Čin XI, Scena 5
(24. novembar 1926. Amrita silazi niz stepenice i počinje da obaveštava učenike Majke i Šri Aurobinda da se skupe na verandi na spratu koja gleda na sobu Prosperiteta.6.30 popodne. Barin, Nolini, Amrita, Purani, Čampaklal, Puđalal, Rađani Palit… Dvadeset četvoro, svima je rečeno i sede na prostirkama. 7 popodne. Ulaze Majka i Šri Aurobindo.)
NOLINI: (Gledajući unaokolo) Satjen nije došao. Da ga zovem?
MAJKA: Da, sve, sve.
(Šri Aurobindo seda na nisku tapaciranu stolicu, dok je Majka na njegovom tabureu nekoliko inča ulevo. On pruža svoju levu ruku preko Majčine glave, a desnom počinje da blagosilja sve učenike koji se klanjaju njemu i Majci, jedan za drugim. Potpuna tišina. Šri Aurobindo izgleda kao Sveznanje i Svemoć. Majka isgleda kao Večna Ljubav i Samilost.)
DATA: (Nadahnut) "Gospod je sišao. Savladao je smrt i tugu. Spustio je Besmrtnost."
RAĐANI: (Šapatom) Barin-da, imam posebnu molbu. U užasnoj sam dilemi.
BARIN: Šta nije u redu?
RAĐANI: Osećam da sam na Nebesima. Pritisak je naprosto nepodnošljiv. Molim te reci Majci da moram da joj kažem nekoliko reči.
BARIN: Rađani, nisi ti jedini slučaj. Manje-više je isto sa svima nama.
RAĐANI: Možda. Ali to se mene ne tiče. Molim te da urgiraš kod Majke za mene.
BARIN: Pokušaću. Više od toga je izvan mojih mogućnosti danas.
RAĐANI: Barin-da, kako bih želeo da čujem od tebe šta se zapravo dogodilo danas.
BARIN: Rađani, (Sa širokim osmehom) tvoj Barin-da je podjednako slep koliko i ti.
