Molitva ¹⁰

Molim se. Molim se da postanem Božji savršeni instrument. Molim se Bogu da me oslobodi od malog 'ja' i da me učini velikim 'Ja', univerzalnim 'Ja'. Malo 'ja' mi govori šta može da uradi za mene. Ono mi govori da može da uništi svet ili da dovede čitav svet pred moja stopala. Univerzalno 'Ja' mi govori da sam od Boga i za Boga. Ono mi govori da sam ja sav ljubav prema Bogu Tvorcu i prema Bogu Tvorevini.

Molim se. Molim se Bogu da deluje u meni i kroz mene. Kada delujem sam za sebe, stvaram stalne probleme, neizrecive probleme. Ali kada Bog deluje u meni i kroz mene, sve je božansko postignuće, ispunjujuće postignuće.

Molim se Bogu da bira umesto mene. Kada ja biram, svesno ili nesvesno biram želju. Zatim dolazi trenutak kada svesno gajim želju, nesavršenstvo, ograničenje i ropstvo. Svesno želim da ostanem u konačnom i da se valjam u zadovoljstvima neznanja. Ali kada Bog bira za mene, On bira težnju, unutrašnji plač. Ovaj unutrašnji uspinjući plamen me nosi visoko, više, najviše a zatim me spušta dole da ponudim moje ostvarenje-plod čovečanstvu koje teži. Kada Bog bira za mene, On bira Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost – to su samo nejasni termini za one koji ne teže. Ali, za one koji teže, to su žive stvarnosti u samom srcu tragaočeve težnje.

Molim se Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje pati. Molim se Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje teži. Molim se Bogu da me učini jednim sa prosvetljenim čovečanstvom.

Kada se molim Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje pati, to je zato što fizičko u meni konačno vidi da nema kraja patnji u neprosvetljenoj fizičkoj svesti. Kada proširim moju fizičku svest, delim teret i na taj način olakšavam taj teret Zemlji koja pati.

Ali,čovečanstvo koje pati sada ne želi da zauvek ostane u svom jadnom stanju, pa počinje da teži. Kada teži, ja imam slobodan pristup njegovoj težnji, jer kada proširim moju psihičku svest, postajem jedno sa čovečanstvom koje teži. Tada, kada se patnja okonča težnjom, kada čovečanstvo leti na krilima težnje, ono ulazi u svet prosvetljenog čovečanstva. Tu, kada postanemo sastavni deo prosvetljenog čovečanstva, otkrivamo značenje života.

Kada se molim, razgovaram sa Bogom. Govorim Bogu da mi je potreban. Bog mi kaže: „Sine Moj, sada Sam ti potreban. Ali ti si Meni uvek bio potreban, potreban si Mi sada i uvek ćeš Mi biti potreban.“ Tada Bog pita: „Sine, zašto Sam ti potreban?“ Ja odgovaram: „Oče, potreban Si mi jer sam sa Tobom bezbedan, sa Tobom sam srećan; bez Tebe nisam bezbedan, bez Tebe sam nesrećan.“ Bog kaže: „Sine, bio si Mi potreban da postaneš Moj Brod Sna. Potreban si Mi da postaneš večno tekuća Reka Mog Života. Bićeš mi potreban da postaneš Zlatna Obala večnoprevazilazećeg Onostranog.“

Kada se molim glasno, moja molitva nije duševna, i ne mogu da čujem slabašni Glas Boga. Ali, kada se molim u tišini, kada se molim duševno, čujem Božji moćni Glas jasno i najznačajnije. Kada se Bogu molim iz straha, moja bojažljiva molitva ne stiže do Božjih vrata. Kada se Bogu molim sa ljubavlju, moja molitva stiže do samog Božjeg Srca. I moja molitva puna ljubavi me postavlja pred sama Božja Stopala, moju večnu Luku.

Moja molitva je magnet i Božja Brižnost je još jedan magnet. Kada se molim, moja molitva-magnet dostiže Najviše i povlači Boga dole u sam dah moje zemaljske svesti. Tada mi Bog nudi ono što On večno jeste: Osmeh Besmrtnosti. A kada me Božja Brižnost-magnet povuče naviše, ja dajem Bogu ono što sam oduvek bio: unutrašnji plač, vekovni unutrašnji plač.

Kada na osnovu snage moje molitve dosegnem Najviše, Bog me čini Njegovom Stvarnošću koja ispunjava San. Kada se Bog spusti dole i hrani moje srce na osnovu snage Njegove bezuslovne Samilosti, On me čini Njegovom Stvarnošću koja je ispunila San. Naše recipročno davanje je to koje nas čini neodvojivo jednim. Kroz moju molitvu, nudim Bogu ono što imam i što jesam: neznanje. Kroz Njegovu Samilost Bog mi daje ono što On ima i što jeste: Mir, Svetlost i Božanski večni tok Blaženstva.

U Zapadnom svetu koristimo vozilo molitve da dosegnemo Najviše. U istočnom svetu, posebno u Indiji, koristimo vozilo meditacije. Obe su od vrhunskog značaja; obe imaju jednaku vrednost. Molitva i meditacije će nam dati isti rezultata pod uslovom da su duševne. Moramo da znamo šta se zapravo dešava kada se molimo, a šta kada meditiramo, čak iako je rezultat isti. Kada se molimo, osećamo da je Bog slušalac, a da mi govorimo. Plačemo iznutra i Bog sluša naš plač i teši nas. Naša molitva je naš razgovor sa Bogom. Kada meditiramo, mi praznimo svoj um, pročišćavamo svoje srce i postajemo sama prijemčivost. Tada Bog Gost, večni Gost, ulazi u nas i seda na presto našeg srca. Kada se to dogodi, Bog govori a mi slušamo. Na ovaj način je razgovor uvek savršen. U molitvi, mi govorimo, a Bog sluša; u meditaciji, Bog govori, a mi slušamo. Hajde da se molimo; Bog mora da sasluša naše molitve, naš unutrašnji plač. Hajde da meditiramo; mi ćemo morati da slušamo Božji Glas, Njegov unutrašnji Glas.

Molitva nam govori da smo smo za Boga, samo za Boga. Meditacija nam govori da smo od Boga, samo od Boga. Kroz moć meditacije, meditacije duše, je duša došla u fizički svet. I sada će duša da se vrati svojoj sopstvenoj transcendentalnoj Visini nudeći svoju molitvu. Duša postaje jedno sa zemaljskom molitvom i ta molitva na kraju izrasta u Nebeski slobodno ostvarenje.

Hajde da se molimo; Bog nas sluša. Hajde da meditiramo; čućemo Božji Glas. Kada se molimo, Bog postaje naš Voljeni Svevišnji, a mi smo Njegovi večni Zaljubljenici. Kada meditiramo, postajemo Božiji Voljeni, a On naš Božanski Svevišnji koji nas Voli.