Čin II, Scena 3
(Benoj, Mano i Auro u teškim okolnostima)BENOJ: Napokon sam obezbedio posao u klubu. Naše gladovanje bi ovde moglo da se okonča.
MANO: Sreća nam se napokon osmehnula. Ali šta to nije kako treba sa ocem? Zašto je prestao da nam šalje novac?
BENOJ: Moj osećaj je da otac nije dobrog zdravlja. Avaj, kad pomislim na Aura, srce mi se kida. On samo što je stasao iz detinjstva.
MANO: Siroti Auro, on mora da naučio značenje siromaštva od samog početka.
BENOJ: Poslednja tri meseca nismo mogli da dobijemo pun obrok. Bog zna koliko još dana ćemo i dalje ovako.
MANO: Moje pesme donose zdravice, hvale, uvažavanje, ali ni jedan jedini peni. Takva mi je sudbina!
(Ulazi Auro.)
AURO: Evo, sto šilinga!
(Benoj i Mano skoče od čuda.)
BENOJ I MANO: Gde si to, pobogu, dobio?
AURO: Neki moj članak je objavljen, pa su mi dali ovo. Sad bih hteo nešto da vam kažem. Vas dvojica uvek mislite na moju patnju i siromaštvo. Ali zašto zaboravljate istinu da postoje milioni na Zemlji čije stanje je beskrajno gore nego naše? Naše sadašnje stanje čini nas sposobnijim da sagledamo njihovu žalost. Suočimo se s budućnošću radosnog lica.
