Deo I

Istinska duhovnost i unutrašnji život¹

Postoje ljudi koji kažu da duhovnost nije namenjena ovom svetu ili ovom spoljašnjem životu. Postoje ljudi koji kažu da duhovnost treba da se praktikuje jedino u predvečerje čovekovog života – odnosno, pošto je imao sva iskustva koja spoljašnji svet može dati, čovek treba da stupi u unutrašnji život. Ali ova gledišta nisu tačna. Duhovnost može i treba da se praktikuje bez obzira na mesto i vreme. Bilo ko na Zemlji može da praktikuje duhovni život. Duhovni život nikada ne može da bude neprirodan život. Duhovni život je nešto što je prirodno i spontano.

U našem spoljašnjem životu potrebna nam je energija da održavamo život, da ispunimo život. U našem duhovnom životu, unutrašnjem životu, potrebno nam je prosvetljenje. Ako nemamo prosvetljenje, ostaćemo u neznanju. Da bismo započeli unutrašnji život moramo da imamo inspiraciju. Kad imamo inspiraciju, težnja izlazi na površinu. Kad imamo težnju, možemo otići jedan korak dalje u pravcu nečega što zovemo Joga. Joga označava jedinstvo sa Bogom.

Ako prihvatimo duhovni život u pravom smislu te reči, ne negiramo ovaj svet, ne odričemo se ovog sveta. Prihvatamo svet, prigrlimo svet, pokušavamo da ispunimo svet na božanski način, na način na koji Svevišnji želi. Ne slažemo se sa onima koji kažu da je Bog samo na Nebu i nigde drugde. Bog je na Nebu, i Bog je takođe na Zemlji. Tvorac se nikada ne može odvojiti od Svoje tvorevine. Ovaj naš svet je Njegova tvorevina. On je ovde. On obitava unutar svih stvari. Da bi ispunio Sebe, Bog ovde mora da ostane.

Mi u ovom našem svetu imamo istinskog prijatelja, a taj prijatelj je duhovni život. Duhovni život nam kaže da smo došli od Boga, da živimo u Bogu i vratićemo se Bogu. U sebi imamo sve. Sad moramo da otkrijemo ono što imamo u sebi. U isto vreme imamo neprijatelja, beskompromisnog neprijatelja. To je naše neznanje. Neznanje nam kaže da smo ništa i da nikada nećemo moći ništa da postanemo. Neznanje kaže, „O čoveče, spusti pogled i vidi da si ništa, beskoristan si.“ Ali duhovnost nam kaže, „Dete moje, pogledaj gore, pogledaj duboko u sebe. Videćeš da si sve. Ti si Božije dete, Božije odabrano dete. Njemu si sve. Bog sanja. Da bi materijalizovao, ispunio, preobrazio Božiji San u stvarnost došao si na ovaj svet.“ To je ono što duhovnost kaže svakom pojedincu ovde na Zemlji onog trenutka kada iskreno stupi u unutrašnji i dublji život. Duhovni život nas takođe uči nečem značajnom. Kaže nam da ne moramo da budemo vezani životom frustracije, straha i brige. Kaže nam da ukoliko je istina da je naš sadašnji život pun jada, frustracije, poraza i ograničenja, isto tako je istina da imamo idealan život koji je sav harmonija, sav savršenstvo, svo ispunjenje, sav vrlina. Unutrašnji život najradosnije, najposvećenije želi da bude živi most izmedju našeg sadašnjeg života i idealnog života, života koji želimo da imamo.

Postoje dve vrste nade: obična zemaljska nada i duhovna nada. Obična zemaljska nada nije ništa do graditi kule u vazduhu. Ne činimo ništa za Boga, ništa da se popravimo, samo se nadamo da ćemo jednog dana postati sjajni, čuveni, moćni. Ali duhovna nada koju možemo da negujemo dolazi od našeg unutrašnjeg ubedjenja u istinu, istinu koja obitava u nama i u kojoj živimo. Ova nada je preplavljena težnjom bez obzira da li smo toga svesno svesni ili ne. Ova nada je preteča stvarnosti. Ta nada vidi stvarnost, i, dok vidi, postaje stvarnost. Ta nada nas takođe vodi u carstvo vere, vere koja održava naše unutrašnje i spoljašnje živote. Ova vera izlazi na površinu i kaže nam da onog trenutka kada pogledamo prema Bogu očima naše težnje Bog gleda nas Svojim Očima Samilosti. Naša težnja i Njegova Samilost idu zajedno. Nama je potrebna Njegova Samilost a Njemu je potrebna naša težnja. Mi ispunjavamo Boga i Bog ispunjava nas. Onog trenutka kad mi ispunimo Njega mi smo ispunjeni.

Na Zemlji postoje ljudi koji nam kažu da duhovnost više nije živa, dugo je mrtva. Naši preci su bili duhovni i božanski. Komunicirali su sa Bogom. Mi ne! Mi smo gori od najgorih. Oni dani duhovnog dostignuća, duhovne slave već dugo su zakopani, oni kažu. Sad smo u svetu materijalizma. Ne postoji Bog ni duhovni život, ni unutrašnje iskustvo i ostvarenje. Duhovnost je zauvek nestala. Ali hajde da se ne složimo sa njihovim gordim mišljenjem, jer njihovo mišljenje je potpuno bez osnova. Duhovnost nikada, nikada ne može umreti, zato što je duhovnost potreba Boga. Ona je takođe, potreba ljudskih bića; ali ova potreba je stvarnija za Boga nego za čovečanstvo jer je Bog taj ko je stvorio tu duhovnu potrebu i za Sebe i za čovečanstvo. Duhovnost nikada ne može da nestane, jer Bog nikada ne umire. Bog je stvorio duhovnost da bi sjedinio čoveka s Bogom; stoga, sve dok je Bog na Zemlji, na Nebu, ili bilo gde u Svojoj tvorevini, duhovnost mora da postoji da bi sjedinila Boga i čoveka.

Duhovnost je plamen težnje. Mi stalno moramo da držimo plamen upaljenim tako da može da se uzdiže visoko, više i najviše dok konačno ne dosegne vrh savršenstva, apsolutno ispunjenje. Jedino je duhovni život, plač srca, talas duše, taj koji nas može ispuniti i u našem unutrašnjem i spoljašnjem životu. Biće žalosna greška ako ikada kažemo ili osetimo da će nas duhovni život udaljiti od života materijalnog sveta. Naprotiv, duhovni život je taj koji će nam otvoriti oči da bi nam pokazao kako možemo da se nosimo sa materijalnim fizičkim životom, kako možemo da ovladamo fizičkim svetom, kako možemo da iskoristimo materijalni svet da nam pomogne. Upravo sad živimo u materijalnom svetu. Materijalni svet nas u svakom trenutku ubija frustracijom i razočaranjem. Mi želimo od materijalnog sveta ono što nam materijalni svet ne može dati, a materijalni svet želi nešto od nas što nismo u stanju da damo. Ako želimo da budemo gospodar materijalnog sveta, ako želimo da kažemo da je materijalni svet naš, ne da pripadamo materijalnom svetu, onda moramo da imamo savršenu kontrolu nad materijalnim svetom. Kako to možemo imati? Samo pomoću naše unutrašnje svetlosti, unutrašnjeg buđenja, unutrašnjih iskustava, unutrašnjeg ispunjenja.

Ako želimo samo da uživamo u svetu, naprosto zauzimamo besmislen stav prema životu. Kad odemo duboko u sebe, jednog dana videćemo da bismo imali malčice uživanja moramo da ubijemo sam naš život. Mi pokušavamo da uživamo ali za to uživanje ubijamo čula koja su nam potrebna u božansku svrhu. Ako smo mudri, onda ćemo ući u unutrašnji život i spoznati šta je duhovna radost i blaženstvo. Onda ćemo moći da uđemo u spoljašnji svet snagom naše unutarnje radosti. Kada kročimo u spoljašnji svet sa unutrašnjom radošću, videćemo da smo čudo nad čudima izveli mi – da unutrašnji život lako može da se živi i praktikuje u spoljašnjem životu. Život stvarnosti, život ispunjenja, život pobede, život jedinstva sa Bogom koji dobijamo u našem unutrašnjem životu može lako, delotvorno, veličanstveno i božanski da izađe na površinu u spoljašnjem životu. Odnosno, spoljašnji život treba da bude savršeno ispoljavanje unutrašnjeg života.

Hajde da ne razdvajamo ova dva života, unutrašnji i spoljašnji. Ujedinimo ih. Hajde da ne pravimo kompromis; nije kompromis to što tražimo. Pokušajmo da vidimo spoljašnji život kroz unutrašnji život. Hajde da nastojimo da ispunimo spoljašnji život kroz unutrašnji život. Tada samo, Božiji beskrajni Blagoslovi spustiće se na nas na Zemlji. Tada samo, nećemo samo videti, osetiti i dosegnuti Boga, nego ćemo konačno svi postati Sam Bog. Stoga hajde da svako od nas ovde prisutan zakorači u svet duhovnosti. Hajde da udišemo dah duhovnosti, i uspeh je naš, savršenstvo je naše, ispunjenje je naše. Bog u Svojoj beskrajnoj Darežljivosti, beskrajnom Miru, Blaženstvu, Svetlosti i Moći je naš, večno naš.

Život zvuka i život tišine²

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, svi mi plovimo na našim zasebnim brodovima ali naše odredište je isto: Zlatna Obala. Svima nam je suđeno da dosegnemo cilj: Cilj ciljeva. Želim da održim predavanje kao deo mog predanog, posvećenog služenja Božanskom Biću, Svevišnjem Pilotu u svakom od nas. Želim da govorim o zvuku i tišini s duhovnog stanovišta.

U našem spoljašnjem životu primećujemo da je zvuk prilično često destruktivan; on otelotvoruje poruku uništenja. U našem spoljašnjem životu takođe primećujemo neku vrstu tišine koja nije ništa drugo do izolovanost. Život zvuka želi da uništi svet oko nas; ovaj život tišine želi da nas uništi. Ali uništenje nikada ne može da bude odgovor na naše traganje za istinom, svetlošću i blaženstvom koji su našem unutrašnjem biću potrebni u obilnoj meri. Niti je izolovanost odgovor božanskim potrebama našeg života.

Ali takođe postoje unutrašnja tišina i unutrašnji zvuk. Unutrašnja tišina je priprema za Boga u nama. Unutrašnji zvuk je ispoljavanje Boga u nama i kroz nas.

Spoljašnji život zvuka je često nekontrolisan. Moderna tehnologija, moderna mašinerija, moderno nuklearno oružje ponekad nam preti. Premda smo ih mi stvorili, ova naša dela prete i plaše nas; naša sopstvena dela su izvan naše kontrole. Ovo je spoljni život zvuka. Kada smo u poziciji da stavimo ovaj spoljni život zvuka pod našu kontrolu, stvaramo jedan novi život, novo obećanje, novo prosvetljenje, novo savršenstvo u nama. Tad rastemo u novu zoru svake sekunde našeg života težnje.

Tišina koja zagovara izolaciju nikada ne može biti naš božanski izbor. Izolovanost je posledica lažnog odricanja. Nastojimo da se odreknemo prijatelja, rođaka, naših najmilijih. Nastojimo da se odreknemo društva. Ali ako nastavimo da se odričemo baš svake osobe koju poznajemo, na kraju će doći vreme kada ćemo pokušati da se odreknemo sebe. Danas se odričemo naših roditelja, sutra ćemo se odreći svog sopstveng postojanja. Ova vrsta odricanja nije odgovor na svetske probleme ili na naše individualne probleme. Ako se odričemo sveta, onda nikada ne možemo ispoljiti božansko u nama. Prihvatanje je odgovor, ali ne konačni odgovor. Prvo moramo da prihvatimo svet takav kakav jeste, a potom moramo da ga preobrazimo. Današnji svet nesavršenosti mora biti preobražen u sutrašnji svet savršenog Savršenstva. Ovo je naš konačni cilj.

U duhovnom životu moramo da se odričemo, ali moramo da budemo veoma obazrivi u pogledu toga čega se odričemo. Moramo da se odeknemo naših nebožanskih stavova, naših nebožanskih zemaljskih, netežećih misli. A gde te stvari obitavaju? One obitavaju u našem umu. Možemo da uđemo u himalajske pećine u nadi da ćemo potpuno zaboraviti na spoljašnji svet, ali sa sobom nosimo svoj um, um koji nažalost gaji nebožanske misli ili, tako reći, um koji je nesrećna žrtva bezbrojnih nebožanskih, nezdravih misli. Bez obzira gde idemo, ne možemo pobeći od uma. Bilo da smo kod kuće ili na nekom drugom mestu, um mora biti preobražen. A kad je jednom um preobražen, glavni problem u našem životu je rešen.

Da bi smo promenili ili preobrazili um, moramo naći utočište u srcu. Srce je više nego spremno da nam pritekne u pomoć. Srce ima božansku svetlost. Srce nije svetlost, ali ima svetlost. Zašto? Zato što je unutar srca živo prisustvo duše. Kvalitet, kapacitet, lepota, božanstvenost duše prožima čitavo telo, ali postoji određeno mesto gde se duša nalazi, a to je srce. Tako srce prima više prosvetljenja iz duše. Naravno, govorim o duhovnom srcu, božanskom srcu u nama, a ne emocionalnom ili fizičkom srcu.

Srce se poistovećuje. Um razdvaja. Kad um peva pesmu odvojenosti i podele, prirodno um ne može da ostvari zadovoljstvo. Ali srce ima sposobnost da se poistoveti sa univerzalnom Stvarnošću, i ono stalno nastoji da to čini. Na osnovu svog poistovećenja, postiže zadovoljstvo u beskrajnoj meri.

Život zvuka i život tišine nas pripremaju da uđemo u svet umetnosti. Postoje dve vrste umetnosti: spoljašnja umetnost i unutrašnja umetnost. Spoljašnja umetnost je zadovoljna kada posmatra i otkriva nesavršenost u drugima. Unutrašnja umetnost je zadovoljna jedino kada vidi savršenstvo u ostalima i savršenstvo u sebi – savršenstvo unutra i savršenstvo spolja.

Postoji izreka: „Umetnost radi umetnosti.“ Ali ova fraza ne zadovoljava zaljubljenika u Boga. Ako kažemo, „umetnost radi Boga, Bog se odmah pojavljuje. Pretpostavimo da crtam stolicu. Moram da znam da će sposobnost, lepota, stvarnost, duša koje crtež otelotvoruje biti veoma ograničeni. Ali ako pokušam da vidim Boga unutar stolice i pokušam da iznesem na površinu Stvarnost Boga iz te stolice, onda postoji beskrajni prostor za moje sopstveno unutrašnje iskustvo, unutrašnje ostvarenje i Bogoispoljavanje u ovom umetničkom delu.

Moramo da znamo da je život sam po sebi vrhunska umetnost. Kako ovladavamo umetnošću našeg života? Ovladavamo i otkrivamo umetnost našeg života kroz molitvu i meditaciju. Kad se molimo, spoznajemo da postoji neko ko nas sluša i ko spušta Svoje najodabranije Blagoslove na našu posvećenu glavu. Dok nas On blagosilja, On se spušta u našu molitvu i vaja naše živote u sam Njegov lik. Kada meditiramo, uviđamo da nam Bog neprekidno nudi Svoju božansku Poruku. Dok smo se molili, mi smo govorili a Bog je slušao i činio ono što je potrebno. Sad, kada meditiramo, mi samo primamo. Bog je taj koji govori a mi smo slušaoci. On nam stalno poručuje šta da činimo, kako to da učinimo, kada to da učinimo i zašto da to činimo. Mi se samo pripremamo tako da On može da deluje u nama i kroz nas na Njegov sopstveni jedinstveni i vrhunski Način.

Običan život zvuka je život želje. Sa životom želje stalno je prisutno osećanje nepotpunosti, nedovoljnosti. Bez obzira koliko mnogo postižemo, uvek nešto manjka, nedostaje. Ali u životu tišine stalno postoji osećanje zadovoljstva, unutrašnjeg zadovoljstva. Čak iako imamo samo trunčicu mira, svetlosti i blaženstva, osećamo da smo zadovoljni. Danas smo sićušna kap ali znamo da ta sićušna kap ima svu priliku i mogućnost da uđe u moćni okean i da postane sam moćni okean.

Život zvuka i život tišine priprema nas za radost, neograničenu radost. Nažalost, ljudsko u nama vrlo često pravi žalosnu grešku kada primeti radost u drugima ili u nama. Dolazi do zaključka da je ta radost samopovladjivanje. Kada primetimo da je neko veseo i srećan, odmah dolazimo do zaključka da on povlađuje sebi. Ali ovo je sasvim pogrešno. Povladjivanje i sreća su dve različite stvari, kao severni pol i južni pol. Povladjivanje dolazi iz nebožanskog dela u nama. Kada povlađujemo sebi, moramo znati da nebožansko u nama čuva nešto sićušno u nama, ne prostrano, čuva nešto. Kada smo istinski srećni, moramo da znamo da božansko u nama, beskonačno u nama, ceni nešto i uživa u nečemu.

Mi uživamo. Bog uživa. Mi uživamo u našem emocionalnom vitalnom životu. Bog, koji vrhunski Uživa, uživa u Njegovoj Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Uživanje u fizičkom i vitalnom je prethodnik uništenju. Ali uživanje u srcu ili u duši je božansko, savršeno i vrhunsko. Uživanje u fizičkom je život zadovoljstva. Život zadovoljstva i život sreće su potpuno različite stvari. U zadovoljstvu, ono što se odmah pojavljuje je osujećenje, a osujećenje je preteča uništenja, dok je sreća postepeno kretanje, postepeno napredovanje u nama. Kao reka koja teče ka svom izvoru, moru, a taj izvor je u nama, ne izvan.

Da bismo ušli u izvor moramo biti zadovoljni onim što imamo i onim što jesmo, ali ne na samozadovoljan način. Nezadovoljstvo onim što imamo i onim što jesmo ne znači da smo spremni za viši i više ispunjavajući život. Ne. Ako smo zadovoljni onim što imamo i, u isto vreme, ako znamo da postoji viši cilj, još više ispunjavajuća stvarnost, onda možemo konačno da dosegnemo svoje najviše odredište.

Životne lestve su tačno pred nama. One imaju prilično mnogo stepenika. Pošto stanemo na prvi stepenik, ukoliko imamo dovoljno pouzdanja, možemo da stupimo na viši stepenik. Na ovaj način se krećemo od radosti ka većoj radosti do najveće radosti. Ali, ako smo nezadovoljni sa onim gde smo, onda je sasvim moguće da nam viši stepenici takođe neće pružiti zadovoljstvo. Moramo da znamo da je životni proces upravo kao napredovanje kroz školu. Iz vrtića, idemo u osnovnu školu, srednju školu, koledž, fakultet i tako dalje. U svakom trenutku moramo da budemo zadovoljni s našim sadašnjim nivoom učenja, inače nećemo učiti dobro i nećemo napredovati do višeg nivoa. Ali unutar našeg zadovoljstva stalno treba da stremimo ka višem cilju. Božansko zadovoljstvo nije osećanje samozadovoljstva. Ako postanemo samozadovoljni, osuđeni smo na razočaranje, jer nećemo imati viši cilj pred sobom. Uopšte nećemo načiniti napredak. Moramo biti zadovoljni onim što imamo i, u isto vreme, moramo osećati da ovo nije najviše, konačno dostignuće. Današnji cilj nikada ne može da bude konačni cilj. Današnji cilj mora da bude sutrašnja polazna tačka, a sutrašnji cilj mora da bude polazna tačka za prekosutra.

U ljudskom životu primećujemo dva specifična kretanja. Iz slobode, ulazimo u svet vezanosti. A iz sveta vezanosti nastojimo da uđemo u svet slobode. Ukoliko nastojimo da živimo u unutrašnjem svetu tišine, onda osećamo da smo došli na ovaj svet iz sveta slobode, ali smo zloupotrebili našu slobodu u spoljašnjem svetu zvuka; zato smo primorani da živimo u ropstvu. Ako živimo u unutrašnjem svetu zvuka, osećamo da iz mraka ulazimo u svetlost. Unutrašnji život zvuka nam kaže da smo u neznanju, ali sva je verovatnoća da možemo ući u svet svetlosti i blaženstva i dovesti ga na zemaljski nivo.

Trenutno je svet neznanja naša jedina stvarnost. Ali kada meditiramo i svetlost ulazi u nas, mi vidimo da smo ušli u carstvo tame sa posebnom svrhom. Moramo da preobrazimo sve što je u nama u nešto božansko. Svaki deo našeg bića mora da se preobrazi. Ne postoji drugi razlog zbog čega smo ušli u svet neznanja. Biti savršen u samo jednom delu bića nije dovoljno. Savršenstvo mora da se nalazi na svakom nivou naše svesti. Zato svetlost odozgo mora ući u svet.

Život služenja je život naše duše. Kad kažemo „Meni, ili „ja“, treba da mislimo na dušu a ne telo ili svest tela. Ako znam da sam duša, onda osećam da sam svesni predstavnik Boga. Njega da ispoljim, Njega da otkrijem: to je moja svrha na Zemlji. Ako sam od Boga i za Boga, moram da uronim duboko u sebe. Moram da imam slobodan pristup stvarnoj stvarnosti u sebi. Kad osećam da sam jedno sa mojom unutrašnjom stvarnošću onda vidim oko sebe i u sebi svet savršenstva.

Konačni cilj života zvuka i života tišine je savršenstvo, a to savršenstvo može da se temelji jedino na samoposvećenosti. Poruku samoposvećenosti dajemo kroz naš stalni unutrašnji plač. Uspinjući plač želi da dosegne transcendentalnu visinu savršene radosti, sa svom njenom beskrajnom Svetlošću i Blaženstvom, radi zemaljske transformacije i savršenstva prirode. Ovde smo svi tragaoci. Ovo je naš vrhunski zadatak.

Ego i emocija³

Ego je emocija a emocija je ego. Ego i emocija su lice i naličje istog novčića. Postoje dve vrste ega. Jedan ego je samovezujući, sebičan. Drugi ego je samoprevazilazeći i svegrleći. Sebičan ego mora da se preobrazi u samo-prevazilazeći, svegrleći i Bogoispunjavajući ego. Ovaj samo-prevazilazeći ego je znanje o jedinstvu, nerazdvojivom jedinstvu sa Beskonačnim, Večnim, Apsolutnim i Besmrtnim.

Na ovom svetu čovek ima dva značajna poseda: inteligenciju i emociju. Ova dva poseda upravljaju našim svakodnevnim životom. Ali vrlo često vidimo da emocija zadobija prevlast u našem životu. Znamo da čak iako je neko vrlo inteligentan, kada njegova emocija izađe na površinu, progutaće ga. Primoran je da radi ono što njegova emocija traži od njega da uradi.

Ljudska svest se bavi emocijom u dva različita aspekta. Jedna vrsta emocije je nečista, neosvetljena i mračna. Druga je čista, božanska i sve-ispunjavajuća. Posledica nečiste emocije je strah. Ali nas božanska, čista emocija najviše približava Bogu.

Nekad je emocija zadovoljavajuća a nekad nije. Ljudska emocija nas vezuje; božanska emocija nas oslobađa. S ljudskom emocijom želimo da ostanemo u konačnom i za konačno. Sa božanskom emocijom želimo da ostanemo u Beskonačnom, za Apsolutno.

Dva su načina da pristupimo Bogu. Jedan način je kroz ljudsku emociju, kroz strah. Možemo da osećamo, „Bog je svemoćan. Ako pogrešno radimo stvari, onda će nas On kazniti. Bilo bi bolje ako bismo pokušali da Njemu udovoljimo sada, pošto smo napravili ogromne greške bezbroj puta. Najbolje je da Njemu udovoljimo .“ Ovo je način na koji Bogu pristupamo kroz strah. Drugi način, daleko bolji način, je da osećamo naše jedinstvo sa Bogom kroz božansku emociju. Tada kažemo, „Bog je Svetlost. Došao sam od Njega. Postojim na zemlji samo radi Njega.“ Ljudska emocija se zasniva na nečistoti, tami, nesavršenosti, ograničenju, vezanosti i smrti. Božanska emocija se temelji na čistoti, stvarnoj bliskosti sa Bogom, božanskom osećanju jedinstva i ubeđenju da je Bogoostvarenje naše pravo po rođenju.

U svakodnevnom životu mi izražavamo emociju kroz posvećenost. Posvećeni smo nekoj stvari ili nekome ili nečemu. Kada ponudimo svoju emociju u obliku posvećenosti običnim ljudskim bićima, to je sva vezanost. Ali kad ponudimo našu emociju u obliku posvećenosti Bogu ili našem duhovnom Učitelju koji je ostvario Boga, onda je to čista božanska posvećenost. Tad osećamo naše jedinstvo sa najvišom Stvarnošću.

U našem svakodnevnom životu izražavamo emociju, ili ego, svakoj osobi na različit način. Ocu pružamo emociju na jedan način, sestri na neki drugi način, prijatelju na potpuno drugačiji način. Dajemo emociju shodno našem kapacitetu a drugi primaju našu emociju u skladu s njihovom prijemčivošću. Svaka osoba mora da ponudi emociju. Drugima je možda nebitno da li primaju našu emociju ili ne. Šta je ljudski otac? On je osoba. Šta je ljudska majka? Ona je osoba. Šta je ljudski brat? On je osoba. Mi moramo da izrazimo emociju jednoj osobi na neki poseban način. Ali kada se bavimo Bogom potpuno je drugačije. Bog je naš otac, majka, sestra, brat, prijatelj; On je sve. Sve veze možemo da imamo sa Bogom. Sa Njim nema vezanosti. Kada se bavimo Bogom, možemo Njemu da ponudimo našu božansku emociju, čistu emociju. A opet, ako Njemu ponudimo našu nečistu, ograničenu emociju, Bog je prihvata. On prosvetljava našu ograničenu, zemaljsku vezujuću, neosvetljenu, mračnu, nečistu emociju i preobražava je u božansku, čistu, prosvetljenu emociju.

Da bismo načinili najznačajniji napredak trebalo bi da pristupimo Bogu kroz čistotu, iskrenost, poniznost i osećanje unutrašnjeg jedinstva. Drugi pristup, kroz strah, vrlo često dovodi do osujećenja, jer u svakom trenutku imamo unutrašnje osećanje da ćemo napraviti više grešaka, još velikih grešaka. Onda oklevamo da uopšte pristupimo Bogu. A kada stvarno napravimo grešku, tražimo od Boga da nam oprosti. Tada, onog trenutka kad osetimo da nam je Bog oprostio dobijamo osećaj olakšanja, opuštamo se, i ponovo pravimo greške. U ljudskom životu neprekidno pravimo greške, i stalno se plašimo da će nas Bog kazniti. Ali Bog ne želi da nas kazni. Samo zato što si uradio nešto pogrešno, Bog ne mora nužno da te kazni. Ne, On će videti koliko iskreno želiš unutrašnji život, duhovni život, i koliko brzo želiš da trčiš ka tvom Cilju.

Bog je u isto vreme naš otac i naša majka, naš božanski otac i naša božanska majka. Na Zapadu, Bog Otac je glavni, a na Istoku, naročito u Indiji, Bog Majka je na prvom mestu. Isus Sin Božiji uvek je koristio termin ’Otac’. On je rekao, „Ja i moj Otac smo Jedno.“ Ovde na Zapadu, Otac dolazi na prvo mesto. Ali Bog je takođe i naša majka. U Indiji je osećanje prema Bogu Majci veoma snažno. Za velikog duhovnog Učitelja Šri Ramakrišnu, Bog je bila Majka Kali. A kada je prvi avatar Indije, ili direktni potomak Boga, Šri Ramačandra, morao da se bori protiv velike antibožanske sile, prizivao je Durgu, Božansku Majku. Većina duhovnih Učitelja Indije prizivali su Boga Majku, dok na zapadu prizivamo Boga Oca. I Istok i Zapad su potpuno u pravu. Kada ostvarimo Boga Oca, sigurno ćemo videti Boga Majku unutar Njega. Kad ostvarimo Boga Majku, nepogrešivo ćemo videti Boga Oca unutar Nje.

Mi želimo da ostvarimo Boga Oca i Boga Majku. Kako to možemo da učinimo? Postoje dva značajna načina. Jedan način je kroz molitvu, duševnu molitvu, unutrašnju molitvu, stalnu molitvu. Drugi način je kroz rešenu volju, nepokolebljivu volju. Na Istoku mi koristimo snagu volje, ali pre snage volje koristimo nešto drugo. Osećamo da dobijamo snagu volje od koncentracije i meditacije. Koncentrišemo se, meditiramo i kontempliramo da steknemo snagu volje.

Molitva je od vrhunske važnosti na Zapadu, i molitva nas stvarno dovodi Bogu. Ali dok se molimo moramo da budemo veoma pažljivi. Vrlo često ne nudimo duševnu molitvu Bogu. Postoji sklonost ka svesnoj želji u našoj molitvi. Kad se molimo sa sklopljenim rukama često kažemo, „Bože, molim te, daj mi ovo, molim te uradi to.“ Prisutno je osećanje želje u našoj molitvi. Znači, kada nešto želimo, moramo da znamo da se ponašamo kao prosjaci. Sa jedne strane kažemo da smo Božiji sin, Božije dete, a sa druge strane prosimo kao siroče. Zbog toga se često dešava da na Zapadu ne nudimo duševnu molitvu Bogu sa osećanjem jedinstva. Ono što činimo je da prosimo od Boga. Ovaj čin molitve udaljava nas od našeg najdražeg, najslađeg Oca. Ali ako možemo da se molimo duševno, bezuslovno, bezrezervno, sigurno ćemo ostvariti Najviše, Apsoluta.

Kao što sam ranije rekao, od koncentracije, meditacije i kontemplacije dobijamo božansku snagu volje. Snaga volje čini nas sličnim princu, a molitva, kada nije duševna, čini da ličimo na prosjaka. Naravno, ako koristimo snagu volje na pogrešan način, ponašaćemo se kao pobesneli slon. U tom slučaju neće biti božanskog dinamizma u našoj snazi volje; biće sva agresija. Ali kada koristimo snagu volje pravilno, božanski, postupaćemo kao božanski princ. Božanski princ zna da je božansko, stvarna stvarnost unutar njega pod njegovom zapovešću. On takođe oseća da njegova unutrašnja božanstvenost žudi da se nađe s njim i da mu pritekne u pomoć. Pomoću svoje težnje pun entuzijazma ulazi duboko u sebe, a njegova unutarnja božanstvenost stalno pokušava da izadje na površinu. To je ono što se događa kad koristimo našu božansku snagu volje.

Snaga volje takođe ima sposobnost da učini da osećamo da nam je Bog već dao obilnu inspiraciju i težnju da ostvarimo Njega. On će doći i stajaće pred nama, pod uslovom da Ga prihvatimo na Njegov sopstveni način. Ali kada se molimo, skloni smo da tragamo za Bogom na naš sopstveni način, na način koji nama odgovara. Mi kažemo, „Bože, Ti si mi potreban, Ti si mi potreban. Rano ujutru moliću se Tebi. Molim te dođi i stani pred mene.“ Ali sa božanskom snagom volje nećemo to učiniti. Božanska snaga volje kaže, „Koristim svoju unutrašnju volju da iznesem moju božanstvenost na površinu. Ovde se moja uloga završava. Moja božanstvenost mora da dođe na njen sopstveni način, u njen sopstveni odabrani čas.“ Ovde ne prosimo. Ovde kažemo, „Ja nudim svoju sposobnost, svoju svetlost, neka se božansko u meni ispuni na njen sopstveni način.

Kada pristupimo Bogu Ocu, osećamo Njegovu Mudrost, Njegovu unutrašnju Svetlost, Njegovo Prostranstvo. Kada pristupamo Bogu Majci, osećamo beskrajnu Ljubav, beskrajnu Samilost, beskrajnu Brižnost. Nije reč o tome da Bog Otac nema Samilost. On je takođe ima. Ali Bog više izražava Ljubav, Samilost i Brižnost kroz ženski oblik nego kroz muški oblik. U muškom obliku On nudi Mudrost, Svetlost, Prostranstvo. Svaka od ovih božanskih osobina – Ljubav, Samilost, Brižnost, Prostranstvo, Svetlost i Mudrost – od vrhunske je važnosti u životu svake duše koja teži. Kad osećamo u najdubljim kutcima svog srca Božiju Ljubav, Brižnost i Samilost i Njegovu Mudrost, Svetlost i Prostranstvo, znamo da će današnji neispunjen čovek ubrzo postati sutrašnji ostvareni, ispunjen i ispoljen Bog.

Joga i duhovnost⁴

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci, želeo bih da održim kratak govor o duhovnosti. Ali pre nego što održim govor, uz dopuštenje vaše duše želim nešto da kažem.

Početkom godine imao sam želju ili možemo reći žudnju da budem na posvećenoj službi svim državama i održim govor u svakoj državi. Na ovaj način, moji učenici i ja otkrili smo da možemo biti na službi čovečanstvu koje teži. Večeras na Havajima održaću svoje četrdeset deveto predavanje. Sutra, moje završno predavanje biće na Aljasci, i onda će biti kraj putovanja. Ako živimo u fizičkoj svesti, reći ćemo da je ovo samo-nametnut zadatak. Ako živimo u duši, znamo da je to zadatak od Boga određen.

Došao sam ovde da budem na službi tragaocima za najvišom Istinom. Ovde ima mnogo tragalaca. Neki su početnici, drugi su prohodali, ostali su malo uznapredovali i trče duž duhovne staze. Duhovnost je ogromno polje. Možete da smatrate duhovnost kao telo. Unutar tela je srce. Joga je srce duhovnog tela.

Joga je sanskritska reč. Ona označava jedinstvo sa Bogom. Ovo jedinstvo je svesno jedinstvo. Svi smo ujedinjeni sa Bogom ali toga nismo svesni. Kada praktikujemo jogu, postajemo svesni našeg jedinstva sa Bogom.

Zašto praktikovati jogu? Postoje milioni i milijarde ljudi koji ne praktikuju jogu. Mi želimo da praktikujemo jogu da bismo bili zadovoljni. Ako smo iskreni prema sebi, znamo da imamo sve osim zadovoljstva. Neki tragaoci osećaju da sve u životu ima značenje samo kada Bog bude na prvom mestu. Oni osećaju da je Bog koren. Kada postanu jedno sa korenom, izvorom, onda sve ima značenje i sve je zadovoljstvo. Praktikovanje joge može nas dovesti do ovog cilja.

Kad uđemo u polje joge, izvire nekoliko značajnih pitanja. Da li je joga nešto normalno? Da li je joga nešto prirodno? Da li je joga nešto praktično? Da li je joga nešto dostižno? Joga se bavi Bogom. Šta može da bude prirodnije i normalnije od toga da se bavimo Bogom, samim našim stvoriteljem? Joga je nešto praktično. Joga je neizbežna, jer Bog neće dozvoliti nijednom ljudskom biću da zauvek ostane neostvareno.

Mi smo svi tragaoci. Neki od nas su kod podnožja drveta, neki od nas se penju, neki su već dostigli veliku visinu. Ali svi mi moramo da se uspnemo do Najvišeg, i odatle možemo da spustimo plod svetu u celini. Ako jedemo i ne ponudimo plod drugima, Bog neće biti zadovoljan. Neki tragaoci žele Boga samo za sebe, ali to nije najviši stav. Nakon što ostvarimo Boga, moramo učiniti još nešto. Moramo da otkrijemo Boga svetu u celini. Tada Bog želi da uradimo čak nešto značajnije. On želi da ispoljimo Njega. Bogoostvarenje , Bogo-otkrovenje i Bogo-ispoljavanje: to su tri cilja koja svaki tragalac na kraju mora dostići. Danas Bogoostvarenje, sutra Bogo-otkrovenje, prekosutra Bogoispoljavanje.

A sa druge strane, Bogoostvarenje nema kraja, Bogootkrovenje nema kraja, Bogoispoljavanje nema kraja. Mi težimo da ostvarimo najvišeg Apsoluta, ali Apsolut nikada ne može da bude vezan ni sa čim. Apsolutni Svevišnji stalno prevazilazi Svoju sopstvenu najvišu transcendentalnu Visinu. Kada odemo duboko u sebe, vidimo da On nije zadovoljan Svojom transcendentalnom Visinom. Jedino u samoprevazilaženju On dobija stvarno zadovoljstvo. U našem slučaju takođe, u samoprevazilaženju ćemo postići zadovoljstvo.

Joga je predmet, unutrašnji predmet. Ovaj predmet mora da se uči i voli. U ovom predmetu, unutrašnji plač je od najveće važnosti. Našim spoljašnjim plačem nastojimo da posedujemo zemaljske materijalne stvari. S našim unutrašnjim plačem nastojimo da transcendiramo zemaljsku vezujuću svest i uđemo u Nebesku slobodnu svest.

Joga je predmet koji se mora učiti. Kada učimo, postoji učenik i nastavnik. Ima mnogo iskrenih tragalaca koji nisu voljni da imaju učitelja. Kažu da je Bog u srcu, stoga nije potrebno da imaju učitelja. Učitelj kaže, „Istina, Bog je unutar tebe. On je unutar svega. Bog je takođe u knjigama koje možeš da čitaš u biblioteci. Zašto, onda, ideš na univerzitet i studiraš pod vodjstvom profesora? Studiraš uz pomoć profesora zato što osećaš da kada učiš sa njim brže ćeš naučiti i bićeš siguran da je ono što naučiš tačno, a ako učiš sam, bićeš sporiji i sumnja može da te napadne i učini da misliš da ne učiš pravu stvar.

I u duhovnom životu, učitelj je neophodan. Duhovni učitelj nije kao običan profesor koji daje ispite i pušta studenta da položi ili ga obori. Pre je kao privatni profesor. Duhovni učitelj ubrzava naše putovanje i uvećava našu žeđ za Istinom, Svetlošću i Blaženstvom. U duhovnom životu, učitelj i učenik imaju odnos zasnovan na uzajamnoj veri i poverenju. Učenik oseća da učitelj ima sposobnost da ga prosvetli. Učitelj oseća da je učenik iskren i da ima težnju.

Nijedno ljudsko biće ne može da bude stvarni Učitelj. Stvarni Učitelj, stvarni duhovni učitelj, stvarni Guru uopšte nije ljudsko biće. Stvarni Guru je Apsolutni Svevišnji. Ljudsko biće koje je duhovni učitelj je poput starijeg člana porodice. Otac je naučio najstarijeg sina nekoliko stvari u vezi sa unutrašnjom visinom i unutrašnjom moći. Otac je rekao najstarijem sinu, „Ja sam te naučio. Sad je tvoja dužnost da budeš na službi Meni, da pomogneš mlađoj braći da dođu k Meni tako da sa njima takođe mogu da delim Moju beskrajnu Mudrost i Svetlost.“ Najstariji sin sluša naloge Oca i vodi mladju braću kojima je određeno da ga slušaju do zajedničkog Oca, stvarnog Gurua, koji je Sam Bog.

Postoje iskreni učitelji i lažni učitelji, kao što postoji pravi novac i lažni novac. Kako možemo prepoznati lažnog učitelja? Ako učitelj kaže da će podariti Bogoostvarenje ili duhovno iskustvo za tren oka, onda budite sigurni da je lažni učitelj. Učitelj koji kaže da će vam dati Bogoostvarenje ako mu date veliki iznos novca jeste lažan učitelj.

Tvorac i tvorevina. Mi volimo tvorevinu ali ne Tvorca. Ali unutar tvorevine je Tvorac. Opet, ako se plašimo tvorevine i trčimo ka Tvorcu, to je takođe greška. Ako osećamo da tvorevina nema ništa da ponudi, pravimo grešku. Prava joga nikada neće tražiti od nas da se odreknemo sveta. Moramo da prihvatimo, preobrazimo i obogotvorimo svet i donesemo savršeno Savršenstvo na ovu Zemlju.

Ovaj svet ima sve samo ne mir uma. Mir uma dobijamo kada osećamo da svet može da nastavi dalje bez nas, ali da mi ne možemo da nastavimo bez sveta. Moramo da znamo da nismo nezamenljivi; jedino je Bog nezamenljiv. Kada dođemo do te spoznaje, jedino tada možemo imati mir uma. Kad imamo mir uma, volimo čovečanstvo, širimo se i širimo naša krila. Kada volimo čovečanstvo, zadovoljni smo zato što smo zadovoljili Boga.

Dragi tragaoci, hajde da spustimo Najviše i da postanemo Najviše. Ono što smo videli je Božija Svetlost; ono što smo osetili je Božija Ljubav. Sad, rastimo u Boga-Blaženstvo.

Ubeđenje i vera⁵

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, uz dopuštenje vaše duše, želim da kažem par reči pre nego što održim predavanje. Početkom ove godine moja žarka želja i želja mojih učenika je bila da posvećeno, duševno služimo tragaocima širom zemlje. U svakoj državi odlučili smo da održimo predavanje i ponudimo naše posvećeno služenje. Danas se završava ova serija. Danas ću ponuditi svoje poslednje predavanje.

Veoma sam zahvalan gospodinu i gospođi Edison, koji su bili izuzetno ljubazni i gostoljubivi prema meni. Njihov sin, Džon Edison, je jedan moj posvećeni, energičan i dinamičan učenik. Ovde su njegovi roditelji ponudili sličnu vrstu služenja Svevišnjem u meni i zbog toga, gospodinu i gospođi Edison nudim najdublju zahvalnost mog srca. Takođe nudim naklonost svim onim učenicima koji su večeras ovde prisutni.

Želim da održim predavanje o ubeđenju i veri sa duhovne tačke gledišta. Ubeđenje i vera: oni su od najveće važnosti u našem duhovnom životu. Oni igraju značajnu ulogu u našem svakodnevnom životu takođe.

Ubeđenje je obično u umu, a vera je u srcu. Ubeđenje, nažalost, ima sumnju kao najbližeg suseda. Šta je sumnja? Sumnja nije ništa drugo nego otrov. U duhovnom životu, kad sumnja uđe u naš um, ne možemo da načinimo napredak. Čak i u običnom životu kada sumnjamo u nekoga, ništa ni na koji način ne dobijamo od naše sumnje. Danas sumnjamo u nekoga, sutra nastojimo da imamo veru u tu osobu, a prekosutra sumnjamo u sopstvenu sposobnost da procenjujemo. Kada sumnjamo u nekoga, možda nećemo odmah izgubiti veru. Ali kada sumnjamo u sebe, to označava kraj našeg unutrašnjeg napretka. Sumnja je opasan put koji vodi ka uništenju.

Vera ima ubeđenje kao svog prvog suseda. Možemo biti veoma srećni i veoma veseli kada vera boravi u našem srcu. Šta je ubeđenje? Ubeđenje je preteča Bogootkrovenja i Samootkrovenja. Samootkrovenje i Bogootkrovenje su jedno isto. Kada otkrijemo sebe, spoznajemo da je Bogoostvarenje uvek bilo naše pravo po rođenju, ali smo zaboravili da koristimo to pravo.

Ubeđenje ne pravi razliku. Vrlo često mentalno uverenje prihvata i dobro i loše, božansko i nebožansko, prolazno i večno, konačno i beskonačno, smrtno i besmrtno. Ali moramo da budemo veoma pažljivi kada se bavimo nečim konačnim i prolaznim, nečim nebožanskim i neprijateljskim, jer možemo biti potpuno uništeni kada se igramo sa nebožanskim silama koje su unutar nas ili izvan nas.

Vera je veoma obazriva. Ona uvek pravi razliku. Prihvata samo stvarno, božansko, večno, beskonačno, besmrtno. Ako prihvatamo stvarno u nama a ne nestvarno, onda rastemo u transcendentalnu Stvarnost. Ako prihvatamo Beskonačnost i Besmrtnost, onda ćemo prirodno vremenom, u toku naše evolucije, izrasti u Beskonačnost i Besmrtnost. Ako prihvatamo božansko u nama, onda ćemo konačno izrasti u božansko.

Ljudsko ubeđenje ima dva dobra prijatelja: imaginaciju i inspiraciju. Vrlo često rečeno nam je da je imaginacija puka mentalna fantazija, ali to je potpuno apsurdno. Imaginacija je preteča ostvarenja. Ako ne postoji imaginacija, ne može postojati kreacija. Sva velika otkrića nauke bila su zasnovana na unutrašnjoj prosvetljenoj imaginaciji. Ono što danas nazivamo imaginacijom, sutra će postati ostvarenje. Inspiracija je uvek značajna, i u običnom životu i duhovnom životu. Kad smo inspirisani, ulazimo u polje kreativnosti. Ako je naš cilj daleki vapaj, na osnovu naše inspiracije možemo preći polovinu rastojanja gotovo odmah.

Ubeđenje ima racionalne vrednosti. Vera ima konstruktivne i kreativne vrednosti. Kada negujemo našu unutrašnju veru vidimo da Unutrašnji Pilot ima iskustvo Svoje sopstvene Visine Tišine u i kroz Svoj zemaljski zvuk. Ono što je On bio u tišini ispoljava se u zvuku kao sila obogotvorenja i obesmrćenja na zemlji. Svevišnji Umetnik je Unutrašnji Pilot. Kad imamo konstruktivne i kreativne vrednosti, život sam po sebi postaje vrhunska umetnost.

Ubeđenje, u ljudskom umu, prilično često mora da uverava sebe. Takođe, usuđuje se da uverava druge, čak i ako vrlo često njemu samom nedostaje ubeđenje. Ubeđenje može biti srušeno udarima života, ali može biti osnaženo kad prilika stalno kuca na vrata našeg uma. Ali vera je uvek ubeđenje samo po sebi. U veri se pomalja čovekovo neodvojivo jedinstvo sa univerzalnom Svešću, sa transcendentalnom Visinom.

Vera stalno daje i postaje. Vera je samodavanje i vera je Bogo-postajanje. Vera ima unutrašnju, nesavladivu snagu da prevaziđe svoju sopstvenu visinu svetlosti i blaženstva i uđe u okean beskrajne Svetlosti i Blaženstva. Ubeđenje je samo sićušna kap u okeanu Svesti, dok je vera sam okean.

S duhovne tačke gledišta, na unutrašnjem ili psihičkom planu, uverenje i vera imaju dve različite uloge. Uverenje nastoji da nas oslobodi zemaljskog vezujućeg vremena. Vreme nas vezuje; stoga, valjamo se u mreži neznanja i svesno ili nesvesno negujemo naše postojanje tamo. Ali kad se nazire uverenje i izlazi na površinu pokušavamo da odemo daleko izvan sfera zemaljskog vezujućeg vremena. Tada, kada vera počne da igra svoju ulogu, vidimo da Nebesko slobodno vreme, večno Vreme, postaje naš prijatelj i hrabri i inspiriše nas da živimo u večitoj Stvarnosti univerzalne Istine i transcendentalnog Blaženstva.

Ubeđenje ima; vera jeste. Ubeđenje ima Boga-viziju, Boga kosmičku Viziju. Vera je Bog-stvarnost, Bog transcendentalna Stvarnost. Ubeđenje i vera su kao dve strane jednog istog novčića. Oni su kao komplementarne duše. Ubeđenje dovodi do najviše oblasti svesti. Vera nas spušta sa najviše transcendentalne Svesti tako da možemo da delimo Mir, Svetlost i Blaženstvo svetu kao celini.

Da bismo negovali ubeđenje i veru u sebe, potrebna su nam dva prisna i stalna prijatelja. Ovi prijatelji su molitva i meditacija. Molitva nam pomaže da ostvarimo najvišu Visinu. U molitvi idemo visoko, više, najviše i vidimo Lice Boga. Plačemo a On sluša naš intenzivan plač, naš najdublji plač. Kad meditiramo, Svevišnji Gospod, naš Večni Voljeni, silazi i zapoveda nam šta da radimo, kako da preobrazimo našu prirodu, kako da obesmrtimo naš život i kako da dobijemo zadovoljstvo iz naših svakodnevnih, raznovrsnih aktivnosti. Ako slušamo Božije zapovesti, osećamo da naš život na zemlji nije niz nestvarnosti, već da najviša Stvarnost deluje u i kroz nas. Osećamo da smo odabrani instrumenti Boga. On koristi nas na Svoj jedinstven, uzvišeni način. Mi svesno uzimamo učešće u Njegovom kosmičkom Putovanju. Njega da otelotvorimo, Njega da otkrijemo Njega da ispoljimo, dolazimo na zemlju opet i opet. Ova spoznaja sviće u našim posvećenim glavama i predanim srcima kada dajemo pravu vrednost našem večno-uspinjućem uverenju i našoj večno-silazećoj i sve-prosvetljujućoj veri.

Deo II — Pitanja i odgovori:

184-189. Norden Stejt Koledž,Južna Dakota

Pitanje: Šri Činmoj, šta smatrate najvećom preprekom na duhovnoj stazi?

Šri Činmoj: Najveća prepreka na duhovnoj stazi je sumnja, sumnja u sebe. Ne postoji prepreka tako opasna kao sumnja. Ako sumnjaš u Boga, to je jedno. Tu nema štete u smislu da Bog neće izgubiti ništa od Svojih beskrajnih sposobnosti zbog tvoje sumnje. Ali ako počneš da sumnjaš u sebe, onda si potpuno izgubljen. Sve tvoje unutrašnje sposobnosti biće izgubljene u bujici tvoje sumnje u samog sebe.

Ne treba da sumnjaš u Boga i ne treba da sumnjaš u sebe. Ali ako moraš da sumnjaš u nekog od njih, onda je najbolje da sumnjaš u Boga. U svakom trenutku ti upotrebljavaš reči ’ja’ i ’moje’. Premda tvrdiš da sumnjaš u sebe, u isto vreme kažeš, „ Ja jedem, ja dišem, moj prijatelj, moja kuća.“ Eto dokaza za tvoje sopstveno postojanje. Božije postojanje ne vidiš i ne možeš da dokažeš upravo sada. Ali tvoje sopstveno postojanje možeš da dokažeš zato imaš to iskustvo. Ako koristiš termine ’ja’, ’moje’ i ’moj’ a onda kažeš da ne postojiš, ljudi će ti se smejati. Bićeš uhvaćen; nećeš moći da sumnjaš u tvoje iskustvo. Ali u Božije iskustvo možeš da sumnjaš ako želiš, zato što On ne stoji pred tobom; ti ne vidiš Njega ili svesno ne osećaš Njega. Ponekad možeš da posumnjaš u Njega.

Sad, možda imaš apsolutnu veru u Božije postojanje, ali možeš da sumnjaš u Božiju Samilost. Možda ćeš reći, „Da li je Bog tako samilostan? Toliko mnogo stvari u životu sam uradio pogrešno. Da li će mi On dati Svoju Svetlost Znanja? Zašto On treba da mi pokaže Svoju bezuslovnu Samilost?“ Ovo je druga vrsta sumnje. Upravo sada ne sumnjaš u Božije postojanje ili tvoje sopstveno postojanje, ali sumnjaš u Božiju Samilost i Božiju Brižnost za tebe. Nekada davno bio si duša u svetu duše. Ko je doveo tvoju dušu na ovaj svet? Bog je taj ko je to učinio. Pre nego što si bio svesno svestan duhovnosti, božanstvenosti i stvarnosti, Bog ti je dao život. Bog ti je dao poruku božanskog. Već možeš da vidiš koliko mnogo ti je Bog dao onoga što nikada nisi svesno tražio. Sve ti je to došlo kroz tvoju dušu. A ko je stvorio tvoju dušu? Bog. Ko ti je ponudio? Bog. Ko će te ispuniti kroz tvoju dušu? Opet, to je Bog. Stoga lako možeš prestati da sumnjaš u Božiju Brižnost.

Zatim, možeš osećati da s tvojom ličnom sposobnošću ne možeš da ostvariš Boga. Ovo je još jedna vrsta sumnje. Ali ako je neko drugi ostvario Boga, zašto ti ne bi mogao isto da učiniš? Bog, isti Bog koji postoji u njemu, takođe postoji u tebi, samo što ti ne težiš dovoljno da bi video Njega. Sve duše su došle od Boga, a ne odnekud drugde. Stoga ako je jedna osoba ostvarila Boga kroz težnju duše, bilo ko može to da uradi. Ti takođe možeš da ostvariš Boga. Tvoja sumnja nema osnovu. Moraš da osećaš jedino da tvoja težnja još nije tako intenzivna kao što je bila težnja neke druge osobe. Konačno moraš da osećaš da Bog nikada ne može da bude ispunjen dok ti ne ostvariš Njega. Božijem postojanju je potrebno ispunjenje u tebi i kroz tebe. On nikada neće biti potpuno ispunjen sve dok ti ostaneš neostvaren. Ako je tvoj prijatelj ostvario Boga ali ti još ostaneš neostvaren, onda budi siguran da Bog ostaje neispunjen. On će biti ispunjen jedino onog dana kad sva ljudska bića ostvare Njega.

Božiji posao je da ispuni Sebe i da ispolji Sebe na zemlji. Ako svesno težiš, onda Njemu postaje lakše da ispuni i ispolji Sebe. Možeš biti siguran da je Bogu potrebna tvoja svesna saradnja za Njegovo ispunjenje. Ako Mu ponudiš tvoju iskrenost i težnju, i načiniš jedan korak ka Njemu, On će načiniti devedeset-devet koraka ka tebi. Ti daješ ono što možeš, a Bog će ti dati ne samo ono što On ima nego takođe ono što On jeste. Ono što On ima je beskrajna Brižnost a ono što On jeste beskrajna je Svetlost.

Zato je najgora prepreka u duhovnom životu sumnja. Ako možeš da savladaš svu sumnju, bićeš mnogo bliže Bogoostvarenju. Ima mnogo drugih prepreka, svakako, ali te prepreke nisu tako opasne kao sumnja. Sumnja je spori otrov. Ako svakog dana negujemo sumnju, taj spori otrov će nas postepeno usmrtiti. Moramo da uklonimo sumnju iz našeg unutrašnjeg života i iz našeg celog postojanja.

Pitanje: Postoji toliko mnogo duhovnih staza i mnogo duhovnih učitelja. Kako neko shvati koji je pravi?

Šri Činmoj: To je stvar unutrašnjeg osećaja i unutrašnje naklonosti neke osobe. U našem spoljnom životu ima mnogo škola, ali pojedinac ide samo u jednu školu. Ovde u Minesoti i susednim državama ima na stotine univerziteta. Ali neki ljudi koji ovde žive odlaze u Njujork da studiraju, i obrnuto. Zašto neko više voli njujorški univerzitet od Minesota univerziteta? Iz nekog razloga više mu se sviđa. Postoje različite škole i različiti profesori, ali nekom pojedincu sigurno će se svideti jedan određeni univerzitet više nego neki drugi. Čitao je o tom univerzitetu, ili ima unutrašnji osećaj da je bolji. Izbor je na njemu.

U unutrašnjem životu postoji lak način, uverljivi način, da saznaš ko je tvoj Učitelj. Samo uzmi parče papira i napiši imena duhovnih Učitelja koje si video ili o kojima si čitao ili samo čuo. Možda su ovde u Americi ili negde drugde. Dok pišeš ime nekog Učitelja, sedam puta naglas ponovi njegovo ime najduševnije, stavljajući desni dlan na svoje srce. Pokušaj da osetiš vibraciju koju dobijaš od njega. Sada ti sam postaješ učitelj. Ako ne osećaš vibraciju, daj mu nulu. Ponovi ovaj postupak, dajući ocenu za svakog Učitelja. Ako dobiješ neku vibraciju, daj mu ocenu koju osećaš da zaslužuje.

Ti si sudija. Ti si taj koji će nekome ponuditi svoj život, a ti ne možeš da budeš budala. Kada ćeš nekome da posvetiš ceo svoj život, ne želiš da postaneš učenik tog Učitelja samo zato što ga je neka osoba koju poznaješ prihvatila kao svog Učitelja, ili samo zato što on ima hiljade učenika. Sa druge strane, ako Učitelj ima samo nekoliko učenika, ne treba da ideš kod njega ni samo iz tog razloga. Sve je to Božija igra. Bog je dao nekim Učiteljima hiljade i hiljade učenika, a drugima On je dao vrlo malo. Bog kaže jednom Učitelju da mora da bude veoma selektivan, i Bog kaže nekom drugom Učitelju da prihvati bilo koga ko dođe k njemu.

Bog ti je dao priliku da načiniš izbor. Nastavi da zapisuješ imena Učitelja i ponavljaj naglas njihova imena. Ako dobiješ intenzivnu vibraciju i stvarno unutrašnje ushićenje, osećanje ekstaze od jednog imena, onda daj tom Učitelju 80 ili 90 ili čak više. Ali ako dobiješ samo dobru vibraciju a ne unutrašnje ushićenje, onda mu daj 40 ili 50. Ako niko od Učitelja koje znaš nije namenjen da bude tvoj Učitelj, nećeš dobiti to unutrašnje ushićenje ni od jednog od njih. Možda još ne znaš ime tvog Učitelja. Ali u Indiji kažemo, „Kad je učenik spreman, Učitelj će sigurno doći.“ Ako si stvarno spreman za Učitelja, onda želim da kažem da je tvoj Učitelj dostupan. On može da bude u najdaljem kraju planete, u Indiji ili negde drugde. Ali sigurno ćeš ga pronaći.

Ako prihvatiš nekog Učitelja, njegova staza postaje tvoja. Ne možeš da budeš na dva broda u isto vreme. Ako držiš jednu nogu na jednom brodu a drugu nogu na drugom brodu, polomićeš noge. Svaki Učitelj je u pravu na svoj sopstveni način. Svaki kormilar će te odvesti do suđenog Cilja. Moraš znati da je Cilj isti, ali putevi možda nisu i ne mogu biti iste dužine. Mnogi putevi vode u Rim, ali videćeš da će te jedan put odvesti tamo pre nego ostali. U duhovnom životu, taj put, ta staza, je staza Ljubavi. Put znanja, mudrosti i intelekta će te dovesti do tvog Cilja, bez sumnje, ali to će biti dug, spor proces.

Sad molim te izvini . Odgovorio sam na tvoje pitanje i prešao na druge detalje. Da se vratim tvom pitanju, želim da kažem da će ti samo ime tvog duhovnog Učitelja odmah dati beskrajnu radost. Imam prilično mnogo učenika koji su samo čuli moje ime preko telefona ili negde drugde a zatim su došli kod mene. Bog zna šta su njihove potrebe i šalje ih kod pravog Učitelja ako su iskreni u svom unutrašnjem plaču. Ime osobe koja će biti tvoj Učitelj daće ti božansku vibraciju, unutrašnje ushićenje, zato što ćeš imati snažan unutrašnji afinitet prema njemu. Možda nisi pročitao nijednu knjigu od njega, možda ne znaš gotovo ništa o njegovom spoljašnjem ili unutrašnjem životu, ali njegovo ime će kao mantra delovati na tebe, jer pre ili kasnije on će biti tvoj unutrašnji Pilot. Tvoj unutrašnji vapaj već je stigao do srca tvoga Učitelja. U spoljašnjem životu, onog trenutka kada dođe do tebe njegovo ime, osetićeš čarobno unutrašnje ushićenje i srce će ti biti ganuto.

Pitanje: Da li biste rekli nešto o osećanju tela na duhovni način? Da li je osećanje neke vrste električne sile ili talasa duhovno iskustvo?

Šri Činmoj: Naravno. Električni šok ili uzbuđenje je neka vrsta duhovnog iskustva. Spustio si nešto dinamičke svetlosti u svoj sistem, i ta dinamička svetlost deluje unutar tebe. Ali to nije jedan oblik meditacije; to je rezultat ili posledica meditacije.

Pitanje: Možemo li da uzmemo čula kao predmet meditacije?

Šri Činmoj: Svakako, možemo da uzmemo čula kao jedan predmet meditacije. Ako želiš da se koncentrišeš na jedno oko, možeš lako to da učiniš. Ali umesto da se koncentrišeš na ove fizičke oči, ako možeš da se koncentrišeš na tvoje treće oko, izmedju i malo iznad obrva, prirodno ćeš jednog dana biti u stanju da otvoriš svoje treće oko. Ovo će ti dati sposobnost da vidiš prošlost, sadašnjost i budućnost. Štaviše, kad se otvori treće oko, milenijumske greške, nedostaci, nesavršenosti i ograničenja, mogu biti ispravljeni i sve slabosti u tvom životu mogu da se otklone. Ako se pravilno koncentrišeš na treće oko, imaćeš ovaj rezultat.

Ako želiš da meditiraš samo na fizička čula, slobodno to možeš da učiniš, ali moraš da znaš da ćeš, ukoliko se koncentrišeš ili meditiraš na nešto značajnije, sigurno dobiti bolje rezultate. Ako meditiraš na olovku ili šargarepu ili krastavac, Bog je i tu takođe. Ali ukoliko meditiraš na Sunce rano ujutru, ili ako meditiraš na ogromno nebo, primićeš nešto od njihove moći i prostranstva. Ako meditiraš na sliku tvog duhovnog Učitelja, odmah osećaš njegovo jedinstvo sa Bogom, njegovu božansku svest i njegovo oslobođenje, čemu stremiš.

Moraš da znaš šta je vredno tvoje meditacije i koncentracije. Ako se koncentrišeš na jedan prst, dobićeš ograničenu količinu snage volje. Ako se koncentrišeš na cvet, dobićeš obilnu čistotu, a ta čistota je najpotrebnija u duhovnom životu. Ali ako se koncentrišeš na nešto najviše duhovno, onda ćeš zadobiti više zadovoljstva, više postignuća i više ispunjenja. Ako želiš da meditiraš na čula, svakako to možeš da učiniš, ali to ti neće baš mnogo pomoći u tvom duhovnom životu. Ima drugih stvari na šta da meditiraš koje će ti pružiti više zadovoljavajuću i trajnu istinu.

Pitanje: Da li je neophodno slediti život odricanja?

Šri Činmoj: Odricanje je složen termin. Moramo da znamo čega planiramo da se odreknemo. Ako mislimo da ćemo se odreći naše nesavršenosti, ograničenja i neznanja, onda ću reći, da, moramo da sledimo život odricanja. Moramo da se odričemo stvari koje nas vezuju. Ali ako mislimo da ćemo se odreći sveta i povući se u pećinu nastojeći da ostvarimo Boga, onda ću reći, ne, ta vrsta odricanja nam nije potrebna. Veoma bezbrižan život koji vodimo neće nam dati Bogoostvarenje. Moramo se odreći nesavršenosti, mraka i ograničenja. Ali ako kažemo da moramo da se odreknemo svoje porodice, svojih poslova i svih naših odgovornosti, onda pravimo strašnu grešku. Bog je i u našim najmilijima, takođe.

Možemo da mislimo, „Moleći se Bogu koji je unutar mojih voljenih, kako ću ostvariti Boga koji je sveprožimajući?“ Zato danas možemo da se odreknemo roditelja i članova naše porodice, a sutra možemo da uđemo u himalajske pećine. Ali tamo ćemo morati da pokušamo da se odreknemo našeg glupog uma. Napustili smo dom, roditelje i decu, posao, svet, ali naš um još uvek misli na njih: „Šta jedu? Da li misle na mene? Bio sam tako nemilosrdan što sam ih napustio, pitam se da li pate.“ Fizički lako možemo da se udaljimo od tih stvari, ali mentalno i emocionalno smo i dalje vezani. Blisko smo vezani za njih kao uvek. Kada se odričemo u duhovnom životu, odričemo se našeg neznanja. Ali onda dođe vreme kada uvidimo da se u stvari ne odričemo čak ni neznanja, mi ga preobražavamo. Trenutno smo vezani neznanjem; žrtve smo neznanja. Neznanje nas udara kao fudbalska lopta, a ponekad, dok nas udara, mi svesno gajimo neznanje. Ali na kraju ćemo uhvatiti neznanje. Doći će dan kada će znanje osvanuti u nama i osetićemo da je neznanje kao lopov koji krade od nas svo naše unutrašnje blago. Onda ćemo pokušati da uhvatimo neznanje i da mu pripretimo. I ubrzo ćemo osetiti da neznanje više neće želeti da načini nikakav nestašluk ako budemo mogli da ga obaspemo svetlošću pre nego što mu pripretimo. Tada naša fizička svest, naša zemaljska vezujuća svest, neće načiniti još grešaka.

Da se vratim tvom pitanju, moramo znati čega se odričemo. Ako želimo da se odreknemo neznanja, to je apsolutno potrebno. Ali ne moramo da se odreknemo naših najbližih i uđemo u himalajsku pećinu da bismo ostvarili Boga. To je apsurdno. Opet, kada bude stvarno odricanje, moramo osećati da se mi ne odričemo, mi samo preobražavamo. Preobražavamo noć u dan, nečistotu u čistotu, neznanje u mudrost, smrt u Besmrtnost. Ne odričemo se; upravo preobražavamo sve kroz naše svesno, nerazdvojivo jedinstvo sa Božijom Svetlošću.

Pitanje: Da li biste mi rekli šta je patnja i šta ona znači?

Šri Činmoj: Patnja je iskustvo koje Bog ima u nama i kroz nas. Ona je posledica naše ograničene svesti. Kada neograničena svest deluje, vidimo posledicu u obliku radosti i blaženstva. Božija neograničena Svest je sve-prožimajuća. Ali mi smo trenutno u konačnom. Kada postignemo nešto u konačnom nismo zadovoljni., Kada nešto postignemo u Beskonačnom mi smo zadovoljni. Kada neko ima pet dolara, on želi da napravi deset dolara. Njegovih pet dolara ga ne zadovoljava; on pati, ograničen je. On vidi da njegov prijatelj ima deset dolara, a da on ima samo pet. On pati iznutra jer želi da ima deset dolara. Kad stekne deset dolara, vidi da neko drugi ima dvadeset dolara. On opet pati iznutra i ima nemir jer razmišlja o tome kako da stekne dvadeset dolara.

U konačnom će uvek postojati patnja jer mi nastojimo da se takmičimo, da grabimo, da posedujemo. Ali u Beskonačnom nema patnje zato što ulazimo u univerzalnu Svest. Tamo su naša volja i univerzalna Volja isto. Naša sopstvena volja postaje potpuno i neodvojivo jedno sa onim što univerzalna Volja traži od Zemlje, i nema patnje. Ali mi trenutno pokušavamo da zadovoljimo svet našom ograničenom svešću, a svet takođe želi da zadovolji nas svojom ograničenom svešću. Ograničavamo druge i mi smo ograničeni. Naše glavno iskustvo na ovom svetu je iskustvo ograničenja, i zbog toga patimo.

Sa najviše tačke gledišta, Bog otelotvoruje i ograničenu i neograničenu svest. On je najsitniji insekt i u isto vreme On je bezgraničan kosmos. On je manji od najmanjeg i veći od najvećeg. Anor aniyan mahato mahiyan … On je dalji od najdaljeg i bliži od najbližeg. On je bliži od najbližeg za koga? Za tragaoca. On je dalji od najdaljeg za koga? Za onoga koji ne traga. Za one koji se valjaju u zadovoljstvima neznanja, Bog je dalji od najdaljeg. Prirodno, te osobe pate. Ali Bog je bliži od najbližeg za tragaoce. Kada se tragalac moli Bogu i meditira na Boga, on oseća da je Božije najdraže dete. Kada se moli Bogu, oseća da je tu Sveznajući Bog, i sluša ga. Kada meditira na Boga, oseća da mu Bog priča a on sluša Boga. Ako sluša Boga i Bog sluša njega, ne može postojati patnja. Ova istina je ono što tragalac uči iz svog duhovnog života. Ali ako neko ne teži, mora da ostane sve vreme u ograničenoj svesti. Prirodno, u ograničenoj svesti, ima mnogo patnje.

Pitanje: Da li biste govorili o muzici, Bogu i meditaciji?

Šri Činmoj: Napisao sam knjigu pod nazivom Bog Vrhunski Muzičar koju bih želeo da Vam pošaljem da možete da je čitate. U toj knjizi sam iscrpno govorio o mom pogledu na Boga i muziku. Bog i muzika su nerazdvojivi. Ako kažete da svaki muzičar nije Bog, mogu da se složim sa vama, ali ako kažete da duševna muzika nije Bog, onda se nikako neću složiti. Možda ćete reći da svaki pojedinac nije Bog zato što vidiš mnogo nesavršenosti i nebožanskih stvari u njegovom životu. Teško tivam je da ga nazivate Bogom, ili da osećate da je on Bog. Ali ako kažete da njegova tvorevina – duševna muzika – ne predstavlja Boga, onda se nikako ne slažem s Vama.

Zemaljskog tvorca pogrešno shvatamo zbog njegovih nedostataka. Ali on spušta svoju tvorevinu sa drugog sveta, naročito ako je on muzičar. On spušta stvarnost iz višeg sveta kroz svoju intenzivnu težnju, i pola sata ili jedan sat on ostaje visoko, veoma visoko. Muzika koju stvara ili svira tada dolazi iz te visoke sfere. Ali nakon pola sata ili jednog sata ponovo može da uđe u svoju običnu svest. Zbog toga ljudi cene muzičara dok slušaju njegovu muziku a zatim ga preziru zbog njegovih ljudskih nedostataka. Sve što je spustio iz veoma visokih svetova da prosvetli i ispuni zemaljsku svest nesumnjivo je predstavnik i stvarnost životnog daha Boga koji se spušta iz viših svetova. Zbog toga kažem da je muzika Bog, čak i ako muzičar možda nije uvek nalik Bogu.

Deo III — Pitanja i odgovori:

191-196.Univerzitet Minesota, Mineapolis, Minesota, 26 Octobar 1974.

Pitanje: U Bibliji se nalazi jedan deo koji se bavi Mojsijevim otkrovenjem od Boga. Možeš li nam reći nešto o Mojsiju?

Šri Činmoj: Mogu da odgovorim na to pitanje, ali ti to uopšte neće pomoći u duhovnom životu. Ako mi postavljaš pitanja o tvojoj sopstvenoj težnji ili o tvojim sopstvenim unutrašnjim iskustvima onda ćeš imati najbrži napredak. Ako kažem nešto o Mojsiju, o njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa Bogom, to će biti samo mentalna informacija da nahrani tvoju radoznalost. Ali neće uvećati tvoju težnju. Molim te da mi postaviš neko drugo pitanje koje će ti stvarno biti od pomoći.

Pitanje: Kako osoba prevazilazi sumnju u sebe?

Šri Činmoj: Moramo se baviti sumnjom vrlo ozbiljno. Čim se sumnja pojavi moramo osetiti da je to neko ko stoji pred nama s nožem, spreman da nas ubode. Mi ponekad negujemo sumnju kad je imamo, dok istovremeno želimo da ta sumnja bude savladana. Ali nikada nećemo biti u stanju da je pobedimo pukim priželjkivanjem. Ako se poistovećujemo s umom, nećemo imati moć da pobedimo svu sumnju zato što um sam po sebi nesvesno ili svesno gaji sumnju. Ali duša ima više moći od uma. Treba da pokušamo da se spasemo svetlošću duše. Svakog dana pre nego što sumnja dobije priliku da uđe u naš um, trebalo bi da osećamo svetlost duše u nama. Svaki put kad se sumnja pojavi, treba da osetimo da nas duša ne samo štiti, već nam daje novi život, život težnje, život ostvarenja, koji je ono što stvarno želimo.

Možemo pobediti sumnju upravo meditirajući na dušu ili misleći stalno na dušu. Duša je beskrajno moćnija od naše mentalne sumnje. Mi možemo i treba da zauzmemo pozitivnu stranu. Potičemo od duše, unutar nas je duša, mi smo duša, mi smo za dušu. Uvek možemo nastojati da poistovećujemo naše fizičko biće, našu fizičku svest, sa dušom koja je sva svetlost i blaženstvo. Kad osećamo da u svakom trenutku rastemo u svetlost duše i blaženstvo, onda sumnja lako može biti preobražena u božansko pouzdanje. Tad ćemo reći, „ja sam Božiji sin. Ako ja to ne mogu da uradim, ko može da uradi? Ja mogu i ja ću ostvariti Boga. Ja mogu i moram da ispoljim Boga.“ Možemo negovati tu vrstu božanske svesnosti – da jedinstvo sa Bogom svako od nas može da zasnuje i zasnovaće. Onda će nas sumnja sigurno napustiti.

Pitanje: Kako mogu učiniti svoj unutrašnji plač iskrenijim?

Šri Činmoj: Možeš učiniti unutrašnji plač iskrenijim osećajući u svakom trenutku da si bespomoćan, apsolutno bespomoćan i beznadežan bez Boga. Sa Bogom, sa Božijom Ljubavlju, Brižnošću i Vođstvom, postaješ svemoćan, ali bez Boga ti si nemoćan. Kada osetiš tu vrstu osećanja bespomoćnosti, onda će tvoj unutrašnji plač izaći na površinu spontano. Kada osetiš da si bespomoćan bez Boga, tvoj unutrašnji plač izlazi na površinu s krajnjom iskrenošću. Zašto plačeš? Plačeš zato što osećaš da nemaš nešto što ti je očajnički potrebno. Plačeš za tvojim svesnim jedinstvom sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. Ova tri božanska blagoslova su tvoji sopstveni, samo što moraš ponovo da ih otkriješ. Oni su tvoje sopstveno unutrašnje blago koje si izgubio ili zaturio. Ali imaš svo pravo da tragaš za njima i da vapiš za njima Svevišnjem. Da bi imao taj unutrašnji plač, uvek se trudi da osećaš da si apsolutno bespomoćan. Kad se osećaš bespomoćnim, automatski tvoja težnja raste. Kad se osećaš bespomoćnim, osetićeš da je prava stvar da se moliš i da meditiraš. Nećeš nastojati da učiniš sebe jadnim i bespomoćnim da bi mogao da imaš dobru meditaciju, nego kada ponos, ljubomora, letargija ili nedostatak težnje dođu, plači iznutra da povratiš tvoje vlastito unutrašnje blago. Imaš puno pravo da plačeš za svojim sopstvenim izgubljenim blagom.

Pitanje: Ponekad tokom meditacije nešto mi ukaže na neku nesavršenost u mojoj ljudskoj prirodi. Neki događaj koji se dogodio oslikava tu nesavršenost i to imam u umu tokom meditacije. Ne znam šta onda da radim s njom. Da li treba da je zadržim i uništim, ili da ostavim sa strane i pokušam da se koncentrišem na nešto božansko?

Šri Činmoj: Kada tvoj um iznese na površinu neku nesavršenost u tvojoj prirodi, u tvom spoljašnjem životu, odmah pokušaj da ubaciš tu nesavršenost u unuverzalnu Svest. Nemoj pokušavati da se boriš protiv nje, ne pokušavaj da koristiš snagu volje i uništiš je. Samo je ubaci u beskrajni okean svesti odakle nećeš moći da je vratiš. Ali ne pokušavaj da se boriš sa njom tokom meditacije. Ne možeš pravilno da radiš dve stvari istovremeno. Ako moraš da se boriš protiv nečega tokom meditacije, nećeš moći u isto vreme da održiš najvišu meditaciju. Samo se isprazni. Jednom kad budeš ispražnjen, postaje dužnost Svevišnjeg da te ispuni svetlošću i savršenstvom.

Pitanje: Koji je najbolji način da zadržimo duhovnu svest tokom dana?

Šri Činmoj: Kad se moliš i meditiraš, pokušaj da osetiš da si dobio nešto stvarno: svetlost, blaženstvo, mir, moć. Kad zaradiš novac, možeš da ga držiš u džepu i da ga koristiš kad god želiš. Slično tome, kad meditiraš ujutru, moraš osećati da si stekao nešto unutrašnjeg bogatstva, a to bogatstvo moraš da čuvaš u srcu. Onda dok se družiš sa prijateljima, radiš u kancelariji ili učiš u školi, kad otpočneš raznovrsne aktivnosti, možeš da koristiš to unutrašnje bogatstvo kad god ti je potrebno. Samo meditiraj jedan minut i uđi u srce gde držiš svoje unutrašnje blago na sigurnom. Potom ga možeš distribuirati kad god osećaš potrebu. Ujutru štediš novac, zato što znaš da će ti biti potreban kasnije u toku dana.

Deo IV — Pitanja odgovori: Univerzitet Honolulu

Pitanje: Šta je težnja?

Šri Činmoj: Težnja je naš unutrašnji plač. Svi mi duboko u sebi imamo tu težnju, taj uspinjući unutrašnji plač. Započinjemo putovanje sa težnjom. U početku kada težimo, duboko u nama osećamo da moramo da ostvarimo Boga. Kad ostvarimo Boga, moramo da osećamo neophodnost otkrivanja Boga čovečanstvu. To je opet težnja, na višem nivou. Nema kraja našoj težnji. Nakon što otkrijemo Boga moramo da ispoljimo Boga. Ovo je treći korak. Ispoljavanje je cvetanje stvarne težnje. Ali nema kraja našem ispoljavanju, upravo kao što nema kraja našem ostvarenju i nema kraja našem otkrovenju. Svako ostvarenje danas je sutrašnja polazna tačka, sutrašnja nova zora. Današnje ostvarenje je odskočna daska za sutrašnje više ostvarenje.

Da se vratim tvom pitanju, težnja je unutrašnji plamen koji neprekidno gori, uzdiže se ka najvišem konačnom Cilju. On nema kraja. Stalno prosvetljuje našu svest i ljude koji su oko nas. Prosvetljuje unutra i spolja. A tokom ovog prosvetljenja, vidimo da ćemo danas ostvariti Boga, sutra ćemo pokušati da otkrijemo Boga a prekosutra pokušaćemo da ispoljimo Boga. Ali nema kraja našem ostvarenju, otkrovenju i ispoljavanju, upravo zato što je težnja sama po sebi večni unutrašnji plamen.

Pitanje: Koja je razlika izmedju želje i težnje?

Šri Činmoj: Težnja je naš unutrašnji plač. Spoljašnji plač je plač za imenom, slavom, moći i materijalnim blagostanjem. To se zove želja. Kad plačemo za mirom, svetlošću, blaženstvom i ostalim božanskim stvarima, to je težnja. Kada ne marimo za stvari koje nas vezuju, imamo težnju. Sa željom pokušavamo da vezujemo druge, ali ubrzo otkrivamo da smo mi sami već vezani. To je ono što želja učini. Kada težimo, uviđamo da moramo da se oslobodimo i moramo da oslobodimo druge. Što više se oslobađamo mreže neznanja, jasnija postaje naša vizija. Osećamo da samo kroz širenje naše svesti možemo imati trajni mir u sebi. Težnja je unutrašnji plač koja nas vodi do Najvišeg i takođe nudi poruku potpunog božanskog ispunjenja ovde na zemlji. Težnja se bavi Večnošću, Beskonačnošću i Besmrtnošću, dok se želja bavi dolarom, kućom, autom ili nekom drugom svetovnom stvari. Težnja se bavi beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom. Ako i sve dok ne postignemo ovaj Mir, Svetlost i Blaženstvo nećemo biti zadovoljni, bez obzira šta dobijamo od materijalnog sveta. Za večiti Mir, Blaženstvo i osećaj ispunjenja, ono što nam treba, ona stvar koja je od najveće važnosti u našem životu, je težnja, unutrašnji plamen koji svako od nas ima.

Pitanje: Postoji li razlika izmedju molitve i meditacije?

Šri Činmoj: Da, postoji razlika između molitve i meditacije, mada možemo dobiti isti rezultat od obe. S molitvom možemo da ostvarimo Boga, i sa meditacijom možemo ostvariti Boga. Obično kada se molimo, kažemo: „O Bože, daj mi ovo ili daj mi ono“ i stalno osećamo da Bog sluša našu molitvu. Ali kad meditiramo, osećamo da Bog govori a mi slušamo. Kad se molimo, Bog postaje slušalac; kad mi meditiramo, mi postajemo slušalac. Kad meditiramo, Bog razgovara s nama, i mi slušamo Njega. Mi slušamo koju god poruku nam On davao u našoj meditaciji.

Kad se molimo, pokušavamo da podignemo svoju svest do Najvišeg. Usredsređeno pokušavamo da se uzdignemo. Tada ne gledamo napred, unazad ili sa strane. Naša namera je samo da se uspnemo. Kada meditiramo, međutim, prelazimo ceo svet s našom svešću. Tad smo poput ptice koja širi svoja krila i leti nebom. Kada meditiramo, rasprostiremo svoju proširenu svest i svest koja se širi i dosežemo Najviše. Ali molitva nije takva. Ona je nepodeljena, kao strela ide gore. Pažnja je nepodeljena u našoj molitvi, a kada širimo krila u dubokoj meditaciji, ulazimo u stvarnost sa širokim srcem.

Ispunjenje mora da se dogodi ne samo u pojedincu već i kolektivno. Mi se vrlo često molimo za naše sopstveno spasenje. Ali kad meditiramo, to ne činimo. Kada meditiramo, naša svest je proširena. Nesvesno ili svesno nastojimo da udomimo čitav svet duboko unutar svoje meditacije. Zatim, kada dostignemo Najviše, osećamo da smo preneli čitav svet sa nama. Naša meditacija je kao brod koji može da primi mnogo ljudi. Ali mi takođe možemo da idemo do Cilja na malom brodu s našom molitvom. S molitvom najčešće vidimo da samo pojedinac može da ide usredsređeno ka svom odredištu. S meditacijom mogu da idu pojedinci kao grupa. Molitva u osnovi uključuje ’mene’ i ’moje’. Ali kada meditiramo, naša svest je proširena i obuhvata ceo svet.

Pitanje: Da li prosvetljenje dođe odjednom?

Šri Činmoj: Ne, prosvetljenje ne dolazi odjednom. To je niz iskustava. Kada dobijemo najpunije, najviše prosvetljenje, tad osećamo, „Ovo je taj čas.“ Ali prosvetljenje je u stvari kao mišić koji razvijamo. Ne možemo razviti veoma snažne mišiće preko noći. Moramo da vežbamo nekoliko meseci ili nekoliko godina pre nego što razvijemo veoma snažne mišiće. U slučaju Bude, on je meditirao pod Bodi drvetom šest meseci. Pre toga meditirao je na raznim drugim mestima. Ima mnogo duhovnih Učitelja koji kažu da su jednog posebnog dana stekli ostvarenje. Ali to se nije desilo odjednom. Pre toga je bila duga priprema. Meditirali su petnaest ili dvadeset godina.

Jednog određenog dana dobiješ diplomu, ali pre toga studiraš dvadeset godina. Svaka godina doprinosi tvom višem prosvetljenju, višem znanju. Kad je reč o Budi, on je meditirao mnogo, mnogo godina u prošlim inkarnacijama pre nego što je ostvario najvišu Istinu. To je bila duga priprema. Niko ne dobije prosvetljenje odjednom. Prosvetljenje je razvijanje unutrašnje volje, unutrašnje svesti. Možemo da kažemo u spoljašnjem životu je niz iskustava. Prvo dobijemo malčice svetlosti, i ona se postepeno uvećava dok nemamo obilje svetlosti. Onda ulazimo u beskrajnu Svetlost, beskonačnu Svetlost. Tako se prosvetljenje ili ostvarenje postepeno dešava.

Pitanje: Imam telepatska iskustva sa ljudima koji sebe zovu magovima. Ja razgovaram sa njima dok su oni na drugim mestima. Mogu po svojoj volji da uđem u tu oblast. Zanima me kakav biste odgovor imali na ova iskustva?

Šri Činmoj: S najviše duhovne tačke gledišta želim da odgovorim na tvoje pitanje. Da li će ti ta iskustva pomoći da ideš brže ka svom cilju? Ne, neće. Ta iskustva su fascinantna, nesumnjivo, ali nikada te neće dovesti do stvarnosti. Naprotiv, ona su iskušenja na tvom putu ka Bogoostvarenju, najvišoj Istini. U našem duhovnom životu vrlo često doijamo fascinantna iskustva a onda više ne želimo da težimo. Istina je da nam iskustva mogu uliti ohrabrenje, ali veoma često kada dobijemo previše iskustava ulazimo u svet vitala. Vidimo kaleidoskop; vidimo svakakve lepe stvari, ali te stvari su samo iskušenja. Pretpostavimo da se krećeš na putu ka tvom cilju. Ako vidiš lepo drveće, potoke i cveće pored puta, šta se dešava? Predeo je toliko lep da se odmoriš. Kažeš, „Hajde da ostanem ovde i uživam,“ a zatim zastaneš i uživaš. Ali tvoje odredište ostaje daleki vapaj.

Iskreni tragalac zna šta je njegov cilj: najviša Istina. On neće odlagati svoje putovanje. Ali u tvom slučaju vidim da ti uživaš u tim iskustvima; daješ im tvoju svesnu pažnju. To je dosta pogrešno. U duhovnom životu mi težimo najvišoj Istini, Bogu, i ničemu drugom. Ova iskustva su stvarna iskušenja za tebe. Treba da osetiš, „kad jednom ostvarim Boga imaću beskrajno lepša, značajnija i plodonosnija iskustva.“ S tom idejom moraš da ostaviš ova telepatska iskustva sa strane. Ako osećaš da ćeš time što ulaziš u ta iskustva ili im dopuštaš da uđu u tebe, ceneći ih, imati viša iskustva, grešiš. Nećeš otići dalje. Ako boraviš u njima sve vreme, ako si stalno očaran njima i osećaš da si deo njih, ona će te uhvatiti u zamku. Mnogi ljudi su napravili tu grešku, i za njih Bogoostvarenje ostaje daleki vapaj.

Iskreni tragaoci smatraju ova iskustva smetnjama na putu. Molim te da ne obraćaš pažnju na ovakva iskustva. Ona su fascinantna, ali nisu ispunjavajuća, u tvom životu posvećenosti, ostvarenja i ispoljavanja. Rano izjutra pokušaj da utišaš svoj um. Ako možeš da utišaš um, nećeš imati ta iskustva. Ona ti dolaze iz vitalnog sveta. Ti neguješ ove tvorevine vitalnog sveta i nastojiš da ih poseduješ kao svoje vlastite. Ali ne mogu te dovesti do najvišeg Cilja. Ako je tvoj Cilj Najviše, onda ove stvari moraju svesno da se odbace. Želim ti da odeš kod nekoga ko će da te inspiriše da uđeš u oblast čiste težnje. Tada ćeš moći da izneseš na površinu svetlost tvoje duše i da trčiš najbrže ka najvišem Cilju.

Pitanje: Može li nas mantra meditacija dovesti do samog Cilja?

Šri Činmoj: Svakako mantra može da vas dovede do Cilja. Mantra ima moć. Moć mantre lako može dovesti osobu do Najvišeg, kao što to čine molitva i meditacija. Pojanje mantre je takođe jedan oblik pristupanja Bogu. Ima svoju sopstvenu delotvornost i svoj sopstveni pristup ka Najvišem. Postoje mnogi ljudi koji su ostvarili Boga samo ponavljajući mantru. Mnogi, mnogi Indusi su ostvarili Boga tako što su ponavljali Gajatri Mantru, majku svih mantri:

Aum bhur bhuvahsvah
Tat savitur varenyam
Bhargo devasya dhimahi
Dhiyo yo nah pracodayat.

I druge mantre su takođe od pomoći, ali ako možete da mantrate ovu mantru svakog dana najduševnije, sigurno će vas dovesti do Najvišeg. Za najviše prosvetljenje tragaoci ponavljaju ovu mantru.

Ako vam duhovni Učitelj da određenu mantru, on će ponuditi svoju sopstvenu duhovnu moć unutar te mantre. Ako ponavljate mantru duševno, sigurno ćete imati ispunjavajuća iskustva, i konačno ćete moći da ostvarite Boga. Ali ako koristite neku mantru, ona treba da bude direktno od duhovnog Učitelja koji je Bogoostvarena duša. On mora lično da vam je da. Ne može da bude uključena treća osoba. Ako u neko Indiji kaže nekom od svojih neostvarenih učenika, „Budući da me predstavljaš u Americi, možeš da daješ mantre,“ te mantra, koju dobijete od takve osobe, vas nikada, nikada neće prosvetliti. Prosečna osoba koja je samo proučavala sveto pismo neće moći da vam ponudi prosvetljenje kroz mantru. Ukoliko vam duhovni Učitelj, ostvarena duša, da jednu mantru, jedino će vam tada mantra pružiti neizmernu moć.

Pitanje: Praktično rečeno, kako čovek uči da meditira?

Šri Činmoj: Kao prvo, ako neko nema učitelja ili ne mari za učitelja, mora da pročita nekoliko duhovnih knjiga koje su napisali duhovni Učitelji koji su ostvarili Boga, a ne profesori i učenjaci. Ako čitate knjige koje su napisali stvarni duhovni učitelji, dobićete inspiraciju. Kad čitate knjige koje su napisali razni Učitelji, njihova dela će biti preplavljena njihovom božanskom svešću i svetlošću. Ta svest će ući u vas i inspirisaće vas. Ali doći će vreme kada ćete osetiti potrebu da učite direktno od nekoga ko već zna kako da meditira. Tada ćete morati da primite pomoć od duhovnog vodiča. Ako želite da težite intenzivno i da meditirate redovno, treba vam više inspiracije i više težnje. To mora doći od duhovnog Učitelja u koga imate apsolutnu veru. Samo njegovo prisustvo daće vam obilnu inspiraciju i težnju. Možete da razgovarate s njim ili, ako vas je on prihvatio na svojoj stazi, onda iznutra i u tišini može da vas uči kako da meditirate. On sam će meditirati na vas. Ako meditira na vas minut ili dva dnevno, ponudiće vam sposobnost da meditirate pola sata ili sat dnevno. Učitelj je onaj ko uvećava moć meditacije i težnje u tragaocu. Ali za početak na polju meditacije, savetujem vam da čitate knjige. Kad osećate da ne dobijate dovoljno inspiracije iz knjiga, premda su ih napisali duhovni Učitelji, treba da odete kod tragalaca koji su već pronašli neku duhovnu stazu. Njihovo prisustvo nazivemo _satsang – drugarstvo iskrenog tragaoca. Ako ste sa njima, ako razgovarate sa njima, družite se sa njima, onda ćete od njihove inspiracije i težnje dobiti svoju sopstvenu unutrašnju snagu da meditirate. Konačno, kada steknete svog sopstvenog Učitelja, videćete koliko brzo ćete moći da napredujete.

Pitanje: Da li je neophodno da imamo Gurua ili možemo sami da dosegnemo prosvetljenje ?

Šri Činmoj: Čovek može da dosegne prosvetljenje uz pomoć svoje vlastite težnje. Znamo da prva osoba koja je ostvarila Boga nije imala Gurua-čoveka. A opet, znamo da postoji nešto što se zove brzina. Ako neko dobije pomoć od kvalifikovane osobe, onda može da načini najbrži napredak. Zašto pohađate ovaj univerzitet? Toliko mnogo ljudi studira ovde. Oni su mogli umesto toga da uče kod kuće. Ali znali su da ne bi mogli da načine najbrži napredak sami, pa su došli ovde da studiraju. Knjige su studentima dostupne za čitanje, ali njima je takođe potreban i profesor koji će moći da im pokaže kako da izučavaju oblast koju su odabrali i kako da tumače značenje onoga što uče. Na taj način brže uče lekcije.

Za sve nam je potreban učitelj. Majka je prva učiteljica. Ona uči dete azbuci nekoliko meseci. Zatim dete ima vaspitačicu u vrtiću, nastavnike u osnovnoj i srednjoj školi i profesore na koledžima i fakultetima. Onda se ovo ljudsko učenje, zemaljsko učenje, završava, i on sam postaje učitelj. Ali majka je igrala svoju ulogu nekoliko meseci. Učila ga je azbuku. Ako želim da naučim kako da pevam, treba mi učitelj. Ako želim da učim kako da sprintujem, treba mi učitelj. Ako bilo šta želim da radim na Zemlji, potreban mi je učitelj da mi pokaže najbolji mogući način. Kako onda ja ne želim ili mi nije potreban učitelj u duhovnom životu? Duhovnost je takođe neka vrsta znanja. Reći ćete, „Bog je u nama. Zašto moramo da primimo pomoć od bilo koga?“ Ali ja ću reći,“Bog je u ovoj knjizi takođe. Zašto tražimo od učitelja da nam objasni knjigu?“ Bog je u svemu, ali znamo da uvek postoji neko ko je napredniji od nas u nekom određenom predmetu. Profesor engleskog ima više znanja od studenta. U duhovnom životu takođe, Bogoostvareni čovek, duhovni Učitelj, ima mnogo više Znanja o Bogu od tragaoca. Ali kada tragalac ostvari Boga, on je kao student koji je dobio diplomu magistra. Njemu više nije potreban profesor.

Moramo da znamo koliko brzo želimo da idemo. U duhovnom životu možemo da se spotičemo, možemo da hodamo ili možemo najbrže da trčimo. Kad imamo Učitelja, možemo da trčimo najbrže zato što nam on nudi sopstvenu unutrašnju snagu, zaštitu, brižnost, samilost i Božiju Svetlost. On nudi, a učenik prima od njega. Guru nije neophodan, a opet, možemo da budemo mudri u ovome. Ako neko može da dosegne Cilj mnogo brže prihvatanjem pomoći od nekoga na tom putu, šta je tu pogrešno? Amerika je zemlja brzine. Sve je tu brže od najbržeg. Ako želite da ostvarite Boga što je pre moguće, onda primite pomoć. Pošto dosegnete svoj Cilj, više ne morate da dobijate pomoć od nekoga. Stigao sam mlaznim avionom iz Njujorka u San Francisko. Pilot mlaznog aviona je bio moj vodič. Čim se moj avion prizemljio, više mi nije bio potreban ni avion ni pilot; stigao sam na svoje odredište. I u duhovnom životu, kad stignete na odredište, niko vam nije potreban. Ali dok putujete, morate da znate koliko brzo želite da idete. Mogao sam da dođem u San Francisko iz Njujorka na neki drugi način, ali to bi duže trajalo. Tragalac mora da zna da li više voli da putuje brzinom volovskih kola ili brzinom mlaznjaka. Ako neko želi da ostvari Boga samostalno, on će ići brzinom volovskih kola; ali ako neko želi da ostvari Boga uz pomoć Učitelja, završiće svoje putovanje brzinom mlaznjaka.

Predgovor urednika

Pet predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja koja je Šri Činmoj 1974. bio pozvan da održi u pedeset država. Predavanja u ovoj šestoj seriji su održana izmedju 25. i 29. oktobra 1974. Pitanja u ovoj knjizi su Šri Činmoju postavljali studenti na ovim univerzitetima na kojima je on govorio.