Moja žena, koja je inače veoma razumna, tvrdi da su sve religije iluzije čiji je uzrok egzistencijalni strah. Većini ljudi je nepodnošljiva pomisao da nema drugog smisla života osim biološke i racionalne činjenice života samog po sebi. Međutim, ona oseća da bi to trebalo da zadovolji svakoga. Ona veruje da i na smrt treba gledati kao na biološku stvarnost. To je stara teorija i ja shvatam da se na intelektualnom nivou ona ne može ni dokazati ni opovrgnuti

Krajnja istina koja se tiče života i smrti nikad se ne može dovoljno dobro objasniti ili izraziti. Nju jedino može da oseti aspirant ili da je zna ostvarena duša. Potpuno se slažem sa Vama da se ta ideja, kao i ona koju je iznela Vaša žena, ne može potvrditi intelektualno. Ali, ne može se dokazati ni da je ono što Vaša žena oseća o životu i smrti istinitije od onoga što Vi osećate o tome.

Ljudsko pamćenje nije prva i poslednja reč u stvarnosti. Ako u osamdesetoj godini ne mogu da se prisetim svih događaja koji su se u mom životu odigrali do moje četvrte godine, to ne znači da pre toga nisam postojao. Baš kao što je protekao niz godina od naše četvrte do naše osamdesete godine, tako postoji i niz života koji povezuje sadašnjost sa dalekom prošlošću, i koji se proteže u neposrednu budućnost.

Zatim, postoji i nešto što prevazilazi poimanje naše ograničene telesne svesti. Čak i dok je čovek potpuno zaokupljen sasvim običnim fizičkim aktivnostima, on ponekad u sebi može da oseti neke čudne istine. One su uglavnom neobične i veoma uzdižuće. Te istine dolaze iz nekog višeg ili dubljeg sveta, sa nekog drugog nivoa svesti i kucaju na vrata vašeg uma. Tako um prima sile i biva obuzet silama koje prevazilaze njegovu uobičajenu svesnost.

Onog trenutka kada se uskladimo sa tim višim silama – zapravo, sa sveopštim skladom – život prestaje da bude nepodnošljiv. Ja se potpuno slažem sa stavom Vaše žene da kad čovek ne vidi smisao života, kad ne vidi cilj ni svrhu, takav stav, pa i sam život, postaju nepodnošljivi. Ali, što se tiče religioznih uverenja, hteo bih da Vam iznesem jednu analogiju:

Ja sada živim u jednom stanu u Bruklinu. Ako mi se obrati neko dete i upita me: „Postoji li mesto koje se zove Keln?“, odgovoriću: „Svakako, dete moje, ono je u Zapadnoj Nemačkoj“. Pretpostavimo da ono kaže: „Moraš da mi to dokažeš“. Kako da mu to dokažem, osim da mu pokažem karte i fotografije? Jedino mogu da mu kažem da sam ja lično bio u Kelnu i da su tamo bili i milioni drugih ljudi. Njegova sumnja ne može da porekne postojanje tog grada.

Slično tome, oni koji su u potpunosti ostvarili Boga imaju sva prava da nam kažu da Bog postoji. Ne možemo da poričemo Njegovo postojanje samo zato što Ga mi nismo spoznali. Baš kao što dete mora da zadovolji svoje oči time što će posetiti Keln, i mi sebi možemo da dokažemo da je Bog stvaran jedino ako Ga vidimo. A ta potraga za Bogom daje inače besmislenom životu jedno nenadmašno značenje i pravac.