Duhovnost: izvor svetskog mira

Duhovnost je težnja. Duhovnost je Joga. Kad uvidimo šta možemo da očekujemo od težnje i šta možemo da očekujemo od Joge, svetski mir neće više ostati nedostižan. Težnja je svesna čežnja jednog aspiranta za dubljom stvarnošću. Joga je tragaočevo svesno jedinstvo sa Bogom.

Težnja vodi čoveka Bogu-Svesti. Joga nudi Boga-Svest čoveku. Joga prožima čovekovu svest Svetlošću, Mirom, Blaženstvom i Moći Onostranog.

Zašto težimo? Težimo zato što volimo Boga i hoćemo da Bog voli nas. Zašto vežbamo Jogu? Vežbamo Jogu zato što osećamo da možemo biti ispunjeni na ovom svetu jedino ako smo ovde, na zemlji, pokazali i ispoljili Božiju Božanstvenost i Stvarnost.

Kad težimo, mi daleko prevazilazimo oblast fizičkog uma i sedamo do Stopala Boga-Svetlosti. Kad praktikujemo Jogu, mi ronimo duboko unutra, a tu vidimo Boga i razgovaramo sa Njim u četiri oka.

Onaj ko nema težnje, nikada se ne može osloboditi od teškog neznanja, a onaj ko ne praktikuje Jogu, nikad ne može primiti ni dostići bezgraničnu Svetlost.

Ovde na zemlji mi imamo dva glavna instrumenta: jedan je um, drugi je srce. Veoma često je um koji koristimo sumnjičavi um, a srce koje koristimo je strašljivo srce. Ali, na nesreću, sumnjičavi um nikako ne može da teži, a strašljivo srce nikako ne može da praktikuje Jogu.

Težnja i bezbrojna ljudska ograničenja nikako ne idu zajedno. Istinska Joga i život neprosvetljenog uživanja ne mogu da idu zajedno. Stalna težnja i sveispunjujuća božanstvenost mogu i moraju da idu zajedno. Najviša vrsta Joge, koja predstavlja svesnu predanost Božijoj Volji, uvek ide zajedno sa Božijim Životom.

Težnja kaže čoveku da će moći da vidi istinu Onostranog. Joga ide korak dalje. Joga kaže čoveku da je istina Onostranog unutar njega. Na kraju, Bog dolazi i kaže čoveku: „Dete moje, ti si istina Onostranog. Ti si Moje Onostrano“.

Duhovnost je izvor mira. Duhovnost je ispunjenje svih odgovornosti. To je zato što je božanstvenost nasleđeno pravo duhovnosti. Kad pojedinac dotakne podnožje drveta, njegova svest ulazi u drvo: u grane, u listove, u plodove i u cvetove. U duhovnom smislu, Bog je drvo i lišće, a plodovi, grane i cvetovi su ljudska bića. Kad dotaknete Božija Stopala, sama vaša svest ulazi u Njegovu univerzalnu Svest i bezbrojna bića Njegovog ispoljavanja.

Svaki pojedinac ima svoj način da definiše mir. Dete nalazi mir u buci i aktivnosti. To je njegovo ispunjenje i ispunjenje njegovog mira. Odrastao čovek nalazi mir negde drugde. On nalazi mir kad uvidi da može da gazduje svetom. A u predvečerje svog života, starac misli da če steći mir ako svet prepozna njegovu veličinu, ili ako mu Majka Zemlja ukaže zahvalnost. On oseća da je učinio mnogo za čovečanstvo i Majku Zemlju i očekuje nešto za uzvrat. On će steći mir jedino ako se njegovo očekivanje ispuni.

Ali, mir nikad ne može doći nijednom pojedincu ako se ne traži na pravi način. Dete ne može da stekne mir jurcajući po ulici. Ono u takozvanom ispunjenju ubrzo nalazi frustraciju. Doći će dan kada će se moliti Bogu za smiren i tih život. Tada će imati mir.

Ako odrastao čovek hoće da ima mir, pravi mir, on mora da shvati da ga neće steći posedovanjem sveta ili vladanjem svetom. Jedino ako svesno i bezrezervno ponudi čitavom svetu ono što ima i ono što jeste, steći će mir.

Starac koji će uskoro otići iza zavese Večnosti može da ima mir jedino ako gaji misao da on nije prosjak, već kralj. Bio je kralj i još uvek je kralj. On je čovečanstvu i Majci Zemlji ponudio svoje unutrašnje i spoljašnje blago. Ako u suton svog života on ne očekuje ništa od sveta, njegova unutrašnja svest i spoljašnje postojanje biće preplavljeni mirom.

Svetski mir će početi kada se takozvano ljudsko očekivanje okonča. Svetski mir može da osvane jedino kada svaki pojedinac shvati vrhunsku Istinu:

Mir na svetu će nastati kad svaki narod pojedinačno oseti da druga ljudska bića, drugi narodi, ne moraju da zavise od njega. Nijedan narod nije nezamenljiv; ali, ako jedan narod pomogne drugom posvećeno i bezuslovno, svet će biti prožet ispunjujućim mirom.

Duhovnost je ispunjenje svih odgovornosti. Mi znamo svoje bezbrojne odgovornosti, ali kad mislimo o svetu, na nesreću, mi ne mislimo o njemu na božanski ili na ispravan način. Svet nas smesta pogrešno razume, a mi vidimo da nam nije moguće da uspostavimo unutrašnju vezu sa svetom. To je kao kod majke i sina. Uprkos svojim najboljim namerama, majci je teško da udovolji sinu. Ona misli na njega na svoj način, i obrnuto, sin razume majku na svoj način. Zbog tog nedostatka komunikacije, majka i sin ne stiču radost u ispunjenju svojih uzajamnih obaveza.

Mi volimo svet; moramo da volimo svet: to je naša odgovornost. Šta se dešava kad pokušamo da volimo svet ili kad pokušamo da ispunimo našu odgovornost prema svetu? Mi pokušavamo da posedujemo i vežemo svet, a dok to činimo, vidimo da nas je svet već vezao i zaposeo. Imali smo uzvišenu odgovornost da ispunimo naše dužnosti prema svetu, ali smo je potpuno zloupotrebili.

Mi hoćemo da udovoljimo svetu, ali kako možemo da udovoljimo svetu ako nismo zadovoljni sopstvenim životom? Potpuna je besmislica da nastojimo da udovoljimo drugima ako nismo zadovoljni sopstvenim unutrašnjim i spoljašnjim bićem. Bog nam je dao velika usta i mi pokušavamo da zadovoljimo druge našim ustima, ali nam je u srcu ogolela pustoš. Ako nemamo težnje, kako možemo da svetu ponudimo mir, radost i ljubav? Kako možemo da ponudimo bilo šta božansko ako ne praktikujemo ono što propovedamo? Ako ne sledimo put duhovnosti, mi ćemo samo propovedati; biće to jednostrana igra. Ali, ako zaista upražnjavamo Jogu, mi ćemo takođe i živeti tu istinu. Naše propovedanje će doneti plod jedino ako ga primenjujemo.

Kako da ispunimo sve svoje odgovornosti? Pokušali smo na ljudske načine, ali nismo uspeli Mislimo o svetu sa dobrim mislima i idejama, ali svet ostaje potpuno isti kao što je bio i juče. Mi volimo svet, ali je svet i dalje pun okrutnosti i mržnje. Pokušavamo da udovoljimo svetu, ali svet ne želi da mu se udovolji. To je kao da se svet zakleo da neće da bude zadovoljan. A zašto se to dešava? Zato što nismo udovoljili našem Unutrašnjem Pilotu, Onom kome moramo da najpre udovoljimo. Ako nemamo težnje da udovoljimo našem Unutrašnjem Pilotu, kako možemo da svetu ponudimo radost, mir i ljubav? Ukoliko i sve dok nismo udovoljili Unutrašnjem Pilotu, svet će uvek ostati bojno polje na kome se bore vojnici strepnje, brige, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti; i svesno ili nesvesno, mi ćemo se igrati sa tim nebožanskim vojnicima. Strah, sumnja, strepnja, briga i životinjske sklonosti nikad nam ne mogu ponuditi svetski mir.

A opet, duboko u nama božanstvenost plače da izađe na površinu. Tu su naši božanski vojnici: naša jednostavnost, iskrenost, čistota, poniznost i osećanje jedinstva. Ti vojnici su više nego spremni i gore od želje da se bore protiv straha, sumnje, strepnje i brige. Na nesreću, mi se ne poistovećujemo svesno sa tim božanskim vojnicima. Zato je svetski mir još uvek nedostižan. Svetski mir se može postići, pokazati, ponuditi i ispoljiti na zemlji samo kad božanska moć ljubavi zameni nebožansku ljubav prema moći.