Hoću samo jednog učenika: srce

Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je imao na stotine sledbenika i učenika. Taj Učitelj je često održavao predavanja na raznim mestima – u crkvama, sinagogama, hramovima, školama i univerzitatima. Gde god bi bio pozvan, gde god bi njegovi učenici to organizovali, on bi održao predavanje. Držao je predavanja za decu i odrasle. Držao je predavanja za studente i za domaćice. Ponekad bi držao predavanja za učene ljude i napredne tragaoce.

Tako je to išlo oko dvadeset godina. Najzad, dođe trenutak kad Učitelj odluči da prekine sa tim predavanjima. On reče svojim učenicima: „Dosta je bilo! Radio sam to godinama. Više neću održavati nikakva predavanja. Samo tišinu. Održavaću tišinu“.

Oko deset godina Učitelj nije držao predavanja. Ćutao je u svom ašramu. Ćutao je svuda. Ranije je odgovorio na hiljade pitanja, ali sada čak nije ni meditirao za javnost. Nakon deset godina, učenici počeše da ga mole da ponovo, kao i ranije, počne da drži predavanja, odgovara na pitanja i održava javne meditacije. Svi su ga molili, pa se on na kraju složio.

Učenici smesta organizovaše predavanja na mnogim mestima. Oglasili su u novinama i plakatirali svuda, da bi objavili da će njihov Učitelj ponovo držati predavanja i uzvišene meditacije za javnost. Učitelj pođe na ta mesta sa nekim svojim omiljenim učenicima, koji su bili najposvećeniji i najodaniji, na kojima su se okupile na stotine ljudi, da bi čuli Učitelja i dobili odgovore na svoja pitanja. Ali, na veliko iznenađenje svih, Učitelj uopšte nije hteo da govori. Od početka do kraja sastanka, dva sata, samo je ćutao.

Neki tragaoci u publici su se naljutili i ubrzo napustili predavanje. Drugi su ostali čitava dva sata, u nadi da će Učitelj možda na kraju progovoriti, ali on je završavao meditacije ne rekavši ni reči. Neki od prisutnih u publici su osetili unutrašnju radost. Neki su ostali samo zato što su se plašili da će, ukoliko odu ranije, drugi misliti da nisu duhovni i da nisu mogli da dobro meditiraju. Tako su neki otišli, neki ostali veoma nevoljno, treći su opet ostali da bi se pokazali pred sobom i pred drugima, a malo njih je ostalo sa krajnjom iskrenošću, posvećenošću i težnjom.

Tako je to išlo oko tri-četiri godine. Mnogi su nemilosrdno kritikovali Učitelja i blamirali učenike, govoreći: „Vaš Učitelj je lažov. Kako vi opravdavate to što ste u novinama najavili da će vaš Učitelj održati predavanje, odgovarati na pitanja i držati meditaciju? On samo meditira, a mi od toga ništa ne naučimo. Ko je u stanju da meditira dva ili tri sata? On nas obmanjuje, a obmanjuje i samog sebe“.

Neki bliski učenici su se veoma uznemirili. Osećali su se jadno što drugi vređaju i kritikuju njihovog Učitelja, pa su ga neprestano molili da održi makar kratko predavanje i odgovori na nekoliko pitanja kad završi meditaciju. Učitelj se na kraju složio.

Na narednom javnom sastanku, Učitelj zapravo nije zaboravio svoje obećanje da će govoriti, ali se predomislio. Nastavio je da meditira, pa je umesto dva sata, ovog puta meditirao četiri sata. Čak su i njegovi bliski učenici bili žalosni. Nisu mogli da se naljute na Učitelja, jer su znali da bi bila ozbiljna karmička greška ako bi se naljutili na njega. Ali, plašili su se da će neko iz publike istupiti i izvređati Učitelja. U mislima su se pripremili da zaštite Učitelja ako bi došlo do neke nevolje.

Kad su prošla četiri sata, a nije bilo znaka da će Učitelj bilo progovoriti, bilo završiti sastanak, jedan od veoma bliskih učenika ustade i reče: „Učitelju, molim te da ne zaboraviš svoje obećanje“. Učitelj smesta reče: „Moje obećanje. Da, obećao sam vam, pa sam sada obavezan da održim predavanje. Danas će moje predavanje biti veoma kratko. Hteo bih da kažem da sam održao na stotine predavanja, na hiljade predavanja. Ali, ko je slušao moja predavanja? Na hiljade ušiju i na hiljade očiju. Moji učenici su bili uši i oči publike – hiljade i hiljade ušiju i očiju. Ali, nisam uspeo da ih naučim ničemu. Sada želim drugačije učenike. Moji novi učenici biće srca.“

„Na hiljadama mesta ponudio sam svoje poruke. Te poruke su ušle na jedno, a izašle na drugo uvo, za tren oka. Ljudi su me videli kako držim predavanja i odgovaram na pitanja. Na trenutak bi njihove oči opazile nešto u meni, a potom bi se to potpuno izgubilo. Dok sam govorio o uzvišenoj Istini, Svetlosti i Blaženstvu, uši to nisu mogle da prime, zato što su već bile pune glasina, sumnje, ljubomore i nečistote koja se u njima godinama gomilala. Uši su bile potpuno zagađene i nisu primile moju poruku. A oči nisu primile moju Istinu, Mir, Svetlost i Blaženstvo, zato što oči sve vide na svoj način. Kad ljudske oči vide nešto lepo, one odmah počnu da porede. One kažu: "Kako to da je on lep, da je njegov govor lep, da su njegova pitanja i odgovori lepi? Kako to da i ja ne mogu da budem takav?" I odmah se pojavi ljubomora. Ako uvo čuje nešto dobro o nekom drugom, odmah se javi ljubomora. Ako oko vidi nekog ko je lep, ta osobe smesta postane ljubomorna".

„Uši i oči su odigrale svoju ulogu. One su se pokazale kao nebožanski učenici, pa nisam mogao da ih učim. Njihov napredak bio je krajnje nezadovoljavajući. Sada hoću nove učenike i imam nove učenike. Ti učenici su srca, u kojima će rasti jedinstvo – jedinstvo sa istinom, jedinstvo sa svetlošću, jedinstvo sa unutrašnjom lepotom, jedinstvo sa onim što Bog ima i onim što Bog jeste. Učenici-srca imaju sposobnost da se poistovete sa Učiteljevom mudrošću, svetlošću i blaženstvom. Srce je pravi slušalac; srce je pravi gledalac; srce je pravi učenik koji postaje jedno sa Učiteljevom svetlošću, vizijom i ostvarenjem. Odsad, moj jedini učenik biće srce“.