otišli na pravo mesto. Vaša unutrašnja inspiracija ne dolazi iz uma. Ne! Ona dolazi direktno iz vašeg srca. Srce vam može dati sve. Težnja je glasnik ostvarenja ili prosvetljenja. U težnji je seme ostvarenja. Težnja dolazi iz srca, zato što je prosvetljenje duše uvek u njemu. Pošto hoćete prosvetljenje i pošto srce može da vam ga pruži, a um ne može, treba uvek da se koncentrišete na srce.

Pitanje: Čitao sam spise modernih zapadnih filozofa da su duša i telo nerazdvojni. Da li biste, molim Vas, mogli da nam kažete kako Vi gledate na tu temu?

Šri Činmoj: Telo i duša su kao kuća i njen vlasnik. Duša je vlasnik tela, a telo je kuća. Oni su u nekoj meri nerazdvojni na određeno vreme. Možemo da telo nazovemo hramom. Unutar hrama je oltar, srce. Na oltaru je božanstvo, duša.

Hajde sad da govorimo samo o duši i telu, pošto je to Vaše pitanje. Treba da znamo šta duša može da nam pruži i šta telo može da nam pruži. Duša može da nam pruži ostvarenje. Telo može da nam pruži ispoljavanje. Kad uđemo u dušu pomoću meditacije, mi ostvarujemo Mir, Svetlost i Blaženstvo. Potom, kroz fizičko, mi dajemo te darove svetu. Kad pogledamo nekog, ili kažemo nešto, ili učinimo nešto, fizičko ispoljava ono što je duša doživela ili ostvarila. Mi smo ovde meditirali oko dvadeset minuta. Svi smo ušli u oblast duše u skladu sa svojim sposobnostima. Neki imaju veću težnju, pa su, prirodno, ušli dublje u svoju dušu; drugi imaju manju težnju i nisu zašli mnogo duboko. Ali, šta god da su osetili u unutrašnjem regionu, telo će to sada ispoljiti. Pre oko sat vremena, kad ste ušli ovde, niste doneli Mir ili Svetlost sa sobom. Nakon što ste došli, prizvali ste Mir, Svetlost i Blaženstvo. Sada su taj Mir, Svetlost i Blaženstvo ušli u Vas kroz dušu, a iz duše su sada ušli u Vašu fizičku svest. Ako biste sad stali pred ogledalo, videli biste razliku između onoga što ste bili pre jedan sat i ovoga što ste sada. Ta očigledna fizička razlika je posledica toga što fizička svest ispoljava Svetlost koju je duša prizvala.

Duša i telo se dopunjuju. Bez duše, bez vlasnika, kuća je beskorisna. Sve dok je duša u telu, možemo se nadati da ćemo ostvariti nešto, možemo se nadati da ćemo ispoljiti nešto, zato što je vlasnik tu. Ali, kad vlasnik trajno napusti telo, ono više nije od koristi. Kad je vlasnik tu i kad je telo u savršenom stanju, poruka duše se može pokazati i ispuniti. Vlasnik prodavnice ne radi na ulici. On radi u svojoj prodavnici. Slično tome, duša deluje u telu, kao i sa telom, pomoću tela i za telesnu svest. Telo će ispoljiti ono što duša ostvari. Da bi se ispoljila, duši je potrebno telo; da bi postiglo ostvarenje, telu je potrebna duša. Telo daje svoju sposobnost služenjem, a duša daje svoju sposobnost meditacijom. Na taj način se oni savršeno slažu.

Ali, morate da znate da govorimo o težećoj i prosvetljujućoj duši. Ako duša ne nastoji da inspiriše i prosvetli telo, ono će ostati slepo, neznalačko, mračno i nečisto. A bez saradnje tela, duša će ostati neispoljena, gotovo beskorisna. Često vidimo da duša vapi za ostvarenjem i ispoljavanjem pomoću tela, dok telo na to ne reaguje. Još češće vidimo da je telo fizički snažno, ali da ne teži za unutrašnjom svetlošću i istinom koju duša može da mu ponudi.

To je naša filozofija u pogledu odnosa između tela i duše. Telo i duša nisu nerazdvojni, već komplementarni. Duša može da postoji bez tela, iako ne može da se ispolji. Telo ne može da postoji bez duše više od nekoliko sati. Radi svog potpunog uzajamnog ispunjenja, telo i duša su potrebni jedno drugom.

Pitanje: Šta mislite o transcendentalnoj meditaciji, a to je meditacija uz upotrebu mantre?

Šri Činmoj: Ja ne mogu da govorim specifično o transcendentalnoj meditaciji, kako je Mahariši Maheš naziva, zato što ne znam gotovo ništa o njegovom putu. Ali, lako mogu da vam kažem nešto o korišćenju mantre. Mantra je prizivanje. Može da bude jedan glas, jedna reč, nekoliko reči ili rečenica. Kad ponavljate mantru mnogo puta, to se zove đapa.

Kakve koristi imamo od ponavljanja mantre? Prva dobrobit koju dobijamo je čistota. Čistota je izuzetno važna u našem duhovnom životu. Ako nema čistote, nema ni izvesnosti u našem duhovnom životu. Danas možemo da napredujemo, a sutra da se vratimo tamo odakle smo pošli. Ali, kad ponavljamo mantru koju nam je dao neki duhovni Učitelj, ne bilo ko drugi, sigurno ćemo steći čistotu. A od čistote dobijamo energiju, čistu energiju. Kad imamo čistu energiju, stičemo još nešto: osećaj sveopšteg jedinstva. A u našem jedinstvo sa Božijim univerzumom, postižemo jedinstvo sa Samim Bogom.

Onog trenutka kad osetimo univerzalno jedinstvo, znaćemo ko je Vlasnik univerzuma. Bog je Vlasnik i Tvorac univerzuma, a Tvorac i Njegova tvorevina su nerazdvojni. Kad se radi o običnim ljudima, tvorac ili vlasnik neke stvari može je uzeti ili baciti; može je zadržati ili dati. Ali, kad se radi o Bogu i univerzumu, nije tako. Pogledajte Boga; videćete univerzum u Njemu. Pogledajte univerzum. Ako gledate svojim duhovnim okom, svojim trećim okom, smesta ćete videti Boga unutar univerzuma. Ljudsko vlasništvo dolazi i odlazi. Danas imate milione dolara; sutra možete postati prosjak. Ali, u Božijem slučaju, vlasništvo i Vlasnik se ne mogu odvojiti.

Najbolji način ponavljanja mantre sa ciljem da se brzo stekne čistota je da se uspinje koracima. Danas ponovite mantru 500 puta; sutra, 600; prekosutra, 700 i tako dalje dok za nedelju dana ne stignete do 1200. Onda počnite da se spuštate svakog dana dok opet ne stignete do 500. Na taj način možete da se popnete na drvo i siđete sa drveta. Kad silazite, molim Vas, probajte da osetite da pomoću svog srca delite taj plod sa težećim ljudima oko Vas.

Ima dva načina da se obavlja đapa. Jedan je glasno, drugi u sebi. Ako ponavljate mantru glasno, dobićete fizičku čistotu. Ako ponavljate mantru u sebi, steći ćete čistotu u svom unutrašnjem biću. Fizička čistota je neophodna u duhovnom životu, ali ako nema unutrašnje čistote, tragalac neće napredovati. Neka osoba može da bude fizički uredna, fizički čista, ali u svom umu može da vrti nebožanske, nečiste misli. U tom slučaju nedostaje unutrašnja čistota. Zato je bolje obavljati đapu u sebi sa osećajem da u Vama postoji neko, Vaše unutrašnje biće, koje ponavlja reči mantre za Vaš račun. Takvom upotrebom mantre steći ćete unutrašnju čistotu; Vaše srce će biti čisto, Vaš um će biti čist. Samim ponavljanjem Vaše mantre posvećeno i duševno možete imati sve, Najviše, Svevišnjeg.

Pitanje: U Vašem jučerašnjem predavanju ste rekli da ćemo biti srećniji ako budemo manje mislili i planirali. Da li biste mogli da nešto više kažete o tome?

Šri Činmoj: Da, juče sam rekao: mislite manje a meditirajte više, i planirajte manje, a činite više. To je apsolutno neophodno. Mi vidimo da kulturni ljudi, obrazovani lljudi, misle na jedan način, dok obični ljudi, neobrazovani i nerazvijeni ljudi misle na drugi način. Ali, i oni mentalno razvijeni i mentalno nerazvijeni stalno pate od jedne stvari: zbunjenosti. Oni misle i misle i onog trenutka kad pomisle da su došli do Istine, otkrivaju da to uopšte nije Istina, već samo još veća zabuna. Problem je sledeći: kad mislimo o nekome ili o nečemu, mi formiramo čvrsto uverenje za koje mislimo da je apsolutno tačno. Ali, narednog trenutka se javi sumnja i mi promenimo mišljenje. A nakon nekoliko minuta, zapitamo se: „Ko sam ja da sudim o toj osobi?“ Ovog trenutka pomislićete da sam ja fini čovek. Narednog trenutka pomislićete da sam loš čovek. Onda, nakon toga, pomislićete nešto drugo. Na kraju ćete videti da vašim pitanjima nema kraja i da tu nema rešenja.

Svaki put kad mislimo, mi smo izgubljeni. Ali, svaki put kad meditiramo, mi smo prosvetljeni. Mišljenje se obavlja u umu, ali um još nije oslobođen. Naš problem je što mi hoćemo da budemo oslobođeni pomoću mišljenja. Međutim, sam um je još u zatvoru tame, zbunjenosti i ropstva, pa kako onda možemo očekivati oslobođenje od uma? Ma koliko da je neka osoba mentalno razvijena, ona je ipak krajnje ograničena.

Kad planiramo, vrlo često smo frustrirani zato što ne vidimo istinu od samog početka. Mi planiramo da učinimo nešto zato što osećamo da ćemo postići određeni cilj ako to uradimo. Ali, između planiranja i izvršenja, u nas uđu razne ideje, razni ideali i naprave nam zbrku. Onda se naše planiranje nastavlja i nastavlja i mi nikad ne uđemo u oblast delovanja, zato što naši planovi nikad nisu potpuni ni izvesni. Postoji veliki jaz između našeg mentalnog planiranja i samog delovanja.

Ako, međutim, imamo unutrašnju volju, volju duše, koja nam dolazi od meditacije, čim nešto zamislimo, onda to i učinimo. Tad nema razlike između naše unutrašnje volje i našeg spoljašnjeg delovanja. Ali, ako nešto planiramo našom običnom voljom, našim ljudskim umom, možda će nam trebati pet godina da taj plan ostvarimo, ili na kraju od toga može da ne ispadne ništa. Kad uđemo u potpuno tamnu, mračnu, neosvetljenu sobu delovanja sa svojim mentalnim planom, to je kao da nosimo sveću. Ali, kad uđemo u tu sobu sa svetlošću naše duše, ona se preplavi prosvetljenjem.

Um je zatvoren u ćeliji misli, ideja i navika, dok je duša slobodna ptica. Ona je prihvatila kavez kao svoju utvrdu, ali ptica može da odleti u svakom trenutku. Pa iako ptica ostaje unutar tela, kada se molimo i meditiramo, ona nam stalno donosi poruku Beskonačnog. U svetu duše, nakon ostvarenja spontano sledi delovanje. Ali, u običnom životu mišljenje je ostvarenje, a moći mišljenja jedne osobe protivreči moć mišljenja druge osobe. Ali, snaga volje ne može da protivreči snazi volje, zato što snaga volje dolazi direktno od duše. Snaga volje je preplavljena beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom i ona uvek donosi jedinstvo. U moći mišljenja, međutim, nema jedinstva. U mentalnom svetu moja moć mišljenja neće biti ista kao vaša, a vaša moć mišljenja neće biti ista kao moja. Bićemo stalno zbunjeni i u neslozi. Ali, kad upotrebim moju snagu volje, vi ćete smesta osetiti jedinstvo sa mojom snagom volje, zato što je ona došla direktno iz duše, a u svetu duša mi smo svi jedno. are all one.

Pitanje: Kad govoriš o nekoj naciji, govoriš kao da je to jedna osoba, ali nacija se sastoji od hiljada i miliona ljudi sa različitim nivoima svesti. Isto tako, kad govoriš o naciji kao pojedincu, to podrazumeva da postoji karmička prošlost. Kako da se pomiri ideja karme neke nacije sa činjenicom da unutar te nacije ima na milione ljudi sa sopstvenim individualnim karmičkim prošlostima, osim ako biti rođen u nekoj određenoj naciji nije deo naše individualne karme?

Šri Činmoj: Svaki pojedinac može da uzdigne ili snizi standard svoje nacije. Ako jedna osoba u nekoj naciji teži, svest te nacije se uzdiže. Moramo da osetimo da je nacija poput organizma koji se sastoji od miliona ćelija. Ako jedna ćelija postigne nešto sjajno, to je dostignuće čitavog tela. Ako jedna ćelija dostigne neku višu svest, svest celog tela se poboljšava. Sa druge strane, ako jedna ćelija postane slaba, bolesna, onda je celo telo oslabljeno. Svest nacije je kolektivni fenomen. Dostignuće svakog pojedinca uvećava dostignuće nacije kao celine. Slično tome, svaka nacija treba da oseća da je deo kosmičkog drveta. Dostignuće svake grane je dostignuće čitavog drveta.

Jedino ako se mi, kao nacija, trudimo da prevaziđemo svoja ograničenja, pa čak i svoja dostignuća, možemo biti savršeni. Dok prevazilazimo svoja ograničenja i nadmašujemo svoja dostignuća, mi osećamo da svesno ili nesvesno inspirišemo druge nacije. Ako one žive u vitalu, biće ljubomorne na nas. Ali, ako žive u srcu, videće da i one imaju sposobnost da rade onako kako mi radimo. Iskrena nacija će videti i osetiti da se neka druga nacija uzdiže ili se uzdigla na visok nivo svojim svesnim naporom, svojom težnjom da poboljša sebe. Iskrena nacija će onda upitati sebe šta nju sprečava da dostigne taj nivo, pa će videti da je to samo nedostatak entuzijazma, nedostatak napora.

Neki ljudi kažu da nekim nacijama nije pružena prilika. Hteo bih da kažem da to nije tačno. Šta je prilika? Prilika je svesno prihvatanje prisustva unutrašnje božanstvenosti. Neka nacija može da kaže da ja pala ili doživela neuspeh zato što nije imala podjednaku sposobnost ili podjednaku priliku. Ali, ja kažem da nije tako! Prilika je došla Odozgo; sposobnost je došla iznutra. Međutim, ta nacija nije iskoristila priliku, nije primenila svoju sposobnost. U ovom svetu nijedna nacija ne može ostati nezadovoljena ili neispunjena ako iskreno teži – to jest, ako njeni građani iskreno teže.

Moramo da znamo šta Bog želi od svake nacije. Bog želi da moje ruke rade, da moje oči gledaju, da moje uši slušaju, da moj nos diše. Ako neka nacija zaroni duboko unutra, videće šta Bog želi da ona bude. Ako mogu da postanem ono što Bog hoće da postanem, Bog će biti više nego zadovoljan. Ako Bog od mene želi da budem mrav, onda će biti zadovoljan mnome samo ako postanem mrav, a ne ako postanem slon. Uloga i cilj svake individualne nacije treba da dođe direktno iznutra, od Boga. Ako ja, kao nacija, hoću da uradim nešto za svet, hajde da zaronim duboko unutra i uradim ono što Bog od mene hoće da uradim, umesto da se takmičim sa nekom drugom nacijom koja radi nešto potpuno drugačije. Ako, kao nacija, mogu da postanem ono što Bog hoće da postanem, onda ću osećati da sam ispunio moje sopstveno postojanje i da sam ispunio Božiju Božanstvenost i Božiju Stvarnost. Ako hoću da se nadmećem, onda treba da se nadmećem sa mojim spostvenim neznanjem, sa mojim sopstvenim ograničenjima i vezanostima. Treba da nastojim da nadmašim sebe – moja sopstvna dostignuća – umesto dostignuća drugih nacija. Ako, kao nacija, imam slabosti, treba da nastojim da postanem snažan tako što ću te slabosti preobraziti i usavršiti. Ako sam bolestan, treba da se trudim da se izlečim, a ne da se oslanjam na drugu naciju da me izleči. Zasad su sve nacije daleko od savršenstva. Ali, svaka nacija ima sposobnost da bude apsolutno savršena, zato što poruka savršenstva boravi u svakoj naciji, seme savršenstva je posejano unutar svake nacije. Kao i svakom semenu, potrebno mu je vreme da proklija.

Nacija ima karmičku prošlost, pa kada se neki pojedinac rodi u nekoj naciji ili živi u toj naciji, on učestvuje u toj karmičkoj prošlosti i deli je. On takođe pomaže da se izgradi karmička budućnost te nacije. Zato, treba da znate da ako je neka nacija nerazvijena, to nije zato što nije imala prilika, već zbog nedostatka težnje ili nedovoljnog razvoja njenih stanovnika. Ako određena nacija ima neke dobre osobine, ili dobru sreću, ili neke loše osobine ili lošu sreću, to je zbog svesti ljudi u toj naciji.

Pitanje: Kad sam prvi put počeo da meditiram u tri ujutru, imao sam veoma dobre meditacije i bio sam veoma inspirisan. Ali, kad sam nastavio, nisam imao istu inspiraciju i postalo je veoma teško.

Šri Činmoj: Kad nešto započnemo po prvi put, imamo inspiraciju. Sve što je novo daje nam ogromnu inspiraciju, baš zato što je novo. Ali, ako nastavimo da to radimo, nemamo isti entuzijazam, isti podstrek, istu inspiraciju. Od svoje meditacije rano ujutru mi hoćemo da dobijemo nešto veoma duboko, veoma visoko, veoma uzvišeno, nešto izuzetno prosvetljujuće. Mi smo kao trkač na duge staze. Kad startni pištolj opali, on je na samom početku veoma inspirisan i počinje da trči veoma brzo. Ali, nakon tri ili četiri milje, veoma se umori. Trčanje postaje monotono i teško. Ako, međutim, odustane od trčanja samo zato što je umoran i što mu je inspiracija nestala, on neće stići do cilja. A ako nastavi da trči, na kraju će stići do cilja. Onda će nesumnjivo osetiti da je cilj bio vredan borbe i telesne patnje.

Slično je i u duhovnom životu. Kad počneš svoje putovanje u tri ujutru, oseti da ćeš sutra nastaviti to putovanje. Ne smatraj sutra novim početkom. A trećeg dana, oseti da si proputovao još jednu milju. Dan kad započneš svoje duhovno putovanje je, u stvari, najvažniji. Tada imaš najviše inspiracije. Ali, ako možeš da osetiš da si svakog jutra, tokom svoje meditacije, otputovao još malo dalje, znaćeš da ćeš jednog dana stići do svog Cilja. Čak i ako ti brzina opadne, treba da nastaviš da trčiš i da ne odustaneš usput. Kad stigneš do Cilja, videćeš da je vredan borbe. Dakle, svakog dana kad meditiraš, pomoći će ti ako misliš da je to nastavak tvoje meditacije od prethodnog dana. Korak po korak, stići ćeš do Cilja.

Pitanje: Pitao sam se kakav je odnos između srca i uma. Kako da ih integrišemo?

Šri Činmoj: Postoje dva načina. Jedan način je da srce uđe u um. Drugi način je da um uđe u srce. Recimo da je srce majka, a um je dete. Ili dete treba da pođe majci, koja je mirna, tiha i puna ljubavi, ili majka treba da dođe detetu, koje je u ovom trenutku nesigurno, sumnjičavo i nemirno.

Kad majka dođe detetu, dete treba da oseti da je majka došla sa dobrim namerama: da smiri um, da oslobodi um, da ispuni um na božanski način. Ako sumnjičavi i nemirni um oseća da je majka došla da ga gnjavi i da je njegov nemir nešto veoma dobro što hoće da zadrži, onda je propao. Ako je dete nemirno, sumnjičavo, podozrivo i ako gaji sve te nebožanske osobine osećajući da su to njegove najbolje osobine, šta onda sirota majka može? Srce ima dobre namere da preobrazi njegovu sumnju u veru i ostale njegove nebožanske osobine u dobre osobine. Ali, um treba da bude spreman, treba da oseća da je srce došlo sa namerom da ga promeni nabolje.

Drugi način, kad dete prođe kroz sve negativno i destruktivno – strah, sumnju, podozrenje, ljubomoru, nečistotu – ono dolazi do tačke kad oseća da mu je krajnje vreme da pođe nekom ko mu može dati nešto bolje. A ko je taj neko? Majka, srce. Majka je više nego rada da prosvetli svoje dete. Ako um teži, on će odmah osetiti da je srce ta majka, prava majka. A srce će uvek osećati da je um dete kome je potrebna poduka.

Oba načina su efikasna. Ako je um spreman da uči od srca, srce je uvek rado da ga pouči. Majka je spremna da pomogne detetu, da služi detetu dvadeset četiri sata dnevno. Dete je to koje ponekad postane razdražljivo, neposlušno ili tvrdoglavo, koje oseća da zna sve i da nema šta da nauči ni od koga drugog. Ali, um mora da uči od nekog drugog. Čak i majka, srce, dobija znanje od nekog drugog – od duše, koja je sva svetlost. Recimo da je duša baka. Od bake uči majka, a dete uči od majke. Duša poučava srce, a srce poučava um. Ako možemo da vidimo odnos između srca i uma kao odnos majke prema detetu, to je najbolji način da ih integrišemo.

Pitanje: Juče, dok sam meditirao, dobio sam poruku od tišine koja je glasila: „Volite jedni druge. Ako budete voleli jedni druge, znaće vas kao moje učenike“. Kad u svojoj meditaciji dobijemo tu vrstu poruke, treba li da meditiramo na nju i upijemo je u sebe?

Šri Činmoj: Kad u svom umu dobijemo poruku tokom meditacije, treba da znamo da li je ona došla iz nižeg uma, fizičkog uma – nemirnog, agresivnog, destruktivnog ii sumnjičavog uma – ili je došla iz mirnog uma, praznog uma, tihog uma. Kada primimo poruku iz tihog uma, trebalo bi da je prihvatimo i da osetimo da je ona kamen temeljac na kojem možemo da izgradimo Palatu Istine, Ljubavi, Božanstvenosti i Stvarnosti. Ta poruka zapravo potiče iz duše ili iz srca, pa odatle ulazi u um. Kada je um apsolutno tih, smiran i spokojan, mi možemo da čujemo tu poruku.

Pretpostavimo da meditirate i da vam nakon nekoliko minuta neka misao ili ideja padne na um. Recimo da se radi o žrtvovanju, da ćete nešto žrtvovati zarad nekog svog prijatelja ili rođaka ili nekog koga volite. Onda to nije samo ideja; to je ideal. Kad prihvatite neku ideju kao sasvim svoju, ta ideja ne ostaje ideja, već postaje ideal.

Kad god vam neka božanska misao uđe u um, pokušajte da je proširite. Kad vam nebožanska misao padne na um, ili je odbacite, ili je preobrazite, ako imate dovoljno unutrašnje snage. To je ovako: neko vam je pokucao na vrata. Ako znate da imate dovoljno snage da ga prisilite da se pristojno ponaša kad uđe, možete mu otvoriti vrata i pustiti ga unutra. Ali, ako nemate moć da ga prisilite da se pristojno ponaša, onda bi bilo mudrije da vrata držite zatvorena. Neka ostanu zatvorena na jedan dan ili na mesec dana ili na godinu dana. Kad steknete više snage, prihvatićete izazov i otvoriti vrata. Jer, ako ne poobedite te loše misli, one će se stalno iznova vraćati da vam dosađuju. Najpre ih odbacujete, potom prihvatate i preobražavate i na kraju potpuno prevazilazite.

Mi moramo da budemo božanski grnčari sa prljavom glinom naših misli. Ako se grnčar plaši da dodirne glinu, ako odbija da dodirne glinu, onda će glina ostati glina, a grnčar neće moći ništa da ponudi svetu. Ali, grnčar se ne plaši. On uzima glinu u ruke i oblikuje je na svoj način u nešto lepo i korisno. Naša je neizostavna dužnost da preobrazimo nebožanske misli. Ali, kada? Kada budemo u stanju da to uradimo bezbedno. Ako nisam grnčar, šta mogu da uradim sa grumenom gline? Ako ga dodirnem, samo ću se isprljati.

U duhovnom životu, početnik ne bi trebalo da dopusti da u njegov um uđe bilo kakva misao. On bi hteo da pusti svoje prijatelje da uđu, ali ne zna ko su mu prijatelji. Pa čak i ako zna ko su mu prijatelji, kad otvori vrata, možda će videti da pred njim stoje njegovi neprijatelji; i pre nego što njegovi prijatelji budu mogli da pređu prag, neprijatelji će već biti nasred sobe. Kad jednom neprijatelji uđu, biće veoma teško izbaciti ih napolje. Za to nam je potrebna snaga čvrste duhovne discipline.

Doći će vreme, u tvom slučaju, kada ćeš moći da gradiš na svojim božanskim idejama. Izgradi svoj život ljubavi na toj misli koja ti je došla. To je ljubav koja nam dopušta da vidimo da su sva ljudska bića Bog. Ako zaista volimo Boga, onda isto tako volimo i čitavo čovečanstvo. Ne možemo odvojiti Božansku Ljubav od čoveka i od Boga. Čovek i Bog su poput drveta. Ako sa svojom Božanskom Ljubavlju pođeš čoveku, podnožju drveta, odatle će biti veoma lako da se popneš do Boga, vrha drveta.

Pitanje: Da li smatrate da roditelji treba da pouče religiji decu dok su mala ili bi deca trebalo da budu slobodna da izaberu neki svoj oblik verovanja kad dovoljno porastu?

Šri Činmoj: Dok je dete malo, ono ne zna koje namirnice su hranljive, a koje ne valjaju, pa je vaša odgovornost kao majki ili očeva da im date ono što smatrate da je dobro za njih, pa im to i dajete. Vi ste otkrili da je nešto istinito, da je nešto dobro ili loše. Da li je onda pogrešno da svoja otkrića ponudite svom detetu? Kad dete dovoljno poraste da samo počne da otkriva stvari, neka nađe svoj sopstveni put. Kad napuni trinaest ili četrnaest godina i kad mu se um razvije, tad može da samo bira.

U početku je dete potpuno nedužno i potpuna neznalica. Ako ne hranimo dete zato što ne znamo šta bi mu se svidelo, ono će naprosto umreti od gladi. I u duhovnom životu, ako od samog početka ne hranimo dete učeći ga da ima veru u Boga i da se moli Bogu i da ponavlja Božije ime, da bude velikodušno dobro i tako dalje, kako će ono naučiti te stvari? Obaveza je roditelja da uče svoju decu. Kad deca odrastu, ako ne budu išla putem svojih roditelja, ako osećaju da sve znaju bolje, to je njihova stvar. Ali, roditelji bi trebalo da im daju bar neki osnov na kojem će ona sagraditi neki dobar život.

Kad se dete rodi, roditelji ne kažu: „Mi ne znamo da li će mu se svideti naša kuća ili ne, pa je najbolje da ga ostavimo na ulici, a kad odraste moći će da odluči da li će živeti sa nama ili sa nekim drugim.“ Takva ideja bi im izgledala smešna. Ali, ako roditelji ne daju svom detetu nikakvu religioznu poduku dok je malo, oni praktično rade baš takvu stvar detetovom unutrašnjem životu. Zato roditelji strašno greše kad kažu da decu treba pustiti da otkriju sopstveni put kad porastu. Ako se deci ne ponudi nikakav put dok su mala, kad odrastu, ona neće imati nikakav put.

Ljudi kažu da je Amerika zemlja slobode, pa će deca, kad odrastu, raditi ono što smatraju da je najbolje. Od samog početka roditelji daju svojoj deci neograničenu slobodu da rade šta hoće, pa kad deca odrastu kao neznalačka i nedisciplinovana, onda kažu: „O, nisam mogao ni da sanjam da će moja deca postati ovakva“. Ali, to je greška. Dok podižu decu, roditelji ne mogu da svojoj decu pruže bezgraničnu ljubav, naklonost i brižnost. naprosto vode svoje živote i ignorišu decu. Oni moraju da Ako svojoj deci ukažu ljubav, pa jednog dana deca na to ne reaguju, narednog dana moraju biti spremni da daju još više. Roditelji moraju da shvate šta znači strpljenje. Danas treba da daju bezrezervno, pa čak i ako sutra ne bude nikakve reakcije dece, sutra treba da to urade ponovo. Posao roditelja je da daju, daju, daju, a ne da očekuju. Kad za to dođe vreme, deca će im biti zahvalna.

Pitanje: Koji je najbolji način da se stekne duševni mir?

Šri Činmoj: Mi nemamo duševni mir zato što osećamo da smo najvažniji na svetu. Mi osećamo: ako ne uradimo ovo, ako ne kažemo ono, svet će se srušiti ili će sve smesta poći naopako. Mi možemo da steknemo mir uma ako budemo svesno osećali da nismo važni, da nismo neophodni. Onog trenuta kad budemo mogli da iskreno osetimo da nismo neophodni, nećemo morati da idemo nikuda da tražimo mir, zato što će mir smesta doći k nama. Ako osećamo da nam je dužnost da služimo svetu, to je dobro. Ali, ako osećamo da nam je dužnost da prosvetlimo svet, da će svet, ako ga mi ne prosvetlimo, ostati pun tame, to je pogrešno. Ja nisam neophodan. Vi niste neophodni. Jedino je Bog neophodan.

Drugi lak način da se stekne mir uma je da osetimo da ništa nije preterano važno. Ako smo izgubili nešto, treba da osetimo da je ta stvar nevažna u našem životu, da nam neće propasti život zato što smo to izgubili. Sve na svetu može da nas napusti, ukoliko mi ne napustimo Boga i Bog ne napusti nas. Bog nas nikad neće napustiti, zato što je on čista Samilost, a čak i da se mi iz sve snage trudimo, nećemo moći da napustimo Boga, zato što je On sveprisutan. Zato ne moramo da brinemo ni o čemu na ovom svetu. Ne moramo da se uzrujavamo ili nerviramo zbog bilo čega.

Treba da znamo i osećamo da osim Boga i našeg unutrašnjeg vapaja za Istinom, ništa drugo na ovom svetu nije neophodno. Ako imamo taj unutrašnji vapaj, onda ćemo dobiti Boga. A kad jednom svesno dobijemo Boga kao sasvim svog, onda imamo sve. Obični ljudi se ne mole, ne meditiraju. Za njih je Bog samo maglovita ideja. Oni znaju da Bog postoji, ali gde je On, ko je On, šta On radi? Na ta pitanja ne mogu da odgovore. Jedino duhovni ljudi znaju da je Bog u srcu, da je On sav Ljubav i da On igra svoju božansku igru u nama i pomoću nas. Za duhovne ljude, Bog je Stvarnost, neprekidna Stvarnost.

Pitanje: Kad meditiraš na nas i kad gledam u tebe, pomislim da bi trebalo da se potrudim da budem što je moguće skromnija, čistija i prijemčivija. Da li je to ispravno, ili trreba da naprosto zaboravim na sve to i držim svoj um otvorenim?

Šri Činmoj: Ovo je veoma značajno pitanje. To zavisi od pojedinca. Ako je neko moj učenik, ili sledbenik – to će reći, neko ko je svesno prepustio meni odgovornost za svoj duhovni život – ako postane pomizan prema meni, ako postane uljudan i veoma posvećen, onda će dobiti najviše od mene. Međutim, ako je nadmen, tvrdoglav i ohol, neće biti u stanju da primi ništa od mene.

Ti sad dolaziš u Njujorški centar, pa se možeš smatrati mojom učenicom. U tvom slučaju, kad ponudiš svoju poniznost, molim te, oseti da ta poniznost ne dodiruje moju ljudsku ličnost. Oseti da ta poniznost ulazi u Svevišnjeg u meni koji zaslužuje sve od tebe. Ja nisam ničiji Guru. Tvoj Guru, tvoj Učitelj, je Bog. Tvoj pravi Učitelj je u meni. Moj Učitelj, moj pravi Učitelj, je u tebi. A pošto ja imam unutrašnju svetlost i unutrašnju mudrost, kad uđeš u mene, ja se potrudim da iznesem na površinu tvoju dušu koja teži. Kad postoji posvećen osećaj prema meni, posvećena ljubav, božanska ljubav, onda postaješ jedno sa mnom, dobijaš ono što ja imam. Ja sam živeo život duhovne discipline u ašramu dvadeset godina, pa ti nudim duševni mir, unutrašnju svetlost, unutrašnju mudrost koju sam stekao.

Kada si učenik, u početku uvek je najbolje da uđeš u učiteljevo srce svesno i sa poniznošću. Ta poniznost nije poniženje. Kad nekog ponize, on bude slomljen; ali, poniznost je osećanje potpunog jedinstva. Ti osećaš da si apsolutno jedno sa mnom zato što je Bog gospodar svega, Uzrok Svega. Kad pokažeš poniznost, to je tvoja sopstvena božanska osobina koja ti omogućava da postaneš potpuno jedno sa mnom. Ja nisam superioran, a ti nisi inferiorna. Ali, svojom poniznošću ti možeš da uspostaviš jedinstvo sa mnom sa krajnjom slatkoćom. Probaj da sa svojom poniznošću, nežnošću, slatkoćom, božanskom ljubavlju uđeš u mene i osetiš svoje postojanje u meni. Kad jednom uđeš u mene, onda je moj problem, moja dužnost, moja odgovornost da ti dam ono što ti treba, Milošću Svevišnjeg.

Ali, neki ljudi su došli ovde samo da dobiju unutrašnji mir ili unutrašnju radost. Oni nisu moji učenici; oni mi nisu prepustili odgovornost za svoje živote, a ja tu odgovornost nisam preuzeo. U njihovom slučaju, kad me pogledaju, oni treba da zaborave na sve i učine svoj um apsolutno tihim, mirnim i praznim – poput prazne posude – i da ne dopuste ničemu da uđe u njega tokom meditacije. Ako oni drže u posudi svog uma strahove, brige, sumnje i slično, posuda će biti puna. Šta ja tu onda mogu? Posuda se mora isprazniti da bi se mogla napuniti božanskim Mirom, božanskom Ljubavlju, božanskom Radošću, božanskom Harmonijom.

Kad je posuda prazna, u pojedinca mogu da uđu božanske misli i da tu rastu. Kao što u nama rastu obične misli, nebožanske misli, isto tako rastu i božanske misli. Kad nebožanske misli izrastu u nama, na kraju nas one unište. Sumnja ulazi u nas, potom strepnje, brige, potištenost i destruktivne osobine. Ali, ista ta posuda može da, umesto toga, sadrži božansku Istinu, božanski Mir i božansku Svetlost. Ako posuda nije ispunjena božanskim mislima, onda će svi posetioci koji dođu biti nebožanski. Oni će delovati kao lopovi, provalnici i ubice. Ali, kad je posuda ispunjena božanskim mislima, pojedinac prima sve božanske darove koje Bog ima da ponudi.

Tako treba da čine oni koji nisu moji učenici, koji samo dolaze ovamo jednom nedeljno i koji hoće da imaju malo mira i ništa više. Ali, oni koji hoće da ostvare Boga u ovom životu, koji hoće da imaju beskrajni Mir, beskrajnu Svetlost i beskrajno Blaženstvo, koji zaista hoće da ostvare najviše na zemlji, moraju da slede duhovni put. Ja imam put; put imaju i drugi Učitelji. Svaki Učitelj ima svoj put, a na kraju, svi putevi vode istom cilju. Svi putevi vode u Rim, ali čovek mora da ide jednim putem. Oni koji ovde meditiraju, a nisu moji učenici, na kraju će osetiti da im je neophodan duhovni Učitelj. Ja im ovde dajem inspiraciju. Onda, kad budu inspirisani, kad budu poželeli da idu do kraja puta, do krajnjeg Cilja, oni će probati da nađu svog učitelja. Tada će im taj učitelj, duhovni Učitelj, reći šta treba, a šta ne treba da rade.

Pitanje: Kažu da ako čovek može da sedi na podu prekrštenih nogu oko sat vremena bez ikakve misli ili ikakvih osećanja, samo potpuno tih i miran, podići će se neka vrsta unutrašnje energije ili untrašnje sile ispod pupka i ta sila će teći telom. Nikad nisam imao takvu vrstu iskustva. Kad vežbam koncentraciju, ponekad mi se zagreje jedno stopalo, ponekad mi se zagreju oba stopala, ali nikad nisam imao iskustvo energije pupka koja se iznutra budi. Neki ljudi je zovu Kundalini.

Šri Činmoj: Ljudi pričaju mnoge stvari, knjige nam govore mnoge stvari, ali je od vrhunske važnostii individualno iskustvo. Ja ne kažem da knjige lažu ili da se ljudi koji su imali takvo iskustvo energije varaju. Ne, oni su u pravu na svoj način, u svom iskustvu. A ono što ti doživljavaš je isto tako ispravno za tebe. Ali, na nesreću, u jednoj stvari grešiš. Ako misliš da ćeš samo tako što sediš prekrštenih nogu petnaest minuta ili pola sata razviti unutrašnju energiju ili imati viša iskustva, onda se varaš. Ima mnogo njih u indijskim selima koji mogu da satima sede prekrštenih nogu. Ali, pitaj ih da li su ikad imali neko duhovno skustvo, pa će ti, ako su dovoljno iskreni, odgovoriti da nisu. Ima mnogo njih koji su godinama praktikovali asane, fizičke položaje, a da nisu imali ni jedno jedino iskustvo. Zašto? Ne radi se o položaju. Ne radi se o tome kako sediš. Radi se o težnji. Ako imaš sposobnost, možeš da meditiraš čak i ležeći. Možeš da trčiš i da meditiraš. Meditacija treba da dođe duboko iznutra kao plač deteta koje je gladno. Kada je dete gladno, ono očajnički plače, a majka dolazi trčeći da ga nahrani, svejedno da li je bila u kuhinji ili u dnevnoj sobi, zato što oseća da taj plač dolazi iz detetovog srca. Ako osećaš unutrašnji vapaj za Bogom ili ako osećaš da ti je potrebno da razviješ tu božansku energiju u sebi, onda ćeš je sigurno razviti. Ta energija će se sigurno popeti.

Ali, grešiš ako se koncentrišeš na pupčani centar. U ovoj fazi tvog duhovnog razvoja pupčani centar nije bezbedan. To je centar dinamizma, snage, moći i sličnog. Trebalo bi da meditiraš na svoj srčani centar da bi dobio mir i ljubav i radost. Kad imaš mir, ljubav i radost, osetićeš da je sam mir moć, da je sama ljubav moć, da je sama radost dinamička moć. Ako otvoriš pupčani centar, u kojem je dinamizam, pa ako zloupotrebiš taj dinamizam, on postaje brutalna agresija. Pupčani centar je takođe centar emocija. Sa tim emocijama možeš da se proširiš i postaneš beskonačan. Ali, opet, kad počneš da dobijaš emocije iz pupčanog centra, može se desiti da podlegneš uživanju, zemaljskom uživanju i ljudskoj slabosti. Zato ti Bog ne dopušta da otvoriš taj centar. On te štiti.

Bog ne želi da zloupotrebiš svoje dinamičke osobine koje imaš u svom pupčanom centru. Ono što želi od tebe je tvoj unutrašnji plač za Njim, a taj unutrašnji plač nije ovde [pupak] ili ovde [grlo] ili ovde [treće oko] ili ovde [teme glave]. On je jedino ovde [srce]. Tu je mesto da se plače za Bogom. Ako zaista plačeš za Bogom, bez obzira gde si ili koji položaj si zauzeo, siurno ćeš osetiti Božije prisustvo. A kad osetiš Božije prisustvo, možeš da osetiš da se božanska energija, kundalini, već probudila i da se diže prema najvišem. Od jednog centra do drugog, ona se penje, penje, penje. Ako možeš da osetiš živo Božije prisustvo u sebi, ta energija o kojoj govoriš biće tvoja u beskrajnoj meri za veoma kratko vreme. Molim te, plači za živim Božijim prisustvom. Ti ne možeš da živiš bez Boga; ja ne mogu da živim bez Boga. Svak mora da živi sa Bogom, ali osetiti Njegovo živo prisustvo je nešto drugo. Oni koji su ostvarili Boga osećaju Božije živo prisustvo dvadeset četiri sata dnevno. Ako plačeš za takvim živim prisustvom, čitavo tvoje biće, tvoje unutrašnje i spoljašnje biće, biće preplavljeno božanskim dinamizmom i bezgraničnom energijom.

Zato te molim da ne brineš o tome da sediš u striktnom lotos položaju, padmasani. Samo sedi pravo, ali opušteno. Kad meditiraš, nemoj da ti telo bude ukočeno. Neki ljudi sede u padmasani, položaju sa prekrštenim nogama, ali se nagnu napred, ili ukoče čitavo telo, A kad je telo ukočeno, naravno da neće moći da primi božanske osobine, ispunjavajuće osobine. Zato, kad sedneš prekrštenih nogu, ako ti je telo ukočeno, molim te da odmah zaboraviš na taj položaj. Samo nastoj da sediš pravo, ali opušteno. U tvom slučaju, na nesreću, jasno mogu da vidim da je tvoj položaj ispravan, ali ona stvar koja je zapravo potrebna u lotos položaju nedostaje. Kad sediš prekrštenih nogu i udišeš, čitavo tvoje telo bi trebalo da svesno oseća kako tok božanske ljubavi teče kroz njega. Bez ljubavi nema Boga, a nema ni ljudskog postojanja. Ti voliš sebe, voliš Boga, voliš svoje najbliže i najdraže i voliš čovečanstvo kao celinu. Zato se najpre potrudi da izneseš na površinu Božiji aspekt ljubavi, a kad taj aspekt ljubavi učvrstiš u sebi, videćeš da će sigurno doći i svi ostali aspekti. Ljubav je pionir svih božanskih osobina. Zato, kad plačeš za Bogom oseti ljubav – trenutnu, spontanu, bezrezervnu, duševnu ljubav. Tu božansku ljubav će sigurno slediti sve božanske osobine Boga.

Pitanje: Gospodine, da li smatrate da je neophodno da se u meditaciji zauzme određeni položaj, da se sedi u lotos položaju, na primer?

Šri Činmoj: To zavisi od pojedinca. Ako možete da pravilno udišete, moći ćete da meditirate čak i kad ležite. Glavno je držati kičmu uspravnu i pravu, a telo opušteno. Ima mnogo ljudi koji veoma dobro meditiraju sedeći na stolici. A ima mnogih koji sede u lotos položaju samo da se prave važni, dok njihov um nekud luta. Trebalo bi da znate koliko imate kontrole nad umom. Ako imate kontrolu nad umom, možete da meditirate dok trčite, dok razgovarate sa ljudima; ali, ako nemate kontrolu nad svojim umom, onda je bolje da sednete u neki ćošak u sobi i da Vam telo, a posebno leđa, budu uspravni. Obično, kad neko stupi na duhovni put, ulenji se. Meditacija mu je nešto novo i možda neće odmah postići zadovoljavajuće rezultate, ili možda neće imati neophodno strpljenje. Zato je njemu neophodno da se disciplinuje što je brže moguće. Ali, onom ko je već okusio neku unutrašnju hranu – unutrašnju Svetlost, Mir ili Blaženstvo – nije neophodno da prolazi kroz tako rigoroznu disciplinu, zato što mu je meditacija postala spontana. Dok hoda, dok obavlja kancelarijski posao, njegov um misli na Boga, on meditira na Boga. Dok razgovara sa nekim, samo njegova usta funkcionišu, ali je njegov um na drugom mestu! U Vašem slučaju, prosudite sami. Kad počnete da meditirate, šta se dešava? Ako Vam um počne da luta, onda morate da budete veoma pažljivi. Ako Vam um ne luta, ako znate kako da ga držite na uzdi, onda uopšte nije obavezno da sedite u lotos položaju dok meditirate.

Pitanje: U svom nedavnom predavanju govorio si o Svetlosti. Sad, ja se ne plašim da vidim svetlost. Moje pitanje je: kako mogu da vidim Svetlost, to jest, božansku Svetlost? Naravno, znam za koncentraciju i meditaciju, ali osim koncentracije i meditacije, koje konkretne ili praktične stvari mogu da uradim da bih video tu božansku Svetlost? Isto tako, tokom koncentracije i meditacije, kakve praktične stvari mogu da uradim da bih video Svetlost?

Šri Činmoj: Ti koristiš izraz „praktično“. Ovde bih hteo da kažem da je koncentracija praktična; meditacija je praktična. Mi treba da znamo da je Bog, koji je sav Svetlost, prirodan. Samo ono što je prirodno može biti praktično i još i primenljivo. Zato, od sada, molim te da osetiš da je koncentracija nešto prirodno u tvom životu. Meditacija je takođe nešto prirodno u tvom životu. Oseti da ako ne meditiraš činiš nešto neprirodno, nenormalno, neuobičajeno, zato što je u tebi Bog i sjaj božanske Svetlosti.

Ti nastojiš ili da uđeš u prostranstvo te Svetlosti, ili nastojiš da izneseš na površinu Svetlost koju već imaš. Ta svetlost, o kojoj govoriš, dolazi aspirantu kada je spreman. Ti hoćeš da vidiš Svetlost. Kažeš da se ne plašiš Svetlosti. Divno! Ali, ima mnogo ljudi koji se plaše Svetlosti. Ti imaš rođake, prijatelje, susede koji kažu: „Da, mi hoćemo Svetlost“. Ali, čim im Svetlost dođe, oni osećaju da će biti razotkriveni Ljudi osećaju: ako oni sami mogu da se sakriju u nekoj mračnoj sobi, iznutra će moći da vide ceo svet, da ga cene ili kritikuju ili rade bilo šta. Oni misle da će biti u položaju da vide svet i izriču sudove, ali da niko neće moći da vidi njih. Tome se oni nadaju. Dakle, oni osećaju da je njihova tama neka vrsta bezbednosti, sigurnosti. Kad Svetlost dođe i spremna je da uđe u njih, oni osete da će sve njihove slabosti i ograničenja, sve njihove negativne ideje i negativne misli biti razotkrivene. Ali, sama funkcija Svetlosti je da prosvetli, ne da razotkrije; da preobrazi naše negativne i destruktivne misli u pozitivne i afirmativne misli.

Ti hoćeš da znaš kako da primiš Svetlost ili kako da izneseš Svetlost na površinu. Za to ti je potrebna priprema, a šta je priprema? Ta priprema je tvoja čista koncentracija, tvoja čista meditacija. Kad počneš da meditiraš ili se koncentrišeš, probaj da osetiš da si potekao od Svetlosti i da si u Svetlosti. To nije tvoja mašta; to nije tvoja mentalna halucinacija. Daleko od toga! Kad počneš da meditiraš, samo oseti šta jesi. Prava je, čvrsta, konkretna istina da ti otelovljuješ Svetlost i da ti jesi sama ta Svetlost. Videćeš da iznutra dolazi spontani tok svetlosti. Najpre ćeš ga osetiti u svom srcu. Potom ćeš ga osetiti u svom čelu, u trećem oku; i na kraju ćeš ga osetiti svuda.

Postoji i drugi način da se vidi Svetlost. Dok dišeš, kad udišeš, molim te oseti da udišeš nešto što pročišćava sve u tebi što treba pročistiti, a da istovremeno, okrepljuje sve što je nenahranjeno. U početku, u tebi ima podosta stvari koje treba pročistiti. Ima podosta stari koje su gladne. Zato, kad osetiš da hraniš, krepiš a istovremeno pročišćuješ, videćeš da Svetlost postaje potpuno prirodna.

Postoji još jedan način da se vidi Svetlost. Pošto si prihvatio naš put, molim te, pogledaj u moje čelo na mojoj transcendentalnoj fotografiji. Tad ćeš moći da vidiš Svetlost u meni, odnosno, moju Svetlost. Videćeš Svetlost i osetićeš tu Svetlost i u sebi, zato što postoji samo jedna Svetlost, a to je Bog. On deluje u meni, u tebi, u svakome. Ali, što se mene tiče, ja mogu da svesno vidim Svetlost i da navedem druge da je osete. Zato, ako se koncentrišeš na moju transcendentalnu sliku i duševno ponoviš reč „Svetlost“ pedeset, šezdeset, sto puta, uveravam te da ćeš sigurno videti Svetlost – ili plavu ili belu ili zlatnu ili crvenu ili zelenu – zato što sam iz moje transcendentalne svesti spreman da ponudim Svetlost svakom ko je iskreno hoće. To je tajna koju ti otkrivam.

Kad sedneš ispred mene u četvrtak u Njujorškom centru, možeš da se koncentrišeš na moje čelo dok sam u dubokoj meditaciji. Odvoj vremena koliko ti je potrebno i izgovaraj u sebi reč „Svetlost“, i dok je izgovaraš, probaj da osetiš da si napravio most između sebe i mene. Onda ćeš neprekidno osećati da ti ulaziš u mene i da ja ulazim u tebe. Ne moraš da meditiraš četiri sata ili deset sati. Ne! Za nekoliko minuta, ako imaš duševni osećaj jedinstva sa mnom, sigurno ćeš videti Svetlost. To mogu da uradim za tebe i za druge iskrene tragaoce koji su moji učenici. Ali, za druge to neću moći da uradim, zato što me nisu prihvatili kao svog sopstvenog.

Iskrenom tragaocu uopšte nije teško da vidi Svetlost. Ali, onima koji hoće da vide Svetlost iz radoznalosti, Bog to može da odbije, zato što oni hoće samo da vide, a ne i da izrastu u Svetlost. Međutim, ako Bog od mene hoće da im pokažem Svetlost, uprkos njihovoj nevoljnosti, uprkos njihovom neverovanju u Boga, ja mogu da im je pokažem. Ali, to je Božiji način delovanja. Ja ne mogu da se mešam u Božija dela. Bog je onaj ko zna šta je najbolje za nas. Što se tebe tiče, danas ćeš videti Svetlost, a sutra ćeš težiti da izrasteš u nju. To je ono što tragalac čini: danas vidi Cilj, sutra stiže do Cilja, a prekosutra izrasta u Cilj. Zato pokušaj; ja ću ti pomoći.

Pitanje: Da li bi, molim te, mogao da kažeš u čemu je razlika između koncentracije, meditacije i kontemplacije?

Šri Činmoj: Kada se koncentrišemo, ne dopuštamo nikakvoj misli da uđe u naš um, bilo da je božanska ili nebožanska, zemaljska ili nebeska, dobra ili loša. Um, čitav um, treba da bude usredsređen na neki određeni predmet ili određenu stvar. Ako se koncentrišete na laticu cveta, probajte da osetite da postojite samo vi i ta latica, da ničeg drugog nema na celom svetu osim vas i te latice. Nećete gledati ni napred ni nazad, nagore ili untura. Samo ćete nastojati da svojom usredsređenom koncentracijom prodrete u objekt na koji se fokusirate. Ali, takva koncentracija nije agresivan način gledanja u neku stvar ili ulaska u neki predmet. Daleko od toga! Ta koncentracija dolazi direktno iz srca, tačnije iz duše. Naziva se nesavladivom voljom duše, ili snagom volje.

Vrlo često čujem kako aspiranti kažu da ne mogu da se koncentrišu više od pet minuta. Nakon pet minuta dobijaju glavobolju ili osećaju da im glava gori. Zašto? Zato što moć njihove koncentracije dolazi iz intelektualnog uma, ili, može se reći, disciplinovanog uma. Um zna da ne sme da luta; toliko znanja ima. Ali, ako hoćemo da koristimo um ispravno, na prosvetljen način, onda u njega treba da uđe svetlost duše. Kad svetlost duše uđe u um, izuzetno je lako koncentrisati se na nešto dva ili tri sata ili koliko god hoćete. Tokom tog vremena ne može biti misli ni sumnji ni straha. Nikakva negativna sila ne može da uđe u vaš um ako je preplavljen svetlošću duše.

Zato, kada se koncentrišete, probajte da osetite da moć koncentracije dolazi odavde, iz srčanog centra, a potom se penje do trećeg oka. Srčani centar je mesto gde se nalazi duša. Fizičko srce je sićušno, ali je duhovno srce – vaš pravi dom – prostranije od svemira. Kad u tom trenutku budete mislili na dušu, molim vas da ne stvarate nikakve posebne predstave o njoj ili da ne nastojite da dokučite kako ona izgleda. Samo mislite da o duši kao o predstavniku Boga, kao o bezgraničnoj Svetlosti i Blaženstvu, koje je u vašem srcu. Svetlost dolazi iz vašeg srca i prolazi kroz vaše treće oko, a potom ulazite u predmet svoje koncentracije i poistovećujete se sa njim. Završni stadijum koncentracije je otkrivanje skrivene, krajnje istine, u predmetu vaše koncentracije.

Ne možete ni da zamislite šta koncentracija može da učini u našem svakodnevnom životu. Koncentracija je najsigurniji način da stignemo do našeg cilja, bilo da je taj cilj ostvarenje Boga ili puko ispunjenje ljudskih želja. Koncentracija deluje poput strele i ulazi u cilj. Čovek kojem nedostaje moć koncentracije nije bolji od majmuna. Pravi aspirant će pre ili kasnije steći moć koncentracije, bilo Božijom Milošću, bilo stalnim vežbanjem, ili pomoću svoje težnje. Svaki tragaac može da izjavi da u sebi ima jednog božanskog junaka, jednog božanskog ratnika. A ko je taj božanski ratnik? To je njegova koncentracija.

Kad se koncentrišemo, treba da se koncentrišemo na jednu određenu stvar. Ako se koncentrišem na određenog učenika, onda će on biti jedina stvar koja mi je na umu, nema ničeg drugog. On u tom trenutku postaje jedini predmet moje pažnje. Ali, kad meditiramo, mi osećamo da u sebi imamo sposobnost da vidimo mnogo šta, imamo posla sa mnogo čime, pozdravimo mnogo šta – sve istovremeno. Kad meditiramo, treba da probamo da proširimo svoju svest da obuhvati prostrano more ili beskrajno plavo nebo. Treba da proširimo sebe kao što ptica širi svoja krila Treba da proširimo svoju konačnu svest i uđemo u Univerzalnu Svest, gde nema straha, nema ljubomore, nema sumnje, već je sve Radost, Mir i božanska Moć.

Kad meditiramo, mi zapravo ulazimo u prazan, spokojan, miran, tih um. Ulazimo duboko unutra i prilazimo svom pravom biću, koje je naša duša. Kad živimo u duši, mi osećamo da u stvari spontano meditiramo. Na površini mora ima mnoštvo talasa, ali to ne utiče na morsku dubinu. U najvećim dubinama, na dnu mora, sve je mirno. Zato, kad počnete da meditirate, probajte da najpre osetite svoje unutrašnje postojanje, a to će reći dno mora: mir i spokoj. Osetite da je celo vaše biće preplavljeno mirom i spokojem.

Zatim, dopustite da dođu talasi iz spoljašenjeg sveta. Sav strah, sumnja, briga – zemaljski metež – biće očišćeni, zato što je u vama potpuni mir. Kada ste u svojoj najvišoj meditaciji, ne možete se plašiti ničega. Vaš um je potpuni mir, potpuna tišina, potpuno jedinstvo. Ako misli ili ideje hoće da uđu unutra, vi ćete ih kontrolisati svojim unutrašnjim mirom, jer neće moći da utiču na vas. Poput riba u moru, one skaču i plivaju, ali ne ostavljaju trag na vodi. Kao kad ptice lete nebom, ne ostavljaju trag za sobom. Zato, kad meditirate, osetite da ste more i da morske životinje ne utiču na vas. Osetite da ste nebo i da sve ptice koje proleću ne utiču na vas. Osetite da je vaš um nebo, a vaše srce beskrajni okean. To je meditacija.

Kada smo u meditaciji, želimo jedino da komuniciramo sa Bogom. Ja sad govorim engleski i vi možete da me razumete pošto dobro znate engleski. Slično tome, kad znate dobro da meditirate, moći ćete da komunicirate sa Bogom, pošto je meditacija jezik koji koristimo da se obratimo Bogu.

Pomoću koncentracije postajemo usredsređeni, a pomoću meditacije širimo svoju svest u Beskraj. Ali, u kontemplaciji mi izrastamo u sam taj Beskraj. Videli smo Istinu. Osetili smo Istinu. Najvažnija stvar je, međutim, da izrastemo u tu Istinu i postanemo potpuno jedno sa Njom. Ako se koncentrišemo na Boga, možda ćemo osetiti da je On tik pred nama ili pokraj nas. Kad meditiramo, sigurno ćemo osetiti Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost u sebi. Ali, kad kontempliramo, videćemo da smo mi sami Bog, da smo mi sami Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost. Kontemplacija znači naše svesno jedinstvo sa Beskonačnim, Večnim, Apsolutnim. U kontemplaciji mi otkrivamo sebe. Kad kontempliramo, Tvorac i tvorevina postaju jedno. Mi postajemo jedno sa Tvorcem i vidimo ceo univerzum pred svojim stopalima, ceo univerzum u sebi. Ako se tad osvrnemo na svoje sopstveno biće, nećemo videti ljudsko biće. Videćemo nešto nalik na generator Svetlosti, Mira i Blaženstva.

Svakog dana, pre meditacije, trebalo bi da se koncentrišemo nekoliko minuta. Vi ste kao trkači koji treba da očiste stazu – da vidite ima li nekih prepreka i onda da ih uklonite. Potom, kad počnete da meditirate, osetite da trčite veoma brzo, a da su vam sve prepreke sklonjene sa puta. Vi ste kao ekspresni voz, jedan unutrašnji voz, koji se zaustavlja samo na poslednjoj stanici. Onda, kad stignete do Cilja, treba da postanete Cilj. To je poslednja faza, kontemplacija. Tragaoci koji su tek stupili na duhovnu stazu treba da počnu najpre od koncentracije barem nekoliko meseci, pa da potom uđu u meditaciju. Onda moraju da meditiraju nekoliko godina i da na kraju uđu u kontemplaciju.

Dodatak: ovi citati, iz drugih spisa Šri Činmoja, uključeni su u prva izdanja.

Predgovor urednika prvom izdanju

Grupa za maditacije u Ujedinjenim nacijama je grupa službenika UN, delegata i predstavnika nevladinih organizacija akreditovanih u Ujedinjene nacije, koji veruju da, osim političkog načina, postoji i duhovan način da se radi za svetski mir. Dvaput nedeljno se ta grupa sastaje u UN radi meditacija nevezanih ni za jednu sektu i radi duhovnih diskusija o bratstvu i jedinstvu sveta.

Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama. Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži nasledeći način: