Čin IX, Scena 7
(Šanker Četijeva kuća. Nekoliko meseci kasnije. Aurobindo u sobi na najvišem spratu. Moni i Biđoj.)MONI: Postili ste poslednja 23 dana. Kada ćete prestati?
AUROBINDO: (Sa osmehom) Danas.
MONI: Danas! Šta ćemo da spremimo za vas?
AUROBINDO: Ništa specijalno. Normalnu hranu.
BIĐOJ: Svi tvoji putevi su čudni. Kako ti je bilo moguće da nastaviš sa svojim osmočasovnim hodom, tvojom književnom delatnošću i meditacijom, svaki dan ništa ne izostavljavši tokom tako dugog posta? Mogu li da znam? I sada umesto da kreneš sa komadićima voća i sličnim stvarima uzećeš pun normalan obrok!
AUROBINDO: Radi Jogu i razumećeš. Svestan si da sam u zatvoru u Aliporu postio deset dana. Tad sam bio u sred vežbanja Joge. Nema sumnje, počeo sam da gubim na težini. Ali sam mogao lako da dignem iznad glave veliku kofu vode kakvu nisam mogao ranije. MONI: Da li je ikako moguće produžiti život bez hrane?
AUROBINDO: Svakako.
MONI: Ali kako?
AUROBINDO: Crpeći engergiju sa vitalnog plana umesto da se zavisi od fizičkih elemenata i ishrane.
MONI: Pokušaću to. Biđoj, da li želiš da me slediš?
BIĐOJ: Izuzetno rado, svakako. Ali prvo ti izađi iz toga uspešno. Napokon, život je veoma dragocen.
MONI: Nije džabe Rabindranat pevao "Ekla Chalo Re" ("Hodaj svojim putem sam").
BIĐOJ: Ali nećeš dugo da hodaš sam. Pratiću te kao pas istog trenutka kad ugledam delić uspeha u tvojoj rizičnoj avanturi.
AUROBINDO: (Sa osmehom) Moni, izgleda da trčiš pred rudu.
(Biđoj prasne u glasan smeh. Moni izgleda snuždeno.)
