Pitanje: Zašto moramo da doživljavamo žalosna iskustva, kao što su patnja i tuga?

Šri Činmoj: Zašto doživljavamo patnju? U ovom svetu, mi neprekidno, svesno ili nesvesno, pravimo greške. Kad svesno pogrešimo, mi to prilično dobro znamo. Ali, na nesreću, mi ne uviđamo koliko stvari nesvesno činimo pogrešno. Te nesvesne greške se ispoljavaju u fizičkom svetu, a njihove posledice nam dolaze u obliku patnje. Kad su u pitanju obična ljudska bića, koja ne teže, nakon ogromne patnje, rađa se iskrenost i duša ih vodi znanju i mudrosti. Ako ljudi koji stalno ponavljaju greške iskreno teže i hoće da znaju zašto pate, svetlost duše izbije na površinu i kaže im to. Ako smo duhovni ljudi, mi se svesno trudimo da ne uradimo ništa loše, ali nesvesno mnoge stvari činimo pogrešno. Nesvesne greške možemo da sprečimo jedino našom težnjom, molitvom i meditacijom. Ako težimo, Božija Milost i Saosećanje nas štite.

Ima još nešto što bi trebalo da znamo o onome što nazivamo patnjom. Mi često mislimo na Boga, molimo se Bogu i meditiramo na Boga, a potom vidimo kako nam se u životu pojavljuju svakakvi problemi. Neki učenici su mi rekli: «Bio sam veoma srećan dok nisam stupio na duhovnu stazu. Sad imam više problema nego ranije». Ali, ako smo zaista iskreni, uvidećemo da smo iste teškoće imali i pre nego što smo prihvatili duhovnost, ali ih ranije nismo bili svesni. Duhovnost je put svesnosti. Ranije su nam se događale mnoge stvari, ali smo mi bili kao zid i nismo ih bili svesni. Ali sada, pošto smo tragaoci, na nas utiče svaka dobra ili loša misao koja uđe u naš um. Ako se radi o božanskoj misli, mi smo srećni. Ako se radi o lošoj misli, frustrirani smo i razočarani. To je posledica naše duhovne svesti. Ako smo iskreni prema sebi, uvidećemo da smo oduvek imali iste teškoće, iste patnje, ali ih ranije nismo bili svesni.

A opet, moramo da znamo da nas, kad stupimo u duhovni život, napadaju neprijateljske sile. Ranije, dok smo živeli u neznanju i bili robovi neznanja, ono nas je puštalo da spavamo. Sve dok nas je imalo u svojoj vlasti, sve dok smo se valjali u njemu, ono nas nije uznemiravalo. Ali, kad pokušamo da umaknemo neznanju, neznanje pokušava da nas zadrži. Zato će ponekad tragalac videti da na početku duhovnog života ima neke teškoće kojih nije imao ranije, ali kako bude napredovao, te teškoće će nestati.

Bog ne želi da ljudska bića pate. On je Otac Ljubavi. Kad idemo našem Ocu, ne moramo da odsečemo sebi ruke ili prerežemo vrat. Poći ćemo Mu sa svom našom ljubavlju, jer nas On čeka sa Svojom Ljubavlju. Ako kažemo da moramo da patimo da bismo pošli našem Ocu, to je glupost. Bog, naš Otac, ne želi da patimo.

Ali, kad patnja dođe, moramo da osetimo da čak i u toj patnji postoji božanska svrha. Ako zaista težimo, sama patnja će nam pružiti jedno istinsko iskustvo koje će nas navesti da osetimo da se približavamo našem cilju. Ali, nikad ne bi trebalo da zameramo Bogu zbog naše patnje. Mi sami smo prizvali patnju našim svesnim i nesvesnim greškama. Kad nam patnja dođe, moramo da se molimo Bogu da nas oslobodi te patnje. Moramo da znamo da patnja nije naš cilj; naš cilj je Blaženstvo. Kad prodremo u patnju, kad prevaziđemo patnju, vidimo da ona postaje Blaženstvo. A tada možemo da ostanemo u Blaženstvu koje je unutar patnje.