Postojanje Boga⁸

Ovde smo svi tragaoci. Neki od nas možda nisu tako iskreni kao ostali. Neki od nas mogu biti tragaoci iz radoznalosti. Neki od nas, ponekad, mogu da budu skeptici. Neki, ponekad, mogu biti ateisti. Pa ipak smo svi tragaoci. Upravo zato što smo tragaoci, jednog dana – u Božijem Odabranom Času – ostvarićemo Boga.

Moto države Ajdaho je „Neka Zauvek postoji.“ Znamo da ljudsko telo ne živi večno. Postoji samo šezdeset, sedamdeset, ili osamdeset godina, a onda je njegova uloga završena. Ali u nama se nalazi nešto što stalno postoji, a to je duša. Upravo zato što smo tragaoci, verujemo u dušu.

Kako to da duša, a ne telo, ima večno postojanje? Duša večito postoji upravo zato što je ona direktni ppredstavnik Boga na Zemlji. Duša, a ne telo, od svog samog početka, otelotvoruje poruku Božanstva, Večnosti, Beskonačnosti i Besmrtnosti. Duša postoji zauvek jer je duša besmrtan deo svog konačnog Izvora: Boga, Večnog Pilota.

Naše sledeće pitanje je: da li Bog postoji ? Ateista u nama kaže, „Ne, Bog ne postoji. Bog ne postoji i ne može da postoji; stoga, On mi nije potreban.“ Agnostik u nama kaže, „Sumnjam u to, sumnjam. A pošto čak nisam siguran u Božije postojanje, zašto bih obraćao pažnju na Boga?“ Čovek želje u nama odmah kaže, „Da, Bog postoji. Mogu da vidim Njega; mogu da Ga osetim. Kada? Kada su moje želje ispunjene! Tada, zamišljam Boga u skladu sa mojim slatkim maštarijama. Ali kad moje želje nisu ispunjene, onda Bog za mene ne postoji. A ako vidim da se želje drugih ispunjavaju a ne moje, onda mogu da kažem da Bog postoji za njih ali ne za mene.“

Sad, čovek težnje u nama takođe ima da kaže nešto u vezi sa Božijim postojanjem. Čovek težnje u nama kaže, „Bog postoji čak iako to ne mogu da dokažem svetu u celini. Ja vidim i osećam Njegovo Prisustvo, i znam doći će dan kada ću moći da Ga iznesem na površinu i pokažem Ga svetu u celini.“ Kada postanemo jedno sa čovekom težnje, nešto u nama kaže nam da Bog postoji, a to nešto je naša unutrašnja potreba, naš unutrašnji plač.

Kao ljudsko biće, u jednom trenutku mogu da budem ateista, u drugom trenutku agnostik, pa u sledećem trenutku čovek želje ili čovek težnje. Ja mogu da budem takođe i sanjar i da sanjam sve vreme. Sad, kada sanjam o Bogu, osećam da premda Bog postoji, On je daleko – veoma, veoma daleko. Vidim zjapeći jaz izmedju mog broda-sna i moje obale stvarnosti. Takođe mogu da budem zaljubljenik. Kada postanem zaljubljenik u Boga, Bog mi je bliži nego što su moje oči i draži nego što je moje srce. Ili mogu da postanem onaj koji služi. Kada služim Bogu, to je zbog toga što najvećma uživam u služenju Bogu. Ima mnogo stvari koje sam uradio, mnogo toga što sam rekao, mnogo toga što sam ponudio u svom životu, ali ništa mi nije dalo istinsku i trajnu radost. Jedino mi je služenje Bogu donelo trajnu radost; zato, onaj u meni koji služi oseća da je Božije postojanje za moju sopstvenu sreću.

Kao tragalac, imam tri prijatelja: koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju. Pitam ih, „Prijatelji, da li ste videli Boga?“ Oni smesta kažu. „Da, videli smo Boga. Ne samo da smo videli Boga, nego možemo i da učinimo da ti vidiš Boga.“ Kada ih pitam kako, moji prijatelji mi kažu da delaju zajedno, jedan za drugim, sukcesivno. Oni kažu da su kao tri stepenika merdevina. Prijatelj koncentracija kaže mi, „Samo uzmi bilo koji predmet i koncentriši se na njega. Nemoj dozvoliti nalet misli u um, bilo dobrih ili loših, božanskih ili nebožanskih. Učini tako da ti um bude potpuno bez misli.“ Ja slušam prijatelja koncentracije i povinujem se njegovim nalozima. Potom moj prijatelj meditacija mi uputi savet. Kaže,“Tvoje srce je puno straha, nečistote, nesigurnosti i neznanja. Samo ga isprazni, isprazni ga.“ Ja praznim moje srce, i odmah osećam ogromnu radost, jer tad Večni Gost, Bog, ulazi i seda na Svoj Presto u najdubljim kutcima moga srca. Konačno, prijatelj kontemplacije mi kaže, „Kada kontempliraš, pokušaj da osetiš u početku da igraš igru žmurke sa bliskim prijateljem. U ovom trenutku ti se skrivaš a on traži; sledećeg trenutka on se krije a ti tražiš. Sad, koliko dugo možeš da igraš žmurke? Petnaest minuta, pola sata, jedan sat. Onda je sve gotovo i vi se nađete kao pravi prijatelji, bliski prijatelji, slobodni i potpuno otkriveni jedan drugome. To je ono što se dešava između tebe i Boga kada kontempliraš.“

Pitam moja tri prijatelja ko ih je naučio sve o Bogu. Kažu mi da su roditelji oni koji su im pokazali Lice Boga i naučili ih sve o Bogu. Pitam ih ko su njihovi roditelji. Kažu da su im roditelji težnja i snaga volje. Težnja je njihova majka; snaga volje je njihov otac. Kada postanemo jedno s našom težnjom, s našim srcem težnje, stičemo znanje od našeg svesnog poistovećenja i jedinstva sa konačnom Stvarnošću. I upravo kao što nam poistovećenost našeg srca sa vrhunskom Stvarnošću može pokazati Božije postojanje na Nebu, tako nam, takođe, svetlost naše duše može da pokaže Božije postojanje na zemlji. A šta je svetlost naše duše? To je naša snaga volje. U duhovnom životu, težnja i snaga volje idu zajedno. Potrebni su nam i majka i otac.

Šta je težnja? Težnja je naš unutrašnji plač za Najvišim. A šta težnja čini? Težnja nam pomaže da smanjimo naše želje. Jednom kad su naše želje umanjene, osećamo mir u sebi i radost spolja.

Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante
anandena jatani jivanti
anandam prayantyabhisam visanti

Pre hiljade godina Vedski mudraci drevne Indije pevali su ovu poruku. „Iz Blaženstva smo došli u postojanje. U Blaženstvu rastemo. Kad se bliži kraj našeg putovanja, u Blaženstvo se povlačimo.“

Šta je snaga volje? Snaga volje je nešto što ubrzava naše putovanje. Znamo da imamo polaznu tačku i odredište. Ako uzmemo indijska volovska kola da bi smo stigli na odredište, biće nam potrebne godine i godine. Ali ako upotrebimo moderan mlaznjak, biće samo nekoliko sati.Slično tome, sa našom nepokolebljivom snagom volje ubrzavamo naš napredak. Dok se krećemo stazom, koncentracija ulazi u nas kao božanski metak, daje nam energiju i čini da osećamo da možemo najbrže da trčimo ka cilju. Meditacija nam govori da moramo da zaronimo najdublje da bismo pronašli naš cilj. Konačno, kontemplacija nam kaže da ne moramo nigde da odemo. Ne moramo da trčimo; ne moramo da odemo duboko u sebe. Možemo da ostanemo gde smo. Jedino moramo da damo Bogu ono što imamo. Ono što imamo je duševna zahvalnost Unutrašnjem Pilotu. Imamo zahvalnost zato što osećamo da naša težnja i moć prijemčivosti dolaze direktno od Boga.

Prijemčivost se razvija samo onda kada teče zahvalnost. Božije postojanje se može dokazati samo kad je naša prijemčivost potpuna, jer ako ne možemo da primimo Njega, bez obzira koliko puta se On pojavljuje pred nama mi nećemo moći da Ga smatramo svojim sopstvenim. A ako Boga ne možemo da smatramo svojim sopstvenim, nećemo moći da dokažemo Njegovo postojanje.

Upravo sad mi smo u konačnom i mi smo za konačno. Veoma nam je teško da zamislimo Beskonačno kao naše sopstveno. Ali to je ograničenje fuzičkog uma. Postoji takođe intuitivni um, prosvetljeni um, ali upravo sada mi nemamo taj um. Fizički um uvek hoće da iskusi istinu usitnjavajući je na deliće. Jer umu je nemoguće da prihvati Boga ili bilo koju stvarnost kao celinu. Um ograničava; um vezuje. Ali srce to ne čini. Srce se rasprostire; srce oslobađa. Srce želi da vidi istinu u celosti; želi da oseća, poseduje i smatra istinu svojom sopstvenom. Kako srce to radi? Srce je veoma mudro. Ono krišom ulazi u sobu starijeg brata, svog najprosvetljenijeg brata, duše, i odnosi beskrajnu svetlost u svoje sopstveno obitavalište. Kada je srce koje teži preplavljeno svetlošću, šta god vidi to prihvata u svoj celosti. Konačno dođe vreme kada fizički um ulazi u srce, koje ga dovodi duši. Tada um postaje oslobođen, upravo kao što srce biva oslobođeno svetlošću duše, a duša biva oslobođena Svešću-svetlošću Svevišnjeg.

Svi smo tragaoci. Za nas Bog postoji. Samo je pitanje vremena pre nego što postanemo svesno jedno sa Njim. Onaj ko je već napustio polazište prirodno će dostići cilj pre nego oni koji još uvek zaostaju. Ali duhovnost nije stvar takmičenja. Ako uopšte moramo da se takmičimo, onda neka se takmičimo sa strahom, sumnjom, zabrinutošću, ljubomorom i drugim negativnim silama u nama samima. Hajde da ih porazimo, što znači preobrazimo ih. Ako možemo da preobrazimo naš strah u hrabrost, našu sumnju u veru, našu nesigurnost u sigurnost, nečistotu u čistotu i našu nesavršenost u savršenstvo, to je uspeh hvale vredan i značajan napredak. U duhovnom životu pridajemo svu važnost progresu, zato što je progres stalna potreba naše duše. Iz neispoljenog ulazimo u mineralno carstvo, zatim u biljno carstvo, onda iz biljnog u životinjsko i iz životinjskog u ljudsko. Sad nastojimo da uđemo u božansko carstvo. Kada mislimo o sebi kao o pesmi napretka a ne o pesmi uspeha, onda nam je Bogoostvarenje na dohvatu.