Želja i težnja
Neki ljudi napreduju veoma, veoma sporo u svom duhovnom životu zato što nemaju težnju. Ali, postoje ljudi koji ne samo da nemaju težnju, već nemaju ni želja za sebe, za čovečanstvo ili za Boga. Ti ljudi su u krajnje žalosnoj situaciji. Bog im kaže: „Bolje išta nego ništa. Bolje vam je da imate neke želje i steknete privremeno zadovoljenje od života želja nego da živite u svesti kamena, uživajući u lenjosti i ne napredujući uopšte. Potom, kad vidite da od ispunjenja želje dobijate jedino frustraciju, počećete da težite“.Ima starijih ljudi koji su upravo takvi – oni nemaju želja, a istovremeno, nemaju ni težnju. Oni znaju da im se smrt primiče, ali ih to ne inspiriše ni da plaču za ispunjenjem svojih želja, ni da se mole ili meditiraju na Boga. Oni čak nemaju ni neke posebne želje da žive.
Ali, ima takođe i veoma duhovnih ljudi koji nemaju nikakvih želja, zato što su ih prevazišli. Oni služe Boga u čovečanstvu sa krajnjom posvećenošću i bezuslovnom ljubavlju. Taj oblik lišenosti želja je jedini koji je zadovoljavajući.
Ako neko ima želju, a nema težnju, to je bolje nego da nema ni želju ni težnju. On će imati mnoga neophodna iskustva i na kraju će videti da u želji nema ispunjenja. Onda će se baciti u more težnje. Ali, ako čovek ponovo uđe u oblast želje pošto je već bio ušao u svet težnje, to je prava katastrofa. Ako čovek ne teži, možemo da kažemo da je on naprosto neznalica; on ne zna da postoji nešto što nazivamo unutrašnjim mirom, unutrašnjim blaženstvom, unutrašnjom svetlošću. Ako neko nije video tu svetlost i boravi u tamnoj sobi, Bog ga neće kriviti, jer on nije svestan da postoji soba koja je puna svetlosti. Ali, ako neko, nakon što je imao unutrašnja iskustva, hoće da se vrati u obični svet, on će podleći frustraciji i unutrašnjem razaranju. Nakon što je jednom video blistavu svetlost u osvetljenoj sobi, ako ga njegov vital ponovo povuče nazad u mračnu sobu, njegov unutrašnji psihički bol biće krajnje okrutan. Kad je video svetlost, radost koju je primio bila je snažna. U mračnoj sobi takođe posotji intenzitet, ali je taj intenzitet poput oštrog noža i on će naprosto probosti sam sebe.
Kad jednom stupite u duhovni život, nikad, nikad se ne vraćajte u običan život. Ako se vratite u običan život, postaćete predmet podsmeha u spoljašnjem svetu, a izgubićete poverenje u unutrašnjem svetu. Ljudi će reći: „Ovaj prijan je omanuo; zato je odustao i vratio nam se“. Božanske sile u kosmosu će reći: „O, on ne mari za nas. Više mu je stalo do života neznanja“, i više neće pokušavati da vam pomognu. Isto tako, vi ćete uvek svesno ili nesvesno porediti božanski život koji ste napustili i život kome ste se vratili. To poređenje će uvek biti nepovoljno po običan život. Vaša duša, božanska iskra u vama, navešće vas da osećate da ste odustali od nečeg veoma dragocenog. Tada će u vašem spoljašnjem životu carovati frustracija.
