Uspeh, neuspeh i napredak¹⁰

Strah i sumnja su naša dva samozvana prijatelja koji žele da nas prate do Božije Palate beskrajne Svetlosti i Blaženstva. Oni nam kažu šta bismo trebali da radimo. Naš strah nam kaže da ćemo okriviti Boga. Naša sumnja nam kaže da ćemo razočarati Boga. Ali, ovo naše putovanje je dugo. U određenoj tački tokom putovanja, naš preplavljujući strah i premišljajuća sumnja umore se i zaostanu.

Imamo, takođe, dva prava prijatelja: hrabrost i veru. Pozvali smo ta dva prijatelja da nas prate na našem putovanju ka Bogu, a oni su prihvatili naš poziv. Oni nam kažu da će nam dati ono što imaju. Hrabrost će nam dati inspiraciju; vera će nam dati težnju. Hrabrost će preplaviti naše biće inspiracijom, tako da možemo da zamislimo najviši Cilj. Vera će preplaviti naše biće težnjom, tako da možemo da dosegnemo naš suđeni Cilj.

Sa duhovne tačke gledišta, šta je neuspeh? Neuspeh je iskustvo koje nas budi. Šta je uspeh? Uspeh je iskustvo koje nas puni snagom da težimo višem i većem uspehu. A šta je napredak? Napredak je iskustvo koje nas prosvetljava i ispunjava nas.

Neuspeh ukazuje na nedostatak naše nepokolebljive odlučnosti. Uspeh pokazuje našu ogromnu moć koncentracije. Napredak pokazuje da je kruna Božije Volje u nama i za nas.

Kad ne uspemo u nečemu u našem svakodnevnom životu, mi osećamo da je ceo svet izgubljen. Veoma nam je teško da zakopamo naše tužno iskustvo u zaborav. Kada uspemo, ponekad se šepurimo od ponosa. Negujemo taj ponos zbog našeg ega. Ponekad preuveličavamo svoje dostignuće više nego što se može zamisliti. Ponekad želimo da dokažemo svetu da imamo nešto, ili da smo nešto postigli kad, u bukvalnom smislu reči, to uopšte nije istina. Nastojimo da navedemo druge da osećaju da smo izuzetni, a u najvećim dubinama svog srca znamo da je to nije tačno. Kada nam je važan progres, želimo da budemo samo ono što Bog želi da budemo. Ne želimo nikakvu procenu od sveta. Ne želimo da nas svet precenjuje niti da nas potcenjuje; želimo samo da nas svet prihvati.

U našem spoljašnjem životu, ne uspevamo zato što ne pridajemo pravu vrednost našem cilju, našem dostignuću. Moramo da cenimo i da se divimo se Cilju. Ako mu pridajemo pravu vrednost, sigurno ćemo uspeti. Posle mraka, zora sviće. Sada, dok živimo u unutrašnjem mraku, ako nam mudrost u svest donese unutrašnju zoru i mi je ne cenimo, ili je ne prihvatimo, zora neće ostati u nama. Kada postanemo iskreno duhovni, najviše vrednujemo Svetlost, sjaj Svetlosti. Sada živimo u mraku, ali nećemo stalno biti u njemu. Sada čvrsto spavamo, ali ne moramo stalno da spavamo. Pod uslovom da imamo snažan unutrašnji plač, pod uslovom da pridajemo vrednost našem Cilju, sa najvećom sigurnošću ćemo dostići naš Cilj.

Iskreni tragalac na poseban način piše reči ‘iskren’. Unutrašnji filozof piše tu reč kao ‘vidovnjak - greha’. Sad, u našoj filozofiji ne postoji nešto tako kao greh. Ono što Zapadnjaci nazivaju grehom, zapravo je nesavršenost, ograničenje i robovanje. Iskreni tragalac je vidovnjak, jer on vidi svoje nesavršenosti, ograničenja i vezanost. Kad je potpuno svestan svojih ograničenja i slabosti, već je načinio jedan korak ka svom oslobađanju od robovanja. Njegov cilj tada više nije daleki vapaj.

Nećemo podbaciti. Pomoću našeg unutrašnjeg plača, uz pomoć našeg unutrašnjeg uspinjućeg plamena, uspećemo. Ono što imamo je naš unutrašnji plač. Ono što Bog ima je Njegov prevazilazeći, otkrivajući, ispunjujući Osmeh. Kada se susretnu naš uspinjući plač i Božiji Osmeh koji se spušta, mi dosežemo vrhunski Cilj.

Nećemo podbaciti, ne možemo podbaciti. Uspećemo uz pomoć naše nepodeljene posvećenosti našem Unutrašnjem Navigatoru. Kako postižemo ovu nepodeljenu posvećenost? Možemo postići nepodeljenu posvećenost jedino kad imamo miran um. Kako možemo da imamo miran um? Možemo ga imati jedino kada se odvojimo od sveta punog iskušenja oko nas i kad zaronimo duboko u sebe da bismo videli koren drveta - Stvarnosti.

Nećemo razočarati Boga zato što znamo šta imamo i znamo šta Bog ima za nas. Postoji izreka da „Bog pomaže onima koji pomažu sebi.“ E sad, neki ljudi mogu da pitaju: „Ako znamo kako da pomognemo sebi, zašto nam treba Božija Pomoć? Ili, ako je Bog dovoljno ljubazan da nam pomogne, zašto onda On želi da uložimo naš slabašan lični napor?“ Tu moramo da znamo da je Božiji posao da nas ispuni Svetlošću jedino kada iz sebe izbacimo tamu. Moramo da ispraznimo svoju posudu, a onda će je Bog ispuniti. Oslobađamo se hiljadugodišnjeg neznanja, a Bog ulazi u nas i ispunjava nas Svetlošću i Blaženstvom. Ako ne igramo našu ulogu, kako ćemo udovoljiti Bogu? Bog igra Svoju Kosmičku Igru, a mi svesno sledimo duhovni život, svesno prihvatamo Njegovu Kosmičku Igru i igramo se sa Njim. Dok svesno i posvećeno igramo Kosmičku Igru, nudimo ono što imamo. Bog prihvata naše sposobnosti, naša dostignuća, naše posede, i daje nam Njegove sposobnosti, Njegova dostignuća, Njegove posede. On nam daje savršeno, večno i bezuslovno.

Nećemo razočarati Boga zato što volimo Boga i zato što Bog voli nas. Ljubav je jedinstvo, nerazdvojivo jedinstvo. Kada pevamo pesmu nerazdvojivog jedinstva, nećemo podbaciti.