Svest tela³⁰

Želim da govorim veoma kratko o svesti tela. Za početak hteo bih da citiram nekoliko reči na sanskritu: Sannyasa koru karma sadhana. To znači: "Moramo da praktikujemo unutrašnji život, duhovnu disciplinu, ovde u telu. Ovde u telu moramo da živimo životom duha."

Konfuzija je poredak dana. Čak i sada vidimo šta može da se desi. Trebalo je da održimo govor u drugoj sali; sada smo primorani da budemo ovde. Čini se da je sve pošlo naopako. Dakle, kada živimo u telu, često je sve konfuzija. Kada smo u duši, sve je to prosvetljenje. Telo je trenutno neosvetljeno, nerazvijeno, a istovremeno ostaje neprogresivno. Zbog toga je konfuzija u toku.

Nikada ne smemo da ponudimo vezanost fizičkom telu. U isto vreme, nikada ne smemo ni da nudimo prezir fizičkom telu. Ako smo vezani za telo, smesta ćemo biti uhvaćeni u okove neznanja i izgubljeni u močvari ropstva i ograničenja. A opet, ako telu i fizičkoj svesti ponudimo prezir, nikada nećemo biti potpuno i temeljno ispunjeni ovde na Zemlji. Moramo da spoznamo Istinu, da izrastemo u Istinu i da ispoljimo Istinu ovde na Zemlji.

Kada kucne Božiji Čas, odnosno, kada se duša oglasi unutrašnjim zvonom unutar nas, fizička svest će odmah pomisliti da je vreme za uživanje. Vital će pomisliti da je vreme da pokaže svetu svoju sposobnost razaranja ili uništavanja kreacije. Agresivna, ili u najboljem slučaju, dinamična sposobnost vitala neustrašivo će hteti da se istakne i da pokaže kreaciji šta može da učini: koliko potpuno, koliko vešto i koliko pouzdano može da izmeni plan koji je Božija Volja zacrtala. Um će pomisliti da je vreme da sumnja u Božiju kreaciju, pa čak i u samo postojanje Tvorca. Srce će osetiti da je vreme da plače za svetlošću, mirom, blaženstvom i unutrašnjom moći, moći koja ne razara već ispunjava, moći nerazdvojnog jedinstva sa Božijom kreacijom, sa čitavim Božijim univerzumom.

Kada fizička svest pokušava da vidi Istinu, ona obično vidi Istinu sa ogromnim strahom. Sa strahom i trepetom vidi Istinu. Kada vital pokušava da se približi Istini, on želi da vidi Istinu na silu ili na prevaru, nemilosrdno, bez strpljenja. Kada um želi da vidi Istinu, on vidi okom sumnje, sumnje, unutrašnjeg nemira, strepnje i brige. A kada srce želi da vidi Istinu, ono vrlo često vidi Istinu sa radošću, oduševljenjem i duševnom molitvom.

Telo. Kao pojedinac, ponosim se ovim fizičkim telom. Ono što imam i šta jesam — sve je to moje telo. Telo je jedino što moram da pokažem svetu u celini. Kada osetim da je moje telo jedino što jesam, onda nisam ni blizu svoje realizacije, da ne govorim o svom otkrovenju. Ako je telo jedino što mogu nazvati svojim, onda i iskušenje, čulno zadovoljstvo, frustracija, uništenje takođe pripadaju meni.

Ali jedino ako mogu da kažem da sam duša, ako mogu da osetim da sam jedno, nerazdvojno jedno sa postojanjem svoje duše, jedino ću tada videti svrhu svog života, razlog zbog koga sam na zemlji, zašto sam potreban Bogu i šta će On kroz mene da učini ovde na zemlji. Na zemlji živim upravo zato što imam posebnu svrhu, određenu misiju. Svaki pojedinac moraće da oseti da on ili ona može da pruži nešto posebno, a ova poruka treba da stigne direktno iz duše i da uđe u fizičku svest.

Kao pojedinac, neprosvetljeni pojedinac hvališem se, razmećem se. Kažem, “Ja imam ogromnu moć.” Ali, kada me ujede beznačajan mrav, postajem razdražen i rastrojen. Kada me ujede južnoindijski komarac, postajem pomahnitali ludak. Data mi je snaga da uništim na stotine i na hiljade komaraca, ali samo jedan komarac može mom telu da uskrati svu ravnotežu i unutrašnju snagu. Može me pobediti jedan sićušni komarac ili mrav. Zašto? Upravo zato što živim u telu.

Da živim u duši, da je moja svest postala potpuno jedno sa dušom koja je izvor Svetlosti i Blaženstva, komarci mogu da grizu, mogu da grizu mravi i može da grize čitav svet, poput zmije otrovnice, ali ja ću ostati neuznemiren. Ostaću u moru tišine i spokoja.

Telo, vital i um se obično među sobom bore. Nikad ne slušaju jedan drugog. Ali kada ih duša zamoli da nešto učine, istog trenutka postaju jedno i jednoglasno odbijaju božanski zahtev duše. Ako duša hoće da im ponudi unutrašnju svelost, pojedinačno ili kolektivno, telo, vital i um istog trena postaju nerazdvojni. Tajnim sporazumom odbijaju svetlost duše. Sopstvenim neznanjem oni poriču svoje unutrašnje mogućnosti na polju duhovnosti.

Atmanam rathinam viddhi shariram rathameva tu. U Kata Upanišadi, jednoj od najuzvišenijih i najpoznatijih indijskih Upanišada, saznajemo da je duša gospodar, telo kočija, intelekt ili sposobnost rasuđivanja kočijaš, um su uzde, a vital ili dinamična životna energija, konj. Svi su nam potrebni da bismo zaokružili i ispunili svoje putovanje.

Ako ne uđemo u duhovni život, ako ne obratimo pažnju na unutrašnji život, onda će telo delovati kao pobesneli slon, gaziće sve oko sebe. Ipak, isto to telo zaista želi da poštuje svoje pretpostavljene, srce ili dušu. Ovo telo želi da bude savršen instrument. Jedino njegovo svesno jedinstvo sa nečim višim može naterati telo da oseti šta zaista predstavlja, koliko unutrašnje sposobnosti može da upotrebi u spoljašnjem svetu ispoljavanja. Ipak telu ili pridajemo preteran, ili mu ne pridajemo niakav značaj. Ovde činimo žalosnu himalajsku grešku. Kada telo koristimo jedino u svrhu uživanja i čulnog zadovoljstva, a duši ne pridamo nikakav značaj, mi ga zloupotrebljavamo. U ovom trenutku možemo da se setimo velikog duhovnog Učitelja po imenu Ramana Maharši, velikog jogija. „Zašto obraćate toliko pažnje na telo? Uzmite to kao list banane. Pojedite svoj obrok, koji je na listu banane, a onda nakon što ste jeli, samo bacite taj list banane. On je odigrao svoju ulogu. A opet, ako posmatramo Istinu iz drugog ugla, vidimo da ako samo odbacimo telo i ne obraćamo pažnju na njega, osećamo da nismo uključeni u njega, ali u isto vreme ako odbacimo telo kao list banane, i posmatramo ga samo kao pokrivač za dušu, kako se onda manifestacija može odigrati ovde na Zemlji?

Najviša Istina može se ostvariti samo ovde, na Zemlji. U telu je duša i svetlost duše treba da izađe na površinu i prosvetli mračnu, neprosvetljenu svest tela. Kada je spoljašnja svest jednom prosvetljena, nema razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Sad trenutno postoji jaz između našeg unutrašnjeg ostvarenja i prosvetljenja i našeg spoljašnjeg ispoljavanja. Sve dok se unutrašnje ostvarenje i spoljašnje ispoljavanje ne sjedine, ostaćemo nepotpuni. Uzmimo telo za oblast ispoljavanja, a dušu za ostvarenje. Prvo treba da ostvarimo, a potom da ispoljimo. Ako ne ostvarimo Istinu, šta ćemo ispoljavati? A opet, ako smo nešto ostvarili i ne možemo da ga ispoljimo, Istina je nepotpuna.

Svaki tragalac, svako ko teži, već zna da postoje dve vrste svesti: konačna i beskonačna. U ovom trenutku telo predstavlja konačnu svest, a duša beskonačnu Svest. Ovde, u konačnom, Beskonačno mora da odigra svoju ulogu. Ono što vidimo spolja je pesma konačnog. Ono što imamo u sebi i u šta ćemo konačno izrasti je Pesma Beskonačnog.

Ili će konačno morati da uđe u Beskonačno ili će Beskonačno morati da uđe u konačno. Šta je lakše, ocu da priđe detetu ili detetu da priđe ocu? Nesumnjivo je ocu daleko lakše da priđe detetu jer ima veću sposobnost. Ali, kada će otac prići detetu? Tek kad ono zaplače za njegovim prisustvom.

Na kraju bih voleo da zaključim citatom najvećeg pesnika Indije, Rabindranat Tagorea. On je spevao, "Simar majhe asim tumi …"