Svet iznutra i svet spolja³

Stanovnici spoljašnjeg sveta su teška sumnja, obilan strah i daveća ljubomora.

Stanovnici unutrašnjeg sveta su cvatuća vera, uzvišena hrabrost i plamteća ljubav.

Dva sveta: spoljašnji i unutrašnji svet. Spoljašnji svet stalno zahteva. Nema kraja zahtevima. Kada mu zahtevi nisu uspunjeni, spoljašnji svet počne da očekuje. Kada mu očekivanja nisu ispunjena, spoljašnji svet postane frustriran i želi da uništi sve oko sebe.

Unutrašnji svet ne zahteva, ne očekuje. Unutrašnji svet jedino prihvata. On prihvata ljudska bića takva kakva su. Kada ih jednom prihvati, pokušava ili da ih preobrazi, ili da ih ispuni. Svako ljudsko biće ima nesavršenosti i ograničenja. Unutrašnji svet pokušava da preobrazi naša ograničenja u punoću, naše nesavršenosti u savršenstva. I opet, u svakom pojedincu postoje božanske osobine kao što su nada, san i obećanje. Unutrašnji svet ispunjava našu nadu, ispunjava naš san i ispunjava naše obećanje. Šta je naša nada? Naša nada je da ćemo postati dobri i božanski. Šta je naš san? Naš san je da uđemo prostranstvo Beskonačnog i da postanemo samo Beskonačno. I šta je naše obećanje? Naše obećanje je da ćemo stvoriti, ovde na Zemlji, Carstvo Nebesko. Unutrašnji svet nam pomaže, inspiriše nas, osnažuje nas i na kraju ispunjava naše obećanje u Božji odabrani Čas.

U spoljašnjem svetu, um je najviše postignuće. Postoje tri tipa uma: fizički um, intelektualni um i intuitivni um. Fizički um je um koji je uključen u grubu fizičku svest i ona ga kontroliše, to je um koji dejstvuje jedino u fizičkom i kroz njega. Intelektualni um je um koji proučava i ispituje sve i svakog sa daljine i ne postaje jedno sa predmetom istraživanja. Intuitivni um je um je um koji trči kao najbrži jelen. On odmah uđe u predmet posmatranja i postane njegova sama suština snagom sposobnosti koju mu je dao Bog da oseća jedinstvo sa svim onim što ga okružuje.

Većina nas nema intuitivni um, ali pokušavamo da ga odnegujemo. Kada se molimo i meditiramo, postepeno odgajamo intuitivni um. Kada jednom razvijemo intuitivni um, tada imamo slobodan pristup našim unutrašnjim oblastima u kojima raste obilna žetva ostvarenja. Ostvarenje je pesma punoće, ispunjenja i Božje pobede u našem još uvek mračnom, nečistom, netežećem i neispunjenom životu.

U unutrašnjem svetu, najviše postignuće je srce – srce koje teži, predano srce, večnoprevazilazeće srce. Srce koje teži želi da se uspne visoko, više, najviše i dok se uspinje ono prosvetljava svet oko sebe. Predano srce nudi samo svoje postojanje Volji sveznajućeg, svemoćnog i sveprisutnog Boga, Unutrašnjeg Pilota. Predano srce zna da je ono malena kap koja treba da se stopi sa moćnim Okeanom, Bogom. Predajući se ovom Okeanu ono ne gubi svoju individualnost i ličnost. Na protiv, ono dobija individualnost i ličnost samog Okeana. Kada se stopi sa Okeanom, najmanja kap postaje moćni Okean. Večnoprevazilazeće srce zna da nema kraja našem napretku i postignuću. Današnji cilj je sutrašnja polazna tačka. I opet, sutrašnji cilj će biti polazna tačka za prekosutra, pošto Sam Bog beskrajno napreduje i večito prevazilazi Svoje sopstvene beskonačne Visine.

Unutrašnji i spoljašnji svet mogu da idu zajedno i ići će zajedno na kraju. Ali, treba da znamo da na početku našeg duhovnog života moramo da promenimo prioritete. Odnosno da tako kažemo, moramo sada da obraćamo krajnju pažnju na unutrašnji svet, umesto na spoljašnji. Moramo da idemo od unutrašnjosti ka spoljašnjosti, ne obrnuto. Kada se jednom dobro utemeljimo u unutrašnjem svetu, možemo ponovo da obratimo pažnju na spoljašnji svet. Prvo ćemo svu pažnju pridati unutrašnjem svetu, a zatim postepeno spoljašnjem svetu, sve dok na kraju ne zavolimo i počnemo da služimo oba sveta podjednako i istovremeno. Kada smo potpuno utemeljeni u spoljašnjem svetu na osnovu snage koju smo stekli u unutrašnjem svetu, tada ćemo uspešno ujediniti spoljašnji i unutrašnji svet.

Unutrašnji svet je seme. Spoljašnji svet je banjan drvo. Prvo moramo da obratimo pažnju na seme. Kada seme proklija, ono na kraju izrasta u banjan drvo. Bez semena se ne može stvoriti drvo, a bez drveta naša očekivanja od semena nikada ne mogu biti ispunjena. Zato je u početku važno seme. Na kraju je važno drvo, jer je izraslo iz božanskog porekla.

Unutrašnji svet je duša, a spoljašnji svet je telo. Duša ne može da se ispolji bez tela. A bez duše telo ne može da se ostvari. Ako obraćamo pažnju na dušu i dozvolimo našem unutrašnjem biću da ga preplavi svetlost duše, tada uspešno možemo da uđemo u tamu, nečistotu i mrak spoljašnjeg sveta i prosvetlimo ga. Kada je spoljašnji svet prosvetljen, on može skladno da živi sa unutrašnjim svetom.

Spoljašnji život je konj. Unutrašnji život je jahač. Konj treba da nosi jahača ili Učtelja do suđenog cilja. Ako nema jahača da inspiriše i osnaži konja i usmeri ga ka suđenom cilju, konj će veoma sporo stići na cilj, ako uopšte stigne. Zato je jahaču potrebna pomoć konja, to je telo; a konju je potrebno vođstvo jahača, a to je duša.

Bez obzira koliko materijalnog bogatstva imamo u običnom životu, bez obzira koliko imamo spoljašnjeg autoriteta, nećemo biti zadovoljni. Zadovoljstvo se ne može naći u sadašnjem svetu, bez obzira šta radimo, šta govorimo ili postižemo. Ali, današnja nedovoljnost nije i ne može biti stalna stvarnost u našim životima. Kada svetlost unutrašnjeg sveta osvane i izađe na površinu, zadovoljstvo automatski osviće u našem posvećenom umu i predanom srcu. Ono što želimo od našeg života je zadovoljstvo – ni manje ni više. Mi ćemo postići to zadovoljstvo, pod uslovom da zaronimo duboko i priđemo spoljašnjem svetu iz unutrašnjeg sveta.

Hajde da uđemo u unutrašnji svet i da iznesemo na površinu punoću, Eldorado, unutrašnjeg sveta i da to podelimo sa spoljašnjim svetom. Danas imamo neku vrstu iskustva, neispunjavajuće ili neispunjeno iskustvo. Ali, sutra, nepogrešivo možemo imati ispunjujuća i ispunjena iskustva Božanstvenosti i Besmrtnosti, pod uslovom da težimo. Za čime težimo? Težimo jedino za Najvišim, za Krajnjim, za apsolutnim Svevišnjim. Kako težimo? Težimo kroz stalno samodavanje. A današnje samodavanje je sutrašnje Bogopostajanje.