Deo IV

FW 232. Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje na posebnoj meditaciji za delegate UN 1. oktobra 1976. u sobi za konferencije br.14

Pitanje: Kako da prevaziđemo osećanja ogorčenja i besa kada osećamo da su naši nadređeni nepravedni?

Šri Činmoj: Kad radimo u grupi, zajedno deluju mnogi pojedinci, mnoge ideje, mnoge misli i sklonosti. Trebalo bi, međutim, da damo sve od sebe da osetimo da su svi pojedinci u toj grupi, sve te ideje i sklonosti, nerazdvojni deo našeg postojanja. Treba da osetimo da su svi oni delovi našeg tela i da svi ti naši udovi deluju zajedno.

Mi osećamo da nas naši nadređeni ne razumeju, ne cene nas, ne uvažavaju naš iskren napor i posvećenost. Raspravljajući se sa svojim nadređenima, trudeći se iz sve snage da im dokažemo da greše ili da nemaju osećaj jedinsta ili saosećanja prema nama, mi ne možemo promeniti njihov način života. Ali, ako ih budemo smatrali nedeljivim delom našeg postojanja i osećali da mi pripadamo njima, a oni pripadaju nama, onda ćemo moći da ih promenimo.

Ako smatramo naše nadređene ljudima koji su potpuno drugačiji od nas, kojima su naši ideali, ideje i ciljevi savršeno strani, nikad nećemo moći da budemo srećni u životu. Svoje nadređene treba da smatramo udovima, ili granama jednog drveta stvarnosti. Onda, ako primetimo da jedna grana ne funkcioniše dobro, potrudićemo se da izlečimo tu granu našom unutrašnjom ljubavlju, unutrašnjom brižnošću, unutrašnjom svetlošću. Ako nam danas ruke ne funkcionišu dobro, ili ako bilo koji deo naše stvarnosti-postojanja ima neku manu, šta radimo? Usmeravamo svu svoju koncentraciju na oštećeni deo i pokazujemo mu svu našu brižnost, ljubav, slatkoću i naklonost. Trudimo se da angažujemo ostatak svog bića u ukažemo svu pažnju oštećenom delu. I na kraju taj oštećeni deo izlečimo.

To ne možemo postići pukim priželjkivanjem. Da bismo to efikasno uradili, treba da se u tišini molimo i meditiramo Tvorcu svega dobrog. Jedino On ima sposobnost da izleči oštećeni ud, a on jedva čeka da čuje naše molitve za preobražaj naših takozvanih „nadređenih“. Dakle, jedino naša unutrašnja molitva i meditacija mogu da na kraju korenito promene njihov život. Ali, pre nego što do toga dođe, možemo se potruditi da osećamo da oni pripadaju nama, a mi pripadamo njima. Možemo da osetimo je to što nas oni ne razumeju, to što ne cene ono što radimo, mana, defekt u našoj sopstvenoj stvarnosti postojanja.

A opet, treba da znamo da uvažavanje naših takozvanih „nadređenih“ nije zaista važno. Na duge staze, u planu naše evolucije, ono možda uopšte nije bitno. Jedino ako nam naše služenje telu i duši Ujedinjenih nacija donosi radost, mi činimo pravu stvar. Nije bitno šta nam naši pretpostavljeni govore ili kakvo mišljenje imaju o nama. Ne, vrhunski je važno koliko iskreno se trudimo da služimo Ujedinjenim nacijama. Kad radimo u Ujedinjenim nacijama, mi se trudimo da udovoljimo telu i dušii Ujedinjenih nacija, a ne samo svojim nadređenima. Ako možemo da udovoljimo Stvarnom u nama, Bogu, onda udovoljavamo i toj istoj pravoj Stvarnosti koja je u našim nadređenima. Ako nam je stalo jedino da zadovoljimo Stvarno u nama i u svim ljudskim bićima, onda su u to uključeni i naši nadređeni. Zato će neizbežno doći dan kada će Stvarno u nama promeniti umove i stavove naših nadređenih. Zapravo, postoji samo jedan nadređeni, a taj nadređeni je naš unutrašnji vapaj za savršenstvom, više savršenstva, najviše savršenstva, za stalnim savršenstvom u našem sopstvenom životu, u svakom ljudskom životu i u svakoj Božijoj stvari. Naš vapaj za savršenstvom je jedina nadređena stvarnost u nama i za nas.