Prosvetljenje

Na ovom svetu postoji samo jedna stvar koju vredi imati, a to je prosvetljenje. Da bismo stekli prosvetljenje, moramo da imamo iskrenost i poniznost. Na nesreću, na ovom svetu iskrenost je odavno umrla, a poniznost se još nije ni rodila. Pokušajmo da oživimo našu iskrenost i pokušajmo da, pomoću svoje težnje, ubrzamo rođenje poniznosti. Jedino ćemo tada biti u stanju da ostvarimo Boga.

Prosvetljenje nije nešto što je veoma daleko. Ono je veoma blizu; ono je u nama samima. U svakom trenutku možemo da svesno rastemo u prosvetljenje putem našeg unutrašnjeg napretka. Unutrašnji napredak se postiže stalnim žrtvovanjem. Žrtvovanjem čega? Žrtvovanjem pogrešnih, zlih misli i pogrešnog poimanja istine. Žrtva i odricanje idu zajedno. Čega ćemo se odreći? Fizičkog tela, porodice, prijatelja, rođaka, naše zemlje i sveta? Ne! Moramo da se odreknemo našeg sopstvenog neznanja, naših lažnih predstava o Bogu i Istini. Isto tako, moramo da žrtvujemo Bogu rezultat svakog dela. Božanska vizija ne ostaje više nedostižna kad rezultate svojih dela ponudimo Unutrašnjem Pilotu.

U našem svakodnevnom životu mi često govorimo o našem ropstvu i slobodi. Ali, ostvarenje kaže da tako nešto kao što je ropstvo i sloboda ne postoji. Ono što zaista postoji je svest – svest na raznim nivoima, svest koja uživa u sebi u svojim raznim ispoljavanjima. U oblasti ispoljavanja, svest ima razne stepene. Zašto se molimo? Molimo se zato što nas naša molitva vodi od nižeg ka višem stepenu prosvetljenja. Molimo se zato što nas naša molitva dovodi bliže nečem čistom, lepom, nadahnjujućem i ispunjujućem. Najviše prosvetljenje je Ostvarenje Boga. To prosvetljenje mora da se odigra ne samo u duši, već i u srcu, umu, vitalu i telu. Ostvarenje Boga je svesno, potpuno i savršeno sjedinjenje sa Bogom.

Mi želimo da volimo svet; svet želi da voli nas. Mi želimo da ispunimo svet; svet želi da ispuni nas. Ali, ne postoji veza između nas i sveta. Mi osećamo da su naše postojanje i postojanje sveta dve potpuno različite stvari. Mi mislimo da je svet nešto potpuno odvojeno od nas. U tome, međutim, žalosno grešimo. Šta je prava veza između nas i sveta? Bog. Ako najpre priđemo Bogu i vidimo Boga u svetu, onda će nam svet, bez obzira koliko grešaka činimo, ne samo progledati kroz prste, već će nas i duševno voleti. Slično tome, kad vidimo mane, slabosti i nedostatke sveta, moći ćemo da oprostimo svetu, a potom nadahnemo, okrepimo i prosvetlimo svet, upravo zato što u njemu osećamo Božije Prisustvo.

Ako ne vidimo Boga u svim našim aktivnostima, frustracija će carovati u našem svakodnevnom životu. Ma koliko iskreno da se trudimo da udovoljmo svetu, ma koliko iskreno da se svet trudi da udovolji nama, frustracija će se isprečiti između našeg razumevanja i razumevanja sveta. Izvor frustracije je neznanje. Neznanje je majka razorne frustracije. Ako se dublje zadubimo u neznanje, videćemo da je ono u celini igra nesvesnosti. Frustracija se može potpuno ukloniti iz našeg života jedino kad uđemo u Izvor čitavog postojanja. Kad uđemo u izvor našeg sopstvenog postojanja i postojanja sveta, mi prilazimo Stvarnosti. Ta stvarnost je naše stalno Blaženstvo, Blaženstvo Daha Božijeg.

Svet nije ni moj ni vaš ni bilo čiji. Nipošto! Svet pripada Bogu i jedino Bogu. Zato moramo da budemo zaista mudri. Moramo da najpre pođemo Vlasniku, a ne vlasništvu. Vlasništvo je bespomođno; ono ne može ništa da učini samo od sebe. Vlasnik je taj koji može da učini šta god hoče sa Svojim vlasništvom. Zato prvo moramo da postanemo jedno sa Bogom, a potom ćemo automatski postati jedno sa Božijim posedom. Kad postanemo jedno sa Bogom i Njegovim posedom, nesumnjivo i nepogrešivo ćemo moći da osetimo da je svet naš i da mi pripadamo svetu.

Neznanje i prosvetljenje su kao noć i dan. Mi moramo da prvo uđemo u prosvetljenje, a potom unesemo prosvetljenje u noć neznanja. U suprotnom će preobražaj neznanja biti težak, spor i nesiguran. Ući u domen neznanja, a da prethodno nismo postigli prosvetljenje, znači poći negativnim putem. Ako idemo putem tame i nastojimo da nađemo svetlost u tami, mi idemo negativnim putem. Najbolji put, pozitivan put kojim ćemo stići do svetlosti, jeste put same svetlosti, obilne svetlosti, beskrajne Svetlosti. Ako sledimo put svetlosti, prosvetljenje će nam sigurno osvanuti.

Hajde da pogledamo naviše i spustimo Svetlost odozgo. Čim pogledamo naviše, Božija Milost se spušta. U samoj prirodi Božije Milosti je da se spušta na svakog pojedinca na svetu. Kad želimo da se uspnemo ka Bogu sa neznanjem, to je kao da se penjemo uz planinu sa teškim teretom na plećima. Naravno da je to težak zadatak. Umesto da to učinimo, mi možemo da ostanemo u podnožju planine i plačemo za Božijom Milošću, koja je spremna i gori od želje da siđe k nama iz Najvišeg. Suvišno je i reći, Bogu je beskrajno lakše da siđe u naše neznanje nago nama da se sa našim neznanjem popnemo do Boga.

Prosvetljenje je svesna svesnost duše. Prosvetljenje je svesna vizija Stvarnosti koja će se ispoljiti. Prosvetljenje je mogućnost preobražena u praktičnost. Prosvetljenje je nalik na Božiji čarobni štapić. Običan čarobnjak na ovom svetu koristi svoj štapić da pretvori jednu stvar u drugu. Kad Bog koristi prosvetljenje u svetu, konačna svest zemlje smesta ulazi u Beskonačno i postaje Beskonačno.

Prosvetljenje je prvi ljudski uvid u Božiju svemoguću Moć, bezgraničnu Samilost, beskrajnu Svetlost i savršeno Savršenstvo. Naše prosvetljenje nas navodi da osetimo šta Bog zaista jeste. Pre prosvetljenja, Bog je teorijski; posle prosvetljenja, Bog postaje praktičan. Zato je prosvetljenje božanska magična moć koja nam omogućava da vidimo Stvarnost koja je nekad bila mašta. Kad prosvetljenje osvane nekom ljudskom biću, Bog nije više samo obećanje, već istinsko dostignuće.

Prosvetljenje je u umu i u srcu. Kad je um prosvetljen, mi postajemo Božiji Izbor. Kad je srce prosvetljeno, mi postajemo Božiji Glas. Ovde, u fizičkom svetu, um se znatno razvio. Pošto je čovek razvio svoj intelektualni um, on se uzdigao iznad životinje, jer je nivo uma viši od nivoa fizičkog ili vitala. Čovek je razvio kapacitet uma, ali nije razvio kapacitet srca. Kad razvijemo srce, videćemo da je njegova sposobnost daleko veća nego što smo zamišljali. Kad razvijemo jedinstveni osećaj u našem srcu da smo mi Božija najviša Vizija i da smo za Božije savršeno ispoljavanje, doći će do prosvetljenja.