Stvarnost tela i stvarnost duše²³

Danas je telo ovde; sutra je negde drugde. Danas telo pati; sutra uživa. Danas je telo osuđeno na razočarenje; sutra je natovareno inspiracijom i težnjom. Telo neprestano vidi i oseća sebe u različitim oblicima i prilikama, osećajući da ne poseduje trajnu stvarnost.

Uzmimo za primer lepu devojku. Svi znaju da je ona vanredno lepa. Lepota je u njoj stvarnost. Ali ona nije zadovoljna svojom lepotom. Oseća da je neko drugi lepši od nje, čak možda i neko koga drugi smatraju ružnim. Bez obzira koliko joj puta njeni najmiliji rekli: “Ti si sušta lepota. Niko nije lep kao ti,” ona nije zadovoljna. To je slučaj ne samo sa fizičkom lepotom, već gde god postoji stvarnost u oblasti fizičkog.

Fizičko nije i ne može biti zadovoljno svojim posedima. Ono oseća da drugi poseduju istinu, svetlost, lepotu i radost, dok ono ne poseduje. U samoj prirodi je fizičkog da se oseća kao večiti prosjak. Ono nešto hoće sa nekog drugog mesta, bilo od ljudskih bića, bilo sa Neba. U fizičkom uvek postoji osećaj nezadovoljstva. Fizičko je, naravno, središte nezadovoljstva.

U slučaju duše, međutim, je drugačije. Duša neprekidno oseća da od Boga već sve ima u neograničenoj meri, i da poseduje mogućnost da udomi Beskonačno. Zadovoljna je svojom stvarnošću jer zna šta ima i u šta može da izraste.

Duša sada postoji u polju ispoljavanja. Ono zna da ima kapacitet da otkrije Beskonačno, bilo danas ili sutra. Zadovoljna je onim što trenutno ima; a isto tako je zadovoljna onim što će imati, šta će učiniti i šta će otkriti u Beskonačnom, za Beskonačno. Sama priroda duše je da ostane zadovoljna. Živi u božanskom zadovoljstvu. Vrlo često telo dobija radost i još uvek ostaje nezadovoljno. Ali duša živi u neprestanoj radosti, jer ona vidi Večnu Stvarnost.

Duša je svesna istine da je Stvarnost istovremeno i statična i dinamična. Duša je zadovoljna jer vidi Stvarnost u svojoj najvišoj, u svojoj najdubljoj i u svojoj sveprožimajućoj svesti. Telo nikad ne vidi Stvarnost iz svih uglova i nikad ne vidi krajnji smisao Stvarnosti na način na koji se ona mora videti, osetiti i spoznati.

Telo želi da oseti Stvarnost na svoj vlastiti način, odnosno, deleći je na beskrajne komadiće i sagledavajući je parče po parče. Ali duša želi da vidi Stvarnost u svim njenim fazama, u svim njenim dinamičnim i statičnim aktivnostima, unutar svih zemaljskih događaja i Nebeskih iskustava. Duša ne ograničava Stvarnost. Ona vidi Stvarnost u njenoj beskonačnosti, ona oseća Stvarnost kao beskrajno izražavanje Apsoluta i uvek pokušava da se poistoveti sa Stvarnošću u njenim beskrajnim načinima izražavanja i realizacije. Iako telo pokušava da primi najuzvišeniju Stvarnost koja je istovremeno i statična i dinamična, ono nikada neće moći da sagleda Stvarnost ili je oseti sve dok se potpuno i bezrezervno ne preda mudrosti duše.

Obično ljudsko telo je nesavršenstvo inkarnirano. Ovo nesavršenstvo će moći da se preobrazi u savršenostvo tek kada telo dobrovoljno ponudi sebe večnorastućoj svetlosti, mudrosti i blaženstvu duše. Sigurno će osvanuti dan kada će telo načiniti ovu ponudu. Tada će telo i duša trčati zajedno da bi ispunili Misiju Svevišnjeg, misiju preobraženja prirode, misiju otkrovenja, manifestovanja i ispunjenja najuzvišenije Istine ovde na Zemlji.