Deo I: Pitanja i odgovori o religiji

FW 208-224. Šri Činmoj je pozvao članove Grupe za meditaciju da mu dostave pitanja o religiji, na koja će odgovoriti na sastanku grupe u petak. Na naredna pitanja je odgovoreno 31. oktobra i 14. novembra 1975.

Pitanje: Zašto postoji religija i kakvu ulogu bi trebala da ima u našim životima?

_Šri Činmoj: Religija igra značajnu ulogu u životu tragaoca koji teži. Religija je naš duhovni dom. Mi počinjemo u svom duhovnom domu, a potom idemo u Božiji Dom. Religija je dom u kojem živimo dok ne uđemo u Božiju Palatu i dok ne uspostavimo svesno jedinstvo, svoje svesno jedinstvo sa Bogom.

Nije dobro plašiti se Boga. Bog voli sve. Ali, ako neko misli o Bogu jedino sa strahom, onda bih hteo da kažem da je bolje misliti o Bogu na taj način nego uopšte ne misliti na Njega. Većina ljudi koji praktikuju religiju se plaše Boga. Ako urade nešto loše, misle da će ih Bog kazniti. Oni često misle na Boga iz tog razloga. Najpre prilaze Bogu sa strahom, pa tek kasnije priđu Bogu sa ljubavlju, nevinošću i jedinstvom. To se naziva religijom. U religiji, nama najčeše vlada neznani ili nesvesni strah; i taj strah nas prisiljava da mislimo na Boga i da se molimo Bogu. Najčešće je takva situacija, ali ne uvek. Ljudi se drže određene religije zato što vole Boga i zato što se plaše Boga. Ali, kad praktikujemo duhovnost, to nikad nije iz straha. Gde postoji jedinstvo, tu nema straha. Duhovnost praktikujemo iz čiste potrebe. Potreba nas prisiljava da volimo Boga. On nas voli bezuslovno i naša je dužnost da i mi volimo Njega.

Pitanje: Šta je cilj religije?

Šri Činmoj: Cilj religije je da uvede Boga u čovekove mnogobrojne aktivnosti. Boga moramo da osetimo kao živog Boga. Ako to ne osećamo, mi smo samo vernici i nećemo postići mnogo. Uloga religije je da navede svaku osobu da oseća da je Bog neko ko je živ, ili da je Bog beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. To je takođe živo. Ako neki pojedinac želi da oseti da je njegov Bog živi Bog, to ubeđenje se mora izgraditi pomoću religioznog osećaja ili upražnjavanjem neke religije.

Pitanje: Kakav je bio prvobitni značaj religije?

Šri Činmoj: Prvobitni značaj religije bio je da čovek vidi, oseti i svesno posveti sebe postojanju Jednog u postojanju mnoštva; da vidi Jednog u mnoštvu. Ima mnogo zemalja, mnogo vera, mnogo veroispovesti, mnogo sekti. Religija bi trebalo da uključi sve. Religija bi trebalo da načini jednu sintezu; religija bi trebalo da uspostavi osećaj jedinstva među mnogim zemljama. Širom sveta bi trebalo da se peva pesma jedinstva. Zato je nastala religija.

Pitanje: Na porodicu se u većini religija uvek gledalo kao na središte i društvenog i verskog života. Da li biste mogli da objasnite kakvu bi svetu i božansku svrhu trebalo da ima porodica?

Šri Činmoj: Sveta i božanska svrha svake porodice leži u otkriću istinske stvarnosti svakog pojedinca. Možda ćete se pitati zašto bi svaki pojedinac trebalo da otkrije svoju istinsku stvarnost. Ako čovek ne otkrije pravu stvarnost u sebi, onda on poriče obećanje koje je nekad dao u oblasti duša. Dok je pojedinac bio u oblasti duša, on je od miliona porodica na Zemlji odabrao jednu određenu porodicu da bi ispunio obećanje koje je dao Bogu, da bi uradio nešto posebno za Boga. On je obećao da će ostvariti Boga, da će obelodaniti i ispoljiti Boga. To sveto obećanje može da postane delotvorno jedino kada pojedinac shvati šta će postati. Ako on smatra Boga svojim i oseća da će jednog dana postati jedno sa Bogom, onda mu je suđeno da postigne svoj cilj. Ako smatra da postoji jedna viša stvarnost koju će postići jedino tako što će prevazići sebe, onda čini pravu stvar. Dok prevazilazi sebe, on spoznaje svetost i božansku svrhu sopstvenog postojanje i porodice kojoj pripada.

Pitanje: Može li religija pomoći čovečanstvu da ostvari svet istinskog bratstva i ljubavi?

Šri Činmoj: Može, ali moramo da znamo šta je religija. Religija je zakon života koji povezuje pojedinca sa ostatkom čovečanstva. Jedino ako čovek oseća da je njegov život na poseban način povezan sa životima drugih, on može da postigne ili pokuša da postigne jedinstvo. Najpre treba da oseti jednu unutrašnju vezu. Jedino ako počne od te veze, može da pomišlja da uspostavi nerazdvojno jedinstvo sa drugima.

Dakle, ako pripadate nekoj određenoj religiji, osećaćete da imate nešto zajedničko sa drugima, da imate unutrašnju vezu sa drugima. Potom, polazeći od te veze, treba da zaronite duboko unutra da biste uspostavili nerazdvojno jedinstvo sa ostalim svetom. A kad uspostavite jedinstvo, naravno da ćete u sebi i oko sebe videti bratstvo i ljubav.

Pitanje: Kako religija može da prevaziđe uske poglede i počne da zaista prihvata sve druge religije kao prave i neophodne?

_Šri Činmoj: Religija kao takva ne može da prevaziđe te uske poglede. Jedino kad religija prihvati pomoć od duhovnosti, svog starijeg brata, moći će da prevaziđe takav uzak pogled. Religija vidi Boga, ali duhovnost čini da tragalac postane Bog. Religija može da stigne dotle da se veruje u Svetlost, pa čak i da se vidi Svetlost. Ali, duhovnost ide mnogo više, mnogo dublje. Ona pomaže tragaocu, ili sledbeniku religije, da izraste u samu Svetlost i da postane jedno sa Bogom-Svešću i sa Bogom-Svetlošću.

Religija se zaustavlja na tome da vidi stvarnost; ona ne želi da izraste u stvarnost. Duhovnost vidi stvarnost kao i religija, ali potom hoće da pođe korak dalje i da svesno izraste u samu stvarnost. Zato je, ako duhovnost pomogne religiji, sasvim moguće prevazići sve uske poglede prisutne u religiji.

Pitanje: Šta se Bogu najviše dopada u religiji?

Šri Činmoj: Bogu se u svakoj religiji najviše dopada veliko srce. Neka svaka religije toleriše druge religije. Ako postoji tolerancija, onda neka svaka religija pođe korak dalje. Neka takođe i prizna druge religije. Kada ih jednom prizna, svaka religija treba da iskreno oseti da su i druge religije isto tako dobre i prikladne kao i ona sama. Religija treba da oseća da je svaka raligija u pravu na svoj način i da su sve na taj način ravnopravne.

Tolerancija prema drugima postoji sve dok postoji osećaj odvojenosti. Kad jednom neka religija prizna zasluženu vrednost drugim religijama i sagleda njihovo postojanje kao izraz istine, onda ta religija može da ide visoko, više, najviše i duboko, dublje, najdubllje. Kad vidi i uspostavi svesno jedinstvo sa svim drugim religijama, ona može da tvrdi da postoji samo jedna religija – ne dve ili tri, već samo jedna religija. Kad neka religija jednom dođe do spoznaje da sve religije formiraju jednu religiju, jednu večnu religiju, jedno večno srce Istine, onda je ta religija savršena. Tu vrstu otkrića i dostignuća Bog najviše voli u svetskim religijama, ne samo u nekoj određenoj religiji, već u svim religijama.

Pitanje: U čemu je razlika između religije i duhovnosti?

Šri Činmoj: Religija kaže tragaocu da postoji neko koga zovemo Bog. Duhovnost kaže tragaocu: „Ja mogu ne samo da ti pokažem gde je ta Osoba; mogu ti takođe pomoći da postaneš svesni, stalni i nerazdvojni prijatelj te Osobe“.

Pitanje: Zašto bi čovek trebalo da svoje vreme posveti Bogu pre svega?

Šri Činmoj: Odlično pitanje! Čovek posvećuje svoje vreme pre svega Bogu zato što vidi da je, za razliku od njega i za razliku od drugih, Bog Alfa, Bog je Omega. On je početak. On je kraj. On je ovo. On je ono. A istovremeno, On prevazilazi ono što On sam večno jeste.

Bog je sveprožimajući; On je svuda. Šta god mi činimo, šta god mi kažemo, u šta god da mi izrastamo, to nije ništa drugo do proširenje Njegove sopstvene Stvarnosti Postojanja. Na početku, od samog početka, treba da znamo da jedino On postoji. Baš zato što jedino On postoji, ma šta da mi činimo, znamo da je On motivisao naše delovanje i da ono svoj rezultat dobija u Njemu. Naše delovanje ispunjava sebe, naša sposobnost se povećava i naše ostvarenje jača baš zato što On postoji i On jeste. Zato, bilo svesno bilo nesvesno, bilo sa radošću bilo sa tugom, Bog mora da bude uključen.

Pitanje: Kad sledbenik jedne religije meditira na ideale svoje religije, da li će to doneti isti rezultat kao kad sledbenik neke druge religije meditira na ideale svoje religije?

Šri Činmoj: Svaka religija ima neki svoj ideal. Ne mogu svi religiozni ideali biti iste vrste i istog nivoa. Isto tako, ni meditacija ne može biti iste visine i istog nivoa u svim religijama. Rezultat će zavisiti od vrste meditacije i ideala religije o kojoj se radi, od visine tog ideala. Ako je taj ideal visok, a istovremeno je meditacija veoma duševna, rezultat će biti izuzetan.

Pitanje: Šta nam najviše smeta da se molimo suštinski dobro?

Šri Činmoj: Postoje dve glavne prepreke. Kad neko nema dovoljno osećaja prema svojoj sopstvenoj religiji, on ne može daleko da dospe. Zato čovek najpre treba da stekne iskren osećaj. Potom treba da svoju religiju učini živom stvarnošću, baš kao što su telo, vitalna energija i um žive stvarnosti. Ukoliko čovek ne zna i ne oseća da je religija jedna živa realnost, on neće moći da napreduje kroz svoju religiju.

Pitanje: Zašto se religije međusobno ne vole i ne poštuju više?

Šri Činmoj: One se ne vole i ne poštuju međusobno zato što je sposobnost njihovog srca ograničena, a ne neograničena. One ne mare za univerzalnost koja je u srcu; one mare jedino za individualnost u svom postojanju. Kad bi sve religije mogle da osete univerzalnost, automatski bi stekle stalnu međusobnu ljubav i poštovanje.

Pitanje: Ako svaka religija tvrdi da poučava istinu, koja religija je najistinitija?

Šri Činmoj: Svaka religije ne samo da tvrdi da poučava istinu, već zaista poučava istinu. Ali, puko poučavanje i propovedanje nije dovoljno. Ako neka religija može da živi istinu – to će reći, ako može da istakne živi dah, stvarnost-svetlost istine – onda je ta religija najistinitija. Religija koja živi istinu u svim njenim aspektima – u njenoj visini i dubini, u njenoj univerzalnosti i transdenciji – ta religija je najistinitija. Religija koja otelovljuje i živi krajnju istinu ljubavi i jedinstva je daleko najznačajnija, najvažnija i nezamenljiva religija.

Pitanje: Ako neko ima jaku veru u svoju religiju, kako bi trebalo da gleda na druge religije i one koji ih slede?

Šri Činmoj: Ako neko ima jaku veru u svoju religiju, trebalo bi da neguje istu vrstu vere u druge religije, jedino ne bi trebalo da sledi sve te religije. Religija je kao put. Ako neko proba da ide svim putevima dok se kreće prema svom odredištu, njegov napredak će biti veoma spor. Ovog trenutka je na jednom putu, narednog trenutka je na drugom putu, a u sledećem trenutku je na trećem putu. U svakoj prilici kada promeni put da bi stigao do cilja, naravno da će izgubiti vreme. Zato bi trebalo da oseća da je svaka religija istinita na svoj način, ali da on sam najviše voli da ide putem te religije koju ima. Ali, u Božijem Oku, sve religije su podjednako značajne i podjednako važne.

Pitanje: Da li je moguće da se razne svetske religije međusobno razumeju i poštuju?

Šri Činmoj: Ne samo da je moguće, već je to praktično i neizbežno. Ako nema međusobnog razumevanja, ne može biti ni poštovanja; ako nema uzajamnog poštovanja, onda ne može biti ni uzajamnog razumevanja. Uzajamno razmevanje i uzajamno poštovanje moraju da idu zajedno. Jedino ako postoji međusobno razumevanje i uzajamno poštovanje, mogu razne religije osećati da su u pravom međusobnom skladu.

Svaka religija mora da shvati sledeće: da bi bila potpuna, ona treba da oseća svoje prisustvo u srcu drugih religija. Isto tako, i druge religije treba da osećaju prisustvo neke određene religije. Svaka religija treba da oseti da je prisutna u srcu drugih religija. Isto tako, svaka religija treba da oseti da je ona samo grana, a ne celo drvo. Drvo je Bog ili Istina. Neke religije ne veruju u Boga, ili im je teško da obelodane prisustvo Boga, ali one veruju u postojanje Istine. Nema religije na ovom svetu koja ne veruje da postoji Istina. Zato, ako neka religija veruje da postoji Istina, to je više nego dovoljno. Ta Istina-postojanje je drvo Stvarnosti u životu na zemlji. Ako je Stvarnost drvo, naravno da će ono imati više grana, a svaka grana je neka religija.

Pitanje: Može li neko da bude izuzetno posvećen nekoj religioznoj figuri, kao što su Isus ili Buda, a takođe i nekom živom duhovnom učitelju, ili je bolje samo slediti jednog učitelja?

Šri Činmoj: Ako taj tragalac ne uspeva da oseti i razume da je živi učitelj otelovljenje Isusa ili Bude, onda je za tog tragaoca preporučljivo da ima veru ili u Isusa ili u Šri Krišnu ili u Budu ili u nekog drugog duhovnog Učitelja koji nije u fizičkom. Ako je tom tragaocu teško da oseti ili vidi prisustvo prethodnog Učitelja u živom Učitelju, onda on treba da meditira na onoga za koga oseća da je najbolji u skladu sa svojom unutašnjom sposobnošću, unutrašnjom prijemčivošću, unutrašnjom posvećenošću, unutrašnjom predanošću. Ali, ako taj tragalac može da oseti da živi Učitelj otelovljuje svest Krišne ili svest Hrista, onda mu neće biti teško da priđe bilo Hristu bilo Šri Krišni kroz tog život Učitelja. Živi Učitelj je takođe Božiji sin, koji je uzeo neko drugo ime i neki drugi oblik. A taj novi oblik znači i novu ličnost, novu božansku ličnost. Šri Ramakrišna je objavio: „Onaj koji je bio Krišna, onaj koji je bio Buda, onaj koji je bio Rama, u jednom obliku je Šri Ramakrišna“. Samo će se ime ili oblik promeniti. Unutrašnja stvarnost je jedna te ista.

Zato, ako je tragalac napredan, onda će on sigurno osećati sledeće: ako je živi Učitelj pravi, i on i svi drugi služe istoj svrsi. Oni vode čovečanstvo jednom cilju.

Pitanje: Kako da mi, kao pojedinci, doprinesemo da se u celom svetu prepozna suštinsko jedinstvo svih velikih religija?

Šri Činmoj: Postoji samo jedan način na koji možemo da doprinesemo da ceo svet prepozna osnovno jedinstvo svih velikih religija. Najpre mi, kao pojedinci, treba da postanemo savršeni. Ako postanemo osobe koje vole Boga i sve vreme služimo Boga u čovečanstvu, onda će naše savršenstvo automatski ohrabriti druge da postanu savršeni. Kad mi postanemo savršeni, automatski će naše savršenstvo prožeti pripadnike drugih religija. Dakle, mi, kao pojedinci, treba da postanemo savršeni, bez obzira kojoj religiji pripadamo. Onda će naše savršenstvo proširiti miris, divni miris cveta božanstvenosti koji je namenjen svim religijama i onima koji vole religiju. Taj cvet je namenjen da ga svi cene i da izrastu u njega. Kad svaki pojedinac postane cvet svoje sopstvene božanstvenosti, svi će videti i osetiti osnovno jedinstvo svih religija u obožavanju konačne Istine u životu.

Deo II

//Šri Činmoj//: Sada bih želeo da odgovorim na nekoliko pitanja. Ukoliko imate bilo koje pitanje, biću izuzetno srećan i zahvalan da odgovorim na njega, zato što je to moje posvećeno služenje svima koji su tragaoci, kojima je potreban jedan drugačiji život, viši život razumevanja, svetliji život svesnog i stalnog zadovoljstva. FW 225-227. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja nakon svog predavanja održanog zaposlenima u Programu razvoja Ujedinjenih nacija (UNDP) 19. novembra 1975.

Pitanje: U čemu je razlika između joge, zena i hinduizma?

Šri Činmoj: Koren je bio hinduizam. Potom je od hinduizma nastao budizam, a od budizma je nastao zen. Recimo da je hinduizam deda, budizam je otac, a zen je sin.

Hajde da razmišljamo o hinduizmu kao o jednoj večnoj religiji, ili ga možemo smatrati jednim oblikom samodiscipline koji će nam omogućiti da jednog dana osetimo bezgraničnu radost, bezgranični mir, bezgraničnu ljubav. Kad pomislimo na budizam, smesta nam na um pada saosećajni aspekt stvarnosti. Svetu je očajnički potrebno saosećanje. Ja ukazujem saosećanje vama, vi ukazujete saosećanje meni i sa našim uzajamnim sasećanjem mi živimo na ovom svetu. Kad meni treba vaše saosećanje, vi mi ukazujete saosećanje, kad vama treba moje saosećanje, ja vam ukazujem saosećanje. Na taj način zajedno postojimo. Ako ne pokazujemo saosećanje prema čovečanstvu, onda ne postojimo.

Što se tiče zena, treba nam svesnost. Treba da potpuno, svesno i stalno znamo šta radimo, šta vidimo, u šta izrastamo. Zen traži stalno, svesno znanje. Ako meditiramo, svesni smo toga; ako jedemo, svesni smo toga; ako pričamo sa svojim prijateljem, svesni smo toga.

Što se tiče joge, mi pevamo pesmu jedinstva. Joga je sanskritska reč koja znači jedinstvo. Joga kaže: ako možemo da uspostavimo jedinstvo sa nečim ili nekim, sa nekim zbivanjem ili sa nekim iskustvom, onda dobijamo sve. Ako sam jedno sa vama, onda znam šta se događa u vašem srcu, u vašem umu. Ako sam jedno sa nekim drugim, onda mogu da mu odmah pristupim i da znam šta se događa u njemu. A ako mogu da uspostavim jedinstvo sa nekim događajem ili iskustvom, onda postajem nerazdvojni deo tog događaja ili iskustva u životu.

U zenu, na najvišem nivou, postoji nešto što se naziva satori ili prosvetljenje. Kad postanete prosovetljeni, nema ničeg i nikog na zemlji sa kojim ne možete da postanete jedno. Pre prosvetljenja, na jednoj strani je tama, a na drugoj svetlost. Ova strana je more tame, druga strana je svetlost, a vi ste između. Ali, ako pođete i potražite utočište u prosvetljenju, vaš sopstveni unutrašnji sjaj obuhvatiće i obujmiti čitav svet.

Pre nego što dođe do prosvetljenja, vi ste u neznanju i osećate da je i svet u neznanju. Ali, kada se odigra prosvetljenje, koje se u zenu naziva satori, vi postajete jedno sa Vizijom Apsoluta. Tada živite u životu tišine, živite u životu zvuka, ali je prosvetljenje svuda i vi izrastate u to prosvetljenje. Kad jednom postignete prosvetljenje, slobodni ste od zamki neznanja. Milenijumima ste živeli u neznanju, ali kad se odigra prosvetljenje, u vama više nema nikakvog neznanja. Ova soba je u mraku, ali električar uvede svetlo. Danima i mesecima je ova soba bila neosvetljenja, neprosvetljena, mračna, ali onda dođe električar i soba se osvetli. Zato je najveći dar zena prosvetljenje: najviše prosvetljenje, sveprosvetljujuće prosvetljenje, sveispunjujće prosvetljenje.

Najveći doprinos joge nije samo prosvetljenje, već i savršenstvo u našem stalnom jedinstvu sa onim što nam je Bog dao, što će nam Bog dati i što Sam Bog jeste. Ako neko pati, onda joga postaje potpuno, nerazdvojno jedno sa tim paćenikom. Ako je neko na sedmom nebu blaženstva, onda joga postaje jedno sa njim na tom sedmom nebu blaženstva. Prosvetljenje, sa druge strane, jeste jedan proces, ispravan proces pomoću kojeg izlazimo iz noći neznanja i ulazimo u svetlost mudrosti. Kad jednom izrastemo u svetlost mudrosti, potpuno se oslobađamo od robovanja, od ograničenja, od nesavršenosti, od takozvane smrti.

Ako sledimo put zena, idemo od neznanja ka prosvetljenju; a kad se čitava naša svest prosvetli, to nam donosi bezgranično zadovljstvo. Ako sledimo put joge, onda zahvaljujući našem poistovećenju osećamo da mi jesmo ono što hoćemo, pa zaista to i postajemo. Dakle, joga je jedinstvo i savršenstvo, dok je zen prosvetljenje i oslobođenje.

Pitanje: Da li to znači da zen i joga imaju različite ciljeve?

Šri Činmoj: Ne. Oni su kao dva člana porodice. Oni pripadaju istoj porodici i bave se istim osnovnim mislima i idejama. Jedino što svako od njih u praksi može da primeni nešto donekle novo, iako u stvari to uopšte nije novo. Ovde je cilj. Otac dolazi do cilja iz jednog pravca, a sin dolazi do cilja iz drugog pravca. Dok idu prema cilju, oni mogu da u određenoj meri koristi drugačije metode. Ali, cilj uvek ostaje isti. Ako se neko oslobodi neznanja pomoću duhovne discipline, naravno da će on biti prosvetljen. A ako se neko poistoveti sa samom Svetlošću i Prosvetljenjeem, naravno da će i on biti oslobođen i prosvetljen.

Kad dodirnem vodu, odmah primam svest vode. Dodirnem zid i odmah primam svest zida. A opet, ako dodirnem stopala sveca, smesta primam svest tog sveca. To je joga: jedinstvo, jedinstvo, jedinstvo. Ali, ne mora ništa da se dodirne. Pomoću samog poistovećenje možete da dobijete svest osobe koja je sveta, osoba koja ima prosvetljenje. U procesu zena, ono što svetac ima dobijate koncentrišući se na to što želite. Proces joge je da se poistovetite sa ciljem. Ali, cilj do kojeg Vi stignete koncentrišući se u zenu i cilj do kojeg ja stignem poistovećujući se sa nekim je isti.

U Ročesteru postoji jedan veoma dobar učitelj zena, po imenu Filip Kaplo. On mi je prijatelj i veliki autoritet za zen. Napisao je knjigu po imenu Tri stuba zena. Ako ste zainteresovani, možete da učite od njega. A opet, ako biste hteli da dolazite na naše meditacija ovde, utorkom i petkom, možete da vidite šta mi dobijamo od naše meditacije. Ako možete da dođete i pridružite nam se, uveravam Vas da ćete osetiti nešto.

Ja ni na koji način ne pokušavam da Vas odvratim od zena; daleko od toga. Recimo da meditacija jedna prodavnica, a zen je druga prodavnica. Ako uđete u prodavnicu, videćete neke stvari koje će Vam se možda svideti. U osnovi, te dve prodavnice nude jednu te istu stvar: ljubav prema Istini. Uđete u jednu prodavnicu, i ona ima stvar koja Vam treba; uđete u drugu prodavnicu i ona ima tu istu stvar. Vi ste taj koji treba da odabere u kojoj ćete prodavnici nabaviti stvar koja Vam je potrebna.

Pitanje: Zar u jogi ne postoji atmosfera stroge discipline?

Šri Činmoj: Proces zena zahteva strogu disciplinu, skoro kao vojničku disciplinu. Procesu joge je, međutim, opuštanje zasnovano na poverenju. Ona je kao poverenje deteta koji potiče od njegovog jedinstva sa njegovom majkom i ocem. Dete nema ni novčić kod sebe. Ali, ako je njegov otac bogat, ono oseća da je i ono veoma bogato. Čak ako sada nema ni jedan dolar, za nekoliko godina moći će da koristi sve bogatstvo svog oca. Ono oseća jedinstvo sa svojim ocem, sa članovima porodice. Sve što članovi njegove porodice imaju, ono s punim pravom smatra svojim. Ako njegov otac ima auto, dete odmah oseća da je to njegov auto. Ono ne misli da je to auto njegovog oca, ili da je to svojina njegove porodice. Ne, ono će reći svojim prijateljima: „Vidite, to je moj auto“. Zahvaljujući svom jedinstvu, ono je apsolutno u pravu. A kad poraste, doći će dan kada će ono voziti taj auto.

Dete oseća da je njegov otac za njega sve i da će doći dan kada će moći da ima sve što njegov otac ima. Čak i sad ono kaže da je to njegovo. Pošto je dete, moglo bi da protraći očev novac, zato mu ga otac ne daje. Ali, kada sazri, pošto je uspostavilo jedinstvo sa svojim ocem, moći će da dobije imovinu svog oca i da je ispravno koristi.

U procesu joge, naprosto osećate da je Bog vaš, da On voli vas i da Vi volite njega. Osećate svoje jedinstvo sa Svemogućim. A ako osećate jedinstvo sa Svemogućim, On će Vam sigurno dati ono što ima i ono što On jeste. Na putu zena, morate da se pripremite. Ako to uradite, dobićete nešto. Ali, ako se ne držite stroge discipline, nećete dobiti ništa. U zenu je to lični napor, lični napor. U jogi, međutim, mi verujemo u milost. Osećamo da će otac pokazati svoju naklonost, ljubav i saosećanje i da će mu dete uzvratiti. Kad dete dobije ljubav od svog oca, ono samo daje ljubav; kad dete pokaže ljubav svojim roditeljima, i oni mu zauzvrat pokazuju ljubav. Tu je uvek davanje i uzimanje, davanje i uzimanje. U zenu, međutim, najpre morate da postanete nešto, pa ćete tek onda nešto dobiti. A postajete nešto i izrastate u nešto tako što se pridržavate stroge discipline. Ako se držiite stroge discipline u sopstvenom životu, ako uradite ovo, ako uradite ono, onda postajete nešto. A kad postanete nešto, onda, naravno, nešto i zaslužite i dolazi do prosvetljenja.

Deo III

FW 228-231. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja tokom sastanka Grupe za meditaciju 21. septembra 1976.

Pitanje: Kako da ostanemo u srcu kad obavljamo poslove koji uključuju um?

Šri Činmoj: Mi možemo da ostanemo u srcu čak i kada je um neophodan da bi se obavili određeni poslovi ako znamo da nismo um ni telo ni vital, već da smo srce. Ako znamo da nismo ništa drugo nego srce, onda će, automatski, sve što činimo biti učinjeno pomoću srca. Sada mi osećamo da imamo um, da imamo vital, da imamo telo, imamo srce i imamo dušu. Ali, ako osećamo da imamo samo jednu stvar, srce, naravno da ćemo onda koristiti tu jednu stvar, srce, kad hoćemo da postignemo nešto ili da damo nešto.

Ako osećamo da imamo mnoge nivoe bića, naravno da ćemo onda doći u iskušenje, bićemo podstaknuti da koristimo sve njih kad osećamo da je to neophodno. Ali, ako možemo sebe da navedemo da osetimo da je težeće srce to što imamo i što jesmo, svest srca će izbiti u prvi plan i prožeti čitavo telo od vrha do dna, od glave do pete. Jedino ako ponavljamo: „Ja sam srce, ja sam srce“, imaćemo svest srca bez obzira šta radimo. Tada se problem uključenosti uma u naše aktivnosti neće javiti, zato što ne koristimo um kao takav; koristimo jedino to što smatramo potpuno svojim, a to je srce.

Zato, ako uvek mislite o sebi kao o svevolećem srcu, sveprosvetljujućem srcu, onda će se upravo srce pobrinuti o takozvanim problemima sa kojima se suočavamo svakog dana u svojim raznovrsnim aktivnostima.

Pitanje: Koje su glavne osobine duše Ujedinjenih nacija?

Šri Činmoj: Ona ima mnogo, mnogo osobina, ali je univerzalno jedinstvo najvažnija osobina koju duša Ujedinjenih nacija želi da ponudi. To univerzalno jedinstvo sadrži i jednog i mnoštvo. Ujedinjene nacije su poput drveta sa bezbrojnim granama. Tu je mnoštvo postalo jedno, a opet, jedno je postalo mnoštvo. Ovog trenutka Ujedinjene nacije su drvo; narednog trenutka one su bezbrojne grane. Drvo bez grana nije drvo. A opet, ako grane ne pripadaju nekom drvetu, ne mogu da opstanu. Mnoštvo postaje jedno radi ostvarenja, a jedno postaje mnoštvo radi ispoljavanja.

Pitanje: Šta delegati i ambasadori koji učestvuju u zasedenju Generalne skupštine daju Ujedinjenim nacijama na duhovnom planu?

Šri Činmoj: Govorim vam samo moj unutrašnji osećaj. Pošto svi delegati, sve diplomate, imaju srce i dušu, oni imaju najbolje namere da služe čovečanstvu kao takvom. Iz praktične perspektive, oni možda ne uspevaju. Ali, njihova namera je uvek dobra. Da nije tako, ne bi ni došli u Ujedinjene nacije da budu na službi. Njihov unutrašnji motiv je odličan. Međutim, kad pokušavamo da radimo stvari na spoljašnjem planu, često se susrećemo sa bezbrojnim problemima. Ako popustimo pred tim problemima, onda ne uspevamo.

Međutim, sve diplomate i delegati imaju da ponude nešto duhovno. Pre svega, oni su došli da služe svojoj zemlji, svojoj naciji. Njihova nacija nije jedna osoba, već hiljade i milioni ljudi. Oni predstavljaju sovju naciju, zato su u njima milioni ljudi koji kroz njih govore čitavom svetu. Zato poruka koju ambasador neke nacije prenosi predstavlja nešto što ta nacija želi da ceo svet čuje. Zbog toga moramo da shvatimo da u njemu ima nešto duboko ili smisleno, nešto plodonosno. Sama ta stvar na spoljašnjem planu možda neće odmah doneti plod. Ali, samo zato što ne donosi plod odmah, ne možemo reći da ta nacija nema dobar motiv ili da pojedinac koji predstavlja tu naciju ima loše namere.

Svaki delegat je ljudsko biće, a svako ljudsko biće ima dušu. To znači da je solidan deo Božije Svetlosti Svesti unutar svakog pojedinca. Svaki pojedinac ima sposobnost, potencijal, potrebnu moć da bi duhovno služio čovečanstvu. Za to je, međutim, potrebno vreme. Neki pojedinci se otvore svetlosti ranije nego drugi. Niko, međutim – nijedan diplomata ni delegat ni pojedinac – ne može da živi a da na neki nečin ne nudi Izvoru ljubav, brižnost, simpatiju, saosećanje, posvećenost i sve druge dobre osobine koje potiču od Izvora.

Pitanje: Kakav bi stav trebalo da imamo prema svom poslu u Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Naš stav treba da bude svesno davanje sebe. To davanje sebe na spoljašnjem planu može da poprimi različite oblike. Ovde imamo posla sa mnogim pojedincima. Ako nam je teško da se dajemo mnogim pojedinciima, mnogim zemljama, bar možemo da imamo stav opraštanja. Opraštamo da bismo dalje išli napred.

Ako imamo takozvane neprijatelje, onda ćemo sve vreme gajiti zle misli prema našim neprijateljima. Kad osećamo da smo okruženi neprijateljima, mi zapravo zaboravljamo svoj cilj. Mislimo samo na svoje neprijatelje – kako da ih pobedimo, kako da ih uništimo. To postaje naš cilj. I kako ćemo onda napredovati?

Zato je najbolji stav da uvek mislimo na cilj. Taj cilj se uvek nalazi u davanju sebe. Što više možemo da duševno dajemo, to pre ćemo steći zadovoljstvo u onome što radimo ili u onome u šta izrastamo. Svaki pojedinac ume da da nešto celom svetu. Svaki pojedinac ume da da nešto svom telu, vitalu, umu, srcu i duši. Samo što to treba i da uradimo.

Mi stvaramo misli, ideje i ideale. Racimo da je u naš um ušla neka misao. Mi smesta hoćemo da nahranimo tu misao, da u nju stavimo neko dobro osećanje. A to osećanje dolazi od samog srca. Ako ne nahranimo tu misao psihičkim osećanjima našeg srca, ona ostaje nemoćna, ostaje neispunjena. Ovde govorimo o stavovima na mentalnom planu. Međutim, prava božanstvenost, odnosno prava suština svega božanskog, leži jedino u srcu. Zato sve što vidimo u obliku tvorevine ili bilo šta što sami stvaramo mora biti nahranjeno osećanjima našeg srca.

U svakom trenutku nas mogu napasti negativne misli, mogu nas zaokupiti nebožanske misli. A opet, u svakom trenutku, svojom unutrašnjom voljom mi možemo da stvorimo dovre misli, misli pune ljubavi, prosvetljujuće misli, ispunjujuće misli. Te misli mogu da ispravno funkcionišu jedino kad imamo unutrašnji osećaj iz srca.

Osećanja srca možemo da uvećamo jedino davanjem sebe. Sada koristimo izraz „davanje sebe“ zato što nismo dovoljno odgajili, odnosno razvili, sposobnost koja nas navodi da osetimo da smo od jednog i za mnoštvo. Još nismo otkrili svoje univerzalno jedinstvo. Ali, kad jednom otkrijemo svoje jedinstvo sa ostalim svetom, onda to nije davanje sebe; to je jedino ispunjenje našeg unutrašnjeg buđenja. Kad moja ruka uradi nešto za moju nogu ili obrnuto, one to ne smatraju davanjem sebe. Ruka i noga su nerazdvojni deo jedne stvarnosti; one su jedna stvarnost.

Na nesreću, na sadašnjem stupnju naše evolucije, naša ograničena vizija nam ne daje sposobnost da osećamo da je sve naše. Zato započnimo sa idejom davanja sebe. Daćemo ono što imamo i ono što jesmo; daćemo svoje dobre misli.

Zato je, zasad, najbolji stav davanja sebe. Ako ima neprijatelja, loših sila ili drugih koji se ne slažu sa nama, moramo da idemo napred pomoću svoje sposobnosti za opraštanje, ili sposobnosti da zaboravimo. Nećemo zaboraviti naš ideal, ne. Zaboravićemo jedino nesrećna, nezdrava iskustva koja dobijamo od drugih dok se trudimo da služimo božanskom cilju u sebi.

Deo IV

FW 232. Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje na posebnoj meditaciji za delegate UN 1. oktobra 1976. u sobi za konferencije br.14

Pitanje: Kako da prevaziđemo osećanja ogorčenja i besa kada osećamo da su naši nadređeni nepravedni?

Šri Činmoj: Kad radimo u grupi, zajedno deluju mnogi pojedinci, mnoge ideje, mnoge misli i sklonosti. Trebalo bi, međutim, da damo sve od sebe da osetimo da su svi pojedinci u toj grupi, sve te ideje i sklonosti, nerazdvojni deo našeg postojanja. Treba da osetimo da su svi oni delovi našeg tela i da svi ti naši udovi deluju zajedno.

Mi osećamo da nas naši nadređeni ne razumeju, ne cene nas, ne uvažavaju naš iskren napor i posvećenost. Raspravljajući se sa svojim nadređenima, trudeći se iz sve snage da im dokažemo da greše ili da nemaju osećaj jedinsta ili saosećanja prema nama, mi ne možemo promeniti njihov način života. Ali, ako ih budemo smatrali nedeljivim delom našeg postojanja i osećali da mi pripadamo njima, a oni pripadaju nama, onda ćemo moći da ih promenimo.

Ako smatramo naše nadređene ljudima koji su potpuno drugačiji od nas, kojima su naši ideali, ideje i ciljevi savršeno strani, nikad nećemo moći da budemo srećni u životu. Svoje nadređene treba da smatramo udovima, ili granama jednog drveta stvarnosti. Onda, ako primetimo da jedna grana ne funkcioniše dobro, potrudićemo se da izlečimo tu granu našom unutrašnjom ljubavlju, unutrašnjom brižnošću, unutrašnjom svetlošću. Ako nam danas ruke ne funkcionišu dobro, ili ako bilo koji deo naše stvarnosti-postojanja ima neku manu, šta radimo? Usmeravamo svu svoju koncentraciju na oštećeni deo i pokazujemo mu svu našu brižnost, ljubav, slatkoću i naklonost. Trudimo se da angažujemo ostatak svog bića u ukažemo svu pažnju oštećenom delu. I na kraju taj oštećeni deo izlečimo.

To ne možemo postići pukim priželjkivanjem. Da bismo to efikasno uradili, treba da se u tišini molimo i meditiramo Tvorcu svega dobrog. Jedino On ima sposobnost da izleči oštećeni ud, a on jedva čeka da čuje naše molitve za preobražaj naših takozvanih „nadređenih“. Dakle, jedino naša unutrašnja molitva i meditacija mogu da na kraju korenito promene njihov život. Ali, pre nego što do toga dođe, možemo se potruditi da osećamo da oni pripadaju nama, a mi pripadamo njima. Možemo da osetimo je to što nas oni ne razumeju, to što ne cene ono što radimo, mana, defekt u našoj sopstvenoj stvarnosti postojanja.

A opet, treba da znamo da uvažavanje naših takozvanih „nadređenih“ nije zaista važno. Na duge staze, u planu naše evolucije, ono možda uopšte nije bitno. Jedino ako nam naše služenje telu i duši Ujedinjenih nacija donosi radost, mi činimo pravu stvar. Nije bitno šta nam naši pretpostavljeni govore ili kakvo mišljenje imaju o nama. Ne, vrhunski je važno koliko iskreno se trudimo da služimo Ujedinjenim nacijama. Kad radimo u Ujedinjenim nacijama, mi se trudimo da udovoljimo telu i dušii Ujedinjenih nacija, a ne samo svojim nadređenima. Ako možemo da udovoljimo Stvarnom u nama, Bogu, onda udovoljavamo i toj istoj pravoj Stvarnosti koja je u našim nadređenima. Ako nam je stalo jedino da zadovoljimo Stvarno u nama i u svim ljudskim bićima, onda su u to uključeni i naši nadređeni. Zato će neizbežno doći dan kada će Stvarno u nama promeniti umove i stavove naših nadređenih. Zapravo, postoji samo jedan nadređeni, a taj nadređeni je naš unutrašnji vapaj za savršenstvom, više savršenstva, najviše savršenstva, za stalnim savršenstvom u našem sopstvenom životu, u svakom ljudskom životu i u svakoj Božijoj stvari. Naš vapaj za savršenstvom je jedina nadređena stvarnost u nama i za nas.

Deo V

FW 233. Na sastanku Grupe za meditaciju 5. oktobra 1976, g. Le Kim Din, dopisnik //Njujork tajmsa// za Ujedinjene nacije, postavio je Šri Činmoju ovo pitanje.

Pitanje: Šri Činmoj, kako Vi vidite svetske probleme i šta mislite kako se ti problemi mogu rešiti?

Šri Činmoj: Svetski problemi nisu ništa drugo do brojni oblaci na nebu. Samo je pitanje vremena kada će sunce razvejati te oblake. Mi koristimo izraz „Božiji Čas“. Taj Božiji Čas je kombinacija težnje čovečanstva i Samilosti Božanstva. Kada se uspinjuća težnja čovečanstva susretne sa Samilošću Božanstvenosti koja se spušta, Božiji čas dolazi i svi naši problemi su rešeni.

Problemi su svuda. Svaka zemlja ima na stotine problema. Svaki pojedinac ima na stotine problema. Ali, probleme mogu da reše, treba da reše i moraju da reše najpre pojedinci, zato što svakom zemljom vlada um, ili mozak, ili sposobnost pojedinaca. Ako svaki pojedinac uvidi da ima stotine sopstvenih problema, udubiće se u svoje sopstvene probleme. Kada se udubi u sopstvene probleme, on vidi i oseća da postoji samo jedan problem, a to je odsustvo jedinstva.

Mi veoma često primećujemo to odsustvo jedinstva, nerazdvojnog jedinstva, čak i u našem individualnom biću. Mi se poistovetimo sa nekim delom ili ekstremitetom našeg tela više nego sa ostatkom tela. Ako neko kaže da imamo lepe oči, mi svu svoju pažnju usmerimo na oči i osećamo da nam nije potrebno ništa drugo. Zanemarimo svoje ruke, svoja stopala, nos, svoju glavu i zaboravimo da je i njih Bog učinio delovima našeg fizičkog bića. Samo su oči postale nerazdvojni deo našeg bića, pa svesno i namerno ignorišemo postojanje ostalih stvari u našem svakodnevnom životu. Tad treba da znamo da smo izgubili svoje slatko, nerazdvojno jedinstvo sa svojim rukama, nogama i ostatkom tela. Mi ne osećamo svesno, duševno i plodonosno jedinstvo sa svim delovima našeg fizičkog tela.

Svet se sastoji od mnogih, mnogih zemalja. Ako pojedinac može da uspostavi nerazdvojno jedinstvo sa unutrašnjim vapajem svoje nacije, onda će sigurno osetiti da je njegova nacija jedno drvo. Ako pripadam nekoj zemlji, trebalo bi da osećam da moje drvo-nacija ima bezbrojne grane, a to su druge zemlje. A ako Vi pripadate nekoj zemlji, onda i Vi takođe možete da osetite da je Vaša zemlja drvo, a da su sve ostale zemlje grane tog drveta.

Drvo bez grana nije uopšte drvo. Kad vidimo da drvo ima dosta grana, mi ga cenimo. A ako vidimo da to drvo rađa cvetove i plodove, mi to duboko cenimo. Dakle, iz ljudske perspektive, mi možemo da rešimo svoje probleme tako što ćemo smatrati da smo drveće, a da su ostali grane. Ako možemo da se tako osećamo, ako i drugi mogu da se isto tako osećaju – da su oni drveće, a da smi mi grane – postojaće osećaj nerazdvojnog jedinstva. To je ljudski način na koji mogu da se reše problemi sveta.

Božanski način je da osećamo da je cela Božija tvorevina sasvim naša i da osećamo jedinstvo sa Voljom Svevišnjeg. Ja sam iz Indije; Vi ste iz nekog drugog dela sveta. Sve je, međutim, u Božijoj tvorevini, a Bog je i tvorevina i ispoljavanje. On je tišina, a On je i zvuk. Tišinu vidimo u Njegovoj Viziji Stvarnosti, a zvuk vidimo u njegovom ispoljavanju Stvarnosti na zemlji. Dakle, ako hoćemo da rešimo probleme sveta, iz duhovne perspektive gledano, postoji samo jedan način. Taj način je da se molimo i meditiramo za naše svesno jedinstvo sa Voljom Apsolutnog Svevišnjeg. U veoma retkim prilikama se Volja Svevišnjeg izvrši pomoću nas čak i ako se svesno ne molimo i ne meditiramo. Ali, ako se svesno molimo i svesno meditiramo, onda će se Božija Volja izvršiti pomoću nas, bez greške.

Molitva i meditacija nisu ništa drugo do naše stalno komuniciranje, naš razgovor sa Bogom. Kada se molimo, mi govorimo Bogu; a kad meditiramo, Bog govori nama. Tu su dve osobe: Bog i jedan od nas. Kad je na nas red, mi treba da se molimo i damo svoj duševni vapaj. Od Boga mi hoćemo Mir, Svetlost i Blaženstvo. A kad Bog meditira na nas, mi jednostavno slušamo. On ima Poruku za nas. On hoće da nam prenese tu Poruku. Isto tako, On će nam reći kako da podelimo Njegovu Poruku sa ostalim svetom.

Dakle, molitva i meditacije mogu da reše sve svetske probleme. Ako možemo duševno i stalno da budemo jedno sa Božijom Voljom, ne možemo da pogrešimo. Mi sebi pravimo probleme zbog svojih grešaka. A koja je to greška koju smo već napravili i zbog koje stalno patimo? Naša jedina greška je što smo se sprijateljili sa neznanjem. Mi plivamo u moru neznanja. Možemo, međutim, da nađemo drugog prijatelja. Bog je tu da nam pomogne i da nas vodi. Možemo da se sprijateljimo sa Svetlošću Mudrosti, našim jedinim prijateljem. Onda ćemo moći da plivamo u moru Svetlosti Mudrosti umesto da plivamo u moru noći neznanja.

Dakle, iz ljudske perspektive gledano, hajde da mislimo o sebi kao o drvetu, a o ostalima kao o granama. Iz božanske perspektive, hajde da osećamo da smo stalno jedno sa Voljom Svevišnjeg Apsolutnog Pilota. A tu Volju ćemo saznati i otkriti u sebi pomoću stalne molitve i meditacije. Tako možemo da rešimo sve probleme koji postoje u svetu.

Part VI

FW 234-258. Šri Činmoj je novambra 1976. zamolio članove Grupe za meditaciju da mu dostave duhovna pitanja da na njih odgovori tokom redovnih sastanaka grupe. Na sledeća pitanja odgovoreno je 15. i 26. novembra 1976.

A supreme honour

Šri Činmoj: Više puta sam rekao da raditi u Ujedinjenim nacijama nije kao rad na svakom drugom mestu. Raditi u Ujedinjenim nacijama, služiti Ujedinjene nacije u bilo kom svojstvu – bilo da igramo najnižu ili najvišu ulogu – predstavlja vrhunsku počast. Svaka nacija ovde je čvrsta grana Božije Stvarnosti-Sna ili Sna-Stvarnosti. Zato ovde dobijamo priliku da otkrijemo i shvatimo da potičemo od Jednog i da smo za mnoštvo, a opet, da smo od mnoštva došli da udovoljimo Jednom. Kad dođemo od Jednog radi mnoštva, mi nosimo San Jednog za mnoštvo. Dok smo odvojeni od Izvora, trudimo se da udovoljimo Izvoru i da ispunimo Izvor. A kad od mnoštva dođemo Jednom, dolazimo sa nadom da ćemo doprineti Izvoru.

Biću izuzetno srećan i zahvalan ako mi jedno po jedno postavite kratka i duševna pitanja. Moji odgovori biće moja posvećenost, kao što će vaša pitanja biti vaša posvećenost duši Ujedinjenih nacija. Vrlo brzo ćemo ponuditi našu duševnu knjigu težnje duši i telu Ujedinjenih nacija, svim članicama i svima koji teže da ujedine ovaj svet u jedno telo i jednu dušu, svima onima koji istinski vole ne samo Boga Tvorca, već i Boga tvorevinu. Bog tvorevina ima ovde, u Ujedinjenim nacijama, najbolju priliku da procveta u veoma prosvetljujuću Stvarnost.

Pitanje: Kakva je odgovornost tragaoca u Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Odgovornost tragaoca u Ujedinjenim nacijama je da se moli i meditira – da se moli za one i meditira na one koji su služili i služe i dalje Ujedinjene nacije veoma posvećeno i duševno. Prethodni sekretari, Dag Hameršeld, U Tant i drugi koji su služili ili koji služe Ujedinjene nacije u bilo kom svojstvu treba da dobiju duševne molitve i zahvalnost od tragalaca koji sada služe Ujedinjene nacije. Isto tako, tragalac mora da se moli za sve zemlje koje pevaju pesmu jedinstva u Ujedinjenim nacijama, za svakog pojednog člana Ujedinjenih nacija. I još, tragalac u Ujedinjenim nacijama treba da se moli za one koji će služiti Ujedinjene nacije u budućnosti. To će reći, tragaoci bi trebalo da se potrude da povežu prošlost, sadašnjost i budućnost – prošlu slavu, sadašnje obećanje i buduća dostignuća. Tragalac treba da ujedini slavu, obećanje i dostignuća, a radi toga, on treba da se moli za duše koje su otišle ili za duše koje su služile Ujedinjene nacija u prošlosti, i za one koje i dalje služe, i za one koje će se pridružiti Ujedinjenim nacijama i pevati pesmu jedinstva u budućnosti.

Pitanje: Neke zemlje potpuno prihvataju Ujedinjene nacije. Neke druge zemlje bi se čak odrekle Ujedinjenih nacija. Kakva je razlika u razvoju duše nacija koje još nisu postale jedno sa Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Ako nacije, uprkos tome što znaju da Ujedinjene nacije nisu svemoćne, uprkos tome što znaju da Ujedinjene nacije, u vrlo retkim prilikama, čak mogu da učine stvari koje neće zadovoljiti svet, potpuno prihvataju Ujedinjene nacije, to znači da osećaju jedinstvo sa telom stvarnosti i dušom stvarnosti Ujedinjenih nacija. To znači da su one prihvatile Ujedinjene nacije kao Ujedinjene nacije zato što istinski vole Ujedinjene nacije i da bi prihvatile Ujedinjene nacije čak i kad one ne bi bile, recimo, ovako značajne i plodonosne. Zato hoću da iskažem svoje uvažavanje prema onim nacijama koje osećaju da su Ujedinjene nacije integralni deo njihove sopstvene starnosti postojanja. Njihove duše su, bez sumnje, potpuno probuđene. Nacije koje su svesno potpuno prihvatile Ujedinjene nacije nesumnjivo su nacije koje su probuđene. I nacije koje su od sveg srca prihvatile Ujedinjene nacije, nacije koje se osećaju nerazdvojno sa stvarnošću postojanja Ujedinjenih nacija, potpuno su probuđene.

Na nesreću, ima nekih nacija kojima je teško da prihvate Ujedinjene nacije, koje čak idu dotle da poriču Ujedinjene nacije. Hteo bih da kažem, iz mog iskustva i iz moje tačke ledišta, da te nacije nisu probuđene. Ili nisu proobuđene, ili su svesno i namerno stale na stranu stvarnosti neznanja. Baš kao i ljudsko biće, i svaka nacija ima psihičku ličnost ili stvarnost, vitalnu ličnost, mentalnu ličnost i tako dalje. Ponekad je veoma teško reći da li neka nacija ne prihvata Ujedinjene nacije zato što njena duša nije probuđena, ili je to zato što fizička stvarnost, vitalna stvarnost ili mentalna stvarnost te nacije nisu dovoljno probuđene. Ako one nisu probuđene, onda nacija kao takva neće hteti da pomaže ili da služi Ujedinjenim nacijama, niti će hteti da je prosvete i vode Ujedinjene nacije. U najvećem broju slučajeva, vidim da su nedisciplinovana vitalna energija, nekontrolisani um i netežeća fizička stvarnost ono što ne dopušta nacijama da vide stvarnost, božanstvenost i iskrenu voljnost Ujedinjenih nacija da budu na službi čovečanstvu.

A sa druge strane, ima nekih nacija koje niti odbijaju niti prihvataju Ujedinjene nacije. One rade nešto drugo; pokušavaju da ostanu neutralne. Iz unutrašnje perspektive, neutralnost nije dobra. Recimo da su dve osobe u žestokoj svađi, dve osobe imaju različita mišljenja, i jedna je u pravu, a druga greši. Ako znamo ko je u pravu a ko greši, pa ne kažemo ništa, to znači da nas neka naša slabost sprečava da stanemo na pravu stranu. Mi ne kažemo da je jedna strana u potpunom neznanju, a da je druga sva svetlost mudrosti. Ne, jedino što postoji manja svetlost i veća svetlost, niža istina i viša istina. Jedna strana možda ima malo više svetlosti od druge. Ako ne kažemo ništa, time automatski slabimo mogućnosti i potencijal one strane koja ima više svetlosti. Onu stranu koja otelovljuje više svetlosti treba da ohrabrimo i inspirišemo, kako bi stigla na odredište. Tamo će ona biti preplavljena svetlošću cilja i tada može da se vrati onoj neprosvetljenoj strani koja se još uvek bori, još uvek pliva u neznanju. Zato je uvek dobro stati na onu stranu koja ima više svetlosti, obilje svetlosti. Veoma je lako poricati Sunce. Noću možemo da ga poričemo, ali za nekoliko sati, Sunce izađe. Mi možemo da poričemo postojanje Sunca čak i dok gledamo u njega, ali Sunce postoji. Šta je to u nama što ga poriče? Poriče ga neznanje u nama. Ali, naše unutrašnje sunce smesta reaguje na spoljašnje Sunce. Slično tome, mi možemo da poričemo svoje jedinstvo sa vrhunskom Stvarnošću, ali ona postoji.

Siguran sam da je većina vas čitala indijsku Bibliju, Bagavad gitu. U njoj je opisan sukob između tame i svetlosti, ili, možemo reći, između manje svetlosti i veće svetlosti, koji se na kraju završio bitkom na Kurukšetri. Gospod Krišna je spolja rekao: „Neću biti ni na čijoj strani“, zato što je on predstavljao Boga, a za Boga, svi su jednaki. Ali, u dubini svog srca on je stao na stranu pravednih Pandava. Drugoj strani, Kauravama, dao je sopstvenu armiju, a na strani Pandava on sam je bio jedino vozar bornih kola. Međutim, u dve prilike je sišao sa kola da se bori protiv netežećih sila. A opet, među netežećim silama bilo je nekih koji su zaista težili. Oni su znali ko je Šri Krišna, ali ih je moralnost obavezivala da se bore na strani Kaurava. Njih su podigle nebožanske sile; hranile su ih i odgajile nebožanske sile; Višma je bio jedan od njih. Zato se oni nisu potpuno predali svetlosti Gospoda Krišne.

I u ovom slučaju, ako su neke nacije u dodiru sa nebožanskim nacijama, ako dobijaju neku finansijsku ili drugu pomoć, onda su u klopci. One ne žele da izraze svoje iskreno mišljenje u pogledu Ujedinjenih nacija. Mi, međutim, osećamo da je uvek bolje stati na stranu one nacije koja ima više svetlosti i koja je voljna da stigne do svog cilja. Ne bi trebalo da pokušavamo da obeshrabrimo druge nacije ni na koji način. Ali, ako osećamo da će nacija koje ne teže baš iskreno ili duboko biti žalosne ako stanemo na neku stranu, pa ako prestanemo da ohrabrujemo one nacije koje su perspektivne, prosvetljujuće i ispunjujuće, onda stajemo na put i savršenstvu sveta i svojoj sopstvenoj težnji. Zato, pošto smo tragaoci, uvek treba da nastojimo da stanemo na stranu onih nacija koje se trude da ujedine druge nacije i koje vape i teže za više prosvetljenosti i savršenstva ovde, na Zemlji. I uvek bi trebalo da se potrudimo da ubedimo nacije da stanu na stranu onih nacija koje predstavljaju ili otelovljuju svetlost sa više prosvetljenja i ispunjenja. Svima onima koji poriču istinu, svima onima koji ne žele da vide istinu, treba dati šansu da vide i shvate istinu, kad im dođe vreme. U ovom trenutku, priliku da istupe u prvi plan i budu prožeti Istinom, Svetlošću i Blaženstvom treba dati jedino onima koji žele istinu i kojima je očajnički potrebna istina. Ne treba da ostanemo neutralni; budimo svim srcem za one kojima su Svetlost, Istina, Lepota i Blaženstvo očajnički potrebni i koji plaču za njima.

Veoma je teško odrediti stepen razvoja duše onih nacija koje još nisu postale jedno sa Ujedinjenim nacijama. U njihovom slučaju, duša još nije izbila u prvi plan. Zasad fizički deo, vitalni deo, mentalni deo tih nacija ne dopušta duši da izbije u prvi plan. Kad je duša prekrivena gustim slojevima vitalne stvarnosti, mentalne stvarnosti ili fizičke stvarnosti, nije moguće odrediti koliko je ona razvijena, zato što ostaje u obliku semena. Jedino kad duša izađe u prvi plan, jedino kad duša proklija kao što seme proklija u izdanak, biljčicu i na kraju u ogromno banjan drvo, ona oko sebe zrači nešto malo svetlosti. Ako duša nije u stanju ili nema priliku da izađe u prvi plan i da zrači makar i majušnom količinom svetlosti, nije moguće odrediti koliko je ona razvijena. Međutim, sa sigurnošću možemo reći da će doći vrema kada će ta duša moći da izađe u prvi plan, zato što je tvorevina namenjena savršenstvu. Ništa na ovom svetu, ništa u Božijoj tvorevini neće ostati nesavršeno. Na kraju sve mora da ugleda lice savršenstva, zato što je to ono što Bog želi od nas i ono što Bog večito jeste. Zato će duša istupiti napred i tada će biti sasvim moguće da odredimo koliko su razvijene one nacije koje još nisu jedno sa Ujedinjenim nacijama.

Svi mi ovde smo tragaoci za Apsolutnom Istinom. Trebalo bi da se duševno molimo i meditiramo za one nacije kojima još uvek nedostaje svetlost kako bi i one mogle da vide svevoleću Lepotu i sveispunjujuću dužnost koju Ujedinjene nacije imaju. A opet, treba da znamo da cilj koji smo videli u Ujedinjenim nacijama nije krajnji cilj. MI zasad razmišljamo jedino o zajedništvu, o svetu ispunjenom zajedničkom stvarnošću. Ali, zajedništvo nije krajnji domet. Treba da postoji još nešto: jedinstvo. Zasad se Ujedinjene nacije bave zajedništvom. Mi se trudimo da uspostavimo zajedništvo na fizičkom planu, vitalnom planu, mentalnom planu i psihičkom planu. Tad, međutim, treba da pođemo i korak dalje, ka jedinstvu. Stvarnost jedinstva treba da postignemo pomoću naše iskrene molitve i naše iskrene posvećenosti stvarnosti tela i stvarnosti duše Ujedinjenih nacija.

Mi stremimo nečemu što je veliko i dobro, ali što nije krajnji cilj. Krajnji cilj je stvarnost jedinstva koju će Ujedinjene nacije ponuditi svim nacijama, celom svetu, svim težećim ljudskim bićima na zemlji. Zato, zasad nećemo moći da krajnji cilj Ujedinjenih nacija postavimo pred skupštinu nacija. Doći će, međutim, dan kada ćemo morati da ponudimo i taj krajnji cilj. Zasad, cij koji smo postavili pred Ujedinjene nacije i pred ceo svet je pesma ujedinjenja. A doći će dan kada ćemo morati da potražimo i da postanemo ples jedinstva. A za to ćemo morati da se pripremimo polako, sigurno i bez greške.

Pitanje: Da li biste mogli da opišete nivo razvoja duše Ujedinjenih nacija?

Šri Činmoj: Ima tri načina na koje može da se gleda na evoluciju duše Ujedinjenih nacija. Jedan je ljudski način, drugi je božanski način a treći je Božiji način.

Ljudski način je način na koji naš fizički um razume evoluciju duše Ujedinjenih nacija. U ovom trenutku, kad procenjujemo nešto, kad nastojimo da odredimo nešto, mi koristimo svoj fizički um ili zemaljski ograničeni um. Ali ljudski um, zemaljski ograničeni um, ne može da vidi dušu Ujedinjenih nacija. Ako fizički um pokuša da sagleda razvoj duše Ujedinjenih nacija, onda je on vidi kao seme čiji je budući rast prilično nezvestan. On smatra da to seme možda uopšte neće proklijati; neće biti biljke, a o drvetu da i ne govorimo. Tako naš fizički um gleda na evoluciju duše Ujedinjenih nacija.

Potom, tu je božanski način. Božanski način je način srca koje se poistovećuje sa dušom Ujedinjenih nacija u skladu sa svojom sposobnošću da voli. Pomoću svoje identifikacije sa dušom Ujedinjenih nacija, srce jasno vidi i oseća stvari rast, razvoj, napredak i uspeh duše Ujedinjenih nacija. Kad srce posmatra ili oseća razvoj duše Ujedinjenih nacija, ono vidi jedno drvo, moćno drvo. To drvo je drvo duše, drvo mira, sklada, svetlosti i blaženstva. I srce vidi da bezbrojna ljudska bića svesno ili nesvesno sede u podnožju tog drveta. Ta ljudska bića koja sede u podnožju tog drveta imaju nešto malo težnje duboko u svojim srcima. Ako se ona svesno potrude da postanu jedno sa dušom Ujedinjenih nacija pomoću svojih veoma iskrenih molitvi i veoma iskrenih meditacija, onda duša Ujedinjenih nacija radosno, bezrezervno i bezuslovno deli sa njima svoje blago, a to je univerzlana ljubav, univerzalna svetlost i univerzalno blaženstvo.

Iz Božije perspektive, iz najviše, apsolutne tačke gledišta, Ujedinjene nacije otelovljuju seme koje um opaža; one otelovljuju drvo koje srce oseća; a takođe otelovljuju i plod. Iz najviše perspektive, to drvo mira, svetlosti, blaženstva i sklada već je počelo da rađa plodove, plodove jedinstva, sveopšteg jedinstva. Te plodove su neki zaljubljenici u Boga već videli i osetili. Hajde da koristimo izraz „zaljubljenici u Istinu“, pošto ima mnogo ljudi koji ne priznaju svesno činjenicu da Bog postoji. Istina, međutim, postoji za njih. Mi znamo savršeno dobro da su Bog i Istina identični i nerazdvojni; oni su kao glava i pismo istog novčića. Ali, ako se nekom sviđa ideja Istine kao jedine stvarnosti, kao krajnjeg Cilja, neka se drži svoje spoznaje. Vaša spoznaja da je Bog jedina Stvarnost je potpuno ista.

Kad sagledamo evoluciju duše Ujedinjenih nacija iz perspektive Transcendentalnog Cilja, onda vidimo da je duša Ujedinjenih nacija prilično zrela. Ona je evoluirala u značajnoj meri. Mi koji volimo principe, ideale i ciljeve Ujedinjenih nacija svesno težimo da pojedemo i plod, koji je duša Ujedinjenih nacija već postala. A opet, pošto verujemo u proces evolucije, mi osećamo da nema kraja napretku koji će duša Ujedinjenih nacija postići. Evolucija se odvija iznutra i spolja, dok je prevazilaženje nešto u šta izrastamo dok postižemo veliko, veće, najveće savršenstvo u životu, u prirodi i u svojim raznovrsnim aktivnostima. Zato, ako verujemo takođe i u proces prevazilaženja, onda mi osećamo da se svetlost, mir i blaženstvo koje su Ujedinjene nacije već primile, postigle i postale, nadilaze svakog dana, svakog sata, svakog minuta, sveke sekunde.

Pitanje: Šta je potrebno spoljašnjem svetu da bi prihvatio činjenicu da su Ujedinjene nacije zaista značajne?

Šri Činmoj: Spoljašnjem svetu je potreban širok um i saosećajno srce da bi prihvatio da su Ujedinjene nacije zaista značajne. Kada spoljašnji svet bude koristio svoj široki um, on će prihvatiti svet misli koji deluje kroz Ujedinjene nacije. Ovde svet misli predstavlja svet ideja. A kad spoljašnji svet bude koristio svoje saosećajno srce, moći će da prihvati ideale Ujedinjenih nacija. Ideje Ujedinjenih nacija su sveopšti mir i sveopšte bratstvo, a ideali Ujedinjenih nacija su jedna porodica i srce jedinstva.

Pitanje: Izgleda da postoji pokret za mentalno usavršavanje u kojem zemlje počinju da rade sa parapsihologijom i kontrolom uma. Da li je to korak koji nas približava srcu ili nas udaljava od srca?

Šri Činmoj: Parapsihologija i kontrola uma ne moraju obavezno pomoći iskrenom tragaocu. Ne može se reći da one ne mogu da pomognu, ali možemo da kažemo da one ne moraju nužno pomoći tragaocu koji veruje u srce. Čovek može da kontroliše um, ali od kontrole uma ili parapsihologije možda neće dobiti ni mrvu jedinstva sa stvarnošću, jedinstva koje srce lako može da stekne zahvaljujući svojoj težnji.

Kontrola uma je jedna star, a prihvatanje srca i jedinstvo srca su druge stvari. Kontrolom uma čovek može da brzo napreduje u skoro svim oblastima života. Ali, to nije dovoljno da bi se steklo vrhunsko jedinstvo sa Bogom Tvorcem i sa Bogom tvorevinom. To, nesumnjivo, u izvesnoj meri pomaže tragaocu, ali to nije direktan način da se uspostavi jedinstvo sa vrhunskom Stvarnošću. Da bi se ostvarilo vrhunsko jedinstvo sa najvišom Stvarnošću, čovek treba da teži, treba da meditira i treba da se potpuno posveti.

Pitanje: Kako da pomognemo ljudima u nerazvijenim zemljama?

Šri Činmoj: Mi možemo da pomognemo jedino tako što ćemo, kao pojedinci, postati duševni i plodni. Ako naše svakodnevno postojanje postane duševno i plodno u našem svetu misli, u našem svetu govora i u našem svetu požrtvovanosti, onda lako možemo pomoći ljudima na fizički način.

Pitanje: Kako da se odnosimo prema ljudima koji se aktivno suprotstavljaju Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Sa ljudima koji se aktivno suprotstavljaju Ujedinjenim nacijama treba da postupamo sa istrajnošću, tolerancijom i opraštanjem. Ako imamo istrajnosti, to je naš prvi korak ka svetskoj harmoniji. Ako imamo toleranciju, onda smo prešli i drugi korak; a ako možemo da oprostimo, onda smo načinili treći i konačni korak.

Dakle, pomoću istrajnosti, tolerancije i opraštanja možemo da na kraju prosvetlimo ljude koji su aktivno suprotstavljeni idejama i idealima Ujedinjenih nacija.

Pitanje: Kako da radimo u Ujedinjenim nacijama sa dinamizmom i pouzdanjem?

Šri Činmoj: Tu treba da znamo da je strpljenje samo po sebi dinamizam. Ako odvajamo strpljenje od dinamizma, grešimo. A opet, u strpljenju je pouzdanje, u dinamizmu je pouzdanje. Možemo sa sigurnošću reći da je pouzdanje veza između strpljenja i dinamizma. Dinamizam je u vitalu, strpljenje je u srcu, a pouzdanje je, recimo, u umu. Ako je um preplavljen pouzdanjem, ako je srce preplavljeno strpljenjem i ako je vital preplavljen dinamizmom, onda lako možemo imati dalekosežnu viziju Ujedinjenih nacija. Tada ćemo znati da mi otelovljujemo strpljenje, zato što je otelovljeno strpljenje već tu, u našem srcu koje teži. I znaćemo da imamo pouzdanja u svom umu, zato što um stalno stremi jednoj stvarnosti višoj od one koju je već postigao. To znači da um već ima određenu sposobnost, koju nazivamo pouzdanjem. Što se tiče vitala, treba da znamo da je u vitalu oduvek bilo dinamizma i agresije. Od nas zavisi koju ćemo od tih osobina prihvatiti – agresiju ili dinamizam. Ali, baš zato što smo tragaoci, naš vital će sigurno biti preplavljen dinamizmom.

Pitanje: Koji je najbolji način da služimo Ujedinjenim nacijama: pomoću meditacije ili pomoću delovanja?

Šri Činmoj: Nema suštinske razlike između duševnog delovanja i duševne meditacije. Meditacija i delovanje su jedno, pod uslovom da se obavljaju na duševan način. Ako neko duševno radi, onda obavlja zaista dobru meditaciju. A ako neko duševno meditira, onda on takođe i deluje na božanski način. Dakle, sve to zavisi od toga kako medititamo i kako radimo. Ako u našem delovanju postoji duševna stvarnost i ako u našoj meditaciji postoji duševna stvarnost, onda služimo istom cilju.

Povremeno naš um razdvaja delovanje i meditaciju. Ali, mi lako možemo ubediti um tako što ćemo postati otelovljenje pravog tragaoca: time što ćemo našom jutarnjom meditacijom postići određenu visinu i potom dostići istu visinu našim svakodnevnim delovanjem tokom dana. Dakle, hajde da to što radimo ujutru nazovemo meditacijom, a da ono što radimo tokom dana nazovemo posvećenošću. Ta duševna posvećenost je nesumnjivo duševna meditacija.

Pitanje: Kako da i zaposleni u Ujedinjenim nacijama i delegati članica Ujedinjenih nacija razumeju da je duhovnost prva osnova na kojoj treba da grade svoje ciljeve?

Šri Činmoj: Zaposleni u Ujedinjenim nacijama i delegati članica Ujedinjenih nacija mogu razumeti da je duhovnost prava osnova na kojoj treba da grade svoje ciljeve jedino pomoću vašeg ličnog primera. Ako vi možete da izrastete u cvetove, naravno da ćete onda odisati stvarnošću mirisa. Ako postanete plamenovi, onda ćete automatski širiti svetlost. Dakle, ne pomoću priče, već pomoću postajanja. Ako možete da postanete bakljonoše istine i svetlosti, onda će automatski svet oko vas videti svetlost. A ako u svom unutrašnjem srcu imate cvetove jedinstva, cvetove mira, cvetove božanstvenosti i ako možete da ih iznesete na površinu, onda će automatski suština tih cvetova zračiti svuda oko vas i ući u one koji vas okružuju.

Pitanje: Da li je najbolje da dovedemo nove tragaoce na naše meditacije u Ujedinjenim nacijama, ili da pustimo da ih sami pronađu?

Šri Činmoj: To zavisi od pojedinca. Ima nekih koji se plaše da dovedu druge ovde, u Grupu za meditaciju. Oni osećaju da time gube svoje dragoceno vreme, koje mogu upotrebiti da urade nešto vredno. A opet, ima nekih koji su osetili nešto na našim meditacijama ovde. Oni osećaju da su dobili ukusno voće i sada njihovo široko srce, njihovo dobro srce, njihovo saosećajno srce želi da podeli to voće sa drugima koji su im bliski. To je poput majke. Kad majka dobije nešto lepo, ona odmah hoće da to podeli sa svojim detetom. Zato, ako neko ima srce jedinstva, za njega je preporučljlivo da dovede tragaoce ovde da meditiraju.

Ali, na nesreću, ima nekih koji osećaju da su Mir, Svetlost i Blaženstvo koje mi donosimo odozgo omeđeni, ograničeni, pa osećaju da su na neki način na gubitku kad dovedu druge: zato što misle da će, što više ljudi bude ovde, to manje biti za svakog pojedinačno. To je, međutim, velika greška. Ovde svi mi meditiramo krajnje iskreno i duševno, a ono što donosimo odozgo je neizmerno na svaki način. Duhovnost se ne može premeriti. Duhovni Mir, Svetlost i Blaženstvo se nikad ne mogu premeriti. A ti kvaliteti, takođe, nisu monopol nijednog pojedinca. Svima onima koji iskreno plaču za duhovnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom biće data ista prilika i ista stvarnost.

Pitanje: Kako je svest Ujedinjenih nacija uticala na Ameriku, kao zemlju?

Šri Činmoj: Prema mom unutrašnjem osećaju, Ujedinjene nacije su nesumnjivo donele nešto veoma uzvišeno svesti Amerike. U svakom trenutku Ujedinjene nacije teže svetskom bratstvu, svetskom miru, svetskom skladu i svetskom jedinstvu. Amerika je nesumnjivo pravo mesto gde treba da budu Ujedinjene nacije, zato što Amerika neprestano daje nadu i obećanje celom svetu. Amerika istovremeno otelovljuje nadu čovečanstva i Božansko obećanje.

Sa jedne strane, Ujedinjene nacije od Amerike dobijaju veliku priliku što se tiče nade i obećanja. Sa druge strane, same Ujedinjene nacije, pomoću svojih unutrašnjih sposobnosti, preobražavaju nadu u stvarnost i obećanje u ispunjenje. Ujedinjenim nacijama je od Amerike bilo potrebno nekoliko stvari i našle su ih. A opet, Americi treba nekoliko stvari od Ujedinjenih nacija, a Ujedinjene nacije su više nego voljne da ih daju. Duša Amerike je obećanje, a duša Ujedinjenih nacija je neko ko ispunjava obećanje, ili, možemo reći, koordinator tog obećanja. Oni idu zajedno. Duša Ujedinjenih nacija gleda unaokolo i nudi tu stvarnost onima kojima ona treba i koji mare za nju. A duša Sjedinjenih Država, odozgo, gleda na podnožje drveta i nudi obećanje Božanskog svima onima koji teže da se popnu na najviše grane.

Pitanje: Kako najbolje da služimo idealu Ujedinjenih nacija ako ne radimo u njima?

Šri Činmoj: Najbolje možete služiti Ujedinjenim nacijama čak i ako ne radite tu ako u svom srcu držite osnovne principe Ujedinjenih nacija. Koji su to principi? Svetski mir, svetski sklad, preobražaj sveta i jedinstvo sveta.

Pitanje: Kako da ulijemo duhovni osećaj u posao koji radimo, kako bi se on preneo na ljude za koje radimo?

Šri Činmoj: Duhovni osećaj možete uliti u posao koji radite ako imate na umu da uvek radite za jedno telo i jednu dušu. Vi ne radite samo da biste udovoljili svom šefu. Nema sumnje da morate da udovoljite svom šefu, ali krajnji cilj je da udovoljite duši Ujedinjenih nacija. Radi toga, svakog dana treba da se trudite da uvećate sopstvenu težnju; a vaša težnja će automatski preneti svoju snagu ljudima za koje radite.

Pitanje: Da li je suđeno da Ujedinjene nacije steknu duhovnu moć, isto kao i političku moć?

Šri Činmoj: Ujedinjene nacije su već stekle duhovnu moć uporedo sa svojom politiičkom moći. Za razliku od političke moćći, duhovna moć deluje u tišini. Zato ona nije vidljiva našim ljudskim očima, ali nju stalno osećaju u svojim srcima oni koji plaču za boljim životom na Zemlji, za životom za više prosvetljenosti i ispunjenja.

Pitanje: Da li je ljude koji rade u Ujedinjenim nacijama posebno izabrala neka viša sila da tu rade?

Šri Činmoj: U pojedinim slučajevima, neke od zaposlenih u Ujedinjenim nacijama su posebno odabrale neke više sile da tu rade. A opet, kod nekih je to puki slučaj. Ali, ako neko radi posvećeno i duševno, bez obzira šta ga je dovelo u Ujedinjene nacije ili kako je tu došao, onda on, zahvaljujući svom nesebičnom služenju, postaje odabrani instrument duše Ujedinjenih nacija.

Pitanje: Kako da posvetimo svoje živote duši Ujedinjenih nacija?

Šri Činmoj: Mi možemo da posvetimo svoje živote duši Ujedinjenih nacija tako što ćemo stalno osećati da je cilj koji su Ujedinjene nacije postavile pred nas nešto neuporedivo. Ujedinjene nacije se očajnički trude da ujedine slabe i jake, male i velike, nesrećne i srećne, moć uma i moć srca, moć tela i moć vitalne energije. Da ujedine, a potom uzdignu sve na jedan viši nivo svesti, to je bez sumnje neuporedivo obećanje koje Ujednjene nacije nude celom svetu.

Pitanje: Kako da najbolje inspirišemo ljude sa kojima radimo?

Šri Činmoj: Najbolje možete da inspirišete ljude sa kojima radite tako što ćete postati plamen stalne težnje koji prosvetljava sve one koji još uvek, svesno ili nesvesno, gaje noć neznanja, koja je niži oblik svetlosti.

Pitanje: Kako možemo da meditiramo na dušu Ujedinjenih nacija?

Šri Činmoj: Možete meditirati na dušu Ujedinjenih nacija ili tako što ćete zamisliti nešto za šta osećate da je veoma lepo, ili tako što ćete se moliti samoj duši Ujedinjenih nacija da pokaže svoje prisustvo u vašem svesnom umu. Kad jednom vaš svesni um vidi ili oseti dušu Ujedinjenih nacija, probajte to iskustvo da održite stalno živim u svom srcu težnje.

Pitanje: Kako da snažne i razvijene zemlje ponude svoje vođstvo manje razvijenim zemljama, a da ne izazovu ozlojeđenost?

Šri Činmoj: To je u potpunosti stvar ljubavi. Kad razvijene zemlje nude svoje vođstvo, ponekad manje razvijene zemlje pokazuju određenu nesrećnu ozlojeđenost. Neke zemlje se osećaju jadno što već nisu stekle osobine i sposobnosti za kojima su vapile. Njihova ozlojeđenost je gotovo kao buntovna, mrzovoljna priroda. Kada se to desi, razvijene zemlje moraju da prizovu osobine zemaljskih roditelja. One treba da pokažu odnos dete-roditelj kad imaju posla sa malim članovima porodice koji su povremeno nesvesni, nezahvalni i puni ogorčenja.

Pitanje: Koji je glavni problem, ili osobina, u raznim zemljama koji ih sprečava da postupaju u skladu sa idealima Ujedinjenih nacija?

Šri Činmoj: Glavni problem je problem superiornosti i inferiornosti u kojem vlada osećaj odvojenosti. Nedostaje osećaj poistovećenja. Zato onaj koji prima i onaj koji daje nisu voljni da stoje na ravnoj nozi nerazdvojnog jedinstva.

Pitanje: Kako da radim u Ujedinjenim nacijama zaista spontano i zaista iskreno?

Šri Činmoj: Možeš da radiš zaista spontano i iskreno u Ujedinjenim nacijama ako ti sama stalno otkrivaš spontanost sopstvenog srca i gajiš iskrenost sopstvenog života u svakom trenutku tvog svesnog postojanja na Zemlji.

Pitanje: Koji je najbolji način da unesemo božansku svest u svakodnevne aktivnosti u Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Najbolji način da unesete božansku svest u svakodnevne aktivnosti u Ujedinjenim nacijama je da sami sebe navedete da svesno i duševno osećate da potičete od jednog Izvora i da nastojite da manifestujete taj Izvor da biste stvorili jedan novi svet u srcu današnjeg sveta.

Pitanje: Kako da delegati i predstavnici u Ujedinjenim nacijama na najbolji način prenesu ideal Ujedinjenih nacija svom narodu u svojim zemljama?

Šri Činmoj: Delegati i predstavnici mogu najbolje da prenesu ideal Ujedinjenih nacija svom narodu tako što će navesti narod svoje zemlje da glreda na Ujedinjene nacije kao na drvo stvarnosti, a na svoju zemlju kao na čvrstu granu tog drveta stvarnosti, koja je predodređena da rađa svehraneće i sveokrepljujuće plodove.

Predgovor urednika prvom izdanju

Već nekoliko godina, Šri Činmoj služi Ujedinjenim nacijama kao duhovni vođa Grupe za meditaciju Ujedinjenih nacija, koja je nedavno preimenovana u Šri Činmojevu meditaciju u Ujedinjenim nacijama. U tom svojstvu, nudi redovne meditacije i predavanja za delegate i osoblje Ujedinjenih nacija od proleća 1970. Na ovim sesijama, članovi zajednice Ujedinjenih nacija često su mu postavljali duhovna pitanja, na koja je on nesmetano odgovarao. Ova knjiga je deo serije koja objedinjuje sva ova pitanja i odgovore.

Meditacija Šri Činmoja u Ujedinjenim Nacijama

Prvo izdanje takođe uključuje Šri Činmojev kredo za Šri Činmojevu meditaciju u Grupi Ujedinjenih nacija.