Ego i emocija³

Ego je emocija a emocija je ego. Ego i emocija su lice i naličje istog novčića. Postoje dve vrste ega. Jedan ego je samovezujući, sebičan. Drugi ego je samoprevazilazeći i svegrleći. Sebičan ego mora da se preobrazi u samo-prevazilazeći, svegrleći i Bogoispunjavajući ego. Ovaj samo-prevazilazeći ego je znanje o jedinstvu, nerazdvojivom jedinstvu sa Beskonačnim, Večnim, Apsolutnim i Besmrtnim.

Na ovom svetu čovek ima dva značajna poseda: inteligenciju i emociju. Ova dva poseda upravljaju našim svakodnevnim životom. Ali vrlo često vidimo da emocija zadobija prevlast u našem životu. Znamo da čak iako je neko vrlo inteligentan, kada njegova emocija izađe na površinu, progutaće ga. Primoran je da radi ono što njegova emocija traži od njega da uradi.

Ljudska svest se bavi emocijom u dva različita aspekta. Jedna vrsta emocije je nečista, neosvetljena i mračna. Druga je čista, božanska i sve-ispunjavajuća. Posledica nečiste emocije je strah. Ali nas božanska, čista emocija najviše približava Bogu.

Nekad je emocija zadovoljavajuća a nekad nije. Ljudska emocija nas vezuje; božanska emocija nas oslobađa. S ljudskom emocijom želimo da ostanemo u konačnom i za konačno. Sa božanskom emocijom želimo da ostanemo u Beskonačnom, za Apsolutno.

Dva su načina da pristupimo Bogu. Jedan način je kroz ljudsku emociju, kroz strah. Možemo da osećamo, „Bog je svemoćan. Ako pogrešno radimo stvari, onda će nas On kazniti. Bilo bi bolje ako bismo pokušali da Njemu udovoljimo sada, pošto smo napravili ogromne greške bezbroj puta. Najbolje je da Njemu udovoljimo .“ Ovo je način na koji Bogu pristupamo kroz strah. Drugi način, daleko bolji način, je da osećamo naše jedinstvo sa Bogom kroz božansku emociju. Tada kažemo, „Bog je Svetlost. Došao sam od Njega. Postojim na zemlji samo radi Njega.“ Ljudska emocija se zasniva na nečistoti, tami, nesavršenosti, ograničenju, vezanosti i smrti. Božanska emocija se temelji na čistoti, stvarnoj bliskosti sa Bogom, božanskom osećanju jedinstva i ubeđenju da je Bogoostvarenje naše pravo po rođenju.

U svakodnevnom životu mi izražavamo emociju kroz posvećenost. Posvećeni smo nekoj stvari ili nekome ili nečemu. Kada ponudimo svoju emociju u obliku posvećenosti običnim ljudskim bićima, to je sva vezanost. Ali kad ponudimo našu emociju u obliku posvećenosti Bogu ili našem duhovnom Učitelju koji je ostvario Boga, onda je to čista božanska posvećenost. Tad osećamo naše jedinstvo sa najvišom Stvarnošću.

U našem svakodnevnom životu izražavamo emociju, ili ego, svakoj osobi na različit način. Ocu pružamo emociju na jedan način, sestri na neki drugi način, prijatelju na potpuno drugačiji način. Dajemo emociju shodno našem kapacitetu a drugi primaju našu emociju u skladu s njihovom prijemčivošću. Svaka osoba mora da ponudi emociju. Drugima je možda nebitno da li primaju našu emociju ili ne. Šta je ljudski otac? On je osoba. Šta je ljudska majka? Ona je osoba. Šta je ljudski brat? On je osoba. Mi moramo da izrazimo emociju jednoj osobi na neki poseban način. Ali kada se bavimo Bogom potpuno je drugačije. Bog je naš otac, majka, sestra, brat, prijatelj; On je sve. Sve veze možemo da imamo sa Bogom. Sa Njim nema vezanosti. Kada se bavimo Bogom, možemo Njemu da ponudimo našu božansku emociju, čistu emociju. A opet, ako Njemu ponudimo našu nečistu, ograničenu emociju, Bog je prihvata. On prosvetljava našu ograničenu, zemaljsku vezujuću, neosvetljenu, mračnu, nečistu emociju i preobražava je u božansku, čistu, prosvetljenu emociju.

Da bismo načinili najznačajniji napredak trebalo bi da pristupimo Bogu kroz čistotu, iskrenost, poniznost i osećanje unutrašnjeg jedinstva. Drugi pristup, kroz strah, vrlo često dovodi do osujećenja, jer u svakom trenutku imamo unutrašnje osećanje da ćemo napraviti više grešaka, još velikih grešaka. Onda oklevamo da uopšte pristupimo Bogu. A kada stvarno napravimo grešku, tražimo od Boga da nam oprosti. Tada, onog trenutka kad osetimo da nam je Bog oprostio dobijamo osećaj olakšanja, opuštamo se, i ponovo pravimo greške. U ljudskom životu neprekidno pravimo greške, i stalno se plašimo da će nas Bog kazniti. Ali Bog ne želi da nas kazni. Samo zato što si uradio nešto pogrešno, Bog ne mora nužno da te kazni. Ne, On će videti koliko iskreno želiš unutrašnji život, duhovni život, i koliko brzo želiš da trčiš ka tvom Cilju.

Bog je u isto vreme naš otac i naša majka, naš božanski otac i naša božanska majka. Na Zapadu, Bog Otac je glavni, a na Istoku, naročito u Indiji, Bog Majka je na prvom mestu. Isus Sin Božiji uvek je koristio termin ’Otac’. On je rekao, „Ja i moj Otac smo Jedno.“ Ovde na Zapadu, Otac dolazi na prvo mesto. Ali Bog je takođe i naša majka. U Indiji je osećanje prema Bogu Majci veoma snažno. Za velikog duhovnog Učitelja Šri Ramakrišnu, Bog je bila Majka Kali. A kada je prvi avatar Indije, ili direktni potomak Boga, Šri Ramačandra, morao da se bori protiv velike antibožanske sile, prizivao je Durgu, Božansku Majku. Većina duhovnih Učitelja Indije prizivali su Boga Majku, dok na zapadu prizivamo Boga Oca. I Istok i Zapad su potpuno u pravu. Kada ostvarimo Boga Oca, sigurno ćemo videti Boga Majku unutar Njega. Kad ostvarimo Boga Majku, nepogrešivo ćemo videti Boga Oca unutar Nje.

Mi želimo da ostvarimo Boga Oca i Boga Majku. Kako to možemo da učinimo? Postoje dva značajna načina. Jedan način je kroz molitvu, duševnu molitvu, unutrašnju molitvu, stalnu molitvu. Drugi način je kroz rešenu volju, nepokolebljivu volju. Na Istoku mi koristimo snagu volje, ali pre snage volje koristimo nešto drugo. Osećamo da dobijamo snagu volje od koncentracije i meditacije. Koncentrišemo se, meditiramo i kontempliramo da steknemo snagu volje.

Molitva je od vrhunske važnosti na Zapadu, i molitva nas stvarno dovodi Bogu. Ali dok se molimo moramo da budemo veoma pažljivi. Vrlo često ne nudimo duševnu molitvu Bogu. Postoji sklonost ka svesnoj želji u našoj molitvi. Kad se molimo sa sklopljenim rukama često kažemo, „Bože, molim te, daj mi ovo, molim te uradi to.“ Prisutno je osećanje želje u našoj molitvi. Znači, kada nešto želimo, moramo da znamo da se ponašamo kao prosjaci. Sa jedne strane kažemo da smo Božiji sin, Božije dete, a sa druge strane prosimo kao siroče. Zbog toga se često dešava da na Zapadu ne nudimo duševnu molitvu Bogu sa osećanjem jedinstva. Ono što činimo je da prosimo od Boga. Ovaj čin molitve udaljava nas od našeg najdražeg, najslađeg Oca. Ali ako možemo da se molimo duševno, bezuslovno, bezrezervno, sigurno ćemo ostvariti Najviše, Apsoluta.

Kao što sam ranije rekao, od koncentracije, meditacije i kontemplacije dobijamo božansku snagu volje. Snaga volje čini nas sličnim princu, a molitva, kada nije duševna, čini da ličimo na prosjaka. Naravno, ako koristimo snagu volje na pogrešan način, ponašaćemo se kao pobesneli slon. U tom slučaju neće biti božanskog dinamizma u našoj snazi volje; biće sva agresija. Ali kada koristimo snagu volje pravilno, božanski, postupaćemo kao božanski princ. Božanski princ zna da je božansko, stvarna stvarnost unutar njega pod njegovom zapovešću. On takođe oseća da njegova unutrašnja božanstvenost žudi da se nađe s njim i da mu pritekne u pomoć. Pomoću svoje težnje pun entuzijazma ulazi duboko u sebe, a njegova unutarnja božanstvenost stalno pokušava da izadje na površinu. To je ono što se događa kad koristimo našu božansku snagu volje.

Snaga volje takođe ima sposobnost da učini da osećamo da nam je Bog već dao obilnu inspiraciju i težnju da ostvarimo Njega. On će doći i stajaće pred nama, pod uslovom da Ga prihvatimo na Njegov sopstveni način. Ali kada se molimo, skloni smo da tragamo za Bogom na naš sopstveni način, na način koji nama odgovara. Mi kažemo, „Bože, Ti si mi potreban, Ti si mi potreban. Rano ujutru moliću se Tebi. Molim te dođi i stani pred mene.“ Ali sa božanskom snagom volje nećemo to učiniti. Božanska snaga volje kaže, „Koristim svoju unutrašnju volju da iznesem moju božanstvenost na površinu. Ovde se moja uloga završava. Moja božanstvenost mora da dođe na njen sopstveni način, u njen sopstveni odabrani čas.“ Ovde ne prosimo. Ovde kažemo, „Ja nudim svoju sposobnost, svoju svetlost, neka se božansko u meni ispuni na njen sopstveni način.

Kada pristupimo Bogu Ocu, osećamo Njegovu Mudrost, Njegovu unutrašnju Svetlost, Njegovo Prostranstvo. Kada pristupamo Bogu Majci, osećamo beskrajnu Ljubav, beskrajnu Samilost, beskrajnu Brižnost. Nije reč o tome da Bog Otac nema Samilost. On je takođe ima. Ali Bog više izražava Ljubav, Samilost i Brižnost kroz ženski oblik nego kroz muški oblik. U muškom obliku On nudi Mudrost, Svetlost, Prostranstvo. Svaka od ovih božanskih osobina – Ljubav, Samilost, Brižnost, Prostranstvo, Svetlost i Mudrost – od vrhunske je važnosti u životu svake duše koja teži. Kad osećamo u najdubljim kutcima svog srca Božiju Ljubav, Brižnost i Samilost i Njegovu Mudrost, Svetlost i Prostranstvo, znamo da će današnji neispunjen čovek ubrzo postati sutrašnji ostvareni, ispunjen i ispoljen Bog.