Ljubav ljudska i božanska

Ljubav je ptica. Kada je strpamo u kavez, nazivamo je ljudskom ljubavlju. Kada joj dozvoljavamo da leti u sveprožimajućoj Svesti, nazivamo je božanskom ljubavlju.

Obična ljudska ljubav, sa svojim strahovima, optuživanjima, nesporazumima, ljubomorama i svađama je vatra koja zaklanja sopstveni sjaj plaštom dima. Ista ta ljudska ljubav, koja se javlja usled susreta dve duše, predstavlja čisti i sjajni plamen. Umesto dima, ona sija zracima predaje, požrtvovanja, nesebičnosti, radosti i ispunjenja.

Ljudska ljubav je često strahovita privlaćnost tela i nerava. Božanska ljubav je večno cvetajuća naklonost duša.

Božanska ljubav je nevezanost. Ljudska ljubav je vezanost. Nevezanost je istinsko zadovoljenje. Vezanost je neutaživa žeđ.

Ljubav koja se uspinje, koja potiče od radosti duše, Božiji je osmeh. Ljubav koja se spušta, koja sa sobom nosi strast čula, poljubac je smrti.

Ljudska ljubav je obično samogrleća i samoodržavajuća. Božanska ljubav je svegrleća i svepostojeća.

Ljubav može da bude krhka poput stakla ili snažna poput Večnosti, zavisno od toga da li joj je osnov u vitalu ili u Duši.

Naša viša osećanja, kada se oduzmu od njihovih ljudskih objekata i ponude Bogu, pomoću Njegove magije pretvaraju se u božanski nektar. Naša niža osećanja, ako se ne transmutiraju i ne preobraze, mi našim sopstvenim rukama pretvaramo u otrov.

Razočaranje vešto prati vitalnu ljubav. Zadovoljenje božanski dovršava psihičku ljubav.

Kada naš vital želi da vidi nešto, on mora da to gleda kroz samoljublje. Kada naše psihičko biće hoće da vidi nešto, ono gleda kroz samodavanje.

Ljudska ljubav kaže božanskoj ljubavi: „Ne mogu da te trpim“. Božanska ljubav kaže ljudskoj ljubavi: „Pa, nema razloga da te napustim“.