Deo I

Služenje¹

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, želim da održim kratko predavanje iz duhovne perspektive o služenju. Ja sam tragalac, i osećam da tragalac ima božansku obavezu da stalno i posvećeno služi čovečanstvu. Ja služim čovečanstvu, ne zato što sam bespomoćan, već zbog toga što čeznem da budem besmrtan. Kad postanem besmrtan, služim i čoveku i Bogu. Služim čoveku, neostvarenom Bogu; služim Bogu, neispoljenom čoveku.

Moje služenje mora da bude bezuslovno. Moje bezuslovno služenje je moja transcendentalna Sloboda. Moja transcendentalna Sloboda je moje večno zadovoljstvo. A moje večno zadovoljstvo je Božije univerzalno ispoljenje, ispoljenje Savršenstva Božanstva i Besmrtnosti Stvarnosti.

Služenje je ljubav, a ljubav je služenje. Kada volim Boga, čovečanstvo radosno voli mene, a Bog mi služi blagosiljajući me. Kada me Bog služi, On me služi sa Njegovom beskrajnom Brižnošću, a kada me čovečanstvo voli, ono me voli svojim posvećenim, obesmrćenim jedinstvom.

Kao tragalac, služim i Zemlji i Nebu. Zemlji služim hrleći ka njoj pun inspiracije. Nebu služim licem svoje težnje. Moja inspiracija što hrli i moja težnja imaju zajednički izvor: Božiju Milost, Njegovu beskrajnu i bezuslovnu Milost. Božija Milost mi omogućava da imam slobodan pristup svojoj duši.

Često odlazim u oblast moje duše, jer mi je duša dala dozvolu da odatle uzmem šta god poželim. Pošto je to slučaj, uzimam čistotu svoje duše i nudim je svom telu. Na ovaj način služim svom telu. Uzimam dinamizam moje duše i nudim ga vitalu. Na ovaj način služim svom vitalu. Uzimam svetlost svoje duše i nudim je svom umu. Na ovaj način služim umu. A zatim, uzimam blaženstvo duše i nudim ga svom srcu. Na ovaj služim svom srcu.

Služim svojoj unutrašnjoj stvarnosti verom, ljubavlju, posvećenošću i predanošću. Vera je moja stvarnost. Ljubav mi donosi poruku univerzalnog Jedinstva. Posvećenost čini slatkim moje postojanje na zemlji. Predanost Božijoj Volji stalno čini moj život značajnim i plodonosnim. Služim mom spoljašnjem postojanju koncentracijom, meditacijom i kontemplacijom. Koncentracija je usmereni fokus pažnje na jedan predmet. Prvo se koncentrišemo na jedan objekt, a zatim u njega izrastamo. Meditacija je prizivanje prostranstva u naše srce. Kontemplacija označava apsolutno, neodvojivo jedinstvo tragaoca i Traženog, zaljubljenika i Voljenog.

Služim čoveka punog želja svetlošću mog odricanja. Ovu svetlost odricanja dobijam iz moje molitve, moje meditacije i moje ljubavi prema Svetlosti i Istinom. Služim visinom mog Ostvarenja čoveku koji je ispunjen težnjom. Visina Ostvarenja je moje jedinstvo sa Izvorom, koji je sav Svetlost i Blaženstvo. Jedinstvo otkrivam jedino u i kroz moje samodavanje. Ja služim oslobođenom čoveku, čoveku koji je oslobođen zamki neznanja, mojim vapajem vezanim za Zemlju i Nebeski - slobodnim osmehom.

Služim nepoznatom mojom imaginacijom. Danas je moja sposobnost imaginacija; sutra će moja sposobnost biti težnja. Težnja je unutrašnji plamen u nama koji se uzdiže do Najvišeg, a zatim silazi da ponudi svoje božansko bogatstvo svetu u celini. Danas je imaginacija moja spososobnost; sutra će težnja biti moja sposobnost; prekosutra će ostvarenje biti moja sposobnost. A u ostvarenju, mogu da se dogode Bogootkrovenje i ispoljavanje Boga.

Državni moto Arkanzasa je „Narod vlada.“ Ovde vidimo značaj kolektivnog duha. U duhovnom životu, moramo nastupati zajedno na udružen, objedinjen način. Individualno samopouzdanje mora se potpuno negirati; zajedništvo mora stalno da se podržava. A šta je zajedništvo, ako ne pesma jedinstva. To je naše jedinstvo, naše nerazdvojivo jedinstvo sa beskrajem koje vlada. Ako smo tragaoci, osetićemo u svom unutrašnjem životu povezanost sa čitavim univerzumom. Osetićemo da postojimo ne samo radi sebe samih, već radi svih. Ja vam dajem ono što imam; vi mi dajete ono što vi imate. Kroz uzajamno samodavanje postojimo. Jedinstvo je cvetanje našeg uzajamnog samodavanja. Ono što danas nazivamo samodavanjem, sutra isto to nazivamo Bogopostajanjem. Bog je koren drveta, a On takođe predstavlja grane, lišće, cvetove i plodove. Pod zajedništvom podrazumevamo listove, cvetove, plodove, grane, stablo, koren, sve. Unutar ovog zajedništva je božanski Sklad, sve-voleći, sve-prosvetljujući, sve-ispunjavajući Sklad Svevišnjeg.

Odricanje²

Dragi tragaoci, draga braćo i sestre, želim da održim predavanje o odricanju. Svi smo ovde tragaoci, stoga se ne plašimo reči „odricanje“. Obična, osoba koja ne teži je obično uznemirena čim čuje reč „odricanje“. Za nju, odricanje znači napuštanje svega onoga što voli i ceni, što god smatra svojim sopstvenim. Ali kao duhovni ljudi, znamo da je odricanje nešto drugo. Odricanje znači napuštanje stvari koje su nebožanske, nestvarne, nesavršene – onih stvari koje nas neprestano primoravaju da zaostajemo u marširanju ka Bogu. Nikada se nećemo odreći nečega što je stvarno u nama, nečeg što je božansko u nama, savršeno u nama. Kao tragaoci za transcendentalnom Istinom, ne plašimo se odricanja upravo zato što znamo čega ćemo se odreći, i šta ćemo postići odricanjem. Odreći ćemo se konačnog, da bismo ostvarili Beskonačno, Večno i Besmrtno koje obitava u nama.

Čega se odričemo? Odričemo se svog ega. Odričemo se ega upravo zato što je naš ego ograničen i slep. Čega se još odričemo? Odričemo se sumnje. Odričemo se sumnje zato što je sumnja spori otrov koji će nas na kraju ubiti. Odričemo se našeg neznanja. Odričemo se neznanja zbog toga što nas neznanje vezuje i čini da osećamo da smo zauvek osuđeni na svest vezanu za zemlju. Neznanje čini da osećamo da smo slabi i nemoćni, i da je život Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti daleki vapaj.

Odricanje se ne može postići preko noći. Niti ga možemo dobiti slučajno. Za odricanje, moramo da odemo duboko u sebe i da se molimo i meditiramo. Takođe, moramo da spoznamo neophodnost samo-savladavanja. Ovo samosavladavanje nije ništa do samootkrovenje, ništa drugo nego Bogoostvarenje. Samootkrovenje i Bogoostvarenje su jedno isto, dve strane istog božanskog, duhovnog, besmrtnog novčića.

Najveći pesnik Indije, Tagore, jednom je izjavio da bi se on odricao, ali ne na strog asketski način. Postoje ljudi koji žele da se odreknu svega i da prigrle život askeze, ali askeza nije pravo odricanje. Pravo odricanje kaže da moramo da uživamo u slobodi oslobađanja ovde, usred naših raznovrsnih aktivnosti; moramo da postignemo oslobađanje kroz pročišćenje, prosvetljenje i transformaciju svojih ograničenja, nesavršenosti i ropstva. Moramo da vodimo normalan, prirodan život, ali da budemo stalno svesni stvari kojih se moramo iznutra odreći radi višeg, boljeg i više ispunjujućeg života.

Moto države Oklahoma je veoma značajan: „Rad osvaja sve drugo“. Odricanje je posvećeni rad, posvećeno služenje. Kad duševno ponudimo svoje posvećeno služenje, osvajamo sve i postižemo sve. Šta je to što udomljuje sve? Božiji Osmeh. Kada ponudimo posvećeni rad Bogu, Božiji Osmeh osvane u našem životu posvećenosti. Iskreni, posvećeni radnik zna da je njegov život kao drvo. Drvo se veoma naporno trudi da bi nam darovalo cvetove i plodove, da bi nam pružilo hladovinu i zaštitu. Sve što drvo ima od korena do najviše grane je nesebično pružanje. Od početka do kraja, život drveta je žrtva. Čak i kad odsečemo granu, drvo nam i dalje pruža zaklon i zaštitu onim granama koje su preostale. Slično tome, kad je naše posvećeno služenje pogrešno shvaćeno, nećemo prestati da služimo i da nudimo svoju Svetlost. Nastavićemo svoje posvećeno služenje, jer znamo da smo došli na ovaj svet zbog samodavanja. Čovek koji obavlja posvećeno služenje dobija stalno i trajno zadovoljstvo od svog rada, bez obzira da li svet to prihvata ili ne.

Ovo je molitva onoga koji iskreno, istinski služi čovečanstvu, božanskog radnika:

O neznanje, želim da budem drvo samilosti.
O čoveče, želim da budem drvo posvećenog služenja.
O Zemljo, želim da budem drvo strpljenja.
O Nebo, želim da budem drvo stalne težnje, koja se uspinje visoko, više, najviše.
   

Svesno odricanje je ispoljavanje mira. Prosečna osoba je zadovoljna onom vrstom mira koji duhovni tragaoci vide kao puki kompromis. To je kompromis izmedju muža i žene, izmedju jedne i druge nacije, izmedju dva protivnika. Ovom svetu je potreban istinski mir, ali onog trenutka kada je postignut neki privremeni sporazum, neki kompromis, svet misli da je postignut mir. Ali, pravi mir je nešto beskrajno značajnije i plodonosnije od toga. Stvarni mir je beskrajna ekstaza našeg srca i večno zadovoljstvo naše duše.

Odricanje je ispoljavanje naše probuđene svesti. Probuđena svest je most izmedju Neba i Zemlje. U svesti, čovek postaje; u svesti, Bog jeste. Čovek postaje svoja najviša Stvarnost, što je u davna vremena bio. Bog je Njegova sveprožimajuća, transcendentalna i univerzalna Svest, što On večno jeste.

Čovek odricanja podiže svest drugih koji teže, ili samo što nisu počeli da teže. Ovaj njegov nesebični čin je najveći dar koji može da ponudi čovečanstvu. Svet je opčinjen čudima, ali najveće, koje najviše od svih ispunjava je da podigne svest drugih. Obično čudo traje jedan kratak trenutak, a kad se završi mi se nalazimo u istoj svesti u kojoj smo ranije bili. Ali kada se dogodi istinsko čudo, naša svest je uzdignuta i prosvetljena. Kako čovek odricanja maršira napred prema najdaljem Onostranom, uzdiže se evolutivnim lestvicama preobražavajuće, božanske svesti. Samim činom samoprevazilaženja, čovek odricanja nadahnjuje i uzdiže svest svoje braće i sestara koji žele da se uspnu istim lestvicama.

Obična osoba se plaši prevazilaženja. On oseća da je prevazilaženje nešto nepoznato, i možda nespoznatljivo. Oseća da će onog trenutka kada uđe u nepoznato, biti bačen u samu čeljust proždirućeg tigra. Ali za prave tragaoce, nepoznato nije zver. Nepoznato je nešto, ili neko koga još nismo videli, ali čije prijateljstvo ćemo jednog dana negovati i ceniti. Ne plašimo se nepoznatog zato što se molimo i meditiramo. Naša molitva i meditacija su kao reflektori koji nam omogućavaju da vidimo daleko napred. Ako ne koristimo reflektore molitve i meditacije, nećemo moći da vidimo ništa pred sobom. Osoba koja ne teži, oseća da je jedina svetlost tu gde stoji u ovom trenutku, a da je na korak ispred nje nepoznati mrak. Ali, u nama je, nama tragaocima, stalna svetlost koja obasjava našu stazu dok ne vidimo da je postala suncem obasjana i posve bezbedna. A šta je ta svetlost? To je naša vera – naša vera u Boga i naša vera u sebe.

Za početnika, za onoga koji je upravo pošao tom stazom, odricanje je neophodno i obavezno. Ali za naprednog tragaoca, odricanje nije neophodno. Ako je neko pred samim ostvarenjem, ili je načinio izuzetan napredak u unutrašnjem životu, odricanje za njega uzima drugačiji oblik. On se u stvari više ne odriče, već pokušava da transformiše. Ako oseća strah u svetu ili u sebi, on se ne odriče straha, već ga svojom unutrašnjom svetlošću i mudrošću transformiše u hrabrost. Ako vidi sumnju u svetu ili svoju sopstvenu sumnju, svojom unutrašnjom svetlošću on je preobražava u veru. Kada preobražava strah u hrabrost, ta hrabrost nije ništa drugo do božansko ispoljavanje. A kada preobražava sumnju u veru, vera je večno suncem obasjana staza do konačnog Onostranog. U ovoj tački, odricanje je transformisanje naše svesti vezane za zemlju u Nebeski slobodnu svest. Zemaljske muke i oskudica se transformišu u Nebesko beskrajno, a ipak večno-rastuće Blaženstvo. Neznanje se preobražava u božansku Mudrost, tama u Svetlost, nesavršenstvo u Savršenstvo, a ljudska vezanost u transcendentalno Oslobađanje.

Prijateljstvo³

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za transcendentalnom Istinom, želim da govorim o prijateljstvu, koje je moto Teksasa. Prijateljstvo je vrlo značajno u svim fazama našeg života. Prijateljstvo je most izmedju dva ljudska bića. Prijateljstvo je most izmedju zemlje i Neba. Prijateljstvo je most izmedju poznatog i nepoznatog.

Mi ovde na Zemlji nastojimo da sklopimo prijateljstvo sa nama srodnimim ljudskim bićima. Ponekad uspemo, a ponekad ne. Ali čak i kad uspemo to prijateljstvo nas ne zadovoljava u potpunosti. Zatim, zađemo duboko u sebe i otkrijemo našeg Večnog Prijatelja, Boga, Unutrašnjeg Navigatora. Bog i svaki pojedinac na zemlji su večni prijatelji. Ali jedino kada počnemo da težimo mi shvatimo ovu istinu.

Postoje tri vrste prijateljstva: životinjsko, ljudsko i božansko prijateljstvo. Prijateljstvo koje nas iskorišćava je životinjsko prijateljstvo. Prijateljstvo koje dvema osoba uzajamno pomaže je ljudsko prijateljstvo. Prijateljstvo koje bezuslovno daje, koje daje bez ikakvog očekivanja, božansko je prijateljstvo.

Prijateljstvo može da nastane iz potrebe a takođe i iz velikodušnosti. Ako su dva ljudska bića u svetu želje, njihovo prijateljstvo je zasnovano na potrebi. Ali, ako je jedna osoba u svetu želje, a druga u svetu težnje, onda moramo da znamo da se prijateljstvo aspiranta zasniva na darežljivosti, a prijateljstvo osobe pune želja na potrebi.

Želja stvara beskrajne zahteve; njena glad se nikada ne može utoliti. Bez obzira na to koliko iskustva ili poseda je nagomilano, zadovoljstvo ipak ne osvane u srcu osobe pune želja. I težnja ima večitu glad, ali kada težnja ostvari mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva, oseti se neka vrsta zadovoljstva. Premda aspirant teži da dostigne Najviše, Apsolutni Vrhunac, premda čezne za beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom, trunčica Mira, Svetlosti i Blaženstva zadovoljava njegovo zahvalno srce. Ali on zna da današnje dostignuće nije potpuno. Ako gleda napred, ili se penje visoko, više, najviše, zna da će sigurno biti preplavljen Mirom, Svetlošću i Blaženstvom u beskrajnoj meri. U Božiji odabrani Čas, Bog će dati beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo aspirantu.

U našem svakodnevnom, ljudskom životu imamo dva prijatelja: strah i sumnju. Strah nam kaže, „Ostani u kavezu tvog tela, gde si siguran. Ako izađeš, krvoločni tigar- svet će te proždreti, stoga ne izlazi iz kaveza sopstvenog tela“. Sumnja nam kaže da nam je fizički um naš pravi prijatelj, um koji nas upozorava, opominje, koji nam kaže da je spoljašnji svet pravi tuđinac. Sumnja nam kaže, „Ako dozvoliš da spoljašnji svet uđe u tebe, to je kao da se baviš tuđinom. Svakog trenutka možeš biti iskorišćen, napušten i zauvek uništen. Nemoj imati veru ni u koga na Zemlji. Ni od koga na Zemlji ne očekuj ništa dobro. Ti si svoj sopstveni spasitelj, ti si svoje sopstveno spasenje - ti i niko drugi. Postojiš sebe radi“.

Svi mi ovde smo tragaoci, zato ćemo imati veru u Boga. Ako nam je danas nemoguće da uspostavimo božansku veru, možemo da započnemo sa verom u sebe. I pored toga što znamo da smo ograničeni i vezani, verujmo u sebe. Onda će ovo naše ograničenje i vezanost moći da se prevaziđe kroz naš unutrašnji plač. Ali, ako imamo veru u nebožansku silu, silu koja razara, onda ćemo uništavajući druge i sami biti uništeni. Slično se dešava i kad imamo veru samo u sebe. Mi nastojimo da posedujemo druge, ali pre nego što zapravo uspemo u tome, oni poseduju nas. Jedino u božanskoj veri mi ne posedujemo. U njoj se samo širimo - širimo našu svest, širimo našu stvarnost, širimo ono što imamo i ono što smo. Ali započnimo, ako je potrebno, sa verom u sebe, a zatim pođimo dalje i ostvarimo božansku veru. U božanskoj veri mi vidimo da nema kraja našem putovanju i postignuću. Mi smo u toku večno-prevazilazeće, večno-prosvetljujuće Stvarnosti, koja je savršenstvo.

Prijateljstvo je sklad, prijateljstvo je mir, prijateljstvo je blaženstvo. Prijateljstvo je sklad. Zajednički sklad otklanja sve mračne konflikte. Svaki pojedinac ima svoje sopstveno mišljenje, ali kada prijateljstvo postane spona između dve osobe, svi sukobi se otklone i oni postanu jedno.

Prijateljstvo je mir. Ovde, mir znači poverenje. Imam poverenje u tebe, a ti imaš poverenje u mene; naše obostrano poverenje je mir. Ja neću ogovarati tebe niti ću se truditi da te uništim; ti nećeš ogovarati mene i nećeš se truditi da me uništiš. Baš suprotno, daću ti ono što imam: svoju ljubav, svoju naklonost, brižnost, samilost, moju punu podršku da ostvariš svoj cilj, a ti ćeš isto učiniti za mene.

Prijateljstvo je blaženstvo. Kada prijateljstvo traje, ono nudi blaženstvo. Nebesko Carstvo se uspostavlja kada ljubav preplavi naša bića, kad osećanje jedinstva suvereno vlada i kada ne postoje osećanja podeljenosti. Tad se prosvetljujuće, ispunjavajuće i savršeno Savršenstvo rađa u našem životu težnje. Pre hiljade godina Vedski proroci su nam ponudili poruku blaženstva.

Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante…

Iz Blaženstva smo došli u postojanje.
U Blaženstvu rastemo.Na kraju našeg putovanja, u
Blaženstvo se povlačimo.

Prijateljstvo je slatko kada je ispunjeno skladom.
Prijateljstvo je slađe kada je ispunjeno Mirom.
Prijateljstvo je naslađe kada je ispunjeno
Blaženstvom.
   

Dakle, onog trenutka kad smo probuđeni, kad naša unutrašnja svetlost izađe na površinu i budi nas iz našeg milenijumskog sna-neznanja, mi otkrivamo da strah i sumnja uopšte nisu naši prijatelji. Naši istinski prijatelji su hrabrost, nepokolebljiva hrabrost, i vera, beskrajna vera. Naša unutarnja hrabrost kaže nam, „Izađi, pogledaj oko sebe ostatak sveta; svi zemaljski stanovnici su tvoji prijatelji, tvoja braća i sestre. Ako ostaneš u svojoj fizičkoj svesti, vezuješ se, ograničavaš svoje mogućnosti i potencijale. Izađi. Svet željno iščekuje tvoj dolazak“. Naš dragi prijatelj, vera, kaže nam, „Svi smo od istog Izvora i za isti Izvor, kako onda možemo da se plašimo drugih? Izvor je jedan, ali Jedan je poželeo da igra igru mnoštva. Drvo je Izvor, a grane, cvetovi, lišće i plodovi su mnoštvo. Od istog korena smo svi došli u postojanje, stoga hajde svesno da zasnujemo naše nerazdvojivo jedinstvo sa svim ljudskim bićima. Hajde da pevamo zajedno, da plešemo zajedno i da se igramo zajedno. Na taj način ćemo udovoljiti i ispuniti Apsolutnog Svevišnjeg našim univerzalnim jedinstvom“.

Svaki čovek ima veru u nešto, ili u nekoga. Ne možemo da kažemo da neko uopšte nema veru. U ovom trenutku čovek ima veru u Boga, u nekom drugom trenutku može da ima veru u sebe, a u sledećem trenutku možda ima veru u nekog trećeg, ili u nešto sasvim drugo. Sad, kad pojedinac ima veru u Boga, on je u svetu težnje i prostranstva, u svetu Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Kad ima veru u sebe, on je u svetu želje, u svetu posedovanja, ograničenja, vezanosti i smrti. Kada nema veru ni u Boga ni u sebe, onda ima veru u uništenje - u svet-uništenja, ili u samouništenje. Ali, uvek ima veru ili u Boga, ili u sebe, ili u neku nebožansku silu.

Prijateljstvo je služenje, posvećeno služenje koje nudimo Majci Zemlji i Nebeskom Ocu. Kada želimo da ponudimo svoje posvećeno služenje Majci Zemlji, molimo se Gospodu Svevišnjem da nam podari život neprekidnog trajanja. Kada želimo da ponudimo svoje posvećeno služenje Nebeskom Ocu, molimo se Gospodu Svevišnjem da nam podari život nesebičnog doprinosa. Našim služenjem, Nebo dobija priliku da se ispolji ovde na zemlji, a zemlja dobija priliku da ostvari Najviše, Apsolut.

U duhovnom životu prijateljstvo je temeljeno na unutrašnjem prihvatanju. Duhovni učitelj i tragalac postaju jedno na osnovu njihovog unutrašnjeg prijateljstva. Tragalac odlazi Učitelju i kaže, „Učitelju, volim te, verujem ti, dajem ti svoj život“. Učitelj odmah kaže, „Sine moj, volim te, verujem ti i dajem ti moj život, a takođe i Božiji Život“. Učenik kaže, „Učitelju, nudim ti moje svečano obećanje da ću služiti Svevišnjm u tebi.“ Učitelj kaže, „Sine, nudim ti moje svečano obećanje da se neću odmarati sve dok te ne odvedem do našeg Oca, Apslolutnog Svevišnjeg. Tvoje obećanje je samo upućeno meni, ali moje je upućeno dvema osobama. Ovde na zemlji obećavam ti da ću te prevesti i voditi do Zlatnih Obala Onostranog, i isto obećanje dajem Unutrašnjem Navigatoru, koji je tvoj Učitelj, moj Učitelj, Večni Učitelj; Njemu dajem isto obećanje. Tvojim prijateljstvom daćeš mi ono što imaš: neznanje. Mojim prijateljstvom daću ti ono što ja imam i ono što jesam: Svetlost Mudrosti. Ovu Svetlost Mudrosti Svevišnji mi je dodelio iz Njegove beskrajne Darežljivosti, i nudim ti je. Ako misliš da si prosjak, moraš da znaš sam ja veći prosjak od tebe. Ti moraš da ideš da prosiš samo na jedno mesto, ali je moje stanje žalosnije; ja moram da idem na dva mesta. Idem kod tebe sklopljenih ruku i molim te da mi daš tvoje neznanje. Onda odlazim Bogu sklopljenih ruku i molim Njega da mi da Njegovu Svetlost Samilosti. Ja sam glasnik između tebe i Boga. To je prijateljstvo koje sam sklopio sa zemljom i Nebom. Zemaljske muke i nedostatke odnosim na Nebo, Večnom Ocu na Nebu, a sa Neba spuštam u obilnoj meri Mir, Svetlost i Blaženstvo za iskrene tragaoce“. Ovo je večno prijateljstvo izmedju Učitelja i učenika.

Učitelj još nešto kaže svojim učenicima. On kaže, „Vaš Učitelj nisam i nikada ne mogu da budem ja. Stvarni Učitelj je neko drugi – Svevišnji, Svevišnji Apsolut“. Duhovni učitelj je samo stariji brat čovečanstvu. Kada tragaoci teže ka Najvišem, učitelj im pokazuje gde je Otac. Kad ih jednom odvede do Oca, njegova uloga je završena. A današnji tragalac postaje vođa, učitelj sutrašnjem čovečanstvu. Kad njegovo vreme dođe, on pokazuje čovečanstvu koje teži, svojoj mladjoj braći i sestrama, istog Boga, istog večnog Prijatelja, istog transcendentalnog Svevišnjeg, koga mu je nekada njegov sopstveni učitelj pokazao.

i prepoznaje, nadahnjuje i ispunjava spoljašnji život.

Praktična Stvarnost⁴

Dragi tragaoci, dragi prijatelji, draga braćo i sestre, želim da održim kratko predavanje o praktičnoj stvarnosti. Stvarnost je istovremeno i jednostavna i jedna komplikovana reč. Za obično, netežeće ljudsko biće, stvarnost je daleki vapaj. U svakom trenutku život mu zadaje frustraciju. Njegov život je život želje. Kada njegove želje nisu ispunjene, on je frustriran, a kad su mu želje ispunjene, ipak ne oseća trajno zadovoljstvo; dakle, po njemu je sve nerealno. To je njegovo shvatanje. Ali, ovde smo svi tragaoci. Mi osećamo da je sve stvarno, jer vidimo dušu u svemu i dušu svega, a osoba bez težnje vidi telo u svemu i telo svega. Međutim, telo je prolazno, dok je duša večna, a stvarnost obitava samo u srcu Večnosti.

Praktična stvarnost je osvajanje naših mnogobrojnih zemaljskih vezujućih želja. Ovo osvajanje ima drugo ime: svetlost Slobode. Svetlost slobode tragaoca oslobađa od gladi konačnog. Svetlost slobode oslobađa tragaoca tame noći vezanosti. Svetlost slobode ne dozvoljava neznanju da vlada nad srcem iskrenog tragaoca, ispunjenog ljubavlju, posvećenog i predanog tragaoca. Svetlost slobode je unutrašnja potreba onoga koji traga za najvišom transcendentalnom Istinom, koja je večni Izvor. Svetlost slobode je spoljašnja potreba onoga ko traga za Konačnom Istinom, koja je transcendentalni Cilj.

Kada pristupimo stvarnosti sa našom svešću vezanom za zemlju, osećamo da ona uopšte nije praktična. Ali, kada pristupimo stvarnosti sa svešću Nebeski-slobodnom, shvatamo da je ona uvek praktična. Stvarnost je ideal u ljudskom životu. Stvarnost je prirodna lepota božanskog života. Životinjsko u nama ne zna, ili ne oseća postojanje stvarnosti. Ljudsko u nama ponekad zna i oseća vrednost stvarnosti, ali ne stremi ka dahu stvarnosti. Božansko u nama uvek želi da raste u srcu stvarnosti. Svevišnji u nama je sva-Stvarnost u nama, sa nama i za nas.

Šta je praktična stvarnost? Praktična stvarnost je tišina. Tišina ne potiče iz neke određene tačke u vremenu. Tišina ne duguje svoje poreklo nijednom posebnom biću. Tišina je večna. Tišina je univerzalna. Što se tiče validnosti, tišina ne zavisi od našeg objavljivanja po celom svetu ili od našeg iskrenog i implicitnog prihvatanja. Transcendentalna Tišina ima Boga; transcendentalna Tišina je Bog. Božija transcendentalna Tišina želi potpuno i savršeno ispoljavanje ovde na zemlji. Zašto nam je tišina potrebna? Tišina nam je potrebna upravo zbog toga što nam je potrebno trajno zadovoljstvo. Zašto nam je potrebno zadovoljstvo? Potrebno nam je zbog Besmrtnosti naše unutrašnje božanstvenosti. Kako postižemo zadovoljstvo? Postižemo ga čisteći um, prosvetljujući srce i oslobađajući svoj život.

Praktična stvarnost je takođe i zvuk. Tišina priprema život težnje. Zvuk otkriva život težnje. Ljubav ispunjava život težnje. Tišina čini besmrtnim život težnje. Život bez tišine je besciljan život. Život bez zvuka je život bez značenja. Život bez ljubavi je bespomoćan život.

Čovek koji zna da je Bog u njemu, oseća svoj cilj iznutra i spolja. Čovek koji zna da je za Boga, sigurno će osetiti da je njegov život značajan. Onaj ko je otkrio istinu da je od Boga, sigurno će osećati da njegov život nikada ne može biti beznadežan. Naprotiv, njegov je život nepokolebljive volje; njegov je život sveokrepljujuća, sveispunjujuća, sveprožimajuća stvarnost. Kada tragalac u sebi oseća Božije Prisustvo, smeši se osmehom Boga-transcedentnog. Kada oseća da je za Boga, peva pesmu Boga-samilosti. Kada oseća da je večno od Boga, igra ples Bogo-savršenstva.

Praktična stvarnost je Blaženstvo. Blaženstvo je Božije Oko Samilosti i Oslobođenja. Kada bujica Božijeg Blaženstva uđe u sam dah tragaočevog života težnje, pomalja se Božija Stvarnost–san i Božije unutrašnje Obećanje izlazi na površinu. Tragalac oseća da će njegov život nesavršenstva uskoro biti preobražen u život savršenog Savršenstva. Kada se tragaočevo srce oslobodi mreže neznanja, Božiji neispunjeni San dobije priliku da ubrza svoje putovanje vezano za Zemlju i da konačno ispuni svoj San-Stvarnosti u i kroz božanskog ratnika-tragaoca punog ljubavi i bezuslovno predanog.

Praktična stvarnost je tragaočevo dostizanje savršenstva - savršenstva u sebi, savršenstva van sebe. Tragalac postiže savršenstvo u spoljašnjem životu disciplinovanjem svog života, ovladavanjem svojom energijom usmerenom ka spolja. Tragalac postiže savršenstvo u unutrašnjem životu kroz stalnu i bezuslovnu predanost Volji svog Unutrašnjeg Navigatora.

Praktična stvarnost je postizanje transcendentalnog mira. Moto države Nevade je „Sve za našu zemlju“. Nebožanskom kritičaru ova uzvišena poruka se može učiniti sentimentalnom ili emotivnom. Ali iskreni tragalac za Najvišom Istinom, sa duhovnog stanovišta, gledaće na ovu poruku na božanski način. Sa duhovne tačke gledišta, „zemlja“ označava „stanište mira“. U geslu, „Sve za našu zemlju“ „sve“ označava jednostavnost, iskrenost, čistotu i poniznost. Ove osobine se nalaze u staništu mira. Kada živimo u staništu mira, nemogućnost ne može da kuca na vrata našeg srca. Ništa nije nemoguće. Ne samo da je sve moguće, praktično i izvodljivo, već je i neizbežno.

Zemlja ima goruću težnju. Nebo ima svoje prosvetljenje koje spušta. Kada se susretnu zemaljska težnja i Nebesko prosvetljenje, tragaočev brod sna doseže Obalu Stvarnosti Onostranog. Zemlja teži; Nebo nadahnjuje. Zemlja teži ka Nebu-duši. Nebo nadahnjuje srce, stvarnost zemlje. Budući da zemlja teži, zemlja je vrhunski velika; budući da Nebo nadahnjuje, Nebo je božanski dobro. Svaki pojedini tragalac ima zlatnu priliku da pokuca na vrata svog sopstvenog srca u Božiji odabrani Čas, ne samo da bi video lice Stvarnosti, već da bi izrastao u samu Stvarnost, pod uslovom da je njegov život život stalne posvećenosti Unutrašnjem Pilotu.

Čemu me je život naučio?⁵

Čemu me je život naučio? Život me je naučio kako da isključim i uključim – kako da isključim nestvarnost i kako da uključim stvarnost. Kada osećam da sam od Boga i za Boga, postajem ispunjavajuća stvarnost. Kada osećam da sam samo od sebe i za samog sebe, postajem samo-obmanjujuća nestvarnost.

Stvarnost otkriva, razotkriva i ispunjava.
Nestvarnost skriva, prikriva i ubija.
Stvarnost se širi i transcendira.
Nestvarnost plače i umire.

Čemu me je život naučio? Život me je naučio savesti, zdravom razumu i Bogo-razumu. Moje srce koristi savest; zato, moje je srce čisto i odvažno. Moj um koristi zdrav razum; zato je moj um bistar i otvoren. Moja duša koristi Bogo-razum; zato je moja duša božanska i savršena.

Život me je naučio kako da živim i učim, kako da učim i živim, kako da živim i živim, kako da učim i učim. Kada živim i učim, nastojim da skočim na najvišu granu drveta umesto da se penjem od samog podnožja. Kad učim i živim, prvo radim ono najvažnije – hodam, a zatim trčim. Kada živim i živim, a da nisam prvo naučio unutrašnju lekciju i nisam otkrio pravu suštinu svog života, ja namerno obmanjujem božansko u sebi i božansko u drugima. Kad učim i učim, neprestano proširujem svoju zemaljski vezujuću svest i transcendiram svoju zemaljski vezujuću stvarnost.

Život me je naučio kako da učim, zaboravim naučeno i da ponovo učim. Učim. Učim pesmu božanske dužnosti. Obavljajući dužnost božansku, znam da ispunjavam božansko u sebi, Svevišnjeg u sebi. Učim pesmu detinjeg srca, jer znam da ću ukoliko budem imao detinje srce, uvek imati žudnju i unutrašnju potrebu da ispunim božansko spoznavajući i otkrivajući samu Stvarnost.

Svaki put kada nešto naučim, brzo koračam napred ka mom suđenom Cilju, mom transcendentalnom Cilju. Kad naučim da je moj život Bog Svetlost, onda tokom moje duševne molitve i meditacije osećam da me Bog Beskrajni Mir, Bog Večita Svetlost, Bog Besmrtni Život prisvaja u najvećim dubinama mog srca kao svoje sopstveno. Ja tada prisvajam Božiju Beskonačnost kao moje dosezanje, Božiju Večnost kao moju visinu i Božiju Besmrtnost kao moju dubinu – dubinu mog nemog bića. Tada svesno postajem jedno, nerazdvojivo, večno jedno, sa Unutrašnjim Navigatorom, Apsolutnim Svevišnjim.

Ja zaboravljam naučeno. Nastojim da zaboravim pesmu sujete i samouzdizanja. Kao tragalac, moram da zaboravim mnoge druge stvari, isto tako. Moj um je pun informacija i bez prosvetljenja. Ako je moj um ispunjen informacijama, osećam da sam magarac koji nosi težak teret na plećima. Ono što mi treba nisu svetovne informacije, već prosvetljenje sveta. Stoga prvo moram da zaboravim informacije ovog sveta, jer da bih dobio prosvetljenje sveta, potreban mi je um bistrine, um blistavila. Takođe, moram da zaboravim sposobnost fizičkog uma. Fizički um me uči kako da sumnjam, podozrevam, kako da omalovažavam i kako da ograničavam sebe i druge. Kada svojim fizičkim umom sumnjam u druge, ne dobijam ništa; u isto vreme, oni ne gube ništa. A kada sumnjam u sebe, odmah samom sebi kopam grob.

Ja ponovo učim. Ponovo učim pesmu jedinstva s Bogom, svesnog jedinstva s Bogom. Kad sam na Nebu, ja sam duša. Tamo smo Bog i ja jedno, nerazdvojivo jedno. Ali kada, kao duša, uđem u svetsku arenu i uzmem fizički oblik, uđem u svet vezanosti, ograničenja, tame i neznanja. Tu postanem svest tela. Ako svest tela smatram svojom stvarnošću, ne mogu da naučim ništa od života, jer svest tela je ograničena, neprosvetljena, puna tame, nečista, nebožanska. Ali, kada mislim o sebi kao o Stvarnosti Duše, dobijam priliku da ponovo naučim istinu da smo Bog i ja večno jedno.

Život me je naučio kako da ispitam suštinu Božije Tišine i Božijeg Zvuka. Kada koristim ljudske oči da bih ispitao Božiju Stvarnost, potpuno sam izgubljen. Ali kada se služim svojim srcem da bih ispitao Božiju Stvarnost, ono odmah ugleda istinsku Stvarnost, svojim potpunim poistovećivanjem sa njom. Fizičke oči su vrlo često u zabludi, ali unutrašnje srce ne može biti obmanuto. Unutrašnje srce je direktni predstavnik prosvetljujuće duše, koja je jedno sa Izvorom. Sve dok se služim fizičkim umom, vidim druge kao druge; ali kada koristim srce koje teži ne postoji ti, on, ona, samo ja — Univerzalno ja, a ne ograničeni ego. Na taj način, kad koristim svoje srce, postajem Stvarnost. Ali, kad koristim um, ili fizičke oči, veoma često sam obmanut, i ostajem neispunjen.

Kad ne težim, život me uči osujećenju i ja guram i vučem. Guram svoj život ka nečemu, ali konačno spoznajem da je to nešto beznačajno ništa. Potežem ka malom, slabom egu-svesti, i vidim da sam povukao sebe ka praznoj stvarnosti. Ali, kad ne guram i ne vučem, već samo nudim svoje celokupno postojanje Unutrašnjem Pilotu, svesno postajem ono što večno jesam: Bog-svest.

Kao tragaoca, znam da me je život naučio kako da volim i koga da volim. Kako da volim? Posvećeno, duševno i bezuslovno. Koga da volim? Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Kada volim Boga u čoveku posvećeno, duševno i bezuslovno, postajem jedno sa Bogom Jedinstvom. Kada volim čoveka u Bogu, postajem jedno sa Bogom Mnoštvom. Jedan je Izvor; mnoga su ispoljavanja Jednog. Drvetu su potrebne grane; granama je potrebno drvo. Voleći Boga, tragalac u meni postaje samo drvo, a voleći čoveka, on postaje grane drveta.

Tragaoca u meni život uči kako da se posvetim višem i nižem delu sebe. Kad se niži deo u meni posveti višem delu, viši deo dobija dodatnu snagu za svoje ispoljavanje. Kada se viši deo posveti nižem delu mog bića, niži deo dobija priliku za preobražaj.

Život uči tragaoca u meni kako da se preda. Predajem se duševno, posvećeno i bezuslovno mojoj sopstvenoj višoj stvarnosti. Ova viša stvarnost obuhvata i otelotvoruje sve kao svoje sopstveno, stoga kada se božanski predajem, osećam da se moj neprosvetljeni deo predaje potpuno prosvetljenom delu mene. Kad Božiji Čas kucne i neprosvetljeno postaje potpuno prosvetljeno, a prosvetljeno postaje potpuno ispoljeno, tad celo moje biće postaje potpuno božansko i savršeno.

Kada živim životinjskim životom, vidim mrak svuda okolo i osećam da je taj mrak moja jedina stvarnost. Kada živim ljudskim životom, vidim zračak svetlosti i osećam da ću jednog dana moći da se kupam u beskrajnom moru Svetlosti. Kada pokušavam da vodim božanski život, osećam da mi je moj Unutrašnji Navigator već utro put da idem ka Njegovoj konačnoj Stvarnosti. Tad, osećam da me Brod Božijeg Sna vodi do Njegove Obale-Stvarnosti, Zlatne Obale večno-prevazilazećeg Onostranog.

Duša mi kaže da je život savršenstvo. Mi ne putujemo od nesavršenosti ka savršenstvu, nego od manjeg savršenstva ka većem savršenstvu, do najvećeg savršenstva. U procesu evolucije, život je neprekidno napredovanje. To napredovanje je savršenstvo koje cilja ka najvišem Apsolutnom Savršenstvu. Kad je život započeo od mineralnog sveta, to je bio početak savršenstva života. Ali nema kraja našem progresu. Današnje savršenstvo je polazna tačka za sutrašnje više, dublje, više prosvetljujuće i više ispunjavajuće savršenstvo.

Život me uči nečem uzvišenom: da nisam nezamenljiv; jedino je Svevišnji u meni nezamenljiv. Život želi da mi ponudi sreću, a prava sreća leži samo u ovom otkriću. Kad neko oseća da je jedino Svevišnji u njemu nezamenljiv, onda je njegov život sav sreća.

Konačno, život me uči najvažnijoj stvari: da smo Bog i ja potrebni jedan drugome. Bog mi je potreban za moje savršeno savršenstvo, a ja sam potreban Bogu za Njegovo potpuno Ispoljavanje na zemlji. Ovo je najviša lekcija koju život mora da uči, a ja je nudim svakom tragaocu koji je ovde prisutan.

Ljubaznost

Juče sam u sebi ljubaznost otkrio.
Danas vidim koliko sam lep i duševan.
Juče sam u čovečanstvu ljubaznost otkrio.
Danas vidim koliko značajno i plodonosno
čovečanstvo je.

Preobražaj, oslobađanje,otkrovenje, ispoljavanje

Dragi tragaoci, draga braćo i sestre, želim da održim kratko predavanje o preobražaju, oslobađanju, otkrovenju i ispoljavanju – četiri uzvišene stvarnosti u našem životu težnje.

Životinjskom u nama potreban je trenutni preobražaj. Ljudskom u nama potrebno je svesno oslobađanje. Božanskom u nama potrebno je savršeno otkrovenje. Svevišnjem u nama potrebno je potpuno ispoljavanje. Da bismo videli Boga treba nam preobražaj. Da bi nas Bog pozvao, treba nam oslobađanje. Da bi nas Bog voleo, treba nam otkrovenje. Da bi nas Bog učinio besmrtnim, treba nam ispoljavanje.

Preobražaj tela pokazuje nam koliko čisti možemo da budemo. Oslobađanje vitala pokazuje nam koliko dinamični možemo da budemo. Otkrovenje uma pokazuje nam koliko ogromni možemo da budemo. Ispoljavanje srca pokazuje nam koliko božanski možemo da budemo. Možemo da budemo čisti kao zora. Možemo da budemo dinamični kao božanski ratnik. Možemo da budemo ogromni kao nebo. Možemo da budemo božanski kao duša. Preobražaj ide putem Beskonačnosti. Oslobađanje brzo korača putem Besmrtnosti. Otkrovenje trči na putu Večnosti. Ispoljavanje leti najbrže ka večno - prevazilazećoj Stvarnosti.

Kad smo oslobođeni od vezujuće prošlosti i preobraženi, ne ostajemo u telu-kavezu; počinjemo da živimo u duši-palati. Kad smo preobraženi menjamo naše prijatelje. Noć neznanja ne ostaje više naš prijatelj. Umesto toga, svetlost znanja postaje naš istinski i dragi prijatelj. Kada smo preobraženi pevamo drugačiju pesmu. Prestajemo da pevamo pesmu konačnog. Pevamo pesmu Večnog da bi smo postali Beskonačno.

Kada smo oslobođeni mreže neznanja, spoznajemo šta večno jesmo: Bog sanjar, Bog zaljubljenik i Bog izvršilac. Tad, želimo da otkrijemo sebe. Sve dok ne otkrijemo božansko u sebi, ne možemo da dokažemo Božije postojanje na zemlji. Svet može misliti da su sva naša uzvišena iskustva samo mentalne halucinacije, priviđenja i samozavaravanje sve dok ne otkrijemo Božiju Božanstvenost u sebi. Ali, kada budemo mogli da drugima otkrijemo svoju unutrašnju božanskost, oni će videti da je naš brod sna dodirnuo Obalu Stvarnosti. Kada ispoljavamo svoju unutrašnju božanstvenost, Zlatna Obala Onostranog se čvrsto utvrđuje ovde i sada.

Preobražaj. U drevnoj prošlosti, tragaoci za Najvišim nisu mnogo marili za preobražaj prirode, za fizički, vitalni, emocionalni preobražaj. Jedino su marili za svoju sopstvenu spoznaju. Spoznali su Najviše, ali uprkos tome, njihova fizička priroda je ostala neprosvetljena, mračna, nesavršena.

Oslobađanje. U drevnoj prošlosti, mnoge oslobođene duše marile su samo za sopstveno oslobađanje. Nisu marile za oslobađanje sveta u celini. Budući da im je toliko teško da oslobode sebe, osećali su da bi i svi drugi isto tako trebali da rade naporno. Takođe, osećali su da će svako ostvariti Boga, da će svako biti oslobođen u Božijem odabranom Času, i da nije njihov zadatak da taj Čas ubrzavaju.

Otkrovenje. U drevnoj prošlosti, najveći tragaoci nisu marili za otkrovenje. Smatrali su da da će neznanje sveta najverovatnije zarobiti njihovu svetlost znanja i visinu mudrosti, ukoliko budu otkrili ono što su spoznali. Plašili su se da otkriju svoju unutrašnju božanstvenost. Spoznali su najvišu Istinu, ali nisu želeli da je podele sa ostatkom sveta jer strah, strah od nepoznatog, mučio je njihovo unutrašnje postojanje.

Ispoljavanje. U drevnoj prošlosti najveći tragaoci, oslobođene duše, veliki Jogiji, nisu marili za ispoljavanje. Oni su osećali da ovde na zemlji ništa nije vredno ispoljavanja, zato što ništa ne može da traje zauvek. Osećali su da je ova planeta boravište tuge, patnje i nisu videli razlog da se ovde trajno uspostavlja nešto božansko? Osećali su da nema garancije i sigurnosti da će ovaj svet biti preobražen u bujicu božanstvenosti; zato, nisu marili za ispoljavanje.

Ali današnji tragalac želi savršenstvo u sebi i savršenstvo spolja. Sve dok telo nije savršeno, vital nije savršen, um nije savršen i srce nije savršeno, osećamo da je savršeno Savršenstvo daleki vapaj. Proces je dug i težak, ali kad jednom uspemo u ovom izuzetno značajnom zadatku, dosegnućemo Zlatnu Obalu Onostranog.

Moto države Oregon je „Jedinstvo“. Ovde smo svi tragaoci. Tragalac je onaj ko praktikuje duhovnost. A sad, duhovnost ima tajnu i svetu reč da ponudi: ta reč je Joga. Joga means conscious union with God. I am truly happy that the motto of this state encompasses the same ideal as the breath of spirituality, which is Yoga. označava svesno jedinstvo sa Bogom. Istinski sam srećan što moto ove države sadrži isti ideal kao dah duhovnosti, koji je Joga. Jedinstvo se mora uspostaviti između konačnog i Beskonačnog, između današnjeg nesavršenog čoveka i sutrašnjeg savršenog Boga.

Kako uspostavljamo naše svesno jedinstvo sa Bogom? Postoje različiti načini da se to učini. Prvo, možemo da smanjimo zemaljske potrebe i da povećamo svoje nebeske potrebe. Onda, moramo da plačemo iznutra za Bogom, kao što dete plače za svojom majkom. Gospod Svevišnji će ispuniti naš unutrašnji plač težnje. Dva koncepta vladaju celim svetom: želja i težnja. Želja nas vezuje; težnja nas oslobađa. Želja čini da osećamo da smo od konačnog i da smo primorani da budemo za konačno. Težnja nam kaže da smo od Večnog i za Beskonačno. Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost nisu neodređeni pojmovi, već božanske stvarnosti koje nastoje da izađu na površinu da bi mogli da postanemo Bog sutrašnjice.

Pored toga što iznutra plačemo, moramo takođe svesno da osetimo da smo potrebni Bogu, isto toliko koliko je Bog potreban nama. Kao običnim ljudskim bićima, Bog nam je potreban da bi ispunio naše obilne želje. Kada postanemo duhovni tragaoci, Bog nam je potreban samo radi jednog razloga: da bi otkrili svoju najvišu transcendentalnu Visinu, svoju najdublju transcendentalnu Dubinu. Kada ostvarimo Boga, mi ih zaista otkrivamo. A sad, upravo kao što je nama potreban Bog zbog našeg ostvarenja, tako smo i mi potrebni Bogu za Njegovo sopstveno Ispoljavanje. On mora da ispolji Sebe u nama i kroz nas. On je bio jedan; to je bilo ostvarenje Njegovo Tišine. On je želeo da postane mnoštvo; to je bilo ispoljavanje Njegovog Zvuka. Kada postignemo Njegovo Ostvarenje i On u nama i kroz nas postiže Njegovo Ispoljavanje, savršeno Savršenstvo sviće. Kada osećamo da smo od Boga i za Boga, mi vidimo da smo od sveprožimajuće Tišine i za sveispunjavajući kosmički Zvuk. Tada smo potpuno oslobođeni, otkriveni i preobraženi.

Svaki tragalac predstavlja jedno obećanje Bogu. Obećanje je je njegov vlastiti fizički preobražaj. On želi da oslobodi svoj zemaljski vezujući život i on odista oslobađa zemaljski vezujući život uz pomoć beskrajne Samilosti najvišeg Apsolutnog Svevišnjeg. Obećanje svakog tragaoca Bogu jeste, da ispolji Boga na zemlji na Božiji sopstveni način. Tragalac ispunjava svoje obećanje samo kada rado, radosno i bezuslovno daje Bogu ono što ima i ono što jeste. Ono što on ima je unutrašnji plač, a ono što on jeste je neznanje. Kada daje Bogu posvećeno, duševno i bezuslovno svoje dostignuće: unutrašnji plač, i njegovu sadašnju stvarnost: neznanje, onda je tragalac preobražen, oslobođen, otkriven i ispoljen na Božiji sopstveni Način.

Upravo danas⁷

Upravo danas, moliću se Bogu. Moja molitva je moj unutrašnji, uspinjući plač. Znam da će ovaj plač dosegnuti Božiju Palatu. Moja snežno-bela molitva će pokucati na Božija Vrata. Bog će otvoriti Njegova Vrata i pitati me šta mi je potrebno. Reći ću Bogu da da mi je potrebna Njegova beskrajna Samilost da me probudi iz mog dremežnog života. Bog će uslišiti moju molitvu.

Upravo danas, meditiraću na Boga. Znam da kad meditiram na Boga, praznim svoje srce. Kad mi je srce prazno, moj Večni Prijatelj, moj Večni Božanski Gost ulazi i seda na Svoj Presto u samoj dubini moga srca. U najdubljim kutcima moga srca, Njegov Život beskrajne Brižnosti, Samilosti, Ljubavi i Blagoslova obitava.

Kada se molim, moj Večni Prijatelj sluša moju molitvu i ispunjava moju molitvu. Kada meditiram, moj Večni Prijatelj ulazi i ispunjava moju unutrašnju potrebu. Kada se molim, ja govorim a On me sluša. Kada meditiram, On govori a ja slušam Njega. Tako mi komuniciramo. Moja molitva i moja meditacija su od vrhunske važnosti u mom životu težnje, posvećenosti i predanosti Volji mog Unutrašnjeg Pilota.

Upravo danas, voleću mog Boga, mog Svevišnjeg. Neću voleti nikog drugog, čak ni moje sopstveno postojanje. Voleću jedino Boga, samog Boga. Zar me On ne voli od pamtiveka? Zar me On neće voleti kroz Večnost? Pošto je On sav ljubav prema meni, moja je obavezujuća dužnost da volim Njega, bar danas. Voleću Njega, a moja ljubav prema Njemu učiniće besmrtnom moju zemaljsku stvarnost i moj nebeski san.

Upravo danas, postaću božanski zaljubljenik i zvaću moga Gospoda, Voljeni Svevišnji. U ljudskoj ljubavi stalno postoji prohtev, neprestano očekivanje i neprestano razočaranje. U ljubavi božanskoj nema zahteva, očekivanja i nema osujećenja; jedino postoji samodavanje. To samodavanje konačno biva preobraženo u Bogopostajanje.

Upravo danas, voleću Boga bezuslovno. Osetiću Njegovu beskrajnu Samilost, Njegovu blagosiljajuću Ljubav kroz moj život težnje i u mom životu težnje. Osetiću da me Bog voli beskrajno više nego što ja volim samog sebe. Kada strah, sumnja, zabrinutost i ljubomora napadnu moj život težnje, kada gajim i negujem ograničenje, vezanost, neznanje i smrt, tada, mrzim svoj život. Ali moj Večni Prijatelj, moj Svevišnji Pilot, ipak me voli.

Upravo danas, služiću Bogu. Shvatio sam da ne postoji ništa i ne može da postoji ništa tako slatko i ispunjavajuće kao služenje. Kada služim Bogu, osećam da se moj život osujećenja preobražava u život prosvetljenja. Moje služenje Bogu čini da osećam da je moje postojanje na zemlji značajno i plodonosno. Kada služim Bogu osećam da sam proširio moju zemaljski vezujuću svest u Nebeski slobodnu svest.

Upravo danas, predaću moju volju Božijoj Volji, Njegovoj svevolećoj, sveprožimajućoj, univerzalnoj Volji. Juče se Bog predao samilosno i bezuslovno mojoj životinjskoj pohlepi. Danas se Bog predaje s ljubavlju i samilosno mojim ljudskim potrebama. Sutra će se Bog predati sa radošću i ponosom mojim božanskim potrebama. Upravo zbog toga što se On predao mojoj životinjskoj pohlepi, upravo zato što se On predaje mojim ljudskim potrebama, upravo zato što će se predati mojim božanskim potrebama, osećam da je obavezujuće s moje strane da predam moj zemaljski život upravo na jedan dan Njegovoj Volji, tako da Njegova Volja može da bude ispunjena na Zemlji u i kroz moj život težnje i posvećenosti.

Upravo danas, želim da podelim svoju najveću tajnu sa mojim Svevišnjim Pilotom. Moja tajna je sledeća: neznanje više neću nazivati svojim prijateljem. Moje prijateljstvo sa neznanjem okončava se danas. Od danas Boga će biti moj jedini prijatelj, moj večni Prijatelj. Imaću Njega ne samo kao Prijatelja, već i kao moje Sve.

Upravo danas, želim da imam mir uma. Da bih imao mir uma moram da osećam da ja uopšte nisam nezamenljiv. Moram da završim moju pesmu sujete i da shvatim da nisam potreban svetu. Svet je postojao pre nego što sam rođen; svet će postojati dugo pošto ja prođem iza zastora Večnosti. Ko je potreban? Jedino je Svevišnji Pilot u meni potreban. Kad osećam da nisam nezamenljiv primam malo svetlosti i postižem mir uma.

Upravo danas, biću svevoleće dete Svevišnjeg Pilota. Upravo danas, biću heroj-ratnik koji ide stazom Večnosti. Upravo danas, osećaću da mi je potreban Bog i da sam ja potreban Bogu, i konačno moram osetiti da sam potreban Bogu više nego što je On potreban meni. Ponekad, zbog mog neznanja, osećam da mi On nije potreban. Ali, budući da je Bog savršen, uvek me vidi Njegovom sve-prosvetljujućom Svetlošću. On zna da mi je suđeno da tragam za Njim, da Ga volim, da budem oruđe za Njegovo ispoljavanje. On zna moj potencijal i moju sposobnost. On zna da sam ja pravi prototip Njegove konačne transcendentalne Stvarnosti; dakle, ja sam Njemu potreban više nego što je On potreban meni.

Potreban sam samom sebi u ovom trenutku da ispunim bezbrojne, želje koje me preplavljuju. Ali kada moje želje nisu ispunjene i kada shvatim da nemam sposobnost da ih ispunim, osećam da mi je stvarno potrebno ovo zemaljsko postojanje. Želim da napustim telesnu svest, jer mi ona ne pruža ni trunku zadovoljstva. Pošto sam promašaj, osećam da je ovaj život beskoristan. Ali Bog zna da nešto poput promašaja ne postoji. Postoji samo iskustvo. Mi radimo, mi služimo, molimo se, meditiramo svakog trenutka u svesnoj posvećenosti, a rezultat te posvećenosti uzima spoljni oblik bilo uspeha ili neuspeha. Ali kad zaronimo duboko u sebe, osećamo da ne postoji ni uspeh ni neuspeh. Sve vidimo kao iskustvo koje nam dolazi sa tokom evolucije. Konačno, uviđamo da čak ni ne posedujemo to iskustvo. To je u stvari Božije iskustvo, jer je On izvršilac, On je delo i On je plod tog dela.

Upravo danas, želim da budem svestan venac zahvalnosti koji će biti položen na Stopala mog Unutrašnjeg Pilota.

Upravo danas …

Postojanje Boga⁸

Ovde smo svi tragaoci. Neki od nas možda nisu tako iskreni kao ostali. Neki od nas mogu biti tragaoci iz radoznalosti. Neki od nas, ponekad, mogu da budu skeptici. Neki, ponekad, mogu biti ateisti. Pa ipak smo svi tragaoci. Upravo zato što smo tragaoci, jednog dana – u Božijem Odabranom Času – ostvarićemo Boga.

Moto države Ajdaho je „Neka Zauvek postoji.“ Znamo da ljudsko telo ne živi večno. Postoji samo šezdeset, sedamdeset, ili osamdeset godina, a onda je njegova uloga završena. Ali u nama se nalazi nešto što stalno postoji, a to je duša. Upravo zato što smo tragaoci, verujemo u dušu.

Kako to da duša, a ne telo, ima večno postojanje? Duša večito postoji upravo zato što je ona direktni ppredstavnik Boga na Zemlji. Duša, a ne telo, od svog samog početka, otelotvoruje poruku Božanstva, Večnosti, Beskonačnosti i Besmrtnosti. Duša postoji zauvek jer je duša besmrtan deo svog konačnog Izvora: Boga, Večnog Pilota.

Naše sledeće pitanje je: da li Bog postoji ? Ateista u nama kaže, „Ne, Bog ne postoji. Bog ne postoji i ne može da postoji; stoga, On mi nije potreban.“ Agnostik u nama kaže, „Sumnjam u to, sumnjam. A pošto čak nisam siguran u Božije postojanje, zašto bih obraćao pažnju na Boga?“ Čovek želje u nama odmah kaže, „Da, Bog postoji. Mogu da vidim Njega; mogu da Ga osetim. Kada? Kada su moje želje ispunjene! Tada, zamišljam Boga u skladu sa mojim slatkim maštarijama. Ali kad moje želje nisu ispunjene, onda Bog za mene ne postoji. A ako vidim da se želje drugih ispunjavaju a ne moje, onda mogu da kažem da Bog postoji za njih ali ne za mene.“

Sad, čovek težnje u nama takođe ima da kaže nešto u vezi sa Božijim postojanjem. Čovek težnje u nama kaže, „Bog postoji čak iako to ne mogu da dokažem svetu u celini. Ja vidim i osećam Njegovo Prisustvo, i znam doći će dan kada ću moći da Ga iznesem na površinu i pokažem Ga svetu u celini.“ Kada postanemo jedno sa čovekom težnje, nešto u nama kaže nam da Bog postoji, a to nešto je naša unutrašnja potreba, naš unutrašnji plač.

Kao ljudsko biće, u jednom trenutku mogu da budem ateista, u drugom trenutku agnostik, pa u sledećem trenutku čovek želje ili čovek težnje. Ja mogu da budem takođe i sanjar i da sanjam sve vreme. Sad, kada sanjam o Bogu, osećam da premda Bog postoji, On je daleko – veoma, veoma daleko. Vidim zjapeći jaz izmedju mog broda-sna i moje obale stvarnosti. Takođe mogu da budem zaljubljenik. Kada postanem zaljubljenik u Boga, Bog mi je bliži nego što su moje oči i draži nego što je moje srce. Ili mogu da postanem onaj koji služi. Kada služim Bogu, to je zbog toga što najvećma uživam u služenju Bogu. Ima mnogo stvari koje sam uradio, mnogo toga što sam rekao, mnogo toga što sam ponudio u svom životu, ali ništa mi nije dalo istinsku i trajnu radost. Jedino mi je služenje Bogu donelo trajnu radost; zato, onaj u meni koji služi oseća da je Božije postojanje za moju sopstvenu sreću.

Kao tragalac, imam tri prijatelja: koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju. Pitam ih, „Prijatelji, da li ste videli Boga?“ Oni smesta kažu. „Da, videli smo Boga. Ne samo da smo videli Boga, nego možemo i da učinimo da ti vidiš Boga.“ Kada ih pitam kako, moji prijatelji mi kažu da delaju zajedno, jedan za drugim, sukcesivno. Oni kažu da su kao tri stepenika merdevina. Prijatelj koncentracija kaže mi, „Samo uzmi bilo koji predmet i koncentriši se na njega. Nemoj dozvoliti nalet misli u um, bilo dobrih ili loših, božanskih ili nebožanskih. Učini tako da ti um bude potpuno bez misli.“ Ja slušam prijatelja koncentracije i povinujem se njegovim nalozima. Potom moj prijatelj meditacija mi uputi savet. Kaže,“Tvoje srce je puno straha, nečistote, nesigurnosti i neznanja. Samo ga isprazni, isprazni ga.“ Ja praznim moje srce, i odmah osećam ogromnu radost, jer tad Večni Gost, Bog, ulazi i seda na Svoj Presto u najdubljim kutcima moga srca. Konačno, prijatelj kontemplacije mi kaže, „Kada kontempliraš, pokušaj da osetiš u početku da igraš igru žmurke sa bliskim prijateljem. U ovom trenutku ti se skrivaš a on traži; sledećeg trenutka on se krije a ti tražiš. Sad, koliko dugo možeš da igraš žmurke? Petnaest minuta, pola sata, jedan sat. Onda je sve gotovo i vi se nađete kao pravi prijatelji, bliski prijatelji, slobodni i potpuno otkriveni jedan drugome. To je ono što se dešava između tebe i Boga kada kontempliraš.“

Pitam moja tri prijatelja ko ih je naučio sve o Bogu. Kažu mi da su roditelji oni koji su im pokazali Lice Boga i naučili ih sve o Bogu. Pitam ih ko su njihovi roditelji. Kažu da su im roditelji težnja i snaga volje. Težnja je njihova majka; snaga volje je njihov otac. Kada postanemo jedno s našom težnjom, s našim srcem težnje, stičemo znanje od našeg svesnog poistovećenja i jedinstva sa konačnom Stvarnošću. I upravo kao što nam poistovećenost našeg srca sa vrhunskom Stvarnošću može pokazati Božije postojanje na Nebu, tako nam, takođe, svetlost naše duše može da pokaže Božije postojanje na zemlji. A šta je svetlost naše duše? To je naša snaga volje. U duhovnom životu, težnja i snaga volje idu zajedno. Potrebni su nam i majka i otac.

Šta je težnja? Težnja je naš unutrašnji plač za Najvišim. A šta težnja čini? Težnja nam pomaže da smanjimo naše želje. Jednom kad su naše želje umanjene, osećamo mir u sebi i radost spolja.

Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante
anandena jatani jivanti
anandam prayantyabhisam visanti

Pre hiljade godina Vedski mudraci drevne Indije pevali su ovu poruku. „Iz Blaženstva smo došli u postojanje. U Blaženstvu rastemo. Kad se bliži kraj našeg putovanja, u Blaženstvo se povlačimo.“

Šta je snaga volje? Snaga volje je nešto što ubrzava naše putovanje. Znamo da imamo polaznu tačku i odredište. Ako uzmemo indijska volovska kola da bi smo stigli na odredište, biće nam potrebne godine i godine. Ali ako upotrebimo moderan mlaznjak, biće samo nekoliko sati.Slično tome, sa našom nepokolebljivom snagom volje ubrzavamo naš napredak. Dok se krećemo stazom, koncentracija ulazi u nas kao božanski metak, daje nam energiju i čini da osećamo da možemo najbrže da trčimo ka cilju. Meditacija nam govori da moramo da zaronimo najdublje da bismo pronašli naš cilj. Konačno, kontemplacija nam kaže da ne moramo nigde da odemo. Ne moramo da trčimo; ne moramo da odemo duboko u sebe. Možemo da ostanemo gde smo. Jedino moramo da damo Bogu ono što imamo. Ono što imamo je duševna zahvalnost Unutrašnjem Pilotu. Imamo zahvalnost zato što osećamo da naša težnja i moć prijemčivosti dolaze direktno od Boga.

Prijemčivost se razvija samo onda kada teče zahvalnost. Božije postojanje se može dokazati samo kad je naša prijemčivost potpuna, jer ako ne možemo da primimo Njega, bez obzira koliko puta se On pojavljuje pred nama mi nećemo moći da Ga smatramo svojim sopstvenim. A ako Boga ne možemo da smatramo svojim sopstvenim, nećemo moći da dokažemo Njegovo postojanje.

Upravo sad mi smo u konačnom i mi smo za konačno. Veoma nam je teško da zamislimo Beskonačno kao naše sopstveno. Ali to je ograničenje fuzičkog uma. Postoji takođe intuitivni um, prosvetljeni um, ali upravo sada mi nemamo taj um. Fizički um uvek hoće da iskusi istinu usitnjavajući je na deliće. Jer umu je nemoguće da prihvati Boga ili bilo koju stvarnost kao celinu. Um ograničava; um vezuje. Ali srce to ne čini. Srce se rasprostire; srce oslobađa. Srce želi da vidi istinu u celosti; želi da oseća, poseduje i smatra istinu svojom sopstvenom. Kako srce to radi? Srce je veoma mudro. Ono krišom ulazi u sobu starijeg brata, svog najprosvetljenijeg brata, duše, i odnosi beskrajnu svetlost u svoje sopstveno obitavalište. Kada je srce koje teži preplavljeno svetlošću, šta god vidi to prihvata u svoj celosti. Konačno dođe vreme kada fizički um ulazi u srce, koje ga dovodi duši. Tada um postaje oslobođen, upravo kao što srce biva oslobođeno svetlošću duše, a duša biva oslobođena Svešću-svetlošću Svevišnjeg.

Svi smo tragaoci. Za nas Bog postoji. Samo je pitanje vremena pre nego što postanemo svesno jedno sa Njim. Onaj ko je već napustio polazište prirodno će dostići cilj pre nego oni koji još uvek zaostaju. Ali duhovnost nije stvar takmičenja. Ako uopšte moramo da se takmičimo, onda neka se takmičimo sa strahom, sumnjom, zabrinutošću, ljubomorom i drugim negativnim silama u nama samima. Hajde da ih porazimo, što znači preobrazimo ih. Ako možemo da preobrazimo naš strah u hrabrost, našu sumnju u veru, našu nesigurnost u sigurnost, nečistotu u čistotu i našu nesavršenost u savršenstvo, to je uspeh hvale vredan i značajan napredak. U duhovnom životu pridajemo svu važnost progresu, zato što je progres stalna potreba naše duše. Iz neispoljenog ulazimo u mineralno carstvo, zatim u biljno carstvo, onda iz biljnog u životinjsko i iz životinjskog u ljudsko. Sad nastojimo da uđemo u božansko carstvo. Kada mislimo o sebi kao o pesmi napretka a ne o pesmi uspeha, onda nam je Bogoostvarenje na dohvatu.

Lepota⁹

Kao tragalac, kada razvijem ove božanske osobine, postajem sva lepota. Dete je lepo, cvet je lep, plamen je lep. Kada imam detinje srce, Bog razgovara sa mnom. Kada moj život postane cvet zahvalnosti, dobijam priliku da pevam sa Bogom Njegovu univerzalnu Pesmu. Kada moj život raste u uspinjući plamen, ja se igram sa Bogom i uzimam svesno učešće u Njegovoj kosmičkoj Igri.

Lepota je u davanju. Lepota je u primanju. Lepota je u davanju i samo davanju. Lepota je u primanju i samo primanju. Kada dajem, vidim da pre nego što sam nešto dao, već se Nebo osmehuje kroz moje pružanje, moje samodavanje. Kad primam, vidim da se zemlja osmehuje u meni i kroz mene. Kada dajem i dajem, vidim da Bog božanski Pilot nudi Sebe težećem čovečanstvu u meni i kroz mene. Kada primam i primam, vidim da Bog beskrajna Samilost ulazi u mene i širi moju vezanu za Zemlju, konačno je transformišući u Nebeski- slobodnu Stvarnost.

Kad prizivam dušu i postajem jedno sa dušom, imam sposobnost da otkrijem Izvor u Božijem odabranom Času. Tad, vrlo značajnu poruku imam da ponudim braći i sestrama ovog sveta:

Kada ostvarim ovu mogućnost, moja sopstvena duša isijava blistavu lepotu tog jednog velikog Bića.

Kada prizivam srce, postajem jedno sa srcem i nastojim da ponudim bogatstvo srca svetu u celini, vidim novu lepotu koja raste u meni i teče oko mene. Tada je moja poruka:

Twameva mata pita twameva…

Ti si Majka.
Ti si Otac.
Ti si Prijatelj.
Ti si Saputnik.
Ti si Znanje.
Ti si Bogatstvo.
Ti si moje Sve.
Ti si moj Gospod Svevišnji.

Ova poruka koju nudim svetu zasniva se na jedinstvu moga srca sa mojim Unutrašnjim Pilotom. Ovo je najslađe i u isto vreme, najpouzdanije osećanje nerazdvojnog jedinstva sa Unutrašnjim Pilotom. Kada zasnujem moje nerazdvojivo jedinstvo sa mojim Unutrašnjim Pilotom, ja osećam Njega kao moju Majku i Oca Večnosti; kao mog Prijatelja i Saputnika od pamtiveka; i kao mog Gospoda Svevišnjeg, moje Sve. To je lepota srca koju tragalac otelotvoruje, otkriva i ispoljava ovde na Zemlji.

Kada prizivan um i postajem jedno sa umom, ja nudim bogatstvo uma kroz moju duševnu molitvu.

Aum bhur bhuvah svah…

Ovo je Gayatri Mantra, molitva za um, za prosvetljenje uma. Ovo je indijska mantra ili inkantacija bez premca. Sve druge mantre Indije izvedene su iz nje. Ovo je najuzvišenija molitva koju su indijski proroci davne prošlosti spoznali i ponudili čovečanstvu ispunjenom težnjom.

Već smo otkrili lepotu u duši, lepotu u srcu i lepotu u umu. Sad moramo da otkrijemo lepotu u vitalu. Kada lepota u vitalu osvane, mi postajemo energični, dinamični, progresivni i ispunjujući. Onda se molimo Svevišnjem da preplavi naš vital s moći beskrajnom, moći božanskom, moći koja gradi, ne s moći koja lomi; moći koja nas okrepljuje, moći koja je potrebna vitalu za puno ispoljavanje božanstvenosti na zemlji. Poruka božanske moći koju nudim svetu je:

Tejo asi tejo mayi dhehi…

Tvoj vatreni duh prizivam.
Tvoju junačku snagu prizivam.
Tvoju moć i energiju prizivam.
Tvoj borbeni gnev prizivam.
Tvoj pobednički um prizivam.

This power in the vital is the beauty of the vital for the manifestation of God here on earth.

Ova moć u vitalu je lepota vitala za ispoljenje Boga ovde na Zemlji. Ja takođe nastojim da prizovem svest tela i postanem jedno sa telom koje teži kako bih otkrio lepotu u njemu. Za ovo, molim se Svevišnjem da mi podari dobro zdravlje i telo koje teži. Ovo je molitva mog tela:

Tach chaks ur debahitam…

Neka mi, sto leta, vidimo kako se blistavo Oko, Bogom-određeno, uzdiže pred nama . . .

U ovom slučaju sto godina označava beskonačni ili neodređeni raspon vremena. Ako imamo dug život težnje na Zemlji, možemo ostvariti Boga, otkriti Boga i ispoljiti Boga. Potreban nam je dug život težnje, posvećenosti, odanosti i predanosti. Ovo je lepota u telu i od tela, za dušu i za Boga, Svevišnjeg.

Ako želimo da otkrijemo više lepote ovde u zemaljskoj svesti, moramo da spoznamo šta jeste, a šta nije suštinsko. Druga veoma značajna poruka proroka Upanišada je:

Neti, neti

Ne ovo, ne ono.

Neznanje, ne! Tama, ne! Vezanost, ne! Ograničenje, nesavršenstvo, ne! Nisu nam potrebni. Potrebni su nam vera, hrabrost, poniznost, čistota, iskrenost i sve božanske osobine. Odričemo se neprosvetljenih delova u nama i prizivamo delove koji su prosvetljeni, svest koja je prosvetljena. Ne ovo; ne neznanje koje sada prisvajamo kao naše vlastito i koje prisvaja nas, nego svetlost, svetlost koja na nas polaže prava kao na svoje vlastite i svetlost na koju ćemo mi polagati prava kao na našu sopstvenu.

Takođe postoji i vrhunska Lepota. Vrhunska (Svevišnja) Lepota je u našem svesnom, neodvojivom jedinstvu sa Svevišnjim. Ovu svevišnju Lepotu otkrivamo kroz naše svesno, stalno i bezuslovno samodavanje. Kada se usudimo da kažemo, „Ne moja volja, neka bude Tvoja Volja,“ onda takođe možemo reći, „Ja i moj Otac smo jedno.“ Kada iskreno kažemo, „Neka bude Volja Tvoja,“ tad se svevišnja Lepota otkriva u nama i kroz nas. A kad kažemo, „Ja i moj Otac smo jedno,“ svevišnja Lepota nalazi svoje potpuno ispoljenje na Zemlji ovde i sada.

Održao sam kratko predavanje o lepoti. Sada ćemo moji učenici i ja otpevati bengalsku pesmu o lepoti.

[Sledi prevod pesme koju su Šri Činmoj i njegovi učenici pevali. Reči i muziku je napisao Šri Činmoj.]

/Sundara hate sundara tumi nandana bana majhe…/

Ti si divan i divniji,
Najdivniji si,
Lepota kakvoj ravne nema u Rajskoj bašti.
Dan i noć nekaTvoj Lik prebiva
U najvećim dubinama moga srca.

Bez Tebe moje oči su bez vizije;
Sve je iluzija, sve pustoš.
Svuda oko mene, iznutra i spolja,
Čujem melodiju mračnih muka.
Moj svet je ispunjen razdirućim mukama.

O Gospode, O moj predivni Gospode,
O moj Gospode Lepote, u ovom životu,
Makar i na kratkotrajnu sekundu,
Neka budem blagosloven milošću
Da ugledam Tvoje Lice.
   

Prestani da (pritiskaš) guraš! Noć tvog neznanja je preteška.
Prestani da vučeš! Svetlost Božijeg Znanja je suviše prostrana.
Guranje je osujećenje.
Potezanje je iskušenje.
Pripremaj se polako, sigurno i nepogrešivo.
Tvoj će biti Cilj nad ciljevima.

Filozofija, Religija i Duhovnost

Dragi tragaoci za najvišom Istinom, dragi braćo i sestre, želim da održim kratko predavanje o filozofiji, religiji i duhovnosti. Kao što svi znate, filozofija je velika tema. Religija je je velika tema. Duhovnost je velika tema. Vreme mi neće dozvoliti da se dovoljno posvetim ovim uzvišenim temama. Ipak ću, s vašim ljubaznim dopuštenjem, vašom srdačnom dobrom voljom, nekoliko reči sa duhovne tačke gledišta reći o svakoj od tih tema.

Filozofija je u mislećem umu. Filozofija je svojstvo tragalačkog uma. Filozofija je za prosvetljujući um.

Religija je naš svesni ili nesvesni odgovor na prizivajuću Svetlost. Religija je naše čvrsto verovanje u uzvišena iskustva naših prethodnika. Religija je naše veliko zadovoljstvo zbog naše slavne prošlosti.

Duhovnost je u srcu koje teži. Duhovnost je od duše koja oslobađa. Duhovnost je za Boga koji ispunjava i obesmrćuje.

Zaljubljenik u filozofiju priča o Božijoj Viziji. Zaljubljenik u religiju govori o Božijoj Moći. Zaljubljenik u duhovnost priča o Božijoj Samilosti. Zaljubljenik u filozofiju želi da vidi Božije Lice. Zaljubljenik u religiju želi da vidi Božije Oko. Zaljubljenik u duhovnost želi da raste u Božije sve-samilosno Srce.

Čovek filozof je sanjar. Religiozan čovek je posmatrač. Duhovan čovek je božanski zaljubljenik. Božanski sanjar, božanski posmatrač i božanski zaljubljenik su dobri prijatelji.

Čovek filozof želi da vidi visinu života. Religiozan čovek želi da vidi dubinu života. Duhovan čovek želi da vidi stvarnost života i stvarnost u životu.

Postoji ljudska filozofija i postoji božanska filozofija. Ljudska filozofija je suvo parče drveta. Ljudska filozofija je cilj bez duše. Božanska filozofija je plodonosno drvo. Božanska filozofija je sve-prosvetljujući život i sve-ispunjavajući cilj. Božanska filozofija zna da je njen Izvor transcendentalna Tišina. Božanska filozofija zna da je njen Izvor transcendentalno Blaženstvo.

Postoji ljudska filozofija i postoji božanska filozofija. Ljudska filozofija je suvo parče drveta. Ljudska filozofija je cilj bez duše. Božanska filozofija je plodonosno drvo. Božanska filozofija je sve-prosvetljujući život i sve-ispunjavajući cilj. Božanska filozofija zna da je njen Izvor transcendentalna Tišina. Božanska filozofija zna da je njen Izvor transcendentalno Blaženstvo. Postoji ljudska religija i božanska religija. Ljudska religija je samouzdizanje bez osnove. Ljudska religija je beživotno pouzdanje. Božanska religija je stalno proglašenje Boga iz same dubine tragaočevog srca. Upravo u najdubljim kutcima svoga srca tragalac proklamuje Božiju Stvarnost, Božiju Božanstvenost, Božiju Besmrtnost.

Postoji ljudska duhovnost i božanska duhovnost. Ljudska duhovnost, u ime Boga, obmanjuje čovečanstvo. Ljudska duhovnost, u ime Boga, obmanjuje svoje sopstveno istinsko biće nudeći lažno Bogoostvarenje čovečanstvu koje teži. Božanska duhovnost zna da u Božiji odabrani Čas svaki sledbenik religije biće preplavljen beskrajnom Svetlošću, Mirom i Blaženstvom. Božanska duhovnost je potpuno svesna činjenice da je svaki praktikant duhovnosti svesni, odabrani instrument Boga, vapeći za zorom Života besmrtnog ovde na Zemlji.

AČoveku istinske filozofije, čoveku istinske religije i čoveku istinske duhovnosti potreban je Bog. Za njih ne postoji drugi izbor.

Presrećan sam što znam da je državni moto Kolorada „Ništa bez Božanstva.“ Bez Boga, bez Unutrašnjeg Navigatora, mi smo ništa. Sa Unutrašnjim Navigatorom, mi smo sve. Bog je drvo Ostvarenja, a to drvo Ostvarenje ima mnogo grana. Filozofija, religija i duhovnost su tri grane Boga drveta Ostvarenja. Čovek filozofije može da sedi ispod grane filozofije, čovek religije može sedeti ispod grane religije, a čovek duhovnosti može da sedi pod granom duhovnosti. Upravo u zaštiti i zaklonu Božanstva možemo da rastemo u Besmrtnost.

Deo II — Pitanja i odgovori: Univerzitet Arkanzas

Pitanje: Na šta se vi koncentrišete??

Šri Činmoj: Možete da se koncentrišete na bilo šta, ali ako ste duhovni tragalac odabraćete nešto što ima duhovno značenje. Pretpostavimo da ispred sebe imate cvet. Cvet označava čistotu. Prvo usmerite svu svoju pažnju na cvet, a zatim pokušate da osetite da ste postali sam cvet, to jest, čistota. Prvo se koncentrišete, i onda pokušavate da postanete nerazdvojno jedno sa predmetom na koji se koncentrišete. Plamen sveće označava težnju, pa možete da se koncentrišete na plamen sveće, takođe. Ukoliko želite, možete da se koncentrišete na božansku osobinu, kao što je ljubav ili mir. Svako može da napravi svoj sopstveni izbor.

Pitanje: Da li poštujete druge religije?

Šri Činmoj: Uvažavam druge religije sa krajnjom radošću i najvećim poštovanjem. Samo zato što sam duhovan čovek, osećam da mogu da cenim sve religije i da ih smatram svojim sopstvenim. Ako čovek nije duhovan, onda je vezan određenom religijom. Ali pošto sam postao duhovni tragalac, osećam da su sve religije kao grane jednog drveta, a drvo je Bog. Kako mogu da poričem postojanje grana kad drvo prihvatam kao sopstveno? Ako prihvatam drvo kao moje sopstveno, koji god da je deo drveta, takođe ga smatram neporecivom stvarnošću.

Pitanje: Kako čovek može da radi za Boga?

Šri Činmoj: Kad god radimo, možemo i treba da osećamo da radimo za Boga. Upravo sada kada radiš, možda ne misliš na Boga, ili možda ne osećaš stvarnost Boga. Ti vidiš fizički rad samo kao rad. Ali ako možeš da vidiš rad kao priliku da izraziš tvoju sposobnost, ili da otkriješ tvoju dobrotu, tvoju božanstvenost, tada sasvim sigurno radiš za Boga. Radeći, ili služeći, moraš osećati da se krećeš ka cilju.

Ako si radnik i radiš rukama, tvoj um može da prebiva u Bogu, tvoje srce može da prebiva u Bogu, i svesno možeš da položiš samo tvoj rad unutar Boga. U suprotnom, tvoje delo će biti unutar nekog drugog – u nečijem vrednovanju ili divljenju ili sudu - i ti ćeš biti zaokupljen time šta misli o tvom radu. Ali ako radiš da zadovoljiš jednu osobu, Unutrašnjeg Navigatora u tebi, Unutrašnji Navigator će prirodno očekivati od tebe da radiš savršeno. On ti neće reći da prevariš ili da obmaneš osobu koja ti je dala da radiš, jer je pravi poslodavac svih Svevišnji.

Upravo sad kada završimo neki težak posao, veoma smo zadovoljni sobom. Kažemo, „Ah, uradio sam to. To je bio tako naporan posao, ali sam ga obavio.“ Ali dođe vreme u duhovnom životu kad osećamo da sav rad koji obavljamo zapravo kroz nas radi Unutrašnji Navigator. Mi uviđamo da ništa ne možemo sami da uradimo; mi smo puki instrumenti. Bog je taj koji radi sve u nama i kroz nas.

Dok još nemamo takvu vrstu osećanja, pokušajmo da ponudimo plodove, rezultate našeg rada Bogu. Ako dođe do uspeha u našem radu, položimo ga pred Stopala Boga. A ako se javi neuspeh, ponudimo i njega kraj Božijih Stopala. I uspeh i neuspeh su iskustva koja Bog ima u nama i kroz nas. Ako nemamo taj stav, onda ćemo nastojati da ostvarimo samo uspeh silom ili milom. A ovaj uspeh nas može dovesti do nekakve konfuzije. Današnji uspeh može se transformisati u sutrašnje osujećenje. Ali ako položimo rezultate svakog našeg rada kraj Božijih Stopala a ne da nastojimo da ih prisvojimo, tad smo slobodni.

Pitanje: Ja sam vegetarijanac ali radim kao mesar. Da li to uvećava moju karmu?

Šri Činmoj: Ako si vegetarijanac, i ako ti tvoja zemaljska dužnost nalaže da radiš na mestu gde moraš da obrađuješ meso, nemoj osećati da uvećavaš svoju karmu ili da radiš nešto pogrešno. Sve dok ne osećaš potrebu da jedeš meso, i tvoja svest nije u agresivnoj životinjskoj svesti, nije problem.

Ponekad, znam, postoji nešto što zovemo prinudom. Ako je to jedino mesto gde možeš da dobiješ posao, onda treba to da radiš. Ali tvoja svest ne sme da bude u mesu. Tvoja svest mora da bude u nečem čistom i božanskom. Moraš da znaš gde ti svest ostaje dok radiš. Postoje neki ljudi u duhovnom životu koji ne jedu meso, ali kada vide meso i ribu njihova halapljivost i želja odmah izlaze na površinu. Ova vrsta vegetarijanstva je puko samozavaravanje. Ali ako ne želiš da jedeš meso i ne osećaš potrebu za njim, onda čak i ako dotakneš meso neće biti problema.

Ako si potpuno iskren, i ako osećaš da kada dodirneš meso svest ti opada, tvoja iskrena težnja će kucati na Božija Vrata a Bog će ti obezbediti neki drugi posao. Ako On oseća da tvoja svest opada u dodiru sa mesom i ukoliko iskreno plačeš i tragaš za nekim drugim poslom, On neće dozvoliti da zadržiš taj posao. Ali ako tvoja svest nije snižena, Bog će reći, „Nema štete od toga.“

Pitanje: Kako vidiš da se fizičko telo uklapa u shemu stvari?

Šri Činmoj: Fizičko telo je hram. Moramo da održavamo fzičko čistim i u dobrom stanju. U suprotnom, čak i ako postignemo nešto visoko nećemo moći da to trajno zadržimo. Ne smemo odbaciti fizičko, ali moramo nastojati da ga održavamo čistim i božanskim da bi duša radila kroz njega. A kada duša izađe na površinu, fizičko mora da prizove i prihvati Svetlost, i da postane nerazdvojno jedno sa svešću duše. Samo tada fizičko može da bude ispravno upotrebljeno za božansko ispoljenje.

Deo III — Pitanja i odgovori: Univerzitet u Tulzi

Pitanje: Da li je neophodno prevazići sve emocije radi duhovnog života?

Šri Činmoj: Postoje dve vrste emocija. Jedna je emocija vitala, koji želi da poseduje. Nažalost, pre nego što posedujemo, nas poseduju. Druga vrsta emocija je božanska emocija. Ova emocija nije loša. Ona kaže, „Pošto sam ja Božije odabrano dete, kako mogu to da radim? Kako mogu da plivam u zadovoljstvu neznanja? Moram da radim za Boga, moram da ostvarim Boga, moram da služim Bogu u čovečanstvu koje teži.“ To je emocionalni pristup. Ali ovo je pročišćena emocija. Ova vrsta emocije će nas prosvetliti i osloboditi. Ako možemo da transcendiramo vital, emociju koja vezuje za Zemlju, možemo osetiti slobodu, stvarnu slobodu, beskonačnu slobodu.

Pitanje: Da li je važno za duhovne tragaoce da provode vreme zajedno?

Šri Činmoj: Uvek je preporučljivo da se tragaoci druže sa ostalim tragaocima, jer će tada biti inspirisani. Ako ostaješ sa nekim ko uopšte nema težnju, to znači da se stalno boriš. Veoma je teško za tragaoca – naročito na početku – da održi svoju najvišu svest. Čim ode na neko mesto odmah vidi ljude bez težnje. Čak i ako ne razgovara sa njima, oni ipak šire svoju vibraciju. Ako svetac ovde dođe, odmah ćeš osetiti njegovu vibraciju. A ako lopov dođe, smesta ćeš tu vibraciju osetiti. Ali ako si tragalac i s tobom je neki drugi tragalac, odmah je tvoja snaga znatno uvećana. Dakle uvek je preporučljivo da tragaoci budu zajedno ili da se često sastaju.

Pitanje: Koliko ima nivoa inicijacije, i koliko puta će Učitelj inicirati učenika?

Šri Činmoj: Bez obzira na kom nivou te Učitelj inicira ovde na Zemlji, više je nego dovoljno. Inicijacija znači da te Učitelj uči kako da plivaš. Jednom kad te nauči kako da plivaš, stalno će te inspirisati da preplivaš more neznanja. On neće morati stalno ponovo da te uči kako da plivaš. Kada te jednom nauči, to je dovoljno. Stalno će te inspirisati, voditi, vajati i oblikovati dok ne dosegneš tvoj Cilj, tvoje transcendentalno Sopstvo, tvoju najvišu Stvarnost.

Deo IV — Pitanja i odgovori: Južni Metodistički Univerzitet

Pitanje: Koliko misliš da je važno imati duhovnog učitelja ako neko žarko želi da brzo napreduje? I takođe, koliko dugo neko mora da ostane sa učiteljem?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od toga koliko iskreno tragalac želi da ide do najvišeg nivoa svesti, koliko mu je potreban Mir, Svetlost i Blaženstvo. Ako je potreba velika, odmah će pokušati da nađe nekoga ko mu može biti od pomoći. Ako oseća potrebu da najbrže napreduje, onda je učitelj od vrhunske važnosti, jer čak i kada je u mogućnosti da sam načini neki unutrašnji napredak, može da bude sumnjičav prema svom dostignuću. Ako ima neko iskustvo, može da sumnja u to iskustvo ili da ne zna njegov stvarni značaj. Učitelj će mu sigurno razjasniti njegova iskustva i ubrzati njegov unutrašnji napredak. U običnom životu, učitelj te ispituje i pušta te da položiš ili da padneš. Ali duhovni učitelj je više poput privatnog učitelja. On ne ispituje. On samo uči svoje učenike kako da polože Božiji ispit.

Učitelj je neophodan ako nismo dosegli naš vlastiti najviši cilj. U običnom životu, započinjemo školovanje sa vrtićem, i napredujemo do univerziteta. Jednom kad završimo tečaj na univerzitetu, više ne idemo u školu. U stvari, možemo da postanemo učitelji. Slično tome, jednom kad smo stigli do najvišeg Apsoluta, više nam ne treba učitelj.

Question: How is it best to cope with the occasional fears and doubts that plague us?

Šri Činmoj: Zašto se plašimo nečega ili nekoga? Zato što nismo uspostavili naše jedinstvo sa tom osobom ili stvari. Kada dete stane ispred svog oca, otac izgleda visok i snažan kao div svom mališanu. Da nije osetio jedinstvo sa svojim ocem, bio bi na smrt preplašen. Ali on se ne plaši svog oca, jer on zna da ga otac voli i da je očeva snaga sva za njega i njegovu zaštitu. U duhovnom životu takođe, samo se plašimo nečega ili nekoga zbog toga što nismo raširili krila svesti. Ako raširimo krila, ceo svet postaje naš.

Da bismo se izborili sa sumnjom treba da se upitamo da li išta postižemo sumnjajući u ostale. Ako sumnjamo u nečije dostignuće sve do kraja života, naša sumnja neće oduzeti ništa od tog dostignuća. Ako je postigao nešto, to je gotovo i naša sumnja to ne može umanjiti. Ali ukoliko počnemo da sumnjamo u sebe, to je naša stvarna propast. Onog trenutka kada počnemo da sumnjamo u naše sopstvene mogućnosti, potencijal i sposobnosti, više ne možemo da napredujemo. Ako sada sumnjaš u mene i osećaš da nisam iskreni tragalac, nekoliko trenutaka kasnije osetićeš da sam iskreni tragalac, a opet posle nekoliko trenutaka sumnjaćeš u svoju sopstvenu sposobnost i prosuđivanje. Sad, kad si sumnjao u mene, ja nisam ništa izgubio, a kada si imao veru u mene, ti nisi ništa izgubio. Ali kad si počeo da sumnjaš u tvoje vlastito prosuđivanje, onda si došao do mrtve tačke. Ako sada ne možeš da svesrdno prihvatiš Učitelja, najbolje je da pokušaš da stvoriš težnju u samom sebi, tako da možeš da savladaš sumnju.

Uzmimo strah, sumnju, hrabrost i veru kao četiri osobe koje kucaju na tvoja vrata: dva prijatelja i dva neprijatelja. S obzirom da su to tvoja vrata, možeš da dozvoliš prijateljima da uđu, ali ne tvojim neprijateljima. Dopusti da hrabrost i vera uđu, potom stavi rezu na vrata da ostaviš napolju strah i sumnju, jer kad jednom pustiš neprijatelje unutra, oni će to iskoristiti. Oni će nastojati da na svaki način iskoriste tvoju slabost. Ti si taj koji može da prihvati ili odbije strah i sumnju, veru i hrabrost. U svakom trenutku tragalac mora biti svestan i obazriv u vezi sa tim kad treba da otvori vrata svog srca i uma.

Kada tragalac postane veoma napredan i putuje daleko, veoma daleko, ka svom cilju, tada on ne odbacuje strah, ne odbacuje sumnju. Svojom unutarnjom mudrošću, on preobražava strah u hrabrost a sumnju u veru. Kada je tragalac pred samim ostvarenjem, kad ima unutrašnju snagu volje, ne želi da ostavi nikakvu nesavršenost na Zemlji nepreobraženu. On oseća, „Ako ja ne pobedim ovaj strah, onda će on mučiti moju mlađu braću i sestre, koji su moji voljeni. Hajde da ga pobedim i preobrazim jednom zauvek.“

Pitanje: U slučaju onih koji su početnici u duhovnom životu, izgleda da je neophodno da se napravi neki kompromis izmedju njihovog porodičnog života i duhovnog života. Mislite li da će taj kompromis stalno morati da postoji, ili može da bude prevaziđen nekom drugom vrstom odnosa?

Šri Činmoj: Ako vaša revnost i ljubav prema Bogu u početku nije snažna, ako osećate da možete da živite sa Bogom, ali ne samo sa Bogom; ako osećate da su ostala ljudska bića takođe neophodna za vašu sreću, onda morate da napravite kompromis. U suprotnom, nećete moći da ostanete u duhovnom životu. Ali ako osećate da možete da živite samo u Božijoj Svetlosti, ako osećate da ne možete da živite čak ni jednu sekundu bez Njega, onda idite ka Njemu i ne mislite na kompromis. On će brinuti o vama i On će se takođe brinuti o članovima vaše porodice.

Ako Bog želi da trčiš najbrže, tad moraš da znaš ko ti je najdraži – Bog ili članovi tvoje porodice. Ti upravo sada praviš kompromis kako bi tvoji najdraži mogli da budu srećni. Ali ti znaš da je tvoja sposobnost veoma ograničena, a Jedan kome pristupaš ima neograničenu sposobnost. Ti ne želiš da zanemariš svoju porodicu, ali moraš da znaš da nemaš neograničenu sposobnost da učiniš tvoju majku, oca, brata ili sestru srećnim. U nastojanju da im udovoljiš, ti postižeš neku vrstu kompromisa. Ali ako dosegneš Izvor sa tvojom intenzivnom unutrašnjom potrebom, onda možeš zamoliti Svevišnjeg, tvog Unutrašnjeg Pilota, da preuzme punu odgovornost za tvoje voljene. A On ima beskrajnu sposobnost da ih učini srećnim.

Ko se brinuo o tvojim najmilijim dvadeset ili trideset godina ranije, pre nego što si došao u ovaj život? A kroz pedeset ili šezdeset godina, kada napustiš ovu zemaljsku scenu, ko će brinuti o njima? Upravo sada, mi osećamo da smo nezamenljivi. Ali kada duboko zađemo u duhovni život, osećamo da je samo jedna osoba nezamenljiva, a to je Bog. Ako ti je očajnički potreban Bog, On će ti dopustiti da odeš direktno k Njemu. On će ti podariti sposobnost da se baviš članovima tvoje porodice a da ne moraš da napraviš kompromis sa tvojim duhovnim životom, i On će dati tvojim voljenima snagu da vode svoje sopstvene živote bez ometanja tvog duhovnog napretka.

Deo V — Pitanja i odgovori: Univerzitet Nevade

Pitanje: Kako možemo da spoznamo Boga u sebi, a da nam um ne stvori zbrku?

Šri Činmoj: Drago mi je da si došao do spoznaje o ograničenju uma i zbrci koju on stvara. Naša filozofija je filozofija srca, jer srce prihvata i postaje jedno sa stvarnošću u njenom autentičnom obliku. Ako živiš u umu, stalno ćeš biti zbunjen. U ovom trenutku um prihvata stvarnost, a u narednom trenutku odbacuje stvarnost kao nešto nestvarno. Um o kojem ja govorim je fizički um, um koji je u fizičkom telu i koji stalno traži zadovoljstvo u i kroz fizičko. Ali takođe postoji viši um, koji zovemo prosvetljenim umom. Prosvetljeni um je naš kada srce prenosi svetlost iz duše u um, a um prihvata svetlost posvećeno i duševno. Ali dok um ne postane prosvetljen, ništa neće biti izgubljeno ili uništeno ukoliko tragalac nastoji da odvoji svoj um od težeće svesti srca.

Za sada tragalac zna da ima dve sobe – jedna je soba uma, druga je soba srca. Nažalost, u sobi uma nema svetlosti. Ako tragalac ostane tu sve vreme, nema garancije da će jednog dana biti prosvetljen. Ali ako tragalac uđe u sobu srca i tamo boravi nekoliko meseci ili nekoliko godina, onda će čitavo njegovo biće biti preplavljeno svetlošću. Potom, kada je uveren da je njegovo unutrašnje biće preplavljeno svetlošću, može da uđe u sobu uma sa svojom unutrašnjom svetlošću i da tamo unese osvetljenje u tamu. Um takođe mora da bude osvetljen u odgovarajući čas, ali upravo sada mi moramo da posvetimo svu pažnju srcu koje teži. A pošto Bog ne želi da tragalac ostane nesavršen ni u jednom delu svog bića, iz srca koje teži, prosvetljujućeg srca, moramo da unosimo svetlost polako, sigurno i nepogrešivo u ograničeni, sumnjajući, podozrevajući zemaljski vezujući um. Onda tamo sva zbrka nestaje i zemaljski vezujući um postaje Nebeski-slobodan um, prosvetljeni um.

Da li postoji samo jedan Satguru u bilo kom dobu ili ima mnogo Satgurus u jednom vremenu ?

Šri Činmoj: Može biti više od jednog Satguru-a u nekom određenom vremenu. Kao što na ljudskom nivou ima mnogo učitelja, tako isto mnogi duhovni Učitelji mogu da budu na Zemlji. Ali jedini stvarni Satguru je Bog; nijedno ljudsko biće. Ja stalno govorim učenicima da nisam Guru. Stvarni Guru je Svevišnji. Duhovni Učitelji su Njegovi predstavnici; oni predstavljaju Boga za njihovu sopstvenu duhovnu decu.

Pitanje: Ako zaspimo tokom meditacije, znači li to da bi trebalo više da spavamo noću kako bi mogli da ostanemo budni?

Šri Činmoj: Neki ljudi mogu da spavaju dvanaest sati noću, ali kada dođe vreme da meditiraju, opet će da padnu u san. Stoga moraš da znaš da li zaspiš tokom meditacije zato što nisi imao dovoljno sna, ili zbog toga što si sklon letargiji. Ako spavaš samo tri ili četiri sata, onda je verovatno tvom telu potrebno više sna. Ali ako spavaš sedam ili osam sati noću i još uvek zaspiš tokom meditacije, onda želim da kažem da to nije zbog nedostatka sna. To je zbog nedostatka težnje, nedostatka odlučnosti.

Pitanje: Kako možemo da vidimo božansko u drugom ljudskom biću kada svako ljudsko biće ima toliko mnogo mana?

Šri Činmoj: Budući da bi ti želeo da vidiš božansko u drugima, već si prešao polovinu razdaljine. Neki ljudi ne žele da vide božansko u drugima. Naprotiv, oni žele da vide samo nebožansko u drugima tako da mogu da kritikuju i podsmevaju se. Ali kada postaneš iskreni tragalac, tad nastojiš da vidiš božansko u drugima uprkos njihovim ograničenjima. Time što vidimo ograničenja drugih, samo odlažemo naš sopstveni napredak. I, u isto vreme, nikako ne pomažemo drugoj osobi. Ako nekome nalazimo mane, njegove nebožanske osobine neće nestati, niti će se naše umanjiti. Naprotiv, njegove nebožanske osobine će izaći na površinu u njegovoj odbrani, a takođe će naš ponos, arogancija i osećanje nadmoći izaći na površinu. Ali time što vidimo božansko u nekoj osobi ubrzavamo naše putovanje i pomažemo toj drugoj osobi da otpočne svoj sopstveni život stvarnosti na nečemu božanskom.

U duhovnom životu, moramo da vidimo druge srcem zaljubljenika a ne okom kritičara. Svaki pojedinac zna svoja sopstvena ograničenja, a ipak treba da prvenstveno misli na svoje božanske mogućnosti i božanske potencijale. Time što stalno misli na svoje božanske potencijale, fokusirajući svoju pažnju na njegove božanske mogućnosti, u stanju je da uđe u sferu ispunjavajuće stvarnosti.

Da bismo videli božansko u drugima, moramo da volimo. Gde je ljubav velika, mane su male. Ako stvarno voliš nekoga, onda ćeš teško da nađeš njegove mane. Njegove mane izgledaju zanemarljive, jer ljubav označava jedinstvo. To jedinstvo dolazi od našeg svesnog prihvatanja njegove stvarnosti kakva jeste. Majka, uprkos tome što zna bezbrojna ograničenja svoga deteta, ne prestaje da ga voli, zato što je uspostavila svoje jedinstvo sa njim. Ako postoji nesavršenost kod deteta, majka smatra tu nesavršenost svojom sopstvenom. A kada odraste dete oseća da su majčine slabosti njegove sopstvene slabosti.

Ako ti je teško da voliš ljudsko u čoveku, onda voli božansko u njemu. Božansko u njemu je Bog. Upravo zato što si tragalac, znaš da Bog postoji u toj osobi baš kao što Bog postoji u tvom vlastitom životu. Čak iako je teško voleti ljudsko kao takvo, za tebe je da voliš Boga izuzetno lako zato što znaš da je Bog božanski i savršen. Stoga svaki put kada pogledaš nekog čoveka, ako možeš da postaneš svesno svestan Božijeg postojanja u njemu, onda ne možeš svesno da budeš uznemiren zbog njegovih nesavršenosti ili ograničenja.

Deo VI — Pitanja i odgovori: Stanford Univerzitet

Pitanje: Čuo sam da kada neko prihvati duhovnu stazu, postoji tačka u kojoj on mora da se preda Guruu koji je uzvišeniji od njega. Ali, takođe sam čuo da mora stalno da preispituje njegova učenja i da sluša svoj sopstveni unutrašnji glas. Izgleda da su ova dva naloga u konfliktu.

Šri Činmoj: Pre svega, moraš da znaš da ukoliko se neko namuči da nađe Gurua, onda mora da sluša Gurua sve vreme. Bolje je da pojedinac ne prihvati Gurua ako ne može da prihvati njegovo učenje, jer su reči pravog duhovnog Učitelja direktno inspirisane Svevišnjim. Ljudsko biće može da bude vođa nekoliko stotina ili nekoliko hiljada, ili par miliona ljudi. Ali stvarni Guru, Guru unutar njega, je Bog.

Kada prihvatiš duhovnog Učitelja kao svog učitelja, to je zato što je on prosvetljeniji od tebe. Kao što sam rekao u toku mog predavanja, moraš da slušaš tvoj viši deo. Upravo sada tvoj um je nadmoćniji od tvog fizičkog ili vitala. Kad ti um traži da uradiš nešto, fizičko i vital unutar tebe slušaju. Ali opet, srce je nadmoćnije od uma, jer um sumnja i podozreva, dok srce dobija prosvetljenje od duše. Slično tome, duhovni učitelj, ako je stvarno prosvetljen, jeste tragaočev vlastiti najviši deo. On nije druga osoba. Dakle upravo kao što um mora da sluša srce, koje je njegov prosvetljeniji deo, da bi tragalac načinio duhovni napredak, tako isto tragalac mora da sluša svog Gurua, čije prosvetljenje je potpuno jedinstvo sa Svevišnjim. Ne bi trebalo da bude osećanja odvojenosti kada učenik sluša svog Gurua, jer neprosvetljeni deo njega sluša prosvetljeni deo.

Po pitanju predanosti, mi se ne predajemo nekom drugom. Samo se povinujemo duševnim nalozima nekog dela nas koji je već prosvetljen. Mi ne slušamo nekog drugog; to je naš sopstveni najviši deo. Kao početnici, ne možemo stalno da ostanemo u dodiru sa našim višim delom. Ali ako znamo da postoji neko ko predstavlja i otelovljuje Najviše, možemo nastojati da ga slušamo. Kada moje noge slušaju moj um, ne osećam da im je ispod časti da to čine. Znam da su moja glava i moje noge deo istog tela. Duhovni Učitelj i njegovi učenici su u tom smislu nerazdvojivo jedno.

Ispitivački um nikada ne može spoznati Najviše; samo težeće srce može spoznati Istinu. Ako želiš Svetlost, moraš imati implicitnu veru. Veru u koga? Veru u sebe, veru u Boga i veru u onoga koga izabereš kao svog vodiča ili vođu. Kad jednom dosegneš najviši Cilj, ne treba ti vodič. Tada, ti i Cilj ste zajedno. Ali ako počneš da preispituješ svoju sopstvenu iskrenost, ili iskrenost i sposobnost tvog Gurua, ili postojanje samog Cilja, onda nikada nećeš stići tamo. Ako stvarno želiš da slediš duhovni život, moraš da imaš imlicitnu veru u samog sebe, u svog učitelja i u Boga. Samo tad možeš da načiniš najbrži napredak.

Pitanje: Kako neko započinje na duhovnom putu?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Ako želite da sledite neku specifičnu duhovnu stazu, onda vam treba inspiracija kao prvo. Ovu inspiraciju možete dobiti iz duhovnih knjiga, bolje onih koje su napisali pravi duhovni Učitelji. Ako ne dobijete adekvatnu inspiraciju iz knjiga, ili ukoliko vas knjige ne zadovolje, treba da se družite sa učenicima duhovnih Učitelja. Ako se družite sa tragaocima koji su već našli stazu, dobićete inspiraciju, ohrabrenje i pouzdanje. Onda morate otići kod učitelja.

Učitelj i staza su jedno. Ako sledite neku određenu stazu, normalno je da će postojati Učitelj na toj stazi. Ima prilično mnogo učitelja i staza, ali vi morate da napravite izbor. Učitelj koji vam daje najveću radost namenjen je vama.

Pitanje: Zašto uvek govorite o Bogu u muškom rodu?

Šri Činmoj: Bog je i muškog i ženskog roda. Hrist je uvek zvao Boga Ocem, tako da se izraz „Otac“ više upotrebljava u zapadnom svetu. Na Istoku, prilično često govorimo o Svevišnjoj Boginji. Ali kada sam sa zapadnjacima, upotrebljavam termin koji je vama bliskiji, jer osećam da će mi biti lakše da podelim svoja iskustva sa vama na taj način. Pa ipak, Bog je i muškog i ženskog roda. Opet, Bog nije ni muškog ni ženskog roda, već transcendentalan. On je ono što On večno jeste: On je Svoja Vizija i On je Svoja Stvarnost. Ova Stvarnost otelovljuje muški i ženski rod a takođe transcendira oba.

Pitanje: Kakva je priroda i svrha duše?

_Šri Činmoj: Svaka duša je direktni predstavnik Boga. Bog je jedan, a ipak On želi da iskusi Sebe ili da uživa božanski i vrhunski u beskrajnim oblicima. Kad stupimo na ovaj svet, mi težimo da bismo ostvarili Najviše. Postoje mnogi svetovi, ali Bogo-otkrovenje ili Samootkrovenje može se dogoditi samo ovde na Zemlji. Da bismo dostigli Najviše, Apsoluta, moramo da dođemo ovde, do Majke Zemlje. Duša, unutrašnja ptica, dolazi ovde da bi ispunila obećanje koje je dala Apsolutu na najvišem nivou svesti – takoreći, na Nebu. Svaka duša mora da ispolji Svetlost ovde na Zemlji na poseban način. Priroda je polje. Zemljoradniku je potrebno polje da bi obrađivao. Tako duša dolazi k Majci Zemlji i razvija Svetlost, Mir, Blaženstvo u fizičkom ispoljavanju. Duša je kao božanski zemljoradnik. Telo je polje, vital je polje, um je polje i srce je polje. U svakom polju božanski zemljoradnik obrađuje, i od svakog polja on očekuje obilnu žetvu ostvarenja. Kada svest tela ili telo kao polje postaje plodno, i kada vital, um i srce postanu plodni, duša ispunjava svoje obećanje Bogu i ispoljava božanstvo na Zemlji. Kroz otkrivanje dušine Svetlosti Transcendentalni Svevišnji postaje ispoljen. Tako duša i priroda idu skupa. Jedna je božanski zemljoradnik, a druga je tle za obrađivanje.

Pitanje: Da li je Hrist bio avatar?

Šri Činmoj: Na osnovu mog sopstvenog najvišeg ostvarenja želim da kažem da je Hrist bio, jeste i uvek će biti avatar. Avatar znači direktni predstavnik Boga – Boga u ljudskom obliku. Avatar otelotvoruje Božiju Viziju i Stvarnost u isto vreme. Sa njim, Vizija i Stvarnost idu skupa. Hrist, Šri Krišna, Buda, Šri Ramakrišna, svi su došli iz istog Izvora, ali su imali različita imena. U ovom trenutku zovem Ga Krišna zato što volim oblik Krišne; sledećeg trenutka volim oblik Bude i zovem Ga Buda; a onda Njega mogu da zovem Ramakrišna ili Hrist. Ali svi su večno jedno.

Deo VII — Pitanja i odgovori: Državni Univerzitet Portland

Pitanje: Ima li razlike izmedju spavanja i meditacije?

Šri Činmoj: Da, postoji najveća moguća razlika izmedju spavanja i meditacije. U nekom smislu prosečni ljudi stalno spavaju sve dok su u neznanju. Čak iako fizički rade ili trče, ako nisu duhovno probuđeni, oni čvrsto spavaju. S duhovnog stanovišta, onaj ko ne teži, čvrsto spava.

Fizičko spavanje je neophodno, jer je telu potreban odmor. Svaki dan tragalac izlazi na bojno polje života i bori se protiv straha, sumnje, zabrinutosti, ljubomore i drugih nebožanskih sila, te mu je stvarno potreban odmor. Kad je telo umorno i iscrpljeno, treba mu san. Ali moramo znati da li je naša želja za snom potreba tela ili potreba života zadovoljstva, da li je to telesna potreba ili samo njegov zahtev. Ukoliko je telo funkcionisalo veoma naporno, onda sigurno zaslužuje odmor. Ali ako telo traži deset sati ili dvanaest sati spavanja, ukoliko nismo bolesni mi samo postajemo prijatelji sa tromošću, letargijom, neznanjem i smrću.

Kada previše vremena provedemo u spavanju, ništa ne stvaramo; samo pridodajemo naš sopstveni doprinos neznanju, sposobnosti-moći smrti. Ako zbog učmalosti i naše ljubavi prema lenjosti, plivamo u moru neznanja, vreme koje provodimo u spavanju ne možemo da ponudimo Bogu. Vreme nas ne čeka. Dođe nam, a možemo ga iskoristiti ili da se molimo i meditiramo ili da se odmaramo. Ali kad smo uspostavili unutrašnji mir, smanjujemo potrebu za spavanje, jer je mir sam po sebi odmor. Možemo da spavamo samo dva sata ili da uopšte ne spavamo danima i noćima. Za početnika je preporučljivo da spava sedam sati; ali osam, devet ili deset sati je previše.

Veliki duhovni Učitelji imaju različitu vrstu spavanja. Ona se naziva Yoga-nidra. Zbog svog ostvarenja, stalno su jedno sa dušom. Kada spavaju, drugi mogu da vide i osećaju da oni čvrsto spavaju, ali njihove duše su sva budnost. Ovi Učitelji mogu da hrču, a tela mogu da im budu potpuno nepokretna, ali u to vreme telo im je odvojeno od duše i oni su postali neodvojivo jedno sa dušom. Oni omogućavaju telu da se odmori zato što je naporno radilo i potreban mu je odmor i zaslužuje odmor, ali oni znaju da nisu zaspali, njihova svest nije uspavana. Njihova stvarna stvarnost, koja je stvarnost duše, je potpuno budna. Duša meditira najsnažnije. Za obične tragaoce to nije moguće. Ovo spavanje bez snova koje je na vrlo visokom stanju svesti, iskuse samo tragaoci pred samim ostvarenjem ili kad su zapravo ostvareni. Ova vrsta spavanja je neodvojiva od meditacije. Ali normalno, spavanje je spavanje a meditacija je meditacija. Ako je izvan onoga što je neophodno, spavanje je prijatelj sa neznanjem. Meditacija je uvek u prijateljstvu sa prosvetljenjem.

Pitanje: Da li biste mogli da nam kažete šta je Hrist?

Šri Činmoj: Hrist je Beskonačna Svest, Večna Stvarnost. Hrist kao fizički čovek, sin drvodelje, boravio je na Zemlji trideset i tri godine. Ali ako marimo za duhovno, za božansko, za besmrtno, onda ćemo reći da je Hrist beskonačan, večan, besmrtan. Pre dve hiljade godina Hrist je došao u fizičkom obliku, ali čak i sada, On je sa nama u duhovnom obliku i On će večito ostati sa nama. On je stalno u srcima Duhovnih tragaoca. Obični ljudi će, čak i ako On dođe i stane ispred njih, i dalje sumnjati u Njega i neće imati poverenja u Njega.

Pitanje: Zašto je toliko teško spojiti svetovni posao sa duhovnim životom?

Šri Činmoj: Nevolja je u tome što se stvarno ne trudimo da sledimo duhovni život. Onog trenutka kada ustanemo ujutru, mislimo na našu školu, kancelariju, porodične probleme i naše zemaljske dužnosti. Ne radimo prvo ono što je najvažnije. Ne mislimo na Boga. Svesno ili nesvesno zaboravimo na postojanje Boga, ali nikad ne zaboravljamo postojanje čovečanstva. Bog ne postoji u našem umu; ono što u našem umu postoji je samo čovek. Prirodno ne možemo da ih ujedinimo. Kada bi rano ujutru u našem umu Bog bio na prvom mestu, pre nego što se pojavi slika čovečanstva, onda bismo mogli da ih ujedinimo. Ali mi nismo pozvali našeg Večnog Prijatelja da uđe u našu sobu i da bude sa nama; pozvali smo jedino čoveka. Kada ne pozovemo našeg najvažnijeg Prijatelja, prirodno Njemu ne možemo da predstavimo našeg drugog prijatelja. Želimo da kažemo Bogu, „Ovo je moj prijatelj čovek,“ i želimo da kažemo čoveku, „Ovo je moj Prijatelj Bog.“ Ali jedan od prijatelja nedostaje. Dakle moramo se pobrinuti da pozovemo oba prijatelja. A opet, bićemo mudri ako znamo koji od te dvojice prijatelja ima više sposobnosti da nas zadovolji i treba da bude prvi. Pre nego što pozovemo svet u celini, pre nego što u naš um i srce pozovemo čovečanstvo, pozovimo Boga, našeg Večnog Prijatelja. Ako On dođe i mi osećamo Njegovo prisustvo u našem srcu, onda lako možemo da spojimo spoljašnji svet sa unutrašnjim svetom.

Pitanje: Kako bi trebalo meditirati?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od pojedinca. Nekome će biti lakše da meditira u umu; neko drugi misli da mu je veoma lako da meditira u srcu, ili da meditira na cvet ili na sveću, ili da meditira dok gleda u ogromno nebo ili u plavi okean. Ako imaš Učitelja, možeš da meditirš na sliku tvog Učitelja. Koji god oblik meditacije ti donosi najviše radosti ili najviše osećaja zadovoljstva najbolji je oblik meditacije za tebe.

Deo VIII — Pitanja i odgovori: Severni Ajdaho Junior Koledž

Pitanje: Kada učenik meditira na vas ili na vašu fotografiju, koliko on zapravo oseća vaše prisustvo?

Šri Činmoj: To zavisi od težnje učenika. Ako učenik meditira najposvećenije, najduševnije, sigurno će snažno osećati moje prisustvo. Ili će osećati mene u svom srcu, ili će osećati svoje sopstveno postojanje unutar moga srca, ili oba. Ali da bi mogao da meditira duševno, tragalac mora da meditira svakodnevno, s ljubavlju, radošću i brižnošću za svoj sopstveni napredak i božansko ispoljavanje svog Učitelja.

Ne jedemo najukusniju hranu svakog dana. Jednog dana jedemo veoma ukusnu hranu a onda, nedelju dana, hrana koju jedemo može da bude sasvim obična. Slično tome, jednog dana učenik može snažno da oseća prisustvo svog Učitelja, a zatim nekoliko dana to ne može. Niko ne može postati stručnjak odjednom. Svakome je potrebna vežba. U početku, možda nije moguće da učenik oseća Učiteljevo prisustvo svaki dan, ali dođe vreme kada će sigurno u sebi da oseća prisustvo Učitelja, ne samo za vreme meditacije, već takođe i tokom raznih aktivnosti.

Kako neko postaje iskreni, posvećeni, istinski tragalac? Tako što oseća u svakoj misli, u svakom postupku, da je njegov Učitelj unutar njega i za njega. Prirodno, kada učenik stalno oseća prisustvo svog Učitelja, Učitelj će da oseća učenikov svesni, stalni unutrašnji plač, koji se zove težnja.

Pitanje: Šta je Volja Svevišnjeg?

Šri Činmoj: Volja Svevišnjeg je da od svakog od nas napravi načini Svoj savršeni instrument. Upravo sada svi smo nesavršeni instrumenti, ali Njegova Volja je da nas učini savršenim tako da može da ispolji Sebe u nama i kroz nas najsavršenije. Savršeno Savršenstvo još nije osvanulo na Zemlji, ali Njegova Volja je da svakoga u Njegovoj tvorevini učini savršenim. U Svojoj Viziji On je video savršenstvo, ali u Svom ispoljavanju, savršenstvo je još uvek daleki vapaj. Dakle, Njegova Volja je da ispolji savršenstvo u zemaljskoj svesti.

Pitanje: Kako možemo postići mir u našem spoljašnjem životu?

Šri Činmoj: Možemo postići mir u našem spoljašnjem životu pod uslovom da prvo radimo ono što je najvažnije. Rano izjutra, pre nego što uđemo u buku i metež života, ako meditiramo deset ili petnaest minuta, mir će ući u nas. Ako iznesemo na površinu naše božanske osobine težnje, posvećenosti, ljubavi, odanosti i predanosti Volji Gospoda, oni će sigurno spustiti mir odozgo. Ove osobine su kao božanski prijatelji, večni prijatelji u nama; oni su više nego voljni da budu na usluzi. Ako ih prizovemo rano ujutru pre nego što napustimo kuću, onda ćemo izaći napolje sa mirom. Ali ako ne osećamo svesnu potrebu za mirom i ne prizivamo ga, zašto bi nam mir došao? Ako ga ne prizivamo, mir će ostati u svom sopstvenom svetu.

Moć mira je slična moći novca. Ako stavimo novac u džep rano ujutru, možemo da kupujemo stvari ceo dan. Slično tome, ako rano ujutru meditiramo za mir, i mir se spušta, onda kada uđemo u ludi, pomahnitali svet, preplavljeni smo mirom koji možemo da koristimo tokom čitavog dana. Mir je sam po sebi nesavladiva moć. Ako smo moćni i snažni, nemir sveta ne može da nas muči. Ali ako smo slabi i manjka nam unutrašnji mir, prirodno ćemo biti savladani nemirom i nebožanskim osobinama sveta.

Deo IX — Pitanja i odgovori: Univerzitet Montane

Pitanje: Koja je razlika izmedju: videti Boga i ostvariti Boga?

Šri Činmoj: Postoji velika razlika. Kada vidimo Boga, možemo da Ga vidimo kao osobu ili kao predmet ili kao nešto drugo. Ali mi svesno i neprekidno ne otelotvorujemo Njega i ne osećamo da je On naš sopstveni. Kada vidimo Boga, to je kao kada vidimo drvo. Mi tada svesno ne otelovljujemo svest drveta. I pošto je ne otelovljujemo, ne možemo da je otkrijemo i ispoljimo. Ali kada nešto ostvarimo , to onda postaje nerazdvojivo jedno sa našim životom. Možemo da vidimo cvet, ali kada spoznamo cvet mi zapravo postajemo jedno sa svešću cveta.

Kada samo vidimo nešto, mi to ne možemo smatrati svojim sopstvenim, a ta određena stvar takođe nas neće prisvojiti. (smatrati svojim sopstvenim). Vidjenje je na fizičkom planu, dok je ostvarenje na unutrašnjem planu. Vidjenje ne traje, a ostvarenje stvarno ostaje sa nama. Ako vidimo nešto, vizija može da traje jedno kratko vreme; ali kada ostvarimo nešto, to znanje traje zauvek. U duhovnom životu uvek kažemo da postoji velika razlika izmedju iskustva i ostvarenja. Iskustvo je nešto što traje nekoliko sati ili nekoliko dana ili meseci ili godina; ali ne traje zauvek. Iskustvo ulazi u naš život ali ne stvara i ne može da stvori trajno stanište u nama. Ali kad jednom imamo ostvarenje ono postaje neodvojivo od našeg života i trajno je.

Pitanje: Da li biste govorili o vezanosti i nevezanosti u ljubavi?

Šri Činmoj: Ljudska ljubav je vezanost; božanska ljubav je nevezanost. Zašto je ljudska ljubav vezanost? Zbog toga što ljudska ljubav stalno zahteva. Ljudska ljubav želi da poseduje i da bude posedovana; u suprotnom nije zadovoljna. Ali čak i kad nas poseduju ili kad mi posedujemo, nema zadovoljstva, zato što vidimo ograničenja u drugoj osobi i ograničenja u našem sopstvenom biću. Kad vidimo ograničenja u nama samima ili u drugima nismo zadovoljni, jer duša u nama nikada ne može biti zadovoljna s nesavršenošću. Ona želi stalno prosvetljenje i savršenstvo.

Kada volimo božanski, nismo vezani ni za koga. Marimo jedino za širenjem naše sopstvene svesti i svesti drugih. Osećamo da nije u redu da ih vezujemo. Vezujući neku osobu, mi ne postižemo ništa. Kada stvarno volimo osećamo da treba da širimo svoju svest u Beskonačnost i da treba da dozvolimo i pomognemo onima sa kojima smo blisko povezani da šire njihovu svest takođe. Božanska ljubav je pesma širenja. Neprekidno pokušavamo da širimo našu stvarnost i da pomažemo ostalima da šire njihovu stvarnost. I dok se mi širimo, jednog dana, u Božiji odabrani Čas, postaćemo jedno sa Njegovom univerzalnom Svešću, Njegovom transcendentalnom Svešću.

Vezanost je u telu; nevezanost je u duši. Ako živimo u svesti tela, uvek ćemo biti vezani za ljude i stvari oko nas. Ali ako živimo u svesti duše, nastojaćemo da prosvetlimo stvari u nama koje moraju biti prosvetljene, nastojaćemo da usavršimo one stvari u nama koje se moraju usavršiti i da ispoljimo stvari koje moraju biti ispoljene potpuno ovde na Zemlji u Božiju svrhu.

Pitanje: Kako čovek može ostvariti Boga?

Šri Činmoj: Ako neko želi da nauči istoriju ili geografiju, on studira te predmete. Na isti način, da se Bog ostvari neophodno je unutrašnje studiranje . Ovo unutrašnje studiranje zovemo težnjom. Na polju težnje postoje tri značajna prijatelja ili vodiča: koncentracija, meditacija i kontemplacija. Kada praktikujemo te discipline iskreno i posvećeno, one nas neminovno dovode do Bogoostvarenja.

Pitanje: Kako se bavimo negativnim emocijama kao što su bes, ljubomora i strah?

Šri Činmoj: Ponekad ljudi osećaju da što više misle na svoje negativne osobine, što su više svesni njih, pre će moći da ih se oslobode. Nažalost, to nije istina. U duhovnom životu, što više mislimo o našim negativnim osobinama, one više gospodare nad nama i više nas drže zarobljenim. Ono što moramo da uradimo jeste da vidimo ima li nečega u nama što možemo da prizovemo da bi smo rešili naše probleme.

Pretpostavimo da smo stalno na milost i nemilost besa. Sad, ako možemo da uspostavimo mir u našem biću, nećemo imati bes. Kako to činimo? Uopšte ne mislimo na bes; molimo se i meditiramo samo za mir. U samoj prirodi mira je da se širi. Kada mir širi svoja krila unutar našeg bića, naš bes će sigurno biti preobražen, jer pada pod uticaj mira.

Pretpostavimo da smo napadnuti ljubomorom. Ljubomorni smo na druge jer nismo zasnovali jedinstvo sa njima. Ali ako bacim kuglu desnom rukom, moja leva ruka neće biti ljubomorna čak iako neće moći da baci toliko daleko. Moja leva i desna ruka su uspostavile jedinstvo. Kad jedan deo moga tela uradi nešto, drugi deo nije nesrećan, jer svaki deo zna da pripada istom telu, i da je čitavo telo njegova stvarnost. Kada radim s mojim umom, moja stopala nisu nesrećna, jer su uspostavila svoje jedinstvo sa umom. I u duhovnom životu takođe, kada uspostavimo jedistvo sa Izvorom, koji je Bog, onda nismo ljubomorni ni na koga. Ako osećamo da je naša stvarnost Bog, onda je svaki pojedinac kao (ekstremitet) našeg svesnog, posvećenog, odanog duhovnog tela. Ako su svi oni ekstremiteti mog tela, onda su nerazdvojivi od mog postojanja. Kako onda mogu da budem ljubomoran na njih? Dakle ako se molimo za neodvojivo jedinstvo sa Izvorom, problem ljubomore će lako biti rešen, zato što je Bog koren i drvo i grane. Ljubomora se može prevazići jedino našim stalnim osećajem jedinstva sa drugima. Ako ne shvatimo druge kao da su naši sopstveni, zovemo ih različitim ličnostima, različitim individualnostima. Ali ako možemo da vidimo njih i osećamo ih unutar nas samih kao članove naše sopstvene veće porodice, ljubomora će nestati iz našeg života težnje.

Slično tome, za sve ostale nebožanske osobine, najbolji način da se bavimo njima je da prizovemo božanske osobine koje će ih prosvetliti i preobraziti.

Deo X — Pitanja i odgovori: Kolorado Univerzitet

Pitanje: Možete li nam, molim vas, govoriti o vašem putu Bogoostvarenja?

Šri Činmoj: Naša staza je staza ljubavi, posvećenosti i predanosti. Osećamo da ukoliko možemo da volimo Boga iskreno i duševno, moći ćemo brže da trčimo ka Bogu. Mi osećamo da ukoliko volimo Boga iskreno i duševno, želećemo da posvetimo živote Njemu, da udovoljimo Njemu i ispunimo Njega. Konačno, osećamo da moramo da predamo svoju ljudsku volju Volji Boga svesno i bezuslovno. Mi osećamo da ako predamo svoju volju Bogu, bićemo u mogućnosti da ostvarimo Njega na Njegov sopstveni način. Ako želimo da ostvarimo Boga na naš vlastiti način, moraćemo da budemo zadovoljni samo sa delićem božanske Stvarnosti. Ali ako želimo da ostvarimo Boga na Božiji način i u Njegov odabrani Čas, onda će nas On preplaviti Svojom Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću.

Ljubav, posvećenost, predanost – to je naša staza. Božanska ljubav, božanska posvećenost i božanska predanost. Ljudska ljubav, znamo, okončava se osujećenjem, a unutar osujećenja ono što se pomalja jeste uništenje. Ljudska posvećenost je vezanost. Kao sa ljudskom ljubavlju, sa ljudskom posvećenošću nastojimo da posedujemo i nas poseduju. U ovoj pesmi posedovanja, ne dobijamo nikakav osećaj zadovoljstva. Ali kada se posvetimo Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu, osećamo beskrajno zadovoljstvo. Kad neko posveti svoj život nekom prosečnom ljudskom biću, jedno nesavršeno ljudsko biće se posvećuje nekom drugom nesavršenom biću. A od dva nesavršena bića, kada se nadju, ne može nastati jedno savršeno biće. Stoga mi nastojimo da umesto toga ponudimo našu posvećenost Savršenom Jednom, ko je Bog, a od Njega očekujemo savršenstvo kroz naše posvećeno, verno služenje.

Božanska predanost je, takođe, potpuno različita od ljudske predanosti. Rob se predaje svom gospodaru pod prinudom, zato što je prepušten na milost i nemilost svom gospodaru. Ali u duhovnom životu, kada se božanski predamo Bogu, to nije ista vrsta predanosti. Mi osećamo da da smo sićušna kap koja ulazi u ogromni okean. Kada sićušna kap, individualna svest, ulazi u ogromni okean beskonačne Svesti, ona ne gubi svoju individualnost ili ličnost. U stvari, ona raste u beskonačnu Individualnost i Ličnost.

Ko je Bog, na kraju krajeva? Bog nije neka treća osoba. Bog je naš sopstveni najviši i najprosvetljeniji deo. Pravi tragalac može osećati da ne postoji razlika između njegovog postojanja i Božijeg postojanja. Samo je Božije postojanje njegovo najprosvetljenije postojanje, dok upravo sada njegovo individualno lično postojanje i dalje pliva u zadovoljstvima neznanja. Kada se predaje, on predaje svoje najniže sopstvo svesno, duševno i bezuslovno svom najvišem i najprosvetljenijem sopstvu, tako da njegovo najviše Sopstvo može da ga vaja, oblikuje i vodi ga prema svojoj sopstvenoj transcendentalnoj Viziji.

Pitanje: Kako se neka osoba predaje? Šta osoba čini kako bi postigla božansku predanost?

Šri Činmoj: Svi znamo da ljudsko biće treba da radi na fizičkom planu. Takav rad je uočljiv. Na mentalnom planu i psihičkom nivou takođe radimo, ali taj rad nije tako vidljiv. Sad, kada radimo na fizičkom nivou, odmah očekujemo neki rezultat. Taj rezultat uzima oblik bilo uspeha ili neuspeha. Ako možemo rezultat svog rada da položimo kraj Stopala Svevišnjeg, to je božanska predanost. Kada zaronimo duboko u sebe, vidimo da mi nismo izvršilac. Sam Bog je izvršilac, i delo i plod tog dela. Kada se pojavi uspeh, ukoliko ga vidimo ga kao jedno iskustvo, a kad dođe neuspeh, ako gledamo na njega kao na još jedno iskustvo, nećemo biti uznemireni zbog neuspeha i nećemo dozvoliti da nam zbog uspeha ponos uđe u srce. Upravo u našem posvećenom delovanju i predaji naših dostignuća Božijoj sveznajućoj, sveprisutnoj i sve-volećoj Volji leži božanska predanost.

Pitanje: U najvišem stanju samadija, kada posmatrate ostala ljudska bića, kakvu svest osećate u njima?

Šri Činmoj: Kad je neko u najvišem transcendentalnom samadiju, fizička ličnost drugih nestaje. Mi ne vidimo druge kao ljudska bića. Vidimo samo tok svesti, poput reke koja ulazi u okean. Onaj ko je u najvišem transu postaje okean. A onaj ko je u nižem stanju svesti je reka. Reka se uliva u more i postaje jedno sa morem. Ali nema individualnosti, nema ličnosti koju onaj ko uživa u najvišem samadiju primećuje u drugome. Ljudsko biće koje nije u tom stanju samadija je reka svesti koja teče, dok je onaj ko je u samadiju postao samo more, more Mira i Svetlosti.

Pitanje: Ako je Bog jedini izvršilac, koja je uloga čovekove slobodne volje?

Šri Činmoj: Bog je izvršilac, ali naša slobodna volja mora da bude sjedinjena sa Božijom Voljom. Slobodna volja je svetlost-svest naše duše. Možemo da koristimo svetlost duše za Bogo-ispoljavanje, ili možda da je uopšte ne koristimo. Ako je ne koristimo, agresivan deo vitala ili letargija fizičkog ili sumnja uma stupa na scenu i zarobljava nas. Bog sve radi kroz dušu, koja je Njegov direktni predstavnik. Bog je Sunce a duša je kao svetiljka. Ova svetiljka otelovljuje i predstavlja Sunce ovde na Zemlji. Ali mi obično ne ostajemo u dušinoj svetlosti i ne iskoristimo je u potpunosti, stoga naša slobodna volja uzima oblik kretnji nižeg vitala, naša slobodna volja postaje prijateljstvo sa lenjošću, naše prijateljstvo sa sumnjajućim umom, naše jedinstvo sa nesigurnošću srca. Naša slobodna volja donosi odluku da telo, vital i um imaju dovoljno svetlosti da nas vode, ili nam kaže da smo bespomoćni bez vođstva našeg Gospoda Svevišnjeg.

Pitanje: Zašto tragalac mora da voli Boga?

Šri Činmoj: Tragalac nije primoran da ikoga voli, čak ni Boga. Tragaočeva ljubav je uvek spontana; ona dolazi iz najdubljih kutaka njegovog srca. U srcu je sve spontano. U umu je ljubav nešto što iznuđujemo i u vitalu je takođe ponekad prinuda. Ali u srcu koje teži, ljubav koju vidimo i osećamo prema Bogu i prema čovečanstvu koje teži je spontana. Ne možemo odvojiti svest srca ili psihičku svest od spontanosti. Ne možemo da kažemo da tragalac mora voleti Boga, ali lako možemo da kažemo iskreni, istinski tragalac _će _voleti Boga, jer Sam Bog je sav Ljubav.

Predgovor urednika prvom izdanju

Deset predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja koja je Šri Činmoj bio pozvan da održi 1974. godine u pedeset američkih država. Predavanja u ovoj četvrtoj seriji su održana u martu i aprilu 1974. U ovoj knjizi su pitanja koja su Šri Činmoju postavljali studenti sa univerziteta na kojima je održavao predavanja.