Pitanje: Postoji li karika ili most između unutrašnjeg sveta i spoljašnjeg sveta?

Šri Činmoj: Da, postoji karika između unutrašnjeg sveta i spoljašnjeg sveta. Zapravo, mi ne obraćamo nikakvu pažnju na unutrašnji svet. Uglavnom smo na površini. Dvadeset četiri časa dnevno se krećemo, pričamo, vičemo i živimo u buci i metežu spoljašnjeg sveta. Nemamo ni pet minuta da meditiramo ili da se koncentrišemo na naš unutrašnji, stvarni svet.

Pravi duhovni tragalac oseća da spoljašnji svet može da ima pravi smisao jedino ako hranimo naš unutrašnji svet. Telo je spoljašnji svet. Mi bez greške hranimo telo triput dnevno; radili smo to i nastavićemo da to radimo do svog poslednjeg daha. A opet, duboko u nama postoji jedno božansko dete koje zovemo dušom. Mi ne nalazimo vremena da nahranimo to dete. Ukoliko i sve dok duša, koja je svesni predstavnik Boga u nama, nije ispunjena, mi nikako ne možemo da budemo ispunjeni u našem spoljašnjem životu.

Kako stvaramo tu kariku koja povezuje? Ako znamo božansku umetnost koncentracije, ako znamo božansku umetnost meditacije, ako znamo božansku umetnost kontemplacije, lako i svesno možemo da sjedinimo ta dva sveta. I na naše najveće iznenađenje, videćemo da će spoljašnji svet, koji je sada pun komplikacija, nesklada i tako dalje, neizbežno postati skladan, jednostavan, čestit i pravi. Unutrašnji život ima sposobnost da pojednostavi složenosti spoljašnjeg života. Unutrašnji i spoljašnji svet moraju ići ruku pod ruku. U suprotnom, šta će se desiti? Unutrašnji život će morati dax čeka milenijumima da ponudi Božiju Istinu čitavom svetu, a spoljašnji život će milenijumima ostati jalova pustoš.

Svakako da postoji karika koja povezuje ova dva sveta. Mi moramo da svesno osetimo tu kariku i na kraju, moramo da dodirnemo i ojačamo tu kariku odlučnošću naše duše i posvećenim služenjem i voljnošću našeg tela. Sada telo sluša um. Kad um kaže: «Idi tuda», telo ide. Ali, čim um kaže: «Ne, ne, ne! To je pogrešan put. Idi u nekom drugom pravcu», telo to čini. Na taj način, telo je uhvaćeno ograničenjima. Ali, daleko van domašaja uma je duša. Duša je preplavljena svetlošću. Ako se svesno trudimo da slobodno pristupimo unutrašnjem biću, duši, naravno da će svetlost duše izaći na površinu i u svakom trenutku nam pomagati da se izborimo sa dubokom tamom u nama i oko nas. Najzad ćemo videti da smo ili tu tamu preobrazili u svetlost, ili da smo se milione i milione kilometara udaljili od tame i da se kupamo u moru beskrajne Svetlosti.

Zato, ako fizičko telo sluša dušu, a ne sumnjičavi, podozrivi, komplikovani, rušilački i netežeći um, karika između ta dva sveta će ojačati i oni će upotpuniti jedan drugi. To jest, spoljašnji svet će postati vozilo unutrašnjeg sveta, a unutrašnji svet će postati kočijaš spoljašnjeg sveta. Kočija bez kočijaša je beskorisna, jer bez kočijaša ne može da ide. A opet, kočijaš bez kočije je takođe beskoristan. Zato su neophodni i kočija i kočijaš. Oni su podjednako važni. Slično tome, spoljašnji život i unutrašnji život su podjednako važni.