Samospoznaja²¹

Pokušajmo da spoznamo sebe. Pokušajmo da sagledamo ono što istinski jesmo. Veoma često osećamo da smo beznačajna stvorenja. Nemamo kuda da odemo, nemamo šta da postignemo i nemamo šta da pružimo. To osećamo u našem svakodnevnom životu. Ali, ono što istinski jesmo potpuno je drugačije od onoga što osećamo. Svi smo mi Božija deca. Svakog trenutka Bog u nas uliva nešto božansko i nešto istinito. Bog od nas očekuje mnogo, ali ništa što je izvan naših mogućnosti. Bog zna šta smo u stanju svesno da Mu ponudimo. Trenutno osećamo da smo slabi, beznačajni i beskorisni. Ali, u Božijim Očima mi smo božanski, plodonosni i Beskrajni.

Neprestano grešimo. U osnovi naših grešaka je naše telo, naše fizičko. Osećamo da van fizičkog nema ničega, a da istovremeno ni u fizičkom nema ničega. Tu se najžalosnije varamo. Ako odemo van granica našeg tela, van naše fizičke svesti, videćemo kako nas Beskrajni Mir, Beskrajna Radost, Beskrajno Blaženstvo i Moć svi nestrpljivo očekuju.

Ako potom uđemo duboko u sebe, videćemo i osetiti našu dušu duboko unutar tela. Ova duša je izaslanik Boga na zemlji. Ako možemo da se uskladimo sa neprekidnom i spontanom muzikom duše, naši životi će biti oslobođeni patnje, bede, frustracije, straha i brige. Naši životi doživljavaće stalan uspeh, stalno postignuće i stalno ispunjenje, ispunjenje koje može da bude i koje će biti i spoljašnje i unutrašnje.

Stoga, ili moramo da uđemo duboko u svoje telo, u najveće dubine svoga srca, ili da odemo van granica tela, van fizičkog okvira, izvan fizičke svesti. Moramo da otkrijemo svoje istinsko Ja, bilo danas, bilo sutra, bilo dan kasnije. Puko propovedanje neće pomoći; ni proučavanje knjiga neće pomoći. A ukoliko uopšte budemo propovedali istinu, jevanđelje i duhovnu filozofiju, onda ćemo morati da propovedamo ono što živimo i da upražnjavamo ono što bismo hteli da postanemo.

Čovek je Božija Vizija, a Bog čovekova stvarnost. Čovek može da poriče Boga. Njegovo neznanje može ga navesti da oseti da Bog ne postoji i da nema potrebu za Bogom. Ali, Božija Samilost nikada ne može da porekne postojanje čoveka. Bog je sazdan od Samilosti, od beskrajne Samilosti. Čovek je sačinjen od neznanja. Kada kažem “čovek”, mislim na ljudski um i na ljudsko telo. Jer čovek je, u stvarnosti, potomak Boga. Ostvarenje Boga je čovekovo rođenjem stečeno pravo. Njegovo nasleđe je Božanstvenost. Ali, čovek je umoran, čovek je frustriran, čovek hoće da živi u tami. Veoma često, čovek je zadovoljan svojim ograničenjima. Šta onda Bog može da učini? Ako nema iskrenog traganja, ako nema stremljenja ni težnje, Bog mora Sebe da svede na ovo neprosvetljeno, neuko ljudsko biće.

Čoveku je potreban Bog, ali on to poriče. Bogu je potreban čovek i On sa ponosom govori svetu o Njegovoj potrebi. Čovek svakako želi da primi sve od Boga, ali ne želi da oda priznanje Bogu za Njegovu beskrajnu Milost i beskrajno Saosećanje. Bog, međutim, otvoreno pokazuje kako je ponosan na ljudsko postignuće. Ako budemo težili, videćemo i osetiti istinitost ovoga u tren oka. Bog je neprestano ponosan na naše postignuće, na našu težnju i na naše postojanje.

Zato, želim svima da vam kažem da ne treba da gajite ideju da je Bog doživeo neuspeh i da je izneverio Svoju tvorevinu. Takve ideje su potpuno pogrešne. Nije Bog doživeo neuspeh. Mi smo ti koji stalno osećamo da su Bog i Božija tvorevina dve potpuno različite stvari. Mislimo: “Bog je na Nebu, a mi smo na Zemlji. Bogu nije stalo do nas. Ili, ako Mu je stalo do nas, nema snage da ispravi, uredi i usavrši Svoju tvorevinu.” To je pogrešno shvatanje Istine. Šta mi u stvari znamo o Božijem Savršenstvu, o Božijoj Viziji, o Božijoj Stvarnosti, o Božijoj Svesti? Svojim ljudskim očima, šta tražimo? Savršenstvo, postignuće, uspeh. Ove stvari Božijim Očima izgledaju potpuno drugačije. Čovekov uspeh i Božiji uspeh ne moraju nužno biti isti. Božiji uspeh je u iskustvu, a to iskustvo se može javiti bilo u obliku uspeha, bilo neuspeha. Ove dve vrste iskustava daruje nam Bog.

Kada živimo u duši, osećamo da je naša duša potpuno odgovorna za nas. Kada živimo u telu, vidimo da je naše telo ništa drugo do tupavost. Stoga, ako živimo u duši imamo spontano iskustvo ispunjenja, ali ako živimo u telu imamo spontano iskustvo frustracije i bede. Naš uspeh i naš neuspeh imaju malo toga zajedničkog sa Božijom mudrošću, Božijim iskustvom i Božijim dejstvom u fizičkom svetu. On je naš uspeh, On je naš neuspeh, On je onaj koji dela, On je delanje. Ako možemo da vidimo Božije prisustvo unutar svakog dela, zatim sâmo delo kao Boga, a kasnije i rezultat, odnosno uspeh ili neuspeh, kao Boga i na kraju izvršitelja dela kao Boga, svi naši problemi će nestati. Ako upoznamo tajnu življenja u duši, ovde na Zemlji i tamo na Nebu, onda ćemo uistinu biti Božiji najveći Ponos i Božija najviša Vizija.