Deo I — Predavanja

Moć ¹

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za konačnom Istinom, želim da govorim o moći. Svi znamo šta je moć. Svako od deteta do osamdesetogodišnjaka može da nam kaže šta je moć. Ali ja želim da kažem nekoliko reči o moći sa duhovne tačke gledišta, na osnovu mojih sopstvenih unutrašnjih iskustava.

Život je delovanje, a delovanje je moć. E sad, kome ta moć pripada? Da li je moja? Ne, nikada! Kad bi bila moja, mogao bih je upotrebiti bilo kad. Ali mnogo puta se desilo da sam hteo da upotrebim moć, a nisam mogao, upravo zbog toga što ta moć ne pripada meni. Ova moć ne pripada nijednom pojedincu. Ona pripada nekoj višoj sferi.

Zašto mi želimo moć ? Želimo moć zbog toga što osećamo da će nas zadovoljiti na različite načine. U sebi imamo životinjsko, ljudsko i božansko. Iako smo izašli iz životinjskog carstva, još uvek imamo veliki broj životinjskih svojstava u našem životu. Premda težimo ka božanskom i višem životu, neprosvetljeno, mračno, nebožansko životinjsko i ljudsko u nama i dalje su predominantni. Da bismo zadovoljili životinjsko u nama, želimo moć da bismo uništili svet. Da bismo zadovoljili ljudsko u nama, želimo moć da bismo imali prevlast nad drugima i njima gospodarili; želimo moć da bismo mogli da imamo kontrolu nad drugima i privolimo ih da nas uzdižu do neba. Da bismo zadovoljili božansko u nama, mi želimo moć da bismo mogli da se poistovetimo sa svime. Božansko u nama želi da postane nerazdvojivo jedno sa svim ljudskim bićima na Zemlji. Sa božanskim, ne postoji pitanje uništenja, prevlasti; postoji samo univerzalna pesma jedinstva.

Ovde smo svi tragaoci. Pre nego što smo stupili u unutrašnji život, život samodiscipline, primetili smo priličan broj stvari u vezi sa članovima naše porodice: telom, vitalom, umom i srcem. Otkrili smo da nam je telo bilo veoma slabo, nemoćno; naš vital je bio veoma agresivan, opasan; naš um je bio stalno zbunjen, mračan, sumnjičav; a srce nam je bilo uvek nesigurno. Bili smo dugi niz godina godina sa svojim slabim telom, agresivnim vitalom, neprosvetljenim umom i nesigurnim srcem.

Onda nas je nešto duboko u nama podstaklo da stupimo u duhovni život, život koji bi nam mogao preneti poruku Beskonačnog, Večnog i Besmrtnog. Sada kada smo počeli da napredujemo u duhovnom životu, uvideli smo da upravo ovo naše telo može da postane veoma moćno. Naš vital, um i srce isto mogu da postanu veoma moćni. Ali, moramo da znamo da moć tela nije moć koju mi vidimo spolja, moć koja uzima oblik uništenja. Beskonačna Moć koju sada vidimo u telu, izražava se u samo-posvećenosti tela Svevišnjem Gospodu. Bezgranična Moć koju sada vidimo u vitalu, izražava se u žudnji punoj dinamizma, entuzijazma da prigrli ogroman svet kao svoj sopstveni. Beskonačna Moć koju sada primećujemo u umu, izražena je u jasnoj, savršenoj viziji uma večno-prevazilazećeg Onostranog. Konačno, bezgranična Moć koju sada opažamo u srcu ogromnom kao Sunce, otkriva da tamo, u srcu, božansko u nama raste i naša stvarnost neprekidno ispunjava svoju sopstvenu besmrtnost.

Postoje tri vrste moći koje se obično vide u sadašnjem svetu: moć mašine, moć čoveka i moć duše. Moć mašine je do izvesnog stepena slepa. Ona izvlači ogromnu radost iz uništavanja sveta. Premda je moć mašine nesvesna, čak u njenoj nesvesnosti opažamo da, na suptilan način, ona uživa u uništenju. Moramo, međutim, imati u vidu da čovekova moć koristi moć mašine, uz pomoć snage čovekovog plodonosnog mozga. Tako se moć mašine lako može staviti pod našu kontrolu, ako koristimo moć našeg ljudskog mozga ili, još bolje, moć našeg srca. Moć srca je moć ljubavi, moć jedinstva. Ako koristimo moć naše ljubavi i jedinstva, onda se moć uništenja lako može poništiti.

Moć naše duše stalno, neprekidno pokušava da izađe na površinu i da vodi našu spoljašnju svest, naš spoljašnji život. Nažalost, upravo sada ne obraćamo pažnju na moć duše; ali kada jednom budemo otišli duboko u sebe i postali s njom bliski, bićemo u stanju da je iskoristimo adekvatno. Moć duše je moć univerzalnog jedinstva. Moć duše je moć pravog ispunjenja i potpunog savršenstva u našim životima težnje.

Postoji negativna i pozitivna moć. Negativnu moć vidimo u našem lenčarenju. Kada živimo letargičnim, tamasičnim životom, kažemo Bogu da smo umorni i iscrpljeni, da ne želimo da se pomerimo ni za pedalj. Kažemo, „Ako je istina da si Ti sav Samilost, onda nam molim te pruži ono što Ti imaš: Mir, Svetlost i Blaženstvo.“ Ali, ako lenja osoba priziva Boga na ovaj način, Bog neće poslušati njenu molitvu. Nikada! A sa druge strane, radžasična osoba, čovek s grubim, nedisciplinovanim dinamizmom – ili, pre, agresijom – želi da povuče odozgo Mir, Svetlost i Blaženstvo pomoću svoje neprosvetljene volje za moći. Ako uspe, to će biti propast; jer kad se nešto ostvari prerano, se to nikada ne vrednuje na pravi način, niti se koristi u božansku svrhu. Ako upotrebimo moć u nebožansku svrhu, prizivamo uništenje u svoj život težnje. Ako koristimo moć u božansku svrhu, bićemo ispunjeni na duhovan, božanski i besmrtan način.

Pozitivna moć može biti sve-ispunjujuća. Upanišade, sveto Vedsko znanje Indije, govori nam da slabić nikada ne može ostvariti najviše Apsolutno.

Ako uopšte želimo da uronimo u unutrašnji život, ako želimo da nas duša vodi i oblikuje, moramo da budemo veoma jaki. Snaga koja nam je potrebna nije toliko fizička snaga, već snaga samodiscipline, snaga samoispitivanja, snaga samopovlačenja iz života čula, snaga samoodricanja od sveta ponude i samoispunjenja u svetu težnje i meditacije. Opet nas Upanišade najdublje inspirišu: Ali Upanišade ni na koji način ne žele da nas obeshrabre. Naprotiv, sveta poruka će nas uvek inspirisati da trčimo ka Cilju. Ali moramo da znamo da samo onaj ko je probuđen, može da trči ka konačnom Cilju. Cilj, Bogoostvarenje, ne može zauvek ostati neostvaren ili nedostižan. Današnja nemogućnost neće uvek ostati nemogućnost. Ne! Ako je tragaočev vapaj snažan, sigurno će osvanuti Osmeh odozgo.

U našem svakodnevnom životu mi stalno primenjujemo moć, ili u prihvatanju, ili u odbijanju stvarnosti. Kada koristimo moć da prihvatimo stvarnost sa ciljem da bi je preobrazili ukoliko to potreba nalaže, ta moć se tada naziva moć duše, moć Izvora. Ali ako koristimo moć da odbacimo svetsku situaciju, da odbacimo mogućnosti ovog sveta, da odbacimo ovaj svet jer osećamo da su njegove patnje i previranja ispravljanje prošlosti, onda će naša sopstvena transformacija i prosvetljenje za nas zauvek ostati daleko.

Svako ljudsko biće dobija priliku da priziva moć na različite načine. Svaki dan dobija zlatnu priliku da svojom nadom prizove moć. Nada nije ništa drugo do skrivena moć. Kada gajimo nadu, mi moramo znati da svesno, ili nesvesno prizivamo unutrašnju, ili uzvišeniju moć. Današnja nada postaje sutrašnja stvarnost. Današnji san, sigurno će biti ispunjen u sutrašnjoj stvarnosti.

Kao što je nada moć, tako je i očekivanje moć. Očekujemo mnogo toga od nas samih i od sveta. Osećamo da će današnje očekivanje doneti sutrašnje ostvarenje. Ali u duhovnom životu, igramo ulogu bez ikakvog očekivanja. Osećamo da je naša uloga da obavljamo božansko služenje, ali da ne očekujemo plodove toga. Ako možemo da volimo, služimo, molimo se i meditiramo s krajnjom iskrenošću, čistotom i samodavanjem, naše od Boga određeno ostvarenje će sigurno svanuti. Biće daleko iznad našeg najvišeg očekivanja i premašiće visine naše najviše imaginacije.

Mi se u duhovnom životu bavimo tišinom i zvukom i konačno, bavimo se Svešću koja je iznad tišine i zvuka. Tišina je moć. Ta tišina stvara svet u nama i izvan nas. Zvuk, kosmički zvuk, takođe je moć. Kao što transcendentalna Tišina stvara svet, tako kosmički Zvuk održava svet. Konačno, Svest koja prevazilazi i zvuk i tišinu čini besmrtnim tragaočevo biće koje teži.

Ne možemo da odvojimo Moć Boga od Njegovih ostalih božanskih aspekata. Moć je jedan aspekt Boga; Ljubav je drugi. U običnom životu, moć je moć, a ljubav je ljubav. Ali u duhovnom životu, u Božijem Životu, Moć i Ljubav su neodvojive; one su kao dve strane istog novčića. Sad, ako ne razumemo najbolje moć ljubavi i ljubav prema moći, susrešćemo se sa najžalosnijim teškoćama. Pre nego što spoznamo najvišu transcendentalnu Istinu, ono što imamo je ljubav prema moći. Ali nakon što spoznamo Istinu, počnemo da osećamo da postoji samo jedna stvar u našem životu, a to je moć ljubavi. Sve dok ostajemo u svetu želje, gajimo ljubav prema moći. Ali onog trenutka kada uđemo u svet težnje, posvećenosti i prosvetljenja, spoznajemo moć ljubavi. Ljubav prema moći uništava Palatu Istine u nama. Moć ljubavi u nama gradi Palatu Istine i stvara Nebesko Carstvo u nama i izvan nas, spuštajući Beskonačnost da igra u srcu konačnog. Kada moć ljubavi zameni ljubav prema moći, čovek će dobiti novo ime: Bog.

Duhovnost²

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za konačnom Istinom, želim da govorim o duhovnosti. Kao što svi znamo, duhovnost je široka tema, i ovde, tokom jednog sata, ne mogu da joj se posvetim koliko bi trebalo. Ali dozvolite mi da bar započnem ovu temu.

U duhovnosti nailazimo na dva važna termina: ’meditaciju’ i ’posvećeno služenje’. Svi mi ovde smo dobro upoznati sa oba termina. Neki od vas možda koriste izraze ’znanje’ i ’rad’. Znanje je rezultat meditacije. Kada uronimo duboko u sebe, vidimo, osećamo i rastemo u najviše Znanje. Kad se obavlja u božanskom duhu i u božansku svrhu, rad je posvećeno služenje. Spoj meditacije i posvećenog služenja usavršava čoveka.

U ovom svetu, mnogi imaju mišljenje da duhovnost ne može da ponudi uravnotežen život, ali želim da kažem da su u velikoj zabludi. Samo je duhovnost ta koja može da nam ponudi pravi život, uravnotežen život, praktičan život. Ko je praktičan? Onaj ko zna istinu i ko zna kako da primeni istinu u svom svakodnevnom životu. Duhovna osoba je ona koja pokušava da spozna istinu danas, da otkrije istinu sutra i da primeni istinu sledećeg dana u svim njenim raznovrsnim aktivnostima. Duhovna osoba je ona koja ide do samog korena Istine, jer zna da ako ne postoji koren ne može da postoji ni drvo. A koren Istine je ljubav. Duhovna osoba meditira, ne samo radi same sebe; ona meditira radi svih. Meditira radi svojih dragih osoba, i meditira radi svakog ljudskog bića na Zemlji. Njen život je život ljubavi i posvećenosti.

Svaki pojedinac ima svoj sopstveni način dostizanja konačne Istine. Nekome može biti lakše da dosegne Istinu kroz posvećeno služenje, voleći Boga u svakom ljudskom biću, videći i osećajući božansko u čovečanstvu. Možda neko drugi želi da zaroni duboko u sebe i da prvo dosegne Izvor, a potom da dela na zemaljskoj ravni. Obojica rade pravu stvar. Ali, osoba koja ne teži i ni na koji način ne želi da teži - koja je beskorisna u društvu - ili je budala, ili je mrtva duša.

Svaki tragalac bi trebalo da oseća da je njegova obavezujuća dužnost da ostvari Najviše. Ali svaki tragalac mora da zna da Bogoostvarenje, ostvarenje konačne Istine, ne mora i ne može da bude samo monopol jedne osobe. Svakome je suđeno da dosegne Najviše. Postoji, međutim, način koji prilično brzo dovodi tragaoca do odredišta, a to je put srca. Ako ispraznimo srce i rado dočekamo večnog Gosta, našeg večnog Voljenog, On ulazi i iz dana u dan ispunjava Njegovu spstvenu transcendentalnu Stvarnost u našem postojanju. Drugi način, put uma je duži i teži. Ali, ako možemo da utišamo um, onda Mir, Svetlost, Blaženstvo i Moć u beskrajnoj meri mogu da uđu i u nas.

Svi mi smo tragaoci. U našem unutrašnjem životu, našem duhovnom životu, već smo prešli milione milja. Iako ponekad možemo da budemo nadvladani našim životinjskim svojstvima i da se upustimo u svađe, borbu i drugo negativno i destruktivno postupanje, mi ipak više ne gajimo i ne cenimo životinjsko u nama. Znamo da je ono što zapravo želimo od našeg života Mir, Svetlost i Blaženstvo. Životinjsko u nama je odigralo svoju ulogu, sada ljudsko u nama igra svoju ulogu. Gajimo nadu da će današnje ljudske osobine biti prevaziđene i preobražene u božansku Stvarnost. Kada meditiramo, osećamo da ovo više nije nada, već izvesnost. Kada meditiramo duboko, veoma duboko, u samim dubinama svog srca, osećamo da ne postoji tako nešto poput nemogućnosti. Kao što smo prevazišli životinjsko carstvo, tako isto moramo da prevaziđemo naše ljudske slabosti, nesavršenstva, ograničenja i robovanje. U zapadnom svetu, meditacija nije tako uobičajena kao molitva, ali ja želim da kažem da su molitva i meditacija kao dva bliska brata. Ako se duševno molimo, možemo da dobijemo ono što nam meditacija nudi. Kada se molimo, osećamo da se nešto iznutra, iz samih naših dubina, iz najdubljih kutaka našeg srca, uzdiže visoko, više, najviše. I osećamo da je tu neko da sasluša našu molitvu, ili da je neko tu da nas primi na najvišoj visini naše težnje. Kada meditiramo duševno, posvećeno, u potpunoj tišini, osećamo da se božanski Gost spušta u naše srce da nas vodi, da nas prosvetli, da nas usavrši i da ispuni Njegovu sopstvenu transcendentalnu Stvarnost u nama. Mi osećamo da Beskonačno ulazi u konačno zbog njihovog obostranog ispunjenja.

U Zapadnom svetu meditacija nije tako uobičajena kao molitva, ali želim da kažem da su molitva i meditacija kao dva najintimnija brata. Ako se iskreno molimo, možemo dobiti ono što nam meditacija nudi. Kada se molimo, osećamo da se nešto iznutra, iz same naše dubine, iz najdubljih delova našeg srca, penje visoko, više, najviše. I osećamo da je neko tu da sluša našu molitvu, ili da je neko tu da nas primi na vrhuncu visine naše težnje. Kada meditiramo duševno, predano, u tišini, osećamo da božanski Gost silazi u naše srce da nas vodi, da nas prosvetli, da nas usavrši i da ispuni svoju sopstvenu transcendentalnu stvarnost u nama. Osećamo da Beskonačno ulazi u konačno radi njihovog međusobnog ispunjenja.

U ovom svetu postoji potreba za mirom. Taj mir dolazi jedino iznutra, i možemo ga izneti na površinu jedino meditacijom. Ukoliko možemo da meditiramo duševno svakog dana deset minuta, ispunićemo Mirom čitavo svoje biće. Mir udomljuje Svetlost, Blaženstvo, ispunjenje i zadovoljstvo. Mir možemo imati ne posedujući svet, ili predvodeći svet, već postajući zaljubljenik u svet.

Međutim, kad postanemo zaljubljenik u ovaj svet, možemo da počinimo najžalosniju grešku: možemo da očekujemo nešto od sveta u zamenu za našu ljubav. Spremni smo da prihvatimo ograničenja i nesavršenosti ovog sveta kao naše najsopstvenije. Ali nas svet, ako uprkos našem najboljem trudu, našim najboljim namerama, našoj najdubljoj ljubavi i samilosti prema njemu, ne sluša, ili nam ne nudi dovoljno zahvalnosti, mi tad postavimo svetu unutrašnji zahtev. Na početku služenja, u zamenu za naše samodavanje, naš život žrtvovanja, mi zahtevamo od sveta sve. Ako nešto dajemo, zauzvrat očekujemo isto toliko, ako ne i više. Onda dođe vreme kada dajemo onoliko koliko imamo, dajemo do krajnje granice svojih mogućnosti, i zauzvrat očekujemo samo beskrajno malu količinu onoga što smo dali. Ali, ako očekujemo čak i tu beskrajno malu količinu zahvalnosti od sveta, želeo bih da kažem da ćemo sigurno biti nesrećni; sigurno će nam nedostajati mir. Dajmo svetu bezuslovno ono što imamo i ono što jesmo: Ljubav. Poruku ljubavi dobijamo jedino od naše svakodnevne molitve i meditacije. Znamo da ljubav znači jedinstvo, neodvojivo jedinstvo. A u jedinstvu nema očekivanja, nema zahteva.

Dva su načina da se voli. Jedan način je da prvo idemo do ljudske ljubavi, a onda naviše do konačne Ljubavi, božanske Ljubavi. Drugi je način da najpre dosegnemo božansku Ljubav, a zatim da uđemo u ljudsku ljubav i preobrazimo je. Božanska Ljubav nas uvek inspiriše, vodi nas i oblikuje u ono besmrtno, što možemo da ponudimo čovečanstvu. Ljudska ljubav nam stvara frustraciju, izneverava nas, i konačno nas sputava da pokušamo da uđemo u carstvo božanske Ljubavi.

Moramo da volimo život i, takođe, da volimo istinu. Istina i život nikada se ne mogu odvojiti. Kada pokušamo da razdvojimo istinu i život, uopšte ne možemo da napredujemo. U našoj ljudskoj ljubavi, može da dođe do osujećenja. Ali, u božanskoj ljubavi, ljubav nas neprekidno izgrađuje i oblikuje u sam Božiji lik.

Govorili smo o miru i ljubavi. Ako neko zatraži od nas da govorimo o miru, bićemo u stanju da veoma elokventno izlažemo. Priča nam, međutim, ne pomaže da uspostavimo carstvo mira na zemlji. Naša molitva u tišini i duševna meditacija mogu da nam donesu mir uma koji je našem sićušnom svetu, našem sopstvenom ličnom svetu, toliko potreban, upravo kao što je potreban i čitavom spoljašnjem svetu. Početi od sebe, jedini je način da konačno donesemo mir svet. Ako ja nemam mir, kako mogu da ponudim mir drugima? Nemoguće!

Mi imamo telo, koje smatramo jedinom stvarnošću. Kada zadovoljimo potrebu tela za zemaljskom hranom, za hranljivim sastojcima, osećamo da smo ispunili svoj zadatak. Ali, u našem unutrašnjem životu takođe imamo nekog koga treba da hranimo svakog dana, a to je naša duša, božansko biće u nama, svesni predstavnik Boga na zemlji. Mada svakog dana hranimo svoje telo, nekako ne uspevamo da hranimo božansko dete u nama. Budući da nikada ne radimo ono najvažnije, ostajemo nezadovoljni ovde na Zemlji. Kao prvo, moramo da odemo duboko u sebe, a potom - iznutra – moramo da izađemo napolje. Unutrašnji život mora stalno da natkriljuje, vodi i inspiriše spoljašnji život. Spoljašnji život na kraju biva oslobođen uz pomoć untrašnjeg života, koji je već u najvećoj meri oslobođen.

Unutrašnji život i spoljašnji život mogu i moraju da trče zajedno. Unutrašnji život će neprekidno primati poruke odozgo, poruke Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost nisu neodređeni pojmovi. Kada neko postane napredni tragalac, on vidi i oseća Mir, Svetlost i Blaženstvo unutar sebe. Ne moramo da budemo bogoostvarena duša da bismo imali takvo iskustvo. Svako od nas ima Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri u samim dubinama svog duhovnog srca koje teži.

Ali, upravo sada, vrata našeg srca su zaključana zbog neznanja. Mi moramo da otvorimo vrata i da uronimo duboko u sebe da bismo otišli izvan neznanja, tamo gde su naš vlastiti Mir, Svetlost i Istina.

Mi smo Božija deca, Njegovi odabrani instrumenti. Bog se nalazi u nama kao stalni San, a mi živimo u Bogu kao Njegova jedina stvarnost. On živi u nama kao San koji će konačno biti preobražen u stvarnost; a mi živimo u Njemu kao stvarnost koja će prerasti u Njegov večno - uspinjući, večno - cvetajući San. Svi smo mi tragaoci, i svi smo mi na jednom brodu. Naše putovanje se nikada ne može okončati, jer Bog, večni Navigator, naš je Navigator, a mi smo na Njegovom Brodu. On je Kapetan, On Lično je Brod, i On je Zlatna Obala Onostranog.

Sloboda³

Dragi tragaoci za Istinom, Svetlošću i Blaženstvom, izuzetno mi je drago što sam danas na ovom veličanstvenom univerzitetu. Ovaj univerzitet više od svega voli progres. U duhovnom životu mi, takođe, želimo samo jednu stvar - progres. Ne marimo za uspeh; hoćemo samo napredak, a iz našeg napretka izranja uspeh. Današnji uspeh je polazna tačka za sutrašnje dostignuće. Uspeh nikada ne donosi zadovoljstvo, ali kada napredujemo zaista smo zadovoljni. Napredak je Božija Volja koja deluje u nama i kroz nas, i vodi nas sigurno do našeg konačnog Cilja.

Danas želim da održim kraće predavanje o Slobodi. Svi znamo nešto o tome šta je sloboda, jer sloboda je vrlo bliska svakoj individualnoj duši. Amerika kao slobodarska zemlja, stoji kao avangarda slobodoljubivih zemalja. Stoga, dragi sestre i braćo, vi možda znate više nego ja o slobodi. Ali, radi tragaoca za Beskonačnom Istinom, želeo bih da sa duhovne tačke gledišta, kažem nešto o duhovnoj slobodi, unutrašnjoj slobodi.

Šta je sloboda? Sloboda je naše svesno, spontano i nesebično traganje za Svetlošću, obilnom Svetlošću, beskrajnom Svetlošću.

Postoje dve vrste Svetlosti: spoljašnja svetlost i unutrašnja svetlost. Spoljašnja svetlost nas otkriva, ispituje nas i procenjuje nas. Unutrašnja svetlost nas budi, prosvetljava i ispunjava.

Kada jednom uđemo u svet težnje, uvidimo da postoje tri vrste slobode: animalna sloboda, ljudska sloboda i božanska sloboda. Animalna sloboda uživa u potpunom uništenju. Ljudska sloboda uživa u prolaznom ili obmanjujućem zadovoljstvu. Božanska sloboda uživa u prosvetljujućem i ispunjujućem jedinstvu. Životinjska sloboda i ljudska sloboda su vezane za Zemlju. Božanska sloboda je Nebeski oslobođena sloboda. Sloboda vezana za Zemlju je pesma prevlasti našeg neprosvetljenog ega. Nebeski oslobođena sloboda je pesma savršenstva naše stvarnosti i ispoljavanja božanskog.

U današnjem svetu, čovek i savršenstvo su savršeni stranci. U svetu sutrašnjice, čovek i savršenstvo biće prisni prijatelji, prosvetljujući prijatelji i ispunjavajuća braća. U umu sadašnjeg sveta, božansko ispoljavanje je čista nemogućnost; ali u srcu sutrašnjeg sveta, božansko ispoljavanje je nepogrešiva neizbežnost.

Duhovna sloboda je naše oslobođenje od blata ropstva koje smo sami stvorili. Kad je telo oslobođeno blata neznanja, telo božanski služi Boga u čoveku. Kad je vitalna energija oslobođena agresije sna-neznanja, vital božanski voli Boga u čoveku. Kad je um oslobođen sićušne, ograničene pećine neznanja, um božanski ispoljava Boga u čoveku. Kad je srce oslobođeno ćelije zatvora svoje nesigurnosti, ono neprekidno oseća Svevišnjeg Pilota ovde na Zemlji i tamo na Nebu.

U duhovnom životu, nam je potrebna brzina. Na moju veliku radost, veoma smo blizu Detroita, prestonice sveta automobila, grada brzine. U unutrašnjem svetu, brzina je težnja. Ako ne postoji težnja, onda nema brzine, a Bogoostvarenje ostaje daleki vapaj. Znamo brzinu indijskih volovskih kola i brzinu modernog mlaznjaka. Težnja je uspinjući plač srca koja nalazi zadovoljstvo jedino kada dostigne cilj večno-prevazilazećeg Onostranog. Jednom kada dosegne Cilj, unutrašnje biće je preplavljeno slobodom, slobodom koja nas hrani, okrepljuje i utoljava glad čovečanstva.

Ako sad upitate, „kome je potrebna sloboda?“ Naš odgovor će biti da je sloboda svima potrebna. Ako upitate, „Ko ima slobodu?“ odgovor će biti da je niko nema. Ali, ako se upustimo u duhovni život, ako sledimo stazu posvećeno, duševno i bezuslovno, onda se današnja vezanost može preobraziti u sutrašnju slobodu. Spoljašnja sloboda je prolazna i uveliko joj nedostaje zadovoljstvo. Unutrašnja sloboda pruža nam stvarno i trajno zadovoljstvo. Ako ne ostvarimo zadovoljstvo, ostaćemo zauvek neispunjeni i prazni.

Da bismo doneli zadovoljstvo u naš život, duboko u sebi plačemo. Kada kucne Božiji Čas u našem životu težnje, mi ne postajemo samo ljudi slobode, već takođe i zaljubljenici slobode. Tad transformišemo čovečanstvo našom utelovljenom, otkrivenom i ispoljenom Božanskom Slobodom.

Sada smo u državi Mičigen. Državno geslo je veoma značajno sa duhovne tačke gledišta: „Ako tražiš prijatno poluostrvo, pogledaj oko sebe.“ U duhovnom životu, tražimo duhovno poluostrvo. Poluostrvo je Ljubav, Posvećenost i Predanost – Božanska Ljubav, Božanska Posvećenost i Božanska Predanost. Ljudska ljubav vezuje; Božanska Ljubav se širi. Ljudska posvećenost je naše nesvesno vezivanje; Božanska Posvećenost je naša svesna svesnost o našoj konačnoj stvarnosti. Ljudska predanost je predanost roba svom gospodaru; Božanska Predanost je predanost konačnog Beskonačnom. Ova predanost je svesna, potpuna i bezuslovna, i ona omogućava ljudskom biću da spozna svoj Izvor, Boga.

Nakon Bogoostvarenja, konačan ljudski život postaje neodvojivo jedno sa Beskonačnim. Tada, Beskonačno peva svoju najduševniju pesmu, pesmu Boga - Stvarnosti, a konačno peva svoju večnu pesmu, plač milenijuma.

Onog časa kad stupimo u duhovni život, jedna uzvišena misao, reč i ideja postaje najvažnija za nas, a to je ‘svest’. Začudo, ovo stanje bivstva je veoma prisutno na jezerima. Jezera se sastoje od vode, koja označava svest. Svest i duhovnost su nerazdvojive.

Kada uzdignemo svoju svest na najviši nivo svesnosti, prosvetljenje osvane. Kada raširimo krila naše svesti, ulećemo u nebo Besmrtnosti. Svaki tragalac pokušava svesno da proširi svoju svest, prosvetli je i ispuni je; jer u širenju, prosvetljenju i ispunjenju svesti, on postaje jedno sa stvarnim, božanskim Svevišnjim, svojim Izvorom i svojim Ciljem.

Mir⁴

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za konačnom Istinom, želim da govorim o miru.

Mir je veoma poznata reč. Svaki tragalac zna šta je mir shodno svom kapacitetu primanja. Ja sam tragalac. Želeo bih da sa vama podelim mir koji sam iskusio. Nudeći svoje iskustvo, želim da postanem potpuno jedno, neodvojivo jedno, sa vašim životom težnje i posvećenosti.

Šta je mir? Mir je naše oslobađanje od robovanja. Šta je oslobađanje? Oslobađanje je naše univerzalno jedinstvo sa Bogom Jedinstvom i Bogom Mnoštvom. Šta je robovanje? Robovanje je ples našeg neprosvetljenog ega. Šta je ego? Ego je nestvarno u nama. A šta je stvarno u nama? Stvarno u nama je Istina; stvarno u nama je Bog. Bog i istina su nerazdvojivi, jedna i druga strana istog novčića.

Šta je mir? Mir je naše zadovoljstvo. Šta je zadovoljstvo? Zadovoljstvo je naše svesno i stalno jedinstvo sa Voljom Svevišnjeg Pilota. Gde leži to zadovoljstvo? U našem samodavanju i u našem Bogo-postajanju.

Svetu je potreban mir. Svima nam je mir potreban. Ali kada razmišljamo o miru, nastojimo da ga otkrijemo u umu. Koristimo termin ‘mir uma’. Osećamo da se mir jedino može pronaći u umu, i ako jednom možemo da otkrijemo mir u umu, onda će nam problemi biti rešeni zauvek. Ali, ovde želim da kažem da je um na koji mislimo, fizički um. Ovaj um je sumnjajući um, a u sumnjajućem umu nikad ne možemo da osetimo prisustvo mira. Prisustvo mira možemo da osetimo jedino u srcu koje voli. Sumnjajući um nas vodi u potpuno osujećenje. Srce koje voli, vodi nas do potpunog zadovoljstva. Mi sumnjamo, a onda osećamo praznu pustinju u sebi. Volimo, i onda osećamo more Stvarnosti i Božansko u sebi.

Mir se ne nalazi u spoljašnjem znanju. Veći deo našeg spoljašnjeg znanja se zasniva na informacijama, a informacija nam ne može pružiti nikakvo trajno zadovoljstvo. Mir se ne može naći u spoljašnjoj efikasnosti. Mir se nalazi u vladanju sobom.

Ako želimo da postignemo mir u našem unutarnjem i spoljašnjem životu, onda moramo da spoznamo potrebu za međusobnim prihvatanjem, a ne uzajamnom isključivošću. Zemlja i Nebo moraju da budu ujedinjeni. Nebo ima tišinu duše. Zemlja ima zvuk života. Tišina duše vodi nas do našeg Izvora, najviše Stvarnosti; a zvuk života omogućava nam da ispoljimo ono što je unutar te najviše Stvarnosti. U zagrljaju Neba i Zemlje možemo postići mir.

Mir je jedini autoritet u našem životu uzdizanja i spuštanja. Kada se uzdižemo, učimo pesmu jedinstva u mnoštvu. Kada silazimo, učimo pesmu mnoštva u jedinstvu.

Svi smo mi ovde tragaoci. Svi smo Božija deca. Mi napredujemo shodno našem unutrašnjem intenzitetu i potrebi naše duše. Svaki individualni član svetske porodice ima poseban način da postigne mir. Dete oseća da može da postigne mir jedino ako pravi buku. Unutar buke, ono što izranja za njega je mir. Adolescent nalazi mir jedino u stalnoj aktivnosti. Mlada osoba nalazi mir jedino stvarajući neki novi svet, ili uništavajući stari. Stari čovek pronalazi mir odučavajući se od većine onoga što je naučio od sveta neznanja. Kada se odučava, oseća znatan mir. On takođe postiže mir polažući sebe na Stopala Svevišnjeg Navigatora.

Mir je naše unutrašnje bogatstvo. To unutrašnje bogatstvo možemo da iznesemo na površinu jedino kada ništa ne očekujemo od spoljašnjeg sveta, već sve od Svevišnjeg Navigatora u nama, u Božijem Odabranom Času. Kad radimo za svet i služimo svetu, često osećamo da je obavezujuća dužnost sveta da nam ponudi zahvalnost, ili da prepozna naše služenje. Kad nešto očekujemo od sveta, sigurno ćemo naići na frustraciju. Ali, kad očekujemo od Unutrašnjeg Navigatora, On nas ispunjava van domašaja naše mašte. Ali jednu stvar moramo da znamo, da Bog ima Njegov vlastiti Čas.

Naša dužnost je da se molimo za mir, da meditiramo na mir, da se koncentrišemo na mir i da kontempliramo na mir. Božija dužnost je da nas preplavi Njegovim Mirom. Kada poznajemo umetnost predanosti, carstvo mira u nama ne može se odvojiti od naše žive stvarnosti. Naša svesna unutrašnja predanost, naša bezuslovna predanost Unutrašnjem Navigatoru je ta koja ubrzava naše putovanje ka otkriću sveprosvetljujućeg i sveispunjujućeg Mira.

Sada smo u državi Ohajo. Državno geslo je veoma značajno za sve tragaoce: „Sa Bogom, sve je moguće“. Onog trenutka kad stupimo u duhovni život, osećamo da nema bolje, više ohrabrujuće i više ispunjavajuće poruke od ove. Tragalac - početnik veruje u to. Napredni tragalac ide jedan korak dalje i oseća da je Bog Izvršilac, Bog je Rad i Bog je Plod Rada. Dakle, naša prva lekcija u duhovnom životu je da je sve moguće sa Bogom. Kasnije počinjemo da osećamo da mi ne radimo ništa, da je Bog taj koji sve radi u nama i kroz nas. To je velika lekcija, konačna lekcija, koju učimo u našoj unutrašnjoj školi.

Glavni grad države Ohajo je Kolambus. U zemlji duhovnosti, postoji samo jedan glavni grad, a to je težnja. Pomoću težnje možemo da ostvarimo Cilj. Pomoću težnje stalno prevazilazimo našu zemaljsku stvarnost i postojanje. Bez obzira na koju oblast težnju usmerimo, uspinjući plamen u nama, sigurno ćemo postići uspeh. Država Ohajo daje nam sjajan primer. Iz Ohaja je došlo sedam američkih predsednika i ponudilo svoju najuzvišeniju visinu i svetlost celoj zemlji. Ne samo u oblasti politike, nego u svakoj oblasti života, kada težimo naša težnja nas dovodi do suđenog cilja.

Svakog dana Svemoćni Otac, večno - Samilosni Otac, daje nam mnoge prilike da otkrijemo nešto novo. Ono što otkrivamo je ljubav, ljubav božanska. Ljubav božanska je u isto vreme večno stara i večno nova. Kada otkrijemo božansku ljubav u sebi, prerastamo u sam lik Boga večnog Zaljubljenika i Boga večnog Voljenog, koji zauvek boravi u nama.

Uspeh i napredak⁵

[Deo uvoda Dr. Džona Filipa Pouzija,Vanrednog Profesora Istorije i Direktora Non-Vestern Kor Programa:“Veoma me je obradovalo što će veoma eminentan verski vođa biti u Midvestu ovde i održati više predavanja. Izgledalo mi je da je zainteresovan da dodje u Indijanu, pa sam iskoristio priliku. Malo sam brinuo da ove srede ujutru nećemo imati veoma mnogo ljudi na predavanju, ali moje strepnje su se nekako raspršile…”]

Dr. Pozej. Veoma sam vam zahvalan na vašim ljubaznim rečima. Vaše velikodušno srce je sinoć tako duboko dirnulo moje srce. U tišini se molim Svemogućem Ocu da vam podari Njegovu najdražu Ljubav i Blagoslove. Ljudski život je niz iskustava. Pre šest godina, dok sam bio u Portoriku, otišao sam u crkvu a nastojnica me je izvređala i izgrdila. Koji je bio moj prestup? Jer sam Indijac, hindus, a ušao sam u hrišćansku crkvu. Ali danas sam na Sent Džozefs Koledžu obasut ljubaznošću sa svih strana. Oba iskustva polažem pred Stopala Svemogućeg Oca.

Ja sam tragalac. Ja sam posvećeni brat čovečanstva. Nastojim da služim Svemogućem Ocu u svakom od mojih braće i sestara. A ako neko pita, moja je glavna kvalifikacija da sam ponizni zaljubljenik čovečanstva. Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za Beskonačnom Istinom, svi smo na jednom brodu. Naziv tog broda je Brod Božijeg Sna, a naš Navigator Gospod Svevišnji. On nas prevozi do obala Zlatnog Onostranog. Želim da održim kratak govor o uspehu u životu želje i napretku u životu težnje.

Uspeh želimo; napredak nam je potreban. Kada živimo u svetu želje, mnoštva želja, želimo uspeh. Mi osećamo da je on sve. Ali kada živimo u svetu težnje, spoznajemo da je ono što nam je stvarno potrebno napredak, neprekidan i stalan napredak.

Uspeh nam donosi ime i slavu. Napredak nam daje uzvišeniju inspiraciju, dublju veru i snažnije samopouzdanje.

Naš uspeh odmah prisvajaju mnogi. Prisvajaju ga čak i oni koji nemaju nikakve veze s njim. Ali naš napredak čuva kao dragocenost samo jedna osoba, naš večno voljeni Svevišnji Otac.

Uspeh je pesma posedovanja. Mi želimo da posedujemo svet, ali na naše veliko iznenađenje vidimo da čak i pre nego što možemo da posedujemo jednu osobu na zemlji, nas nemilosrdno poseduje i vezuje svet u celini.

Posedovanje, ambicija i spoljašnji uspeh idu zajedno. Snaga ambicije konačno nam daje uspeh. Ali snaga predanosti Svemogućem Ocu daje nam napredak, a to je ono što Svevišnji želi od našeg života.

Kada nam ambicija postaje prisan prijatelj, kada nam je unutrašnje biće preplavljeno odlučnošću, mi postižemo uspeh. Ali moramo da shvatimo da u duhovnom životu, kada ponudimo i predamo našu ambiciju Izvoru, imamo istinski napredak. A u tom napretku nalazimo stvarno ispunjenje. Kada u spoljašnjem svetu uspemo u nečemu, osećamo da smo to uradili uprkos suprotstavljanju čitavog sveta. Osećamo da smo našim sopstvenim sposobnostima postigli željeni uspeh. Ali, kada načinimo napredak- bez obzira na kom polju - u najdubljim kutcima srca počnemo da osećamo da nam je ceo svet pomogao, da nam je svaki pojedinac na zemlji na neki način pomogao u skladu sa njegovim sposobnostima.

Onog časa kada postigne uspeh, čovek uspeha počne da sabira sve teškoće i opasnosti sa kojima se susreo pre nego što je uspeh osvanuo u njegovom životu. Onog trenutka kada načini napredak u svom životu iskustva ili u svom životu ostvarenja, čovek napretka počne da sabira sve blagoslove koje je primio odozgo. Konačno, on spoznaje da je na vratima prilike obeleženo i ‘guraj’ i ‘vuci’. On gura sa strane svoj život robovanja, život neznanja, svoj život bezbrojnih nesavršenosti. On vuče odozgo Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri - polako, postojano, posvećeno i nepogrešivo.

Odricanje je napredak. Mi se odričemo svog života neznanja, života preplavljenog sumnjama. Želim ovde da podsetim na poruku Upanišada:

Napredak je kao lotos koji cveta laticu po laticu. Svaki put kad procveta latica, mi osećamo da nova posvećenost, nova nada, novo ovladavanje sobom sviću u našem životu služenja čovečanstvu koje teži.

Uspeh i napredak na ljudskom nivou su dva takozvana rivala. Uspeh želi da ugodi sebi shodno svojoj sopstvenoj sposobnosti primanja. Napredak želi da ugodi Bogu bezuslovno na Njegov sopstveni Način. Moje iskustvo mi kaže da je uspeh kratkog života, koji je u isto vreme i nepouzdan i nesiguran. Moje ostvarenje mi govori da napredak ima večit i večnoprevazilazeći život. Mi postižemo današnji cilj kroz naš napredak, koji se zasniva na težnji - našem uzdižućem unutrašnjem plaču. A onda, današnji cilj postane sutrašnja polazna tačka. Sutra moramo da krenemo ka višem cilju. Svaki put kada dostignemo neki cilj, naša težnja nam govori da je to samo polazna tačka za neki viši, značajniji i plodonosniji cilj. Mi smo u procesu stalnog prevazilaženja naše stvarnosti. A večnoprevazilazeća Stvarnost je Zlatna Obala večno-prevazilazećeg Onostranog.

Današnji nesavršen čovek, današnji neprosvetljen čovek, prerasta u sutrašnjeg savršenog i potpuno prosvetljenog čoveka, samo onda kada oseća da je napredak jedina stvar koja mu je potrebna. Svaki put kada se popnemo na višu prečku lestvice napretka, automatski postižemo uspeh - unutrašnji uspeh. Ali, ako jurimo za uspehom, sasvim je moguće da usvojimo pogrešna sredstva i da radimo nebožanske stvari, jer se takmičimo sa drugima s kojima još nismo uspostavili osećaj nerazdvojnog jedinstva. Kada želimo napredak, ukoliko uopšte moramo da se takmičimo s bilo kim ili čim, osećamo da su naši neprijatelji u nama: strah, sumnja, anksioznost, brige, nesigurnost.

Da bismo dostigli najviši Cilj, moramo da imamo u obilnoj meri veru u same sebe i u Svemogućeg Oca. Ako nemamo veru u Svemogućeg Oca odmah, nije problem. Zbog Njegove beskrajne Darežljivosti, On će nas prosvetliti, voditi nas, usavršiti nas i ispuniti nas u Njegovom odabranom Času. Ali, ako izgubimo veru u sebe, ili ako nam nedostaje vera u naš život težnje i posvećenosti, tada će nas progutati tigar neznanja. Tada nam niko neće priteći u pomoć.

Mi i Bog moramo imati uzajamnu veru. Naša vera u Boga učiniće nas Njegovim odabranim instrumentima. Njegova vera u nas inspirisaće nas da Njega ispoljimo potpuno, bezrezervno i savršeno ovde na Zemlji. Naša vera u Njega daće nam ono što nam je očajnički potrebno – ostvarenje. Njegova vera u nas daće Njemu priliku da ispolji Sebe u nama i kroz nas. On nam je potreban za naše najviše ostvarenje; Njemu, u Njegovoj beskrajnoj Dobrostivosti, potrebni smo mi za Njegovo božansko Ispoljenje.

Vera je jedino što čini da osećamo da smo neodvojivi od Večnosti, Beskonačnosti i Besmrtnosti. Večnost, Beskonačnost i Besmrtnost nisu neodređeni pojmovi. Oni su stvarnosti koje rastu i sijaju u srcu iskrenog tragaoca. Kada imamo veru u obilnoj količini, Gospod Svevišnji uverava nas da će On ispoljiti u nama i kroz nas Svoje savršeno Savršenstvo.

Svetlost mudrosti⁶

Dragi sestre i braćo, dragi tragaoci za beskonačnom i večnom Istinom, želim da govorim o Svetlosti Mudrosti. Svaka osoba koja je ovde prisutna ima Svetlost Mudrosti. Danas ću sa vama podeliti Svetlost moje Mudrosti; sutra, vi možete lako i efikasno da podelite Svetlost vaše Mudrosti sa mnogima.

Šta je Svetlost Mudrosti? Svetlost Mudrosti je nešto što večno sija u našem srcu i u našem večnom životu. Svetlost Mudrosti nam kaže da postoje samo dve silne moći na Zemlji. Te moći su moć iskušenja i moć oslobađanja. Kada se predamo moći iskušenja, uviđamo da je naše telo neprobuđeno, da je naš vital nedisciplinovan, naš um je neprosvetljen, a da nam je srce neispunjeno. Kada težimo moći oslobađanja, uviđamo da je naša duša ispunjena i, istovremeno, stalno ispunjavajuća stvarnost; da je naša duša prosvetljena i, u isto vreme, večno-prosvetljujuća stvarnost.

Kada stupimo u duhovni život, shvatimo da imamo tri učitelja: učitelja-neznanje, učitelja-znanje i učitelja-mudrost. Učitelj-neznanje uči nas kako da pričamo. Učitelj-znanje uči nas kako da govorimo i delamo. Ali učitelj mudrost, uči nas jedino kako da delamo spontano i bezuslovno.

Kada govorimo i govorimo, ulazimo svesno i namerno u sferu neznanja. Kada pričamo i delamo, povremeno vidimo zjapeći jaz između našeg govora i našeg dela. Jedno kažemo, a uradimo nešto sasvim drugo. Damo svečano obećanje da ćemo nešto uraditi, ali kada osvane stvarnost, vidimo ogroman jaz izmedju našeg obećanja i njegovog ispunjenja. Ali, kada delamo spontano, duševno i bezuslovno – kada nudimo naše posvećeno služenje - nevidljiva Ruka nas vodi, oblikuje i vaja u sam lik našeg Unutrašnjeg Navigatora. Jedino posvećeno služeći Unutrašnjeg Navigatora u svakom pojedincu, možemo svoj život da učinimo značajnim i plodonosnim.

Bratstvo među ljudim se nikada ne može postići pričom, već jedino postajući nešto, postižući svesno jedinstvo sa Drvetom koje je Bog. Ako ne uspostavimo naše svesno, neodvojivo jedinstvo sa Svemogućim Ocem, Apsolutnim Svevišnjim, ne možemo nikada da zasnujemo u našem unutrašnjem ili spoljašnjem životu, puno bratstvo ljudi. Moramo dodirnuti drvo i popeti se na drvo. Jedino tad se možemo približiti granama i ući u milione i milijarde lišća, koji su naša braća i sestre. Ako ne odemo do drveta i ne popnemo se na drvo, kako možemo da uđemo u svest listova, koji su naša braća i sestre?

Neznanje je samouživanje, znanje je samoispitivanje, a mudrost je samo-savršenstvo. Mi uživamo kada plivamo u moru neznanja. To uživanje je praćeno osujećenjem, a osujećenje je praćeno uništenjem. Kada pokušavamo da ispitujemo sebe, vidimo da se pomalja nesavršenstvo. Ali, istovremeno, savršenstvo nam je tu blizu. Samo-savršenstvo je mudrost. Kada se molimo i meditiramo, ulazimo u stvarnost tišine, i to nam pruža priliku da usavršimo život iznutra i spolja. Tišina otelovljuje savršenstvo. Tišina je spremna da otkrije svoje savršenstvo u nama i kroz nas na fizičkom planu, koji je sada preplavljen neznanjem, mrakom, ropstvom i nesavršenstvom.

Kako razlikujemo Svetlost od noći, Istinu od neistine, Besmrtnost od smrti? Razlikujemo jedno od drugog kroz molitvu i meditaciju, pokušavajući i plačući. Kada dete plače, majka mu dolazi u pomoć i pruža mu igračke, hranu, ili bilo šta što dete želi. Slično tome, kada plačemo u najdubljim kutcima našeg srca, Božanska Majka, Svevišnja Majka, pritiče nam u pomoć i ispunjava naše unutrašnje i spoljašnje biće beskrajnom Svetlošću. Ova Svetlost je naša stvarna Božanstvenost, Besmrtnost i savršeno Savršenstvo.

Veoma često osećamo da su znanje i mudrost jedno isto. Ali kad uđemo u duhovni život i dobijemo unutrašnja iskustva, uviđamo da su znanje i mudrost dve potpuno različite stvari. Znanje je kao mlađi brat u porodici, a mudrost je stariji brat. Prirodno, stariji brat će biti beskrajno mudriji od mlađeg brata. Znanje vidi nešto i onda hoće tu stvar da iskoristi. Mudrost oseća Istinu, želi da preraste u istinu i konačno postaje Istina. Znanje i mudrost su dva brata u podnožju drveta Ostvarenja. Nazovimo ga mango drvetom. Znanje počne da prebrojava lišće, grane i plodove, ali mudrost se popne na drvo, otkine mango i jede do mile volje.

Sad, gde mudrost može da postoji? Može da postoji svugde. Može da postoji u znanju, u inteligenciji, u intelektu, u intuiciji. Ali mudrost koja se nalazi u duši, je mudrost koja nas najbrže vodi i upućuje do našeg odredišta. Kada se molimo i meditiramo, idemo duboko u sebe i čujemo zapovesti svoje duše. Kad jednom čujemo zapovesti duše, mi uspostavljamo slobodan pristup svetu božanske Stvarnosti, Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti.

Želim ovde da citiram reči Bendžamina Frenklina: „Radi kao da ćeš živeti sto godina. Moli se kao da ćeš sutra umreti.“ Rad vidim kao posvećeno služenje u duhovnom životu. Svakog dana naša je obavezujuća dužnost da ponudimo svoje posvećeno služenje Svevišnjem u svim ljudskim bićima. Posvećeno služenje uveliko nam pomaže da dosegnemo naš suđeni cilj. Samo, moramo da znamo da današnji cilj nije i ne može biti zauvek cilj. Danas nam je cilj ostvarenje najviše Istine i najviše Svetlosti. Sutra će naš cilj biti, otkrovenje najviše Istine i Svetlosti. A prekosutra će nam cilj biti, savršeno ispoljavanje najviše Istine i Svetlosti, koje ćemo tada otelotvoriti.

„Moli se kao da ćeš sutra umreti.“ Tragalac za beskonačnom Istinom, mora da oseća da je svaki trenutak sveta prilika za njega. Sutra nas smrt može skloniti sa svetske arene. Stoga, moramo osećati da je ovo poslednji put, poslednja prilika, poslednji trenutak da moramo da ostvarimo konačnu Istinu. S jedne strane, znamo da smrt nije ništa drugo do kratak odmor u toku Večnog Vremena. Sa druge strane, znamo da ovde na zemlji moramo da postignemo prilično mnogo stvari za Božije ispunjenje i za naše ispunjenje. Upravo sada, naše ispunjenje i Božije ispunjenje su dijametralno suprotni. Međutim, kada se molimo i meditiramo, počnemo da osećamo da je Božije ispunjenje naše ispunjenje, da je Božije ispunjenje jedino ispunjenje. Ako dovoljno vrednujemo vreme, ne plivamo svesno u zadovoljstvima letargije i neznanja. Možemo koristiti svaki trenutak za naše večno-rastuće ispunjenje i večno-ispunjavajuće prosvetljenje pomoću našeg unutrašnjeg plača da bismo nešto videli, da bismo prerasli u nešto i da bismo nešto postali.

About an hour ago when I arrived here, I was deeply moved to see the motto of this august college: “Equal opportunity for all, freedom to see and discriminate the truth and the brotherhood of man.”

Pre otprilike sat vremena kad sam stigao ovde, duboko sam bio ganut što vidim moto ovog veličanstvenog koledža: „Jednaka prilika za sve, sloboda da se vidi i razlikuje istina i bratstvo ljudi.“Jednaka prilika za sve. A ko nam može dati jednaku priliku? Samo Unutrašnji Navigator može dati i daje jednaku priliku za sve. Svaki dan, rano ujutru, On kuca na vrata našeg srca. Kad On kuca na naša vrata, neki od nas se bude i odgovore dok ostali ostaju u svetu sna, nesvesnosti i neznanja. Kad u našem spoljašnjem životu jednom propustimo priliku, retko je ponovo dobijemo. Ali u unutrašnjem životu dobijamo novu priliku svakog dana, svakog sata, svakog minuta. Onaj ko odmah odgovori na unutrašnju priliku trči brzo, brže, najbrže ka konačnom Cilju

Svakom pojedincu mora biti data sloboda da traga za Istinom na njegov sopstveni način. Ne možemo svoju istinu poturati drugima. Svako mora da ode duboko u sebe, do Istine. Istina je Cilj, ali da bismo dostigli Cilj, mi možemo da sledimo i stvarno sledimo različite staze, različite puteve. Različiti putevi omogućavaju raznim pojedincima da trče najbrže. Ako nam drugi nameću njihovu slobodu, ona će biti potpuno bezvredna za nas. Ako, međutim, tragamo duboko u sebi, naša sloboda je naše otkrovenje, naše prosvetljenje, naše savršenstvo. Vedska mudrost nam daje značajnu poruku:

Asato ma sad gamaya
tamaso ma jyotir gamaya
mrityor ma amritam gamaya


Vodi me od nestvarnog do Stvarnog.
Vodi me iz tame u Svetlost.
Vodi me iz smrti u Besmrtnost.

Veoma sam srećam što država Ilinois sa ponosom sebe naziva, ‘Zemlja Linkolna’. Linkoln je bio tragalac u pravom smislu te reči. Bog mu je podario velikodušno srce. Emerson je rekao o njemu, „Njegovo srce je bilo kao svet veliko, a u njemu nije bilo mesta za loše stvari.“ Želim da kažem nešto više o tom veoma značajnom iskazu.

Kada postanemo tragalac, nastojimo da imamo srce ogromno kao sam svet, ili čak i veće od sveta. U tom ogromnom srcu, pravi tragalac ne vidi neznanje sveta kao nešto što pripada drugima. Srce istinskog tragaoca vidi nesavršenosti, ograničenja i robovanje ostalih kao svoje najsopstvenije. Emerson kaže da se u Linkolnovom srcu nije zadržavalo ništa loše, ali želim da kažem da se u njegovom srcu nisu zadržale njegove sopstvene loše stvari. U njegovom srcu su stvarno bili pogrešna dela miliona i milijardi ljudskih bića, i on je ta tuđa pogrešna dela prihvatio kao svoje najsopstvenije - ne sa osećanjem ponosa, već sa osećanjem jedinstva.

Budući da smo svi tragaoci, svet je u nama, a ne izvan nas. Svaka osoba koju vidimo oko nas, isto tako je i u nama. Takođe, kada odemo duboko u sebe, vidimo da imamo veliku porodicu, veoma veliku unutrašnju porodicu sumnji, strahova, uznemirenja, briga, nesavršenosti i ograničenja. Kad ih preobrazimo, uz pomoć naše svesne koncentracije, meditacije i kontemplacije, vidimo da je i naš spoljašnji svet takođe potpuno preobražen.

Ja sam ovde u Čikagu. Samo ime ovog grada, daje mi ogromnu radost i ushićenje. Kad sam imao jedanaest godina, pročitao sam biografiju velike duhovne figure, Svami Vivekanande. Kad se 1893. godine ovde održavala Skupština Religija, Svami Vivekananda je došao i ponudio večnu mudrost svetlosti duše. Moje mlado srce bilo je veoma oduševljeno i dirnuto, jer je bio iz istog mesta u kome sam rođen, iz Bengala. Na taj način, mlađi brat oseća jedinstvo sa starijim bratom. Vivekananda je bio božanski i vrhunski blagoslovljen, da bi bio u stanju da ponudi svetlost mudrosti Indije na Skupštini Religija.

Za mene je svaka religija duševna, snažna, vredna i plodonosna kuća. Svaka osoba treba da živi u kući; ne može da živi na ulici. Međutim, ne mora jedan čovek da ostane sve vreme u svojoj kući. On odlazi da bi učio. Ovde je Joga naša unutrašnja škola i naš unutrašnji predmet. Joga je svesno jedinstvo sa Bogom. Svi mi smo tragaoci, iskreni tragaoci. Za nas Bog stvarno postoji. I samo je pitanje vremena kad ćemo moći da vidimo Njega, osetimo Njega, ispunimo Njega i izrastemo u Njegov lik.

Napred!⁷

Dragi tragaoci za najvišom Istinom, drage sestre i braćo duhovne porodice, kao što svi znamo, svaka država ima svoje sopstveno geslo. Na moju najdublju radost geslo vaše države, Viskonsin, vrlo je značajano u duhovnom životu. Napred. Za mene, ‘napred’ nije puka reč ili pojam, već tajni i sveti ključ za otvaranje Božijih Vrata.

Napred. Ništa ne može biti tako značajno kao kretanje napred u našem životu težnje. Vedski proroci drevne prošlosti, izgovarali su značajnu mantru: Charai veti, ‘Idi dalje, napred!’ Ići ćemo napred ka najdaljem Onostranom. Danas smo na Brodu-Sna; sutra ćemo dotaći Obalu-Stvarnosti. Napred, uvek napred.

Svi smo mi tragaoci; svi smo u svetu duhovnosti. Za mene je duhovnost jednosmerna ulica koja nas dovodi do odredišta. Kada jednom započnemo svoje putovanje, možda ćemo se spotaći, možda ćemo ići polako, možda ćemo marširati, ili ćemo trčati brzo, brže, najbrže u pravcu našeg Cilja. Možda ćemo jedno vreme ići unazad na našem putu ka Cilju, ali to je samo privremeno iskustvo. Nakon kraćeg vremena, ponovo ćemo se kretati napred.

Ne pripadamo prošlosti; pripadamo budućnosti, budućnosti koja raste i sija u neposrednosti današnjice. Ja svojim učenicima kažem da je prošlost prah, bez obzira koliko smo postigli u prošlosti, ili šta smo bili u prošlosti. Prošlost nam nije dala Istinu, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. Dakle, možemo i moramo da očekujemo te stvari samo od danas, ili od budućnosti koja se pomalja u srcu današnjice.

U duhovnom životu uviđamo da imamo četiri dobra prijatelja: jednostavnost, iskrenost, poniznost i čistotu. Uz pomoć ovih prijatelja, krećemo se napred.

Prijatelj - jednostavnost želi da budemo što je moguće jednostavniji. Govori nam da nas naš um navodi da osećamo da je Bog veoma komplikovan, ali zapravo On je vrlo jednostavan, sama jednostavnost. Stoga, mi takođe, moramo biti jednostavni da bismo primili i ostvarili Njega.

Prijatelj - iskrenost nam govori da je Bog sav iskrenost. Premda ne znamo, ili ne shvatamo Njegovo delovanje, Njegov način delovanja u nama i kroz nas, Bog je veoma iskren. Zato i mi, takođe, moramo biti iskreni da bismo bili nalik Bogu.

Prijatelj - poniznost nam govori da je Bog veoma ponizan. Premda je On Najviši, Svevišnji Gospod, Njegova moć Poniznosti i moć Jedinstva čine da osećamo da ukoliko smo i mi, takođe, ponizni, da ćemo jednog dana moći da dosegnemo Najviše. Bog je poput drveta. Kad drvo nema plodove, stoji uspravno i može izgledati gordo i nadmeno. Ali, kada je puno plodova, drvo se povija. Stoga se Bog, koji je uvek pun unutrašnjih plodova, povija i saginje tako da Njegova deca mogu da se popnu na drvo i da jedu do mile volje.

Prijatelj – Čistota nam govori da je Bog sav čistota. Govori nam da naš životni dah mora da bude bujica čistote ako želimo da zadržimo, negujemo i čuvamo Prisustvo Boga u nama.

Kad smo iskreni na našem putovanju napred, vidimo da nam je put prav. Kada smo jednostavni, osećamo i vidimo kroz unutrašnju viziju da je put obasjan Suncem. Kada smo ponizni, osećamo da je put kratak i, istovremeno se još skraćuje Božijom Milošću. Kada smo čisti, jasno vidimo uz pomoć naše unutrašnje vizije da konačni Cilj trči prema nama, kao što mi trčimo ka Cilju. A mesto našeg susreta je tamo gde se konačno sjedinjuje sa Beskonačnim.

Charai veti_! ‘Nastavi, napred!’ Nekada smo bili u mineralnom svetu, ali kad je iznutra nastala potreba, otišli smo dalje i ušli u biljni svet. Iz biljnog sveta, otišli smo dalje u životinjski svet. Iz životinjskog carstva, ušli smo u ljudsko carstvo. Sada je naša unutrašnja potreba ta koja će nas odvesti do Božanskog Carstva. U mineralnom svetu, vladalac je Car Neznanja. U biljnom svetu, vladalac je Kralj Neznanja. U životinjskom svetu, vladalac je Komandant Neznanja. U ljudskom svetu, vladalac je Kapetan Neznanja. U Božanskom Svetu, vladalac je Svetlost Svevišnjeg večnoprevazilazećeg i večnoispunjavajućeg Onostranog. Uz pomoć našeg spoljašnjeg i unutrašnjeg obrazovanja, krećemo se napred. Spoljašnje obrazovanje ponekad ne uspeva da nam kaže da postoji nešto što se naziva unutrašnjim obrazovanjem. Ili se dešava da nas spoljašnje obrazovanje obeshrabri u našem pristupanju unutrašnjem obrazovanju. Sad, spoljašnje obrazovanje mora da ponudi ono što _ono ima, a unutrašnje obrazovanje da ponudi ono što ono ima. Ali, dešava se ponekad da, kad imamo previše spoljašnjeg obrazovanja, gomilamo previše svetovnih informacija, a ne baš mnogo znanja, o mudrosti da i ne govorimo. U ovom času, teško nam je da uđemo u svet unutrašnjeg obrazovanja. A opet, previše intelekta, previše fizičkog uma preplavljenog sumnjom, strahom, anksioznošću, brigama i ostalim obeshrabrujućim elementima, otežava nam da uđemo u unutrašnje obrazovanje i da napredujemo.

Potreban nam je um, ali samo um koji sluša srce, jer srce sluša dušu. U suprotnom, um, vital i telo postaju neposlušni članovi u našoj duhovnoj porodici. Stoga, moramo mnogo da se trudimo da ostanemo u srcu, pošto to srce mora da sluša najstarijeg člana porodice, dušu. Slično tome, um mora da sluša srce, vital mora da sluša um, a telo mora da sluša vital. Na ovaj način, u duhovnoj porodici mogu zajedno da rastu i da ispune poruku Apsolutnog Svevišnjeg.

Iz unutrašnjeg obrazovanja spoznajemo da su Istina i Svetlost Mudrosti već u nama. Ali, ponekad nam treba pomoć da bismo uverili svoje spoljašnje biće da imamo u sebi ono što zapravo tražimo. U spoljašnjem obrazovanju, osećamo da je znanje na nekom drugom mestu i da moramo da tragamo za njim da bi ga stekli. U unutrašnjem obrazovanju, konačno Znanje, Svetlost Mudrosti, svo je u nama, ali neko mora da nas u to uveri. Unutrašnji učitelj nam kaže, „U tebi je blago, u tebi je kutija ali, na žalost ključ si zagubio. To je tvoje blago, a ne moje. To je tvoja kutija, a ne moja. Ali, pokazaću ti gde je blago i, ako to želiš od mene, takođe ću ti i pomoći da otvoriš kutiju. Kad otvoriš kutiju, svo blago biće tvoje.“ Unutrašnji učitelj je poput reke. Samo prati reku i ona će te odvesti do mora, koje je tvoja vlastita Realnost, tvoja vlastita Božanstvenost, tvoja vlastita Besmrtnost.

Pre nego što uđemo u duhovni život, mi smo mali ljudi. Kada jednom uđemo u duhovni život, veliki smo ljudi. Ali kad zaista počnemo da napredujemo u duhovnom životu, postajemo dobri ljudi. Mali čovek nikad ne misli da je mali. Veliki čovek misli da je veliki. Dobar čovek misli da nije ni dobar ni loš. On vidi da je on samo tračak Svetlosti, samo mrvica Istine, dok je Bog beskrajno more Svetlosti i Istine. Kada stvarno napredujemo, spoznajemo kako smo zaista mali, beznačajni. A opet, dođe vreme kad se konačno, najmanja kap stapa sa okeanom istine, Svetlosti i Blaženstva i postaje sam ogroman okean.

Mali čovek se plaši da ide napred zato što oseća da ga nespoznatljivo može potpuno uništiti. Za njega, krenuti napred znači ući u nespoznatljivo. Veliki čovek nije voljan da zakorači napred zato što oseća da taj korak napred može ga odvede u nešto nepoznato, što može biti neprijateljsko. Dobar čovek oseća da nespoznatljivo ili nepoznato, nije ništa drugo do Bog prekriven velom. Kad udjemo u nespoznatljivo i nepoznato, Bog se otkriva – otkrivena Stvarnost, otkrivena Božanstvenost. Dakle, dobar čovek se nikada ne plaši napretka. On zna da se pred njim nalazi Stvarnost prekrivena velom i da će, ako se približi toj prekrivenoj Stvarnosti, ona postati otkrivena Stvarnost.

Možemo da idemo napred jedino kad imamo pouzdanje. Pre nego što zakoračimo u duhovni život, imamo vrlo malo pouzdanja, čak i u sebe. Ne znamo, ili nam nije važno da znamo, da postoji neko ko se zove Bog, ko nas može preplaviti pouzdanjem. Ali, kad zakoračimo u duhovni život, vidimo da je Bog taj koji nam nudi pouzdanje. Zato napredujemo i hodamo, marširamo, trčimo ka našem suđenom Cilju. U svakom trenutku Bog nam govori da ukoliko i mi sami nemamo božansko pouzdanje, nećemo moći da načinimo najbrži napredak. Jedino kada imamo božansko pouzdanje, Božije Pouzdanje može da deluje u nama najuspešnije i najblistavije . A šta je naše božansko pouzdanje? To je pouzdanje koje nam kaže da smo došli od Boga, i da se zato ne možemo družiti sa neznanjem. Ne možemo da plivamo u moru neznanja. Ne! Moramo da plivamo u moru Svetlosti i Blaženstva.

Marširanje napred, marširanje unutra i marširanje naviše su isto. Ako napravimo jedan korak napred, moramo osećati da smo u isto vreme načinili jedan korak unutra i jedan korak naviše. U našem koraku napred, vidimo Telo Boga. U našem koraku ka unutra, vidimo Srce Boga. S korakom naviše, vidimo Dušu Boga. Kad imamo Telo Boga, Srce Boga i Dušu Boga, ništa nam više ne treba.

Moramo napredovati, ići daleko, dalje, najdalje; duboko, dublje, najdublje; visoko, više, najviše. Budući da smo tragaoci, nema kraja našem dostignuću. Mi postižemo kroz unutrašnje pouzdanje – naše pouzdanje u Boga i Božije pouzdanje u nas. Ovo je Božije stalno pouzdanje u nas : „Deco, svi ste od Mene, od Moje Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti.“ Ovo je naše pouzdanje u Boga : „Oče, mi smo za Tebe. Mi smo za Tvoje ispoljavanje, Tvoje potpuno ispoljenje, Tvoje savršeno ispoljenje ovde na Zemlji.“ Na taj način, kada nas Bog uverava i mi uveravamo Boga, naše putovanje ka najvišoj Visini, najdubljoj Dubini i najdaljem Onostranom, dostiže svoj predodređeni Cilj; Brod Sna dodiruje Obalu Stvarnosti.

Mudrost, pravda i umerenost⁸

Dragi tragaoci, dragi prijatelji, želim da održim predavanje o „Mudrosti, pravdi i umerenosti,“ što je moto Džordžije. „Mudrost, pravda i umerenost “ je vrlo značajna maksima. Ako možemo da primenimo ove ideale u našem svakodnevnom životu, onda možemo da dobijemo mnogo Mira, Svetlosti i Radosti od našeg zemaljskog postojanja.

Mudrost. Mudrost je naše velikodušno samodavanje, a ne naša sebična egocentričnost. Mudrost je lepota našeg unutrašnjeg plamena. Naš unutrašnji plamen je uspinjući let naše težnje. Let naše težnje je visina naše besmrtne Stvarnosti. Čovek mudrosti služi Boga u čoveku. Čovek mudrosti voli čoveka u Bogu. Služeći Boga u čoveku, čovek mudrosti dobija beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Voleći čoveka u Bogu, čovek mudrosti širi svoju viziju. On oseća sebe kao produžetak večno - rastuće vizije, unutrašnje i spoljašnje. Mudrost je u isto vreme iskustvo i ostvarenje. Iskustvo govori tragaocu šta on može na kraju postati: savršeni instrument Boga. Ostvarenje kaže tragaocu šta on večno jeste: večni igrač, božanski i vrhunski.

Pravda: : pravda ljudska i pravda božanska. ‘Kako žanješ, tako ćeš požnjeti’ – to je ljudska pravda. ‘Milo za drago’. ‘Oko za oko i zub za zub’. Ali, Božanska Pravda je ovo: Daj ono što imaš. Moraš postati ono što Bog jeste. Predaj Bogu tvoj dobro čuvani posed, neznanje. Zauzvrat, Bog će ti dati samo Njegovo postojanje, koje je Svetlost preplavljena Blaženstvom. U našem ljudskom svetu, pravda više boli, nego što nam je naklonjena. U božanskom svetu, pravda je veoma značajna i plodonosna. U vitalu noći, pravda nam preti i plaši nas. U srcu Svetlosti, pravda nas nadahnjuje i usavršava. U svetu ljudi, pravda nas primorava i kažnjava. U božanskom svetu, pravda nas budi, prosvetljava i oslobađa nas mreže neznanja.

Veliki filozof, Aristotel, primetio je jednom, „Pravda je ono što svaki čovek smatra svojim najsopstvenijim.” U duhovnom životu, jedino je Bog naš najsopstveniji. Ali taj naš Bog isto tako pripada svakoj drugoj duši. Tog Boga svaka duša može smatrati svojim najsopstvenijim. Da bismo učinili da ostali osećaju da je Bog podjednako njihov, moramo da postanemo jedno, nerazdvojivo jedno, sa njima. A da bismo postali nerazdvojivo jedno sa njima, moramo da postanemo nebo Brižnosti i more Ljubavi. Naša nebo Brižnosti i naše more Ljubavi su ti koji mogu da učine da ostali osećaju da oni nama pripadaju i da mi pripadamo njima.

Kroz naše jedinstvo, možemo da učinimo da ostali vide šta žele i šta im je uistinu potrebno. Ono što žele je želja; ono što im je zaista potrebno je težnja. Moramo da im kažemo da ukoliko im damo ono što žele - ispunjenje želje - onda će to sigurno biti praćeno frustracijom; a ukoliko im ponudimo ono što im je potrebno - težnju - onda će ta težnja biti vesnik ostvarenja. A ostvarenje je večito, večnorastuće, večnoispunjujuće dostignuće u svesti čoveka koji teži.

Umerenost. Umerenost znači ravnotežu. Umeren život je uravnotežen život. Buda je podučavao stazu umerenosti, srednju stazu. Upozorio nas je da ne idemo u krajnosti, jer je on sam otišao u ekstreme i otkrio da to nije odgovor. Pravi tragalac se kloni svih ekstrema. Asketski, strogi život nije namenjen njemu; niti mu je namenjen život stalnog uživanja i zadovoljstva. Moramo usvojiti srednji put. Moramo biti normalni i prirodni. A u našem normalnom i prirodnom životu, moramo da prizivamo natprirodni život, život Božanstvenosti, Beskonačnosti i Besmrtnosti.

Istinski tragalac prihvata spoljašnji svet. U svom prihvatanju, on obraća znatnu pažnju na spoljašnji svet. On prihvata unutrašnji svet. I takođe veoma obraća pažnju na njega. U svom životu prihvatanja, on prihvata stvarnost kao takvu i želi da je preobrazi svojim unutrašnjim plačem, svojom ljubavlju za Boga, Svetlost, Istinu. U svom odbijanju tame, on odbacuje stvari koje su nezdrave, stvari koje uništavaju njegov unutrašnji potencijal. Ali opet, ima mnogo nebožanskih stvari u osobi koje mogu biti preobražene u božanske stvarnosti. Stoga on prihvata ove stvari i pokušava da ih preobrazi.

Život je izazov za nas. Sa ljudskog gledišta, naše zemaljsko iskustvo je isto što i biti na bojnom polju. Ali, ako odemo duboko u sebe, shvatamo da je svaki dan prilika, svaki sat, svaki trenutak je prilika. Ako možemo da iskoristimo ove zlatne prilike, onda nesavršenstvo koje se danas pojavljuje u našem životu, lako može da se preobrazi u savršenstvo u našem sutrašnjem životu.

U našem duhovnom životu postoje božanske lestvice koje dosežu do najviše visine Istine, Svetlosti i Blaženstva. Ove lestvice imaju tri stepenika. Prvi stepenik je umerenost, drugi stepenik je pravednost, a treći je mudrost. Kada stupimo na prvi stepenik, čujemo poruku: „Spoznaj Dobro“. Kada stupimo na drugi stepenik, čujemo poruku:“Čini Dobro“. A kad stupimo na treći, čujemo poruku:“Budi Dobro“. Stepenik umerenosti nas uči kako da spoznamo dobro u svemu u celoj Božijoj tvorevini. Stepenik pravednosti nas uči kako da činimo dobro, u svim našim raznovrsnim aktivnostima. Stepenik mudrosti nas uči, kako da postanemo dobri i kako da izrastemo do samog Boga lika.

Kad nam nedostaje mudrost, to je gubitak. Kad nam nedostaje pravednost, to je dupli gubitak. I konačno, kad nam nedostaje umerenost, to je trostruki gubitak. Ali ako otkrijemo veru, unutarnju veru, onda je to pravi dobitak. A uz to, ako možemo da otkrijemo našu težnju, dupli je dobitak. Konačno, ako možemo da otkrijemo našu božansku predanost, našu stalnu i bezuslovnu predanost Svetlosti, unutrašnjem Izvoru, pravom Izvoru, trostruki je dobitak. Dakle, ukoliko možemo da imamo veru, težnju i predanost, tad suđeni Cilj nikada ne može da ostati daleki vapaj.

Tragalac je čovek mudrosti. On želi da vidi koren drveta Stvarnosti. Zatim, želi da oseti potrebu da postane seme drveta Stvarnosti. Konačno, on upravo želi da postane seme drveta Stvarnosti. Kad postane seme drveta Stvarnosti, on uvidi da postoji samo jedna stvar koja je bila, jeste i zauvek će biti, a to je Ljubav: Ljubav koja je stvorila, Ljubav koja hrani, Ljubav koja održava Božiji univerzum.

Ako upražnjavamo ono što propovedamo, onda mudrost postaje naše zanimanje. Ono što primenjujemo i što propovedamo treba da bude isto: ljubav. Mi kažemo svetu da voli, ali mi možda zapravo ne nudimo svetu ljubav. Ukoliko, međutim, nudimo ljubav i postanemo ljubav, možemo sa najvećom sigurnošću da očekujemo da vidimo ljubav u svetu kao celini. Božija Moć Ljubavi je ta koja nas primorava da mislimo na Njega, da se molimo Njemu, da meditiramo na Njega i da Njega smatramo svojim najsopstvenijim. Kao što nas Bog smatra Njegovim najsopstvenijim, na osnovu Njegove sopstvene Moći Ljubavi, tako i On nama kaže i inspiriše nas i preklinje nas da mi Njega smatramo našim najsopstvenijim, na osnovu naše ljubavi za Njega.

Kada stanemo licem u lice sa Bogom, On traži da Mu ponudimo ono što imamo. Ako možemo da Mu ponudimo naše stvarno blago, srce ljubavi, On to odmah prihvata i kaže, „Položio si svoj ispit“. Međutim, ako ponudimo Bogu sve svoje ovozemaljske posede - fizičke, vitalne, mentalne, ali Mu ne donesemo ljubav, On neće biti zadovoljan. Bog će reći, „Ne, donesite Mi vaše srce ljubavi; to je vaše istinsko blago. A kad imam vaše istinsko blago, daću vam Moje Blago, koje je Svetlost i Blaženstvo u Beskrajnoj meri“.

Nada i Život⁹

Želim da održim kratko predavanje o jednom geslu Južne Karoline. Kao što svi znate, Južna Karolina ima dva gesla. „Spreman u umu i bogatstvima“, je jedno geslo; drugo je, „Dok dišem, nadam se“. Želim da kažem nekoliko reči o drugom geslu, sa duhovne tačke gledišta.

Nada je Život. Nada je napredak. Svaki individualni život je jedna Božija Ideja, Božiji Plan i Stvarnost koja ispunjava Božiji san. Nadi se dopada Božanska ideja; Nada voli Božanski plan; Nada služi ispunjujući san Božije Stvarnosti.

Postoje dva života: život želje i život težnje. Život želje započinje sa samouživanjem i završava se u samouništenju. Život težnje počinje sa samoispitivanjem i završava se otkrićem Boga. Današnji život je za nas, Bog u pripremi, a sutrašnji život za nas biće, Bog u savršenom Savršenstvu, Bog u Svom Ispoljavanju na Zemlji.

Dva života: ljudski život i božanski život. Ljudski život vapi da živi; božanski Život živi da pruža. Ljudski život se broji godinama; božanski Život se meri napretkom - prosvetljujućim i ispunjavajućim napretkom. Ljudski život stalno želi da uživa bez učenja; božanski Život kao prvo želi da uči, a zatim da uživa. Ljudski život ne želi da uči i ništa ne uči. Zadovoljan je sa onim što dobija, a to je neznanje. Uživa u neznanju do mile volje. Božanski Život želi da uči, želi da nauči lekcije Večnosti. Dok uči lekcije Večnosti, božanski Život uživa u Blaženstvu Besmrtnosti.

Život i nada su nerazdvojivi. Život je telo, a nada je intuitivna božanstvenost u nama, božanstvenost koja želi da prevaziđe ovu našu sadašnju stvarnost. Nada je čovekovo traganje, nada je čovekov unutrašnji poriv, nada je čovekov let naviše u Onostrano.

Svi mi idemo putem Večnosti. Kada netežeće, obično ljudsko biće ide tim putem, prate ga neki od njegovih takozvanih prijatelja: strah, sumnja i anksioznost. Kada ti prijatelji dospeju do njega, oni ga učine onakvim kakvi su sami: strašljivim, sumnjičavim i anksioznim. Bog je Cilj; On je Put; On je večni Putnik. Kad Bog ide Svojim večnim putem, ka večno prevazilazećem Onostranom, ceo svet može da ga prati, vođen nadom. Kada ga nada dosegne, Bog učini nadu Njegovim najdražim prijateljem, večnim saputnikom i onim koji večno ispunjava Njegov San.

Život i nada u potpunosti zavise od unutrašnje mudrosti. Ovde na Zemlji imamo dve vrste mudrosti: zemaljsku mudrost, ili zemaljsko znanje i nebesku mudrost, ili nebesko znanje. Ovde na zemlji vidya i avidya, znanje i neznanje, kreću se zajedno, zajedno plešu. Pre nekoliko hiljada godina, Vedski proroci su ponudili ovu poruku:

Vidyam cavidyam ca yas tad vedobhyam saha
avidyaya mrtyum tirtva vidyayamrtam asnute

Ono što zovu ‘neznanjem’ je zemaljsko znanje, a ono što zovu ‘znanjem’ je nebeska mudrost. Sa zemaljskim znanjem pokušavamo da odemo izvan područja smrti, a sa nebeskom mudrošću pokušavamo da uživamo u Blaženstvu Besmrtnosti.

Kada stupimo u duhovni život u svakom trenutku vidimo i osećamo da je Bog Izvršilac, Bog je Delo i Bog je Plod. Kad ovo shvatimo, osećamo da imamo veliku priliku da otkrijemo svoju unutrašnju božanstvenost. Život na Zemlji nije namenjen za uživanje; život na Zemlji je namenjen za samodavanje. Samodavanje nas na kraju čini onim što Bog jeste.

Svaki dan je zlatna prilika za nas da iznesemo na površinu novi život, novu zoru. Sa svakim danom ubrzavamo naš zemaljski napredak. Ulazimo u Božiju Sferu, koja je u nama, u najdublje kutke našeg srca. Kada se redovno, posvećeno i duševno molimo i meditiramo, dolazimo do saznanja da život nije samo značajan i plodonosan, već da je u stvari Stvarnost Božijeg ispoljavanja na Zemlji. I shvatamo da je nada glasnik sutrašnje sveotkrivajuće i sveispunjavajuće Stvarnosti.

Život je auto. Nada je motor. Težnja je gorivo. Bog je Odredište.

Uspeh, neuspeh i napredak¹⁰

Strah i sumnja su naša dva samozvana prijatelja koji žele da nas prate do Božije Palate beskrajne Svetlosti i Blaženstva. Oni nam kažu šta bismo trebali da radimo. Naš strah nam kaže da ćemo okriviti Boga. Naša sumnja nam kaže da ćemo razočarati Boga. Ali, ovo naše putovanje je dugo. U određenoj tački tokom putovanja, naš preplavljujući strah i premišljajuća sumnja umore se i zaostanu.

Imamo, takođe, dva prava prijatelja: hrabrost i veru. Pozvali smo ta dva prijatelja da nas prate na našem putovanju ka Bogu, a oni su prihvatili naš poziv. Oni nam kažu da će nam dati ono što imaju. Hrabrost će nam dati inspiraciju; vera će nam dati težnju. Hrabrost će preplaviti naše biće inspiracijom, tako da možemo da zamislimo najviši Cilj. Vera će preplaviti naše biće težnjom, tako da možemo da dosegnemo naš suđeni Cilj.

Sa duhovne tačke gledišta, šta je neuspeh? Neuspeh je iskustvo koje nas budi. Šta je uspeh? Uspeh je iskustvo koje nas puni snagom da težimo višem i većem uspehu. A šta je napredak? Napredak je iskustvo koje nas prosvetljava i ispunjava nas.

Neuspeh ukazuje na nedostatak naše nepokolebljive odlučnosti. Uspeh pokazuje našu ogromnu moć koncentracije. Napredak pokazuje da je kruna Božije Volje u nama i za nas.

Kad ne uspemo u nečemu u našem svakodnevnom životu, mi osećamo da je ceo svet izgubljen. Veoma nam je teško da zakopamo naše tužno iskustvo u zaborav. Kada uspemo, ponekad se šepurimo od ponosa. Negujemo taj ponos zbog našeg ega. Ponekad preuveličavamo svoje dostignuće više nego što se može zamisliti. Ponekad želimo da dokažemo svetu da imamo nešto, ili da smo nešto postigli kad, u bukvalnom smislu reči, to uopšte nije istina. Nastojimo da navedemo druge da osećaju da smo izuzetni, a u najvećim dubinama svog srca znamo da je to nije tačno. Kada nam je važan progres, želimo da budemo samo ono što Bog želi da budemo. Ne želimo nikakvu procenu od sveta. Ne želimo da nas svet precenjuje niti da nas potcenjuje; želimo samo da nas svet prihvati.

U našem spoljašnjem životu, ne uspevamo zato što ne pridajemo pravu vrednost našem cilju, našem dostignuću. Moramo da cenimo i da se divimo se Cilju. Ako mu pridajemo pravu vrednost, sigurno ćemo uspeti. Posle mraka, zora sviće. Sada, dok živimo u unutrašnjem mraku, ako nam mudrost u svest donese unutrašnju zoru i mi je ne cenimo, ili je ne prihvatimo, zora neće ostati u nama. Kada postanemo iskreno duhovni, najviše vrednujemo Svetlost, sjaj Svetlosti. Sada živimo u mraku, ali nećemo stalno biti u njemu. Sada čvrsto spavamo, ali ne moramo stalno da spavamo. Pod uslovom da imamo snažan unutrašnji plač, pod uslovom da pridajemo vrednost našem Cilju, sa najvećom sigurnošću ćemo dostići naš Cilj.

Iskreni tragalac na poseban način piše reči ‘iskren’. Unutrašnji filozof piše tu reč kao ‘vidovnjak - greha’. Sad, u našoj filozofiji ne postoji nešto tako kao greh. Ono što Zapadnjaci nazivaju grehom, zapravo je nesavršenost, ograničenje i robovanje. Iskreni tragalac je vidovnjak, jer on vidi svoje nesavršenosti, ograničenja i vezanost. Kad je potpuno svestan svojih ograničenja i slabosti, već je načinio jedan korak ka svom oslobađanju od robovanja. Njegov cilj tada više nije daleki vapaj.

Nećemo podbaciti. Pomoću našeg unutrašnjeg plača, uz pomoć našeg unutrašnjeg uspinjućeg plamena, uspećemo. Ono što imamo je naš unutrašnji plač. Ono što Bog ima je Njegov prevazilazeći, otkrivajući, ispunjujući Osmeh. Kada se susretnu naš uspinjući plač i Božiji Osmeh koji se spušta, mi dosežemo vrhunski Cilj.

Nećemo podbaciti, ne možemo podbaciti. Uspećemo uz pomoć naše nepodeljene posvećenosti našem Unutrašnjem Navigatoru. Kako postižemo ovu nepodeljenu posvećenost? Možemo postići nepodeljenu posvećenost jedino kad imamo miran um. Kako možemo da imamo miran um? Možemo ga imati jedino kada se odvojimo od sveta punog iskušenja oko nas i kad zaronimo duboko u sebe da bismo videli koren drveta - Stvarnosti.

Nećemo razočarati Boga zato što znamo šta imamo i znamo šta Bog ima za nas. Postoji izreka da „Bog pomaže onima koji pomažu sebi.“ E sad, neki ljudi mogu da pitaju: „Ako znamo kako da pomognemo sebi, zašto nam treba Božija Pomoć? Ili, ako je Bog dovoljno ljubazan da nam pomogne, zašto onda On želi da uložimo naš slabašan lični napor?“ Tu moramo da znamo da je Božiji posao da nas ispuni Svetlošću jedino kada iz sebe izbacimo tamu. Moramo da ispraznimo svoju posudu, a onda će je Bog ispuniti. Oslobađamo se hiljadugodišnjeg neznanja, a Bog ulazi u nas i ispunjava nas Svetlošću i Blaženstvom. Ako ne igramo našu ulogu, kako ćemo udovoljiti Bogu? Bog igra Svoju Kosmičku Igru, a mi svesno sledimo duhovni život, svesno prihvatamo Njegovu Kosmičku Igru i igramo se sa Njim. Dok svesno i posvećeno igramo Kosmičku Igru, nudimo ono što imamo. Bog prihvata naše sposobnosti, naša dostignuća, naše posede, i daje nam Njegove sposobnosti, Njegova dostignuća, Njegove posede. On nam daje savršeno, večno i bezuslovno.

Nećemo razočarati Boga zato što volimo Boga i zato što Bog voli nas. Ljubav je jedinstvo, nerazdvojivo jedinstvo. Kada pevamo pesmu nerazdvojivog jedinstva, nećemo podbaciti.

Deo II — Pitanja i odgovori: Univerzitet u Mejnu

Pitanje: Postoji li mogućnost potpunog ispunjenja na ovom svetu?

Šri Činmoj: Zavisi na koju vrstu ispunjenja mislite. Ako je to ispunjenje naših brojnih želja , onda nikada nećemo biti ispunjeni. Ako je danas jedna želja ispunjena, sutra ćemo imati neku drugu, a onog trenutka kad se ta želja ispuni, ipak ćemo imati i još jednu želju. Ako očekujemo ispunjenje u životu kroz želju, onda nikada nećemo biti ispunjeni.

Ali, ako sledimo drugi put – put težnje –ako dobijemo makar mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva, osetićamo pravi smisao ispunjenja. I kako rastemo iznutra, naš Mir, Svetlost i Blaženstvo se uvećavaju. Kada svakodnevno radimo vežbe, postepeno razvijamo mišiće i postajemo jaki, jači, najjači. Tako i u duhovnom životu, kada je naša težnja – naša unutrašnja snaga – izgrađena, dolazi vreme kada dobijamo Svetlost, Mir i Blaženstvo u beskrajnoj meri i osećamo potpuno zadovoljstvo i ispunjenje u svom životu.

Ako prihvatimo život težnje, pre ili kasnije ispunjenje će sigurno doći. Ali, sve dok se valjamo u zadovoljstvima običnog života i osećamo da će želja moći da nas zadovolji, ne možemo spoznati ispunjenje. Naše ljudske želje nikada neće biti potpuno ispunjene. One moraju da budu prevaziđene. Želja nema sposobnost da nas oslobodi. Naprotiv, u samoj prirodi želje je da nas veže, jer je sama želja vezana; a u samoj prirodi težnje je da nas oslobodi, jer je težnja uvek slobodna. Ono što ima slobodu konačno nas može osloboditi, ali ono što nema slobodu već je i samo rob, ne može nam ponuditi ništa

Pitanje: Ponekad osećam da se takmičim sa drugima i pokušavam da ostvarim Boga pre njih. Možete li reći nešto o tome?

Šri Činmoj: U duhovnom životu, ne postoji nešto poput takmičenja. Ne takmičimo se sa drugima jer znamo da su oni naša braća i sestre. Ako osećamo da nam je svako brat, ili sestra, počnemo da osećamo jedinstva sa njima. Ako morate da uđete u polje takmičenja, onda kažem svojim učenicima da se takmiče sa sobom. U nama samima ima toliko mnogo takmičara – strah, sumnja, ljubomora, nesigurnost - koji su uvek spremni da se takmiče sa našom težnjom. Kada želimo da odemo jedan korak napred prema našem cilju, u naš um odmah uđe strah, sumnja nam zamrači um i druge nebožanske sile smesta pokušaju da zaustave naše dalje putovanje.

Dakle, ako morate da uđete u polje takmičenja, takmičite se sa samim sobom, sa svojim unutrašnjim nebožanskim, neposlušnim članovima. Budući da smo svi iskreno ušli u duhovni život, ne bi trebalo da se takmičimo sa drugima. Mi samo gledamo napred. Osećamo da ćemo, kada naše vreme dođe, stići na odredište: kad kucne naš čas, dostići ćemo cilj. Odredište je tamo za svakoga, ali mora da kucne čas. Ako kucne čas za tebe, onda ćeš dostići svoj cilj. Ako kucne za mene, onda ću ja dostići moj cilj. Ako kucne za nekog drugog, on će doći do svog cilja.

Pitanje: Kako možemo da prekinemo misli da nam ne bi remetili meditaciju?

Šri Činmoj: Moramo da uložimo napor da bismo umirili i utišali um. Ovo možemo da nazovemo nekom vrstom unutrašnje vežbe. Ako to radimo svakog dana, pre ili kasnije sigurno ćemo uspeti. Neka muva dođe da mi dosadjuje koliko god puta želi, ali svaki put kada dođe pokušaću da je oteram. Svaki put kada nebožanska misao dođe u moj um, oteraću je odatle. Ona je kao nešto strano, kradljivac, koji je ušao u moju sobu. Zašto bih svesno dopustio lopovu da ostane u mojoj sobi, kad ja imam sposobnost da ga izbacim? I ovde takođe, kada nebožanska misao uđe u moj um, samo ću uhvatiti misao i baciću je u rasplamsalu vatru unutrašnje težnje.

Pitanje: Kad bismo iskorenili sve naše želje i živeli u unutrašnjem svetu sve vreme, čini mi se da ne bi bilo napretka na ovom svetu i sve bi stagniralo.

Šri Činmoj: Ako osećaš da ne možemo da živimo sve vreme u svetlosti, da moramo da živimo u mraku dvanaest sati i dvanaest sati u svetlosti , ta filozofija je sasvim u redu po standardu određenih pojedinaca. Neko meditira sat ili dva sata, a zatim ode u običan život. Neko drugi može da meditira nekoliko sati, a ima ljudi koji mogu da meditiraju ceo dan i noć. Sve je to pitanje potrebe. Unutrašnja potreba primorava jednu osobu da meditira jedan sat, a nekog drugog da meditira dvanaest, ili dvadeset četiri sata.

Sad, kada neko meditira jedan sat, stekne neku vrstu zadovoljstva. Tokom tog sata, mogao je raditi nešto potpuno drugačije, ali on nije mario za to. Više je voleo da meditira. Osećao je da je zadovoljstvo koje bi dobio od meditacije, vrednije od zadovoljstva koje bi dobio radeći, ili ogovarajući, ili što god bi radio tokom tog sata. Ali nakon tog sata, on želi da se vrati svetovnom životu i njegovoj vrsti zadovoljstva. Ali neko drugi možda može da meditira dvanaest, ili dvadeset četiri sata. A opet, to je pitanje unutrašnje potrebe, koju vrstu zadovoljstva osoba želi i šta joj treba.

Postoje dve sobe. Jedna soba je trenutno neosvetljena i mračna; druga soba je potpuno osvetljena. Jedna osoba može da kaže da želi obe sobe podjednako: „Ja želim da ostanem u neosvetljenoj sobi dvanaest sati i u dobro osvetljenoj sobi dvanaest sati.“ Svakako može da uradi tako. Ali, neko drugi možda uopšte ne oseća potrebu da ostane u neosvetljenoj sobi. On kaže: „Želim da ostanem samo u sobi koja je osvetljena“.

Zatim, neka druga osoba kaže:“Ostao sam u ovoj osvetljenoj sobi dvadeset četiri sata i sada sam dobio osvetljenje. Hajde da sad odem u drugu sobu koja je još uvek mračna i da nju osvetlim mojom svetlošću“. Ta osoba ima veliko srce, stoga ulazi u mračnu sobu da bi unela svetlost svojoj braći koja su još uvek u mraku. Ona je dobila zadovoljstvo, trajno zadovoljstvo, u osvetljenoj sobi, ali to nije bilo dovoljno. Ona će biti potpuno zadovoljna jedino kada uđe u mračnu sobu i transformiše je svojom svetlošću. Dakle, ima nekih ljudi na zemlji koji koji su se vratili u ovaj svet patnje, čak iako imaju savršenu sposobnost da ostanu večito u svetu svetlosti i blaženstva.

Ako možemo da donesemo bogatstvo unutrašnjeg sveta u spoljašnji svet, koji je sada mračan, možemo lako da osvetlimo svet. Ali, pre nego što budemo u stanju da ponudimo spoljašnjem svetu, prvo moramo da uđemo u unutrašnji svet – svet svetlosti - i da sami nešto primimo. Kada to budemo u stanju da uradimo, unutrašnji i spoljašnji svet biće ujedinjeni, a spoljašnji svet postaće sasvim spreman za unutrašnju poruku. Trenutno, spoljašnji svet nije spreman, ali doći će dan kada će se spoljašnji i unutrašnji svet savršeno slagati.

Deo III — Pitanja i odgovori: Virdžinija Komonvelt Univerzitet

Pitanje: Na koji zvuk ili čakru bi bilo najbolje da meditiram?

Šri Činmoj: Za tebe, i za sve nas ovde, najbolja čakra da se na nju meditira je srce. Srčana čakra se zove Anahata, što znači ‘bezvučni zvuk’. Ovde na Zemlji nam treba neki fizički pokret da bi se proizveo zvuk. Ali, u duhovnom srcu ništa nije neophodno, a ipak neprekidno čujemo zvuk. U tom zvuku se stalno rađa nova kreacija.

Ukoliko meditirate na srčanu čakru, postepeno ćete početi da osećate da je vaše vlastito duhovno srce veće od najvećeg. Tada ćete videti da je univerzalna svest unutar vašeg srca, a ne izvan. Ako želite da rastete u nešto beskrajno, božansko, večno i besmrtno, onda je srčana čakra daleko najbolja. Tu ste uvek bezbedni. Druge čakre imaju beskrajne sposobnosti, ali ukoliko niste potpuno čisti, onda mogu da nastanu mnogi, mnogi problemi zbog meditiranja na njih. Ali, sama srčana čakra otelotvoruje čistotu. Kada meditirate na srce, čitavo vaše biće se preplavi čistotom. A jedino u čistoti božanstvenost može da boravi neprestano.

Pitanje: Nisam siguran da razumem šta mislite kada kažete unutrašnji život je kao putovanje, koje te na kraju dovede do večno-prevazilazeće obale.

Šri Činmoj: Sa jedne strane kažem ‘brod’, ‘putovanje’ i ‘obala’. Sa druge strane, koristim izraz ‘večno-prevazilazeće’. Kad kažem da dolazite do obale, mislim da se današnji cilj može postići. Ali, današnji cilj je samo sutrašnja polazna tačka. Detetu je cilj da ima jedan dolar. Kada dobije dolar postiglo je svoj cilj, ali nije zadovoljno. Želi da dobije dva dolara, ili deset dolara. Tako da jedan dolar, koji je bio njegov prvobitni cilj, postaje polazna tačka za večno - rastući cilj koji se širi.

Kada počnemo da upražnjavamo duhovnost, osećamo da je dovoljno ukoliko steknemo trunku Mira, Svetlosti i Blaženstva. Međutim, kroz nekoliko godina, plačemo za obilnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom u našem životu. Dostigli smo naš cilj, ali je on bio samo polazna tačka za veći cilj zato što naša unutrašnja glad nije utoljena. Na kraju, biće nam stalo do beskrajnog Mira, Svetlosti i Blaženstva, a kad se radi o beskonačnosti, kraja nema.

Pitanje: Po reinkarnaciji, naš naredni život treba da bude odraz i produžetak ovog života. Da li biste molim vas detaljno izlagali o tome?

Šri Činmoj: Naš naredni život ne mora da bude odraz prethodnog života. Pretpostavimo da je neko odigrao svoju ulogu sasvim dobro. Pretpostavimo da si ti bio veliki umetnik u prethodnoj inkarnaciji i tvoja duša ne želi da ponovo ima to iskustvo. Ako tvoja duša želi da imaš iskustvo da budeš političar, onda tvoje prethodno iskustvo umetnika možda uopšte neće izaći na površinu. Ako duša nije dovršila svoju ulogu na određenom polju i želi da nastavi isti proces, jedino tad će jedan život biti odraz prethodnog života. Inače, duša može potpuno da promeni karakteristike, prirodu i sklonosti ljudskog bića.

Pitanje: Kažete da čovek treba da ima ljubav prema životu. Da li to obuhvata sve što je živo, sve oblike života?

Šri Činmoj: Volećemo sav život, ali moramo da koristimo svoju mudrost. Kada kažem treba da volimo sav život, hoću da kažem da u svakom obliku života treba da pokušamo da vidimo i da osetimo prisustvo Boga. Bog igra Svoju Kosmičku Igru u mnogo različitih uloga. Moramo, međutim, da znamo da u oblasti ispoljavanja, život otelotvoruje različite nivoe božanstvenosti. Volećemo sav život, ali ne možemo nesmotreno da ne razlučujemo. Neki oblici života su otelotvorenje uništenja. Sa tim oblicima, moramo da budemo oprezni. Neću otići i stati ispred tigra, samo zato što znam da je Bog u njemu. Tigar će me usmrtiti. Neću voleti zmiju na veoma prisan način, inače ću ubrzo biti na drugom svetu. Ako je pobesneli slon upravo ispred mene, neću mu dodirnuti stopala. Kada želim da izrazim svoju posvećenost, otići ću duhovnom Učitelju, ili kod nekoga u kome vidim svesno prisustvo božanskog. Bog je u tigru, Bog je u stolici i Bog je takođe u svecu. Ako smo mudri, znaćemo od koga da očekujemo unutrašnje prosvetljenje.

Pitanje: Govorili ste o umu u toku predavanja. Kako neko da transformiše um?

Šri Činmoj: Posmatrajmo um kao da je jedna soba, a srce kao neku drugu sobu. Imamo dve sobe. Trenutno živimo u sobi uma, koja je neosvetljena i mračna. Druga soba, vaše srce, potpuno je osvetljena, zato što ima slobodan pristup duši, koja je sva svetlost. Sobu srca, takođe, možete da smatrate svojom najsopstvenijom, jedino što tamo ne boravite. Ali ako možete da živite nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci, ili godina u osvetljenoj sobi, onda ćete lako moći da transformišete neosvetljenu sobu kad se tamo vratite. Ostanite u sobi srca, ma koliko vremena da je potrebo da biste stekli obilnu svetlost. Druga soba neće otići; druga soba će vas čekati da je osvetlite. Kada osetite da ste stekli prosvetljenje u sobi srca, uđite u sobu svog uma i ispunite je svetlošću srca. Ali, ako budete sve vreme u sobi uma, u nadi da ćete je iznutra osvetliti, izgubićete vreme. Ako želim da upalim sveću, moram da upotrebim plamen koji već gori. Soba srca, srećom, već je osvetljena. Stoga ako tamo odete možete da budete potpuno preplavljeni svetlošću, i sa tom svetlošću možete da osvetlite svoj um.

Pitanje: Kako ljudsko biće može da funkcioniše na Zemlji, a da ne koristi um?

Šri Činmoj: Ne smemo da mislimo da smo postali budale kada nema ničega u našem umu, ili da ćemo se ponašati kao idioti. To nije istina. Ako možete da zadržite miran i utišan um deset, ili petnaest minuta, kažem vam da će u vama osvanuti novi sveti. Ovo je koren svog duhovnog napretka. Trenutno možete da održite svoj um mirnim i utišanim samo nekoliko trenutaka, ili jedan minut. Ali ako možete da ostanete mirni, staloženi, smireni pola sata, ili čak petnaest minuta, uveravam vas da će unutar vaše smirenosti moći da raste jedan novi svet sa neverovatnom božanskom svetlošću.

Kada nemate nijednu misao u umu, molim vas da ne osećate da ste potpuno izgubljeni. Naprotiv, osetite da se nešto božansko priprema u vašoj čistoj i težećoj prirodi. Ne možete da očekujete trenutne rezultate. Zemljoradnik poseje seme, a zatim čeka; on nikada ne očekuje da odmah ima prinos. Treba nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci da proklija. Vaš um može da bude kao plodno polje. Ako posadite seme tišine i staloženosti i strpljivo ga gajite, pre ili kasnije sigurno ćete požnjeti obilnu žetvu prosvetljenja.

Pitanje: Koliko često treba da postimo da bismo potpomogli naš duhovni život?

Šri Činmoj: Post nam nužno ne pomaže da načinimo duhovni napredak. Zmija jede samo otprilike dvaput godišnje, ali svest zmije nije bolja od moje svesti ili tvoje, čak i ako jedemo svakog dana. Ali, ako želite da postite jednom mesečno čitav dan, ili ako želite samo da doručkujete, da ne ručate i ne večerate tokom jednog određenog dana, to je od pomoći za pročišćenje. Post zaista pomaže da pročistimo našu prirodu, nema sumnje. On iznosi na površinu suptilnu čistotu unutar naše prirode. Ali sve ima granicu. Ako odete u krajnost, upropastiće vam zdravlje. Jednom mesečno je dobro. Jednom nedeljno je u redu ako ste jaki i zdravi, i ako osećate da vam pomaže. Ali, ako želite da postite svakog drugog dana, apsolutno će uništiti suptilne nerve. Jednom nedeljno jaki ljudi mogu da pokušaju, ali jednom mesečno je dovoljno.

Deo IV — Pitanja i odgovori: Univerzitet u Mičigenu

Pitanje: Da li osećate da čovečanstvo ostvaruje duhovni napredak?

Šri Činmoj: Čovečanstvo napreduje ka svom predodređenom cilju. Ponekad primećujemo oblake sumnje i mnoge nesavršenosti, ali te stvari će stalno biti tu dok ne postignemo savršeno Savršenstvo. Svaki pojedinac je napustio polaznu tačku. Sad, možda neka osoba zaostaje za nekom drugom u trci ka Bogu, ali svi trčimo ka istom cilju. Svaka individua napreduje. Ovaj napredak možda nije uočljiv u našem spoljašnjem životu. Postaće vidljiv jedino kada se ogromna količina svetlosti pojavi u našem posvećenom životu, našem životu predanosti Volji Svemoćnog Oca. Mada postoje nesreće, krize, ratovi i slično na spoljašnjem, kao i na unutrašnjem planu, ipak, definitivno napredujemo.

Deo V — Pitanja i odgovori sa Univerziteta u Toledu

Pitanje: Da li je lako ostvariti Boga dok živimo u ovom svetu, umesto da se odreknemo sveta?

Šri Činmoj: Neki duhovni Učitelji, uključujući mene, su mišljenja da nije neophodno odreći se sveta i ući u život osame. Moramo da se suočimo sa svetom i moramo da ostvarimo Najviše na ovom svetu. Ne želimo da živimo životom begunca. Ko beži? Onaj koji oseća da je uradio nešto veoma loše, ili onaj ko se boji. Mi nismo uradili ništa loše i ne treba da se bojimo sveta oko nas. Ako se plašimo sveta, plašićemo se svega.

Sada vidimo džinovski svet nesavršenosti oko nas. Pokušavamo da pobegnemo iz njega da bismo se zaštitili. Ali, želim da kažem da je daleko opasniji neprijatelj od sadašnjeg sveta, naš sopstveni um. Kada uđemo u pećinu, ne možemo da pobegnemo od svog uma. Mi nosimo taj um sa sobom – um koji je pun strepnji, ljubomore, zbunjenosti, sumnje, straha i ostalih nebožanskih osobina. Taj naš um nas primorava da ostanemo na bojnom polju života. Ukoliko ne savladamo um živeći u ovom svetu, koju korist ćemo imati od toga što ćemo se samo svojim telom udaljiti od ovog svakodnevnog sveta?

Ovde, u svakodnevnom svetu, moramo da živimo medju svojim prijateljima. Ali, lako možemo da odaberemo prijatelje, a to moramo da učinimo pažljivo. Ako želimo da budemo duhovni, moramo da provodimo najveći deo vremena sa duhovnim ljudima. Ako provodimo najveći deo vremena sa ljudima koji ne teže, njihova svest će ući u nas, i tada će naše Bogoostvarenje i unutrašnje prosvetljenje ostati daleki vapaj. Međutim, ako imamo pravo vođstvo iznutra, ako znamo da idemo pravom stazom, i ako se družimo sa ljudima koji imaju težnju, doći će dan kada ćemo biti preplavljeni božanstvenošću. Tad ćemo biti u poziciji da otkrijemo unutrašnje bogatstvo, i tada ćemo moći da se družimo sa svima, da ponudimo i podelimo naša iskustva sa njima ne ugrožavajući svoju vlastitu duhovnu svest.

Pitanje: Šta je umetnost predanosti?

Šri Činmoj: Postoje dve vrste predanosti. Jedna vrsta predanosti svrstava se u prinudu. To je predanost roba svom gospodaru. On zna da će biti kažnjem ako ne služi svog gospodara, ako nije stalno na usluzi svom gospodaru. Ova predanost se zasniva na strahu. Ali božanska predanost je drugačija. Tu predajemo svoje neznanje, nesposobnost i nesavršenstvo Unutrašnjem Navigatoru, koji je sav - Svetlost, sav -Prosvetljenje, sav - Savršenstvo. Kada kročimo u duhovni život, uviđamo da kad predajemo svoje neznanje, upravo predajemo našu najnižu stvarnost našoj sopstvenoj najvišoj Stvarnosti. Ova predanost se zasniva na ljubavi i jedinstvu

U običnom svetu, sluga je jedna osoba, a gospodar je neko drugi. Postoji stalno osećanje odvojenosti. Ali kada se molimo i meditiramo, otkrivamo neku vrstu božanske predanosti u nama koja čini da osećamo da smo Bog i mi u suštini jedno. On je naš Večni Otac; On je naš najprosvetljeniji deo, naš Izvor, prema kome se sada penjemo i u koji ulazimo. Dakle, predajući se, mi ništa ne gubimo; naprotiv, vraćamo se našem Izvoru i postajemo ono što smo prvobitno bili. Konačno, svesno i radosno, ulazi u Beskonačno. Svako od nas je sada kao sićušna kap. Kada uđe u okean, sićušna kap gubi svoju individualnost i postaje jedno sa beskrajnim prostranstvom okeana.

Pitanje: Drugim rečima, postati jedno sa Bogom je predati svoj identitet?

Šri Činmoj: Ne predajemo svoj identitet; jedino predajemo svoju ograničenu, zemaljski vezanu individualnost, individualnost koja nas vezuje, koja kaže ‘ja i moje’, umesto ‘mi’. Razvijamo naš svesni identitet sa Bogom i Božijom Voljom, da bismo ostvarili nerazdvojivo jedinstvo sa Njim. Tada ne brinemo oko toga što ćemo izgubiti našu sitnu ljudsku individualnost, jer dobijamo Božije beskrajno prostranstvo umesto nje.

Pitanje: Da li je neophodno da se meditira u lotos položaju?

Šri Činmoj: Zavisi od osobe do osobe. Ako je neko početnik, dobro je da sedi u lotos položaju, ili u sličnom uspravnom položaju. Kažem svojim učenicima da pokušaju da sede u udobnom položaju, ali da im kičma bude ispravljena. Kada je kičmeni stub prav, čovek može pravilno da diše. Sve dok držimo ledja u uspravnom položaju i osećamo da možemo pravilno da dišemo, ne moramo da imamo asketske poze. Svakako, ako je lotos položaj bolan ili neprijatan, ne treba ga koristiti.

Nije važan samo fizički položaj, već i koliko smo čisti u mislima. Bez obzira na to koliko dobro napravimo lotos poziciju, ne možemo da načinimo nikakav napredak u meditaciji ako nam um luta nekontrolisano i ako postanemo žrtve neprijatnih i nebožanskih misli. Sigurno, donekle pomaže ako možemo da sedimo u lotos položaju, ali prava meditacija dolazi jedino kad znamo kako da utišamo um i otvorimo srce. Kada utišamo um i otvorimo srce, Bog može da uđe u nas sa Njegovim Mirom, Svetlošću i Istinom.

Pitanje: Kako možemo da koristimo meditaciju da bi se oslobodili bola?

Šri Činmoj: Treba da pokušamo da prizovemo Svetlost da bismo otklonili bol. Bol je, na kraju krajeva, neka vrsta tame u nama. Kada unutrašnja Svetlost, ili Svetlost odozgo, počne da deluje u samom bolu, onda je bol otklonjen ili transformisan u radost. Istinski napredni tragaoci, u stvari, mogu da osećaju radost u samom bolu. Ali za to, čovek mora da bude veoma visoko razvijen. Što se tiče tebe, tokom molitve ili meditacije, treba da pokušaš da spustiš Svetlost odozgo i da osetiš da je bol tama u tebi. Ako spuštaš Svetlost, bol će ili biti prosvetljen i preobražen, ili odstranjen iz tvog sistema.

Pitanje: Kada utišamo um, dobijamo li ikakve poruke?

Šri Činmoj: Kada utišamo um, dešava se da čujemo poruku iznutra i odozgo - od naše duše i od Boga. Čujemo zapovesti duše kad utišamo um. A opet, osećamo neprekidan tok Božije Ljubavi kad utišamo um. Kad utišamo um, Bog nam govori, a mi slušamo. Kada ne utišamo um, nastavljamo da pričamo i pričamo i pričamo bez kraja, i obično traćimo tuđe dragoceno vreme kao i naše sopstveno. Ali, kada Bog govori, u svakom trenutku osećamo da On prosvetljuje čitavo naše biće.

Pitanje: Kako da utišamo um?

Šri Činmoj: Postoje dva načina. Jedan način je da se borimo do kraja. Um je poput majmuna. Ako vas napadne majmun, koji neprestano grize i štipa, morate da mu pripretite. Potom, svaki put kada dođe, ako ga snažno udarite, na kraju će majmun osećati da je beznadežno da pokušava da vam dosadjuje. Morate da ostanete uvek budni koliko je moguće. Kada vam nebožanska misao uđe u um, smesta ćete je odagnati. Ako ste stalno na oprezu, konačno će te misli odustati i više vam neće dolaziti da vas uznemiravaju.

Pokušajte da osetite da stojite na vratima svog srca, i da od vas zavisi da li ćete nekoga pustiti unutra. Ako stavite rezu iznutra i ne pustite nikoga, kako onda misli mogu da dođu? Ali ono što se u stvari nekada dešava je, da mi gajimo svoje misli, ne svesno, već nesvesno. Onda nam postane veoma teško da zaustavimo misli kada to želimo.

Drugi način da utišamo um je da prizivamo Mir odozgo. Bez obzira koliko mnogo misli vam ulazi u um, ne obraćajte pažnju na njih. Pustite ih da dodju i napadnu vas, jer kad prizivate Mir odozgo, vi ste kao čvrst zid koji ne mogu da probiju. Tada, se misli neće usuditi da vas napadaju.

Deo VI — Pitanja i odgovori: Sent Džozefs Koledž

Pitanje: U jednoj od vaših pesama napisali ste, „Iznad nevolja života, moja duša je ptica plamena koja leti Beskrajem.“ Voleo bih da mi to pojasnite.

Šri Činmoj: Veoma sam srećan što ste pročitali moju pesmu. Ta pesma opisuje jedno iskustvo koje sam imao kad sam imao četrnaest godina. Moja duša je letela nebom Beskraja, Večnosti i Besmrtnosti.

Dođe vreme u životu svakog tragaoca kada ima novo buđenje, uzvišenije buđenje. Tad, vidi i oseća uzvišeniju Istinu na drugačiji način. Kada je naša svest probuđena za višu oblast stvarnosti, osećamo da stvari koje su jednom izgledale nemoguće ili van domašaja, ne samo da su moguće i izvodljive, nego i neizbežne.

Trenutno smo svi zarobljeni. Sada, kad razmišljamo o sebi, mislimo na telo. U telu su vital, um, srce i tako dalje. Ali svest tela obično preovlađuje, a stvarnost duše čini se kao nešto strano i čudno. Ali kada se redovno molimo i meditiramo, mi hranimo dušu koja teži. Onda jednog dana razbijemo sićušni kavez u kom smo milenijumima bili zarobljeni, i kad jednom izađemo, nestaje svest našeg tela. Tada rastemo u stvarnost duše i postajemo stvarnost duše. A stvarnost duše je pesma Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Tada, postajemo sama duša. Unutar našeg srca koje teži vidimo univerzalnu svest, a unutar te univerzalne svesti vidimo našu sopstvenu dušu, koja je naša večna Stvarnost. Ona leti, nudeći svoje skriveno blago onima kojima je potrebno, koji ga žele i koji ga smatraju svojim najsopstvenijim.

Pitanje: U kojoj meri nas vaš naglasak na duši koja leti ‘iznad muka života’ vodi do zanemarivanja potreba naših saputnika?

Šri Činmoj: Moramo da znamo da slep čovek ne može da vodi drugog slepog čoveka. Jedan od njih mora da bude obdaren vidom. Recimo, ja sam gladan i ti si gladan. Zamislimo da znam da postoji drvo koje ima mnogo plodova. Šta ću ja učiniti ako imam sposobnost da se popnem, ali ti nažalost trenutno nemaš tu sposobnost? Obojica smo gladni. Samo zato što jedan od nas ne zna kako da se popne, da li će onaj drugi prestati da se penje? Ne! Moja obavezujuća dužnost je da se popnem, uberem nekoliko plodova i onda siđem i podelim ih sa onim ko ne zna kako da se popne.

Bog mi je dao tu sposobnost, i moja dužnost je da je koristim. Svet je u patnji i u tami. Istina! Ali ukoliko ostanem stalno u tami ovog sveta, šta onda dodajem? Dodajem svetu samo moje sopstveno neznanje i moj sopstveni mrak. Ali ako, uz pomoć svoje težnje, mogu da uđem u svet svetlosti, to ne znači da neću pomoći svetu. Vratiću se u ovaj svet gde su moji braća i sestre još uvek u mraku, i doneću im svetlost iz drugog sveta.

Pitanje: Koja je vaša staza?

Šri Činmoj: Ja idem stazom ljubavi, posvećenosti i predanosti. Kao prvo, nudim svoju ljubav Bogu, zatim nudim svoju posvećenost Bogu i na kraju nudim svoju predanost Bogu. Kada nudim ljubav Bogu osećam da je On jedini čija ljubav mi je potrebna da bih napredovao. Kada volim Njega, otkrivam da je On niko drugo nego moje vlastito sopstvo, moje uzvišenije postojanje, moje najprosvetljenije postojanje. Obično, kada volimo nekoga, različita je individualnost i ličnost koju volimo. Ali kada volimo Boga, osećamo da je On naše sopstveno najviše, najprosvetljenija Stvarnost.

Budući da je Bog naša najviša i najprosvetljenija Stvarnost, lako je posvetiti svoje postojanje Njemu. Kada ponudimo svoju posvećenost Njemu, osećamo da je On jedina osoba koja nas može dovesti do naše najviše Visine.

Kao pojedinac, znam koliko sam slab, neuk, koliko nesavršen. Ja sam kao sićušna kap. Ali moja težnja je da postanem ogroman, beskonačan, večan i besmrtan. Tako kada ja - sićušna kap - svesno uđem u okean svesti, ne gubim svoju individualnost, ili ličnost. Naprotiv, smatram beskrajno prostranstvo svojim najsopstvenijim i rastem u to beskrajno prostranstvo Mira, Svetlosti i Blaženstva. Ovde moja predanost ne oduzima ništa od mog postojanja ili stvarnosti. Naprotiv, kada predajem moju ograničenu svest, moju konačnu svest, Najvišem, osećam da ulazim u moju pravu Stvarnost, koja je tvoja Stvarnost i takođe Stvarnost svih drugih.

Deo VII — Pitanja i odgovori: Ruzvelt Univerzitet

Pitanje: Rekli ste da je dobro služiti Bogu. Ali da li je jedini način da služimo Boga da služimo Boga u drugim ljudima?

Šri Činmoj: Da. Međutim, samo ukoliko se molimo i meditiramo osetićemo da je Bog u svakome, da je On živa Stvarnost. Vi znate da je Bog svuda i u svemu, tačno. Ali ako se molite i meditirate, onda to mentalno uverenje postaje stvarna, živa istina za vas. Tada svesno služite svaku osobu upravo zato što znate i osećate da je Bog u njoj.

Ako ne vidite Lice Boga, Istine, Svetlosti, onda vaš fizički um neće biti uveren u vrednost stvari koje činite. Danas ćete nekome služiti a sutra ćete reći, „Oh, on je takva budala. On nema težnju, ništa! Zašto treba da mu služim?“ Ukoliko gledate na nekoga bez molitve i meditacije, odvojićete čoveka od duše. Ali, ako se molite i meditirate, videćete dušu, božanstvenost u tom čoveku, i nastojaćete da iznesete na površinu božanstvenost te osobe. Inače, biće nemoguće izneti na površinu unutrašnju božanstvenost nekoga kome služite.

Ukoliko se ne molite, ukoliko ne meditirate, onda vaš rad možda neće biti posvećeno služenje. A ukoliko nije posvećeno služenje, neće vam pomoći da načinite duhovni napredak. Mnogo je ljudi koji rade petnaest, šesnaest sati dnevno. Ali njihovo delanje nije posvećeno služenje. Oni samo mehanički rade da zarade novac i pobrinu se za svoje spoljašnje odgovornosti i tako dalje. Ali, ako želite da stvarno posvetite svoj život Bogu i čovečanstvu, onda molitva i meditacija moraju da budu na prvom mestu.

Pitanje: Rekli ste da je vreme kratko. Da li ste mislili na duhovni život, ili na život na Zemlji?

Šri Činmoj: U duhovnom životu živimo u večnom Vremennu. Ali ovde na Zemlji boravimo samo pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina. Neki ljudi ne kroče u duhovni život do tridesete, ili četrdesete ili čak šezdesete godine, a neki uopšte ne uđu tokom čitavog života. Šta će onda postići tokom svih tih godina? Što ranije stupimo u duhovni život, unutrašnji život, bolje je.

Današnji cilj ne može biti sutrašnji cilj. Sutra moramo da imamo uzvišeniji cilj. Pošto smo nemirni i nedostaje nam mir u umu, ili malo radosti i osećaja prosvetljenja, naš cilj danas je da steknemo mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva. Ali, kada dobijemo tu mrvicu, mi osećamo da nam to nije dovoljno. Ne ponašamo se pohlepno. Samo shvatamo da obećanje koje smo dali Bogu da ćemo udovoljiti Njemu, da ćemo ostvariti Njega, da ćemo otkriti i ispoljiti Njega, još nije ispunjeno.

Ako smo budni, možemo da iskoristimo svaki trenutak kao priliku. U suprotnom, kako vreme prolazi, naše neznanje se uvećava, ili ne dopuštamo Svetlosti da uđe u nas. Sa jedne strane, moramo da znamo da ne možemo na silu da donesemo Božije živo Prisustvo u naš život. Ali, u isto vreme, treba da osetimo unutrašnju potrebu i intenzitet da ugledamo Njegovo Lice odmah. A opet, ako ne vidimo Njega, i ne osećamo Njegovo Prisustvo, ne smemo biti osuđeni na razočaranje. Tada ćemo morati da upotrebimo drugu vrstu mudrosti, koja se zove strpljenje. Želimo da vidimo Boga jer osećamo da nam je On očajnički potreban. Ali, ako On ne želi da nam dođe u tom određenom trenutku, to zavisi od Njega. Naš posao je da se molimo i da meditiramo, i moramo da položimo rezultate pred Njegova Stopala.

Pitanje: Kako možemo da otklonimo strah?

Šri Činmoj: Možemo da otklonimo strah uvećavajući, ili proširujući svoju svest. Strah nastaje zato što se stalno, ili namerno odvajamo. Plašiš se nekog drugog zato što osećaš odvojenost. Ti i ja smo odvojene osobe. Ali ako ti proširiš svoju svest, osetićeš da moj nos, moje uši, moje oči sve pripada tebi - oni su nerazdvojno jedno s tvojim postojanjem. Ja znam snagu svoje pesnice. Ako se njome udarim, sigurno ću biti povređen. Ali znam da moja ruka i šaka pripadaju meni. Moja šaka me neće povrediti. Moja pesnica neće napasti moj nos. Zbog čega? Zato što je čitavo moje telo jedno postojanje, i svi njegovi delovi znaju i osećaju to. Dakle, kada proširimo svest, možemo da osetimo taj isti identitet, to isto jedinstvo sa nekim koga sad zovemo strancem. Na taj način lako možemo da otklonimo strah.

Pitanje: Voleo bih da znam da li postoji način da meditiramo i upražnjavamo jogu, a da ne odustanemo od svoje sopstvene religije.

Šri Činmoj: To je veoma lako. Joga nije religija, i istovremeno, ona uopšte nije protiv religije. Religija je kuća. Moram da boravim u svojoj kući; ti moraš da boraviš u tvojoj kući. Nećemo moći da živimo na ulici. Ali, moramo da znamo da ima prilično mnogo stvari koje ne dobijamo u kući. Jogu možemo da imamo na nekom drugom mestu, ali lako je možemo da uvedemo i u svoju kuću. Težnja, molitva, meditacija neće se sukobiti ni sa jednom religijom. Joga je upravo kao kurs u školi. Ona je put kojim svi zajedno možemo da idemo, bez obzira na našu religiju.

Pitanje: Kakvo je iskustvo Boga?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Bog se može videti, osetiti i spoznati kao lično biće, najsjajnije, beskrajno lepše od ljudskog bića. A opet, možemo da iskusimo Boga kao beskrajno prostranstvo Svetlosti, Blaženstva, Moći, ili bilo koje druge božanske osobine. Svaki pojedinac će ostvariti Boga u ličnom i bezličnom aspektu. Ali, ako najpre mislimo na Boga u Njegovom ličnom aspektu lakše nam je, zato što mi trenutno prebivamo u konačnom. Ako možemo da zamislimo Boga kao osobu, onda od oblika možemo da odemo do aspekta bez oblika. Ali na ovoj tački, da mislimo na nešto bezoblično, na Boga kao beskrajno prostranstvo, za nas bi bila samo vežba mentalne gimnastike. Stvarnost raste u nama najefektivnije kada idemo na pravi način, od ličnog Boga do bezličnog Boga.

Bog ima sve. Ali kada dodirnete Boga - drvo, možda dobijete iskustvo Mira, dok će neko drugi imati iskustvo Blaženstva. Tako ćete reći da je Bog sav Mir, a on će reći da je Bog sav Blaženstvo. Ali, to je isti Bog, isti Cilj. Tokom dostizanja Cilja možemo da ga vidimo na različite načine, ali kada ga jednom uistinu dostignemo, možemo videti da je On sve. Potom, ako moramo da Ga opišemo, da damo definiciju, opisaćemo Boga - drvo u onom aspektu koji najviše volimo. Možemo da iskusimo sve, ali u našem izrazu, našem otkrovenju, otkrićemo aspekt koji najviše volimo.

Po mom shvatanju, Bog nije niko drugi sem nas samih, ne neka odvojena osoba. Bog, na koga mislimo, je naš najviši i najprosvetljeniji deo. Kada u ovom trenutku razmišljamo o sebi, mislimo na svoje telo, a ne na svoju dušu. Mi se poistovećujemo sve vreme sa svojim najnižim delom. Naše biće je nalik kući koja nam pripada. Uopšte ne koristimo treći sprat, već najviše vremena provodimo u podrumu ili na prvom spratu. Pošto tamo provodimo najveći deo vremena, osećamo da je podrum naša prava stvarnost. Ali, treći sprat je takođe naš, ako možemo samo da pronađemo put do tamo.

Pitanje: Kako mogu da poboljšam jutarnju meditaciju?

Šri Činmoj: Svakog jutra moraš da ponudiš svoju zahvalnost Bogu što je probudio tvoju svest dok ostali još uvek spavaju, i za sve Njegove beskrajne Blagoslove tebi namenjene. Ako ponudiš samo delić tvoje zahvalnosti, osetićeš Božiju Samilost. Zatim, kada osetiš Božiju Samilost, pokušaj da ponudiš sebe. Reci, „Pokušaću da udovoljim samo Tebi, na Tvoj sopstveni Način. Do sada, sam ti tražio da Ti meni udovoljiš na moj sopstveni način, da mi daš ovo i ovo da bih mogao da budem srećan. Ali, danas tražim sposobnost da udovoljim Tebi na Tvoj sopstveni Način“. Ako možeš to da kažeš iskreno, tvoja jutarnja meditacija će automatski biti osnažena.

Pitanje: Možete li da predložite neku tehniku meditacije?

Šri Činmoj: Svako ima dušu. Možda tvoja duša pokušava da izrazi svoju božanstvenost kroz Svetlost; duša neke druge osobe biće izražena kroz Moć. Mada svaka duša ima beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo, u svakoj inkarnaciji izraziće se na različite načine. Stoga, svaka osoba mora da se moli i meditira na svoj sopstveni način. Da biste otkrili najbolji način meditacije, idite duboko u sebe, ili, ako imate Učitelja, on će vas naučiti iznutra ili spolja.

Ne postoji opšte pravilo da svi meditiraju na jedan određeni način. Postoje neke stvari od kojih svako može da ima korist ukoliko ih primenjuje, ali svako ima svoj sopstveni način da otkrije i iskusi Istinu. Cilj je isti, ali postoje različiti putevi. Dakle, ne mogu svi da rade istu vrstu meditacije. Postoji jedna vrsta meditacije koja neće remetiti ničiju unutrašnju stazu, a to je da se utiša um i da se otvori srce. Ali opet, svako će imati svoj vlastiti način na koji to radi. Ako možeš da utišaš um i da otvoriš srce, osetićeš prisustvo večnog Gosta tvog srca, Svevišnjeg.

Deo VIII — Pitanja i odgovori: Univerzitet Viskonsin

Pitanje: Moja težnja izgleda veoma slaba, i zabrinut sam da uopšte neće ojačati u budućnosti.

Šri Činmoj: Hajde da ne brinemo za budućnost. Razmišljajmo o sadašnjosti. Kako poseješ, tako ćeš požnjeti. Možda u prošlosti nisi posejao pravo seme. Recimo da u prošlosti, tvoj unutrašnji plač nije bio intenzivan i da upravo zbog toga tvoja težnja sada nije snažna. Nisi vapio za Bogom sve vreme, nemaš osećaj da bez Boga ne možeš da postojiš. Ti osećaš da možeš da ideš dalje sve dok postoji ovaj svet, sve dotle dok imaš prijatelje, sve dok ima hrane. Ali, kada osećaš da možeš postojati bez vode, bez vazduha, bez ičega, ali ne bez Boga, tada možeš biti siguran da ćeš naći ispunjenje u bliskoj budućnosti, ili u budućnosti koja u tebi raste. Ako sad poseješ seme, proklijaće i postaće biljka i konačno će izrasti u ogromno banjan drvo. Stoga, ako posejemo pravo seme - odnosno, težnju - drvo težnje će imati plodove, koje zovemo ostvarenjem. Ali, ukoliko ne posejemo u sebi pravo seme, kako onda možemo da dobijemo pravi plod? Zato, ne brinimo za budućnost. Samo uradimo pravu stvar danas, u ovom trenutku, ovde i sada. Pokušaj da težiš sada, danas, i pusti da se budućnost brine sama o sebi.

Pitanje: Imam Učitelja u Indiji koji mi je rekao da meditiram na pupčanu čakru. Ali nisam sasvim siguran kako da to uradim. Možete li dati komentar na njegov savet?

Šri Činmoj: Ti si na brodu koji nekome pripada. Stoga bi tvoj Učitelj bio prava osoba da ti pomogne i da te vodi. Ako slediš put, ja osećam da ne treba da se mešam. Tvoj sopstveni Učitelj zna mnogo bolje od mene šta je dobro za tebe. Ja samo mogu da savetujem moje učenike i one koji ne slede nijedan poseban put. Kada nečiji učenici dođu kod mene, ja nastojim da ih ohrabrim i inspirišem da budu apsolutno odani njihovim sopstvenim Učiteljima. Ti pitaš za instrukcije tvog Učitelja. Onaj koji ti je dao instrukcije, treba takođe da bude u stanju da ti da sposobnost da razumeš njegovu poruku. Ja sam pogrešna osoba da te savetuje po tom pitanju. Znam ono što je u mojoj sobi i ako me neko pita, mogu da mu odgovorim. Ali, ako me neko pita o sobi nekog drugog, biću prava neznalica. Stoga mi je veoma drago što imaš Učitelja i želim da kažem da je on apsolutno jedina osoba koja treba da ti objasni kako da slediš njegove instrukcije.

Pitanje: Kako tragalac može da se nosi sa posledicama svojih prošlih grešaka?

Šri Činmoj: Tragalac može jedino da nastoji da učini pravu stvar, da pokušava da ostvari Boga. On sam je nesavršen, ali zna da postoji Neko ko je savršen, a to je Bog. Pravi tragalac oseća da, ako ide ka Bogu i dobija Svetlost, i ako može da preobrazi svoj vlastiti život, onda će moći da pomogne drugima kojima je doneo patnju. Samo zato što je bio u neznanju, uradio je nešto loše. Ukoliko želi da se iskupi za svoja prošla loša dela, prvo mora da dobije nešto više ili bolje od onoga što je imao, a to nešto može dobiti jedino od Boga. Zato, kada dobija Mir, Ljubav i Svetlost od Boga, može da ih ponudi onima kojima je prouzrokovao patnju. Ovo je najbolje što može da učini za njih.

Deo IX — Pitanja i odgovori: Tehnološki Institut Džordžija

Pitanje: Koja je razlika izmedju transcendentalnog Sopstva i običnog sopstva?

Šri Činmoj: Znatna. Postoji Sopstvo koje je transcendentalno Sopstvo – nemo Sopstvo. Kada odemo duboko u sebe, u našoj najvišoj, najuzvišenijoj meditaciji, otkrivamo ovo Sopstvo. To je transcendentalno Sopstvo. Sopstvo koje koristimo u svakodnevnom životu, u našoj zemaljskoj stvarnosti, je sopstvo fizičkog sveta, mentalnog i vitalnog sveta. Svaki svet ima neku vrstu sopstva.

Kada govorimo o višem Sopstvu, transcendentalnom Sopstvu, mislimo na nešto što se bavi Tišinom - večnom Tišinom, beskrajnom Tišinom, besmrtnom Tišinom. Kada živimo u svetu Tišine, spoznajemo šta je transcendentalno Sopstvo. Spoznajemo da je celokupna tvorevina potekla iz njega. Sada živimo u svetu zvuka. Ovde ne vidimo, ili ne osećamo transcendentalno Sopstvo. Ono je stranac za nas. Ali, kada ostvarimo našu najvišu božanstvenost, transcendentalno Sopstvo postaje naš stvarni prijatelj ovde na zemlji, u svim našim raznovrsnim aktivnostima. U životu zvuka, u buci i metežu naših svakodnevnih aktivnosti, to Sopstvo će sačuvati Mir za nas i ponuditi nam ga. Mi smo u pokretu, u stalnom kretanju, ali postoji Mir u nama, kao mir i tišina na dnu uzburkanog mora. Ovo Sopstvo stičemo kad ostvarimo stalno jedinstvo sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću.

Pitanje: Izgleda kao da će biti potrebno veoma mnogo vremena da ostvarimo to transcendentalno Sopstvo.

Šri Činmoj: Zadatak koji smo postavili pred sebe iziskuje mnogo vremena. Naš cilj je da spustimo u zemaljsku atmosferu Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri, mada trenutno možda nemamo čak ni trunku Mira. Ali moramo da znamo da će sve doći kad osvane Božiji Čas. Postati multi-milioner je za dete samo san; ono sada nema ni jedan novčić. Ali kada odraste, ovaj san može da postane stvarnost ukoliko ima ogromnu odlučnost.

Svi smo mi Božija deca. Pokušavamo da steknemo Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. Kada se bavimo Beskonačnošću, normalno je da moramo takođe da obratimo pažnju na Večnost, zato što Beskonačnost i Večnost idu ruku pod ruku. Moramo da budemo u prisustvu Večne Svetlosti. Čovek može da stekne milion dolara, ali kada umre vratiće ga Majci Zemlji. A kada duhovno dete, kada tragalac postiže i izrasta u Mir, Svetlost i Blaženstvo, on takođe ostavlja to ovde, da Majka Zemlja koristi kad on napusti telo. Kao što ljudsko biće napušta svoje materijalno bogatstvo na Zemlji, tako i duhovna osoba ostavlja svoje duhovno bogatstvo na Zemlji kada umre. Ali, u njegovom slučaju, pored toga što ostavlja duhovno bogatstvo na Zemlji na korist svojim duhovnim potomcima, on takođe u potpunosti može da uživa u tom bogatstvu tokom odmora na Nebu.

Deo X — Pitanja i odgovori: Klemson Univerzitet

Pitanje: Izgleda da osećate da um nije tako važan. Šta je sa učenicima koji idu u školu?

Šri Činmoj: Kao učenik, sigurno moraš da razviješ um. Ali moramo da znamo da postoje dve vrste uma. Jedan je fizički um, koji neprekidno sumnja i sklon je nebožanskim mislima. Fizički um neprekidno prosuđuje o svemu, a zatim se preispituje da vidi da li je njegovo prosuđivanje tačno. Fizički um voli da prikuplja informacije, ali informacije nam neće dati ni trunčicu unutrašnje mudrosti. Um nam uopšte nije od pomoći u našem unutrašnjem razvoju. Ali postoji i čist um, viši um, um koji je daleko izvan domena sumnje. Um je jasan; taj um vidi Stvarnost kao takvu i želi da raste u Stvarnost. Viši um i srce puno ljubavi idu zajedno.

Fizički um će nam doneti informacije ili svetovno znanje. Unutar ovog svetovnog znanja nema istinske mudrosti, a ipak ne možemo da gledamo na ovo znanje sa visine. Samo moramo da osećamo da to znanje mora da bude prevaziđeno, da bismo mogli da uđemo u viši um. Mi trenutno u suštini ne poznajemo Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. To su neodređeni pojmovi koje fizički um ne može da shvati. Ali, ukoliko uđemo u viši um, onda sve to vidimo kao istinsku Stvarnost.

Deo XI — Pitanja i odgovori: Univerzitet Severna Karolina

Pitanje: Vi govorite o Bogu, ali mi uopšte nemamo predstavu o tome ko je Bog. Ko je Bog?

Šri Činmoj: Bog je Ljubav. Bog je sav Svetlost. Bog je sav Lepota. Bog je sve: Istina, Mir, Svetlost, Blaženstvo u beskrajnoj meri. On je s oblikom; On je bez oblika. Ako doživite Boga kao Mir, reći ćete Bog je Mir. Ako doživite Boga kao Svetlost, onda ćete reći Bog je Svetlost. Ako doživite Boga kao Ljubav, reći ćete Bog je Ljubav.

Budući da smo ljudska bića, shodno našem ograničenom shvatanju mi kažemo da je Bog ovo ili Bog je ono. Ali Bog je zaista sve. Ako želimo da iskusimo Njega, kao beskrajno prostranstvo bez oblika, možemo to da učinimo. A opet, ako želimo da Ga doživimo prisno, kao potpuno ispunjeno svetlosno biće tu pred nama, onda On postaje to. Stoga, On je ovo, On je ono. A opet, On prevazilazi sve. Našem ljudskom umu, On može biti ili ovo, ili ono. Ali, kad steknemo svoje Najviše Ostvarenje, vidimo da Bog neprestano prevazilazi sve naše unutrašnje i spoljašnje zamisli.

Predgovor urednika prvom izdanju

Deset predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja koja je Šri Činmoj 1974. bio pozvan da održi u pedeset država. U ovoj drugoj seriji predavanja su održana u januaru i februaru 1974. Pitanja u ovoj knjizi Šri Činmoju su postavljali studenti sa univerziteta na kojima je držao predavanja.