Pitanje: Zašto neki duhovni Učitelji odlaze u svet da bi povećali broj svojih sledbenika?
Šri Činmoj: Pravog Učitelja ne zanima broj njegovih posvećenika, pošto Božijom Milošću Učitelj i tragalac moraju da pronađu jedan drugog. Doduše, Šri Ramakrišna je odlazio u potkrovlje svoje kuće i plakao za duhovnim učenicima. Pitao je Majku Kali zašto učenici koji su mu predodređeni nisu došli. Ljudi bi mogli da upitaju zašto nije mogao da sačeka Božiji Čas. Stvar je u tome što je za Šri Ramakrišnu Božiji Čas je kucnuo, ali mu je neznanje sveta preprečilo put. Bog mu je rekao da nešto uradi i podario mu je sposobnost za to, ali se neznanje postavilo pred njega i odlagalo, odlagalo i odlagalo njegovo ispoljavanje. Šri Ramakrišna nije plakao za učenicima koji bi došli i dotakli mu stopala. On je plakao za učenicima koji bi bili njegova desna ruka, koji bi leteli sa njim u Univerzalnu Svest, koji bi radili za njega i na taj način radili za Boga.Niko nije nezamenljiv, istina je. Ipak, u isto vreme, svaka osoba je nezamenljiva sve dok je potpuno iskrena u svojoj težnji i služenju Misiji Svevišnjeg. Niko ne može da oseća da je neophodan iz ponosa i taštine; ali je svako neophodan kada je iskreni, posvećeno odabrani instrument Boga. Učitelju su potrebni učenici zato što su oni poput njegovih ruku, njegovih udova, proširenje njegove sopstvene svesti. A kada dobije zapovest od Najvišeg, treba da pokuša da pronađe one koji će biti nerazdvojni deo njegove svesti da bi mu pomogli da ispuni zapovest.
Duhovni Učitelji su, po tradiciji, govorili: „Ako imaš nešto, drugi moraju da dođu k tebi. Ne ide izvor žednome, već žedan izvoru“. To je apsolutno tačno ako je onaj ko je žedan odrastao. Međutim, ako osećate da je žedna osoba samo malo dete, onda je sve sasvim drugačije. Dete zaplače u svojoj sobi, a majka dotrči da ga nahrani. Majka ne kaže detetu: „Moraš da dođeš k meni zato što ti treba nešto od mene“. Ne, majka sve ostavlja i dolazi detetu.Tako i u duhovnom životu, neki Učitelji osećaju potrebu da izađu u svet, pošto je spoljašnji svet po svojoj svesti samo malo dete. Ovi Učitelji osećaju da ima mnogo dece koja plaču za duhovnom Svetlošću, duhovnom mudrošću, duhovnim savršenstvom, ali ne znaju gde ili kako da ih pronađu. Zato Učitelji idu iz mesta u mesto i nude svoju Svetlost sa namerom da služe božanskom u čovečanstvu. Ja sam takođe jedan od njih. Putujem unaokolo zato što osećam da ima iskrene dece kojoj je potrebna Svetlost koju mi je Svevišnji dao da ponudim čovečanstvu. Zato idem u Japan, u Evropu, i širom Sjedinjenih Država - jer osećam da je spoljašnji svet moje dete.
Kada svet plače, ako imamo sposobnost, moramo da ga nahranimo. Ako imam sposobnost da vam nešto dam i imam sposobnost da dođem i stanem pred vas, zašto da vas onda zovem k sebi? Ako imam sposobnost da položim sebe pred vas i da vam dam svetlost koju želite, to moram i da uradim. Ako nemam sposobnost, onda treba da ćutim.
Ako osoba koja sebe naziva ostvarenom oseća neophodnost i ima sposobnost za to, neka pođe u svet da dokaže Božije postojanje. Ako ima sposobnost, ali ne oseća da je to neophodno, onda neka ostane tu gde je. Ako ne oseća ni da je neophodno, niti ima sposobnost da svetu pokaže Boga, neka se onda ne trudi da dokazuje svoju težnju. Zašto? Zato što Bog ne želi da ta osoba to čini. Ona ne ispunjava Boga na Božiji način, već samo paradira pred čovečanstvom i pravi se važna pred Bogom. U očima sveta, ona je nepoželjna; u Božijim Očima, ona pravi neoprostivu grešku.
Spoljašnji svet je veoma ograničen u poređenju sa unutrašnjim svetom. Naš svet je dugačak i širok samo nekoliko hiljada milja, dok unutrašnji svet nema granica. Duhovna osoba oseća, zahvaljujući sopstvenom ostvarenju, da su svi svetovi njeni, zato što je njen Učitelj, Svevišnji, sveprisutan. Dakle, ako je Svevišnji sveprisutan, zašto bi Njegovom sinu bilo ispod časti da ide iz jednog mesta u drugo?
Razni su načini da se nahrani svet. Pisanje duhovnih knjiga jedan je način; držanje predavanja drugi. Kada neko ima mnogo sposobnosti, zašto ih ne bi sve iskoristio? Neki duhovni Učitelji nemaju te spoljašnje sposobnosti. Šri Ramakrišna, na primer, nije pisao. Ipak, to ga nije sprečilo da ostvari Najviše. Istovremeno, oni koji imaju sposobnost da pišu i drže predavanja nisu lišeni svog Bogoostvarenja.
Bog se igra na razne načine. Ako Bog duhovnom Učitelju podari sposobnost da piše, drži predavanja, druži se sa ljudima, da putuje iz mesta u mesto, onda je to Božija odluka. Tada Učitelj sprovodi Božiju Volju. A ako Bog Učitelju ne podari sposobnost da piše i drži govore, ne možemo da okrivljujemo duhovnog Učitelja ili da kažemo da je manje vredan. Moramo znati šta Bog hoće od nas. Ako Bog hoće da ja pišem, podariće mi tu sposobnost. Ako Bog neće da ti pišeš, neće ti podariti tu sposobnost. U oba slučaja, ne možemo tome prigovarati. Ali na nesreću, naša tradicionalna Indija je, veoma uskogruda po ovom pitanju.
