Deo I

Pitanje: Zašto životinje moraju da osećaju bol, bolesti i povredu budući da nisu svesne kao ljudska bića? ¹

Šri Činmoj: Postoje životinje koje su daleko svesnije od ljudskih bića. Ne samo u pogledu samodavanja, neke životinje su naprednije u pogledu mnogih, mnogih dobrih osobina, božanskih osobina. One nemaju um koji ljudska bića imaju, ali njihovi instinkti dolaze iz dubljeg nivoa svesti. Mi ne razumemo njihov jezik. Osećamo da one imaju ograničenu inteligenciju, i da se zbog toga bore jedne protiv drugih i ubijaju se međusobno. Mi osećamo da smo daleko bolji. Ali u unutrašnjem svetu se svađamo, borimo, gušimo jedni druge više od njih. Samo kada se životinja suoči sa nekom drugom životinjom, one se bore. Ali mi, ljudska bića imamo neprijatelje u Africi, u Australiji ili nekom drugom delu sveta, i pokušavamo nekoga da uništimo mislima za tren oka. Naš stav je da niko neće znati šta radimo iznutra. Ne samo Bog, već duša te osobe zna kakve smo oštre, snažne, agresivne ili razorne udarce uputili neprijateljima našim mislima. Naše misli mogu biti veoma moćne. Ako gajimo destruktivne misli prema nekome, možda se neće dogoditi ništa na spoljašnjem nivou, ali na unutrašnjem nivou te osobe, sigurno će se nešto poremetiti.

Da se vratim na tvoje pitanje, ako koristimo um, sigurno ćemo reći da životinje nisu tako razvijene kao mi. One su nevine; one su bespomoćne - to je tačno. A opet, ljudska bića su takođe tako često bespomoćna. Ponekad se molimo Bogu najintenzivnije, ali Bog nam ne odgovori danima ili mesecima. Naši voljeni mogu da umru, ili će umreti neka deca, pa zato plačemo i molimo Boga da ih spasi. Onda vidimo da Bog ne čuje našu molitvu. Da li je Bog toliko surov? Ne. On ima Svoj sopstveni Način delovanja. Ali upravo zbog toga što se molimo i meditiramo, osećamo da postoji Neko ko je malo uzvišeniji od nas. Ako smo iskreni, moramo osećati da postoji Neko ko voli naše drage više nego mi. Postoji Neko ko ima sposobnost da saoseća više od nas sa patnjom nekog ljudskog bića ili životinje.

Osećamo da kao ljudska bića imamo sposobnost da saosećamo sa drugima. Kada vidimo sreću kod naših prijatelja, mi smo srećni. Ali najčešće, ljudski rivalitet je takav da se iskrena sreća ne može naći. Biti iskreno srećan zbog sreće nekog drugog je vrlo retka stvar. Ako zaista možeš da se poistovetiš sa srcem i dušom neke druge osobe, onda si srećan u njihovoj sreći. A opet, u pogledu saosećanja, vrlo često lijemo krokodilske suze kada vidimo patnju drugih. Mi stvarno ne mislimo tako. Njihova patnja nije dodirnula čak ni na jedan kratak sekund naše srce koje iskreno saoseća.

Kad je reč o patnji, životinje stvarno pate i mi takođe patimo. Ali upravo zato što smo svesna ljudska bića, osećamo da će doći vreme kad će naša patnja prestati. Osećamo da postoji Neko visoko gore na nebu ili Neko duboko u samoj dubini našeg srca ko će slušati naše molitve. To možda neće biti danas. Možda neće biti sutra, ali u Njegovo sopstveno vreme, On će nam podariti sreću.

Problem je što mi ne čekamo Njegov odabrani Čas. Nekad smo gladni. Kad ne dobijemo hranu, nesrećni smo. Zatim, posle nekoliko sati, naša glad nestane. Tada hrana stigne. Onda kažemo: „Ko sada želi tvoju hranu? Ne treba mi.“ U tom trenutku nam nije potrebna, ili smo nezadovoljni osobom koja nas snabdeva tom hranom. Ali to je taj čas, Božiji Čas. Ako ne prihvatimo taj određeni čas za našu sreću, onda možemo ostati nesrećni jako dugo.

Zato kad vidite nesreću u životinjskom carstvu, morate da osećate da istu vrstu nesreće imamo i mi. One pate, i upravo zato što smo malo više razvijeni od njih i mi takođe patimo. Mi smo kao roditelji. Kad njihova deca pate, roditelji su veoma nesrećni. Male životinje su kao naša deca ili naša mlađa braća i sestre. Možemo im pružiti zaklon, utehu ili brižnost.

Moramo da saosećamo sa njima. U isto vreme moramo da znamo da postoji Neko ko ne samo što pati kroz patnju ljudskih bića i životinja, već takođe ima sposobnost da ih oslobodi njihove patnje. On zna zašto oni pate i On zna kad će On otkucati Njegov sopstveni Čas da im podari radost.

Šta možemo da radimo? Možemo da se molimo iskreno, duševno, neprekidno za Njegovu Pobedu na Njegov sopstveni Način. Kad se molimo za Božiju Pobedu na Njegov sopstveni Način, onda u unutrašnjem svetu ubrzavamo Božiji Čas. Ako bi normalno za nešto bilo potrebno četrdeset godina ili šezdeset godina ili čak dvesta godina, kad Bog ubrza njihov napredak, upravo će se ta stvar dogoditi kroz deset, petnaest ili dvadeset godina. Čak i sad, moliš se Bogu za mir uma, za iskrenu zahvalnost, čistotu ili poniznost, ili druge božanske osobine. Da bismo razvili čak i mrvicu čistote u središtu bića možda treba četrdeset ili pedeset godina. Nažalost, toliko mnogo dobrih osobina koje su moji učenici nekada u prošlosti imali su nestale. Zašto? Zato što nisu sačuvane na pravi način zahvalnošću.

Naša nevolja je u tome što vidimo ono što smo imali kao jednu stvarnost, ono što imamo kao drugu stvarnost i ono što ćemo imati kao opet neku drugu stvarnost. Ranije smo bili srećni; sada nismo srećni. U budućnosti ćemo možda biti još nesrećniji. Kojim god putem da krenemo, ne dobijamo trajno zadovoljstvo. Ranije, pre nego što smo uzeli inkarnaciju, kad smo bili u oblasti duše, bili smo veoma srećni. Kad si u svetu duše, kad pogledaš dole da bi video ispoljavanje na Zemlji, vidiš da su neke duše uzele ljudska tela i ispoljavaju Božiju Svetlost. Vidiš ljude koji se bore za svoje sopstveno savršenstvo i pokušavaju da manifestuju Božiju Svetlost na Zemlji. Jasno vidiš da je Bog beskrajno ponosniji na njih nego na duše koje samo posmatraju. Duše koje se bore i pate i pokušavaju na mnogo načina da šire Božiju Svetlost su božanski heroji. Svakako, Bog ima više Naklonosti, Samilosti, Ljubavi i blagoslovene Zahvalnosti prema tim ljudima.

Da se vratim tvom pitanju, životinje stvarno pate. Ne mogu kategorički da kažem zašto. Ako vidim neku određenu životinju, moći ću da kažem. Uopšte, odgovor je da Bog ima iskustvo u njima i kroz njih. Čak i doći do te spoznaje veoma je teško. Kad me neko uštine, hoću da ga udarim – milo za drago. Ali ako imamo uzvišeniju spoznaju, onda možemo videti da je Bog taj koji nas povređuje i koji ima iskustvo patnje ili radosti u nama i kroz nas. Bog je formirao krug i On se kreće oko tog kruga. U ovom trenutku to zovemo radost; sledećeg trenutka nazivamo tugom ili žalošću, a sledećeg trenutka vidimo da je to samo Njegova Igra. Savršenstvo je u prihvatanju patnje kao takve i radosti kao takve. Moramo da postanemo svesni instrumenti Boga da mu pružimo zadovoljstvo da iskusi patnju ili radost. Ako imamo uzvišeniju spoznaju, ne vidimo nesavršenost u Božijoj tvorevini. Vidimo da je ono što nazivamo nesavršenošću ili patnjom nešto što mora da bude preobraženo u stalnu ekstazu ili blaženstvo.

Ponekad dobijemo neko iskustvo, a um nam govori, „Ovo je radost.“ Ali možda Bog uopšte ne naziva radošću to određeno iskustvo. Možda kaže da je to samo zadovoljstvo uma ili vitala. Mi kažemo, „Oh, to je sušto blaženstvo,“ ali Bog kaže to je puka imaginacija našeg uma; to je naš život zadovoljstva u kojem uživamo. Prava radost je samo u prihvatanju Božije Volje. Za to moramo da se molimo i meditiramo sa krajnjom iskrenošću, krajnjom poniznošću. Moramo da kažemo Svevišnjem, „Ne znam šta je Tvoja Volja, ali daj mi sposobnost da služim Tebi radi Tvog sopstvenog Zadovoljstva.“ Nekad se molimo, „Bože, učini me savršenim da bih mogao da budem bolji instrument.“ Ali čak i ta molitva može da bude traćenje vremena. Bog zna naše nesavršenosti bolje od bilo koga drugog. Ne moramo da kažemo Bogu kako smo nesavršeni. Treba da se molimo Bogu: „Ti znaš koliko sam nesavršen jer Ti si me stvorio. Sada mi samo daj sposobnost da se molim za Tvoje Zadovoljstvo u mom životu.”

Ali mi ne nudimo takvu molitvu. Čak i kad se sve odvija protiv nas, kada patimo, moramo reći Bogu, „Molim te zadovolji Sebe u meni i kroz mene. Ja jedino želim da usrećim Tebe. Ako Ti usrećiš mene na moj sopstveni način, biću pravi promašaj.“

Obično kažemo Bogu, na lukav način, „Bože, ako Ti učiniš da budem srećan jedan sat , iz čiste zahvalnosti, iz čiste radosti, moći ću da meditiram za Tvoju Pobedu dvadeset četiri sata na dan.“ Bog se smeje i kaže, „Ne treba mi dvadeset četiri sata tvoje molitve i meditacije da bi Me učinio srećnim. Ako mogu da dobijem samo pet minuta ili čak jedan minut tvog jedinstva sa Mojom Voljom, sve ću od tebe da dobijem.“

Na isti način, ako životinja pati, onda naša molitva Bogu treba da bude, „Ne znam zašto ova životinja pati, ali znam da si Ti unutar te životinje, a ja želim Tvoje Zadovoljstvo u ovom stvorenju koje pati.“ U svakom trenutku moramo da kažemo Bogu da želimo jedino Njegovo Zadovoljstvo.

Ali umesto toga, mi tražimo bombone ili nešto drugo. Zatim, u sledećem trenutku, kad nam Bog da bombone, mi ih samo bacimo. Osećamo da nam nisu potrebne. Pre nego što ih dobijemo, naš um kaže, „O Bože, ako ovo dobijem, u ovoj inkarnaciji ne treba mi ništa drugo od Tebe. Ako mogu od toga da imam sreću, onda Ti više neću dosađivati u ovoj inkarnaciji.“ Onda nam Bog da upravo tu stvar, ali mi nismo zadovoljni.

Bog nas nikada ne može zadovoljiti udovoljavajući nam na naš sopstveni način. Zadovoljstvo će osvanuti tek kad udovoljimo Bogu na Njegov sopstveni Način. Ako ima nešto što želimo i Bog nam to da, možemo da budemo srećni pet sekundi ili pet dana. Ali onda ćemo želeti nešto drugo. U toj posebnoj stvari nikada ne može biti trajne sreće jer to nije urađeno na Božiji sopstveni Način za Boga. Umesto toga moramo da kažemo Bogu, „Zadrži me na Zemlji jedino da zadovoljim Tebe, da Ti udovoljim na Tvoj sopstveni Način.“ Tad On može da nam oduzme naše ime, našu slavu, naše blagostanje, sve što nazivamo našim sopstvenim, ali šta ćemo imati? Imaćemo Boga kao našeg najsopstvenijeg.

Sreća dolazi od pravog zadovoljstva, a to zadovoljstvo možemo steći jedino predajući se Božijoj Volji ili svesno se poistovećujući sa Božijom Voljom. U suprotnom, sve što želimo na naš sopstveni način, Bog može da podari i Bog će podariti, ako On to želi, ali nas to neće usrećiti. Sve naše želje Bog može ispuniti za tren oka. Ali u dubinama našeg srca je naša blistava duša. Ta duša je zadovoljna jedino kad udovoljavamo Bogu na Njegov sopstveni Način.

Čim upotrebimo reči „na Njegov sopstveni Način“, osećamo da je ceo naš svet nestao. To nam govori naš um ili naš vital, a onda jadno srce postane slabo usled pritiska uma, vitala i fizičke svesti. Srce je u tamnici, a ko čuva ćeliju ? Naš um, naš vital ili naše fizičko postojanje. Ali duša, božanska iskra u nama, spasava nas. Svakog trenutka duša se samo moli Bogu da zadovolji Njega na Njegov sopstveni Način. Ne postoji nijedna duša koja ne želi da zadovolji Boga. Ako možemo da zadovoljimo našeg Voljenog Svevišnjeg na Njegov sopstveni Način, srećni smo.

Stoga, sa životinjskog nivoa podigao sam tvoje pitanje do ljudskog nivoa. Postoji samo jedan način da postanemo srećni. Ne možemo da vidimo Istinu; ne možemo da osetimo Istinu; jedino možemo da postanemo Istina. Kad jednom postanemo Istina, lako je možemo osetiti, lako je možemo videti. Dok ne postanemo Istina na Božiji sopstveni Način, nećemo biti u stanju da je osetimo; nećemo biti u stanju da je vidimo na pravi način.

Čitav svet je veoma nesrećan. Zašto? Ne zato što Bog nije ispunio naše želje. Čak i ako Bog ispuni naše želje, nismo srećni, jer taj izbor nije došao od Boga. Misliš li da Bog nema izbora? Svakog trenutka On ima izbor; on ima neku viziju da sprovede u nama i kroz nas. Ali mi ne govorimo Bogu, „Molim te, molim Te ispuni Tvoju Volju u meni i kroz mene.“ Mi samo kažemo Bogu, „Daj mi ovo; daj mi ono.“

Nekad se može dogoditi da je duhovni tragalac pred samim ostvarenjem, ili da meditira u vrlo visokoj svesti, a da mu Bog ispuni želju koju je imao pre dvadeset godina samo da bi mu pružio radost. Pre dvadeset godina nije bilo pravo vreme. Zatim dvadeset godina kasnije, kad mu Bog ispuni njegovu želju, on bude jako tužan. On kaže: „Želeo sam tu stvar pre toliko mnogo godina. Sad Ti osećaš da je pravo vreme? Sada ja osećam da sam načinio pogrešan izbor pre dvadeset godina moleći se za tu stvar. Ti ispunjavaš moju želju zato što sam Ti udovoljavao na milione načina. Ali sada sam to prevazišao. To mi više nije potrebno.“

U detinjstvu sam imao želju da radim u vozu. Moj otac je bio glavni inspektor na železničkoj liniji Asam-Bengal. Mislio sam, „Oh, ako budem mogao da zviždim ili da mašem fenjerom, ceo svet će biti moj!“ To je bila moja želja. Sada, u ovim godinama, voz je nazvan po meni. Tada sam u svetu želja. Sad, pošto je Bog zadovoljan sa mnom, mojom težnjom, dobijam sve poslastice. Ali nisam srećan, veruj mi, jer sam se poistovetio sa svim mojim učenicima. Tvoja tuga je moja tuga, i ja sam bespomoćan zato što se očajnički trudim da otklonim tvoju tugu.

Kad vidim patnju neke osobe na fizičkom nivou, mentalnom nivou ili na nivou vitala, poistovećujem se sa tom osobom. Na spoljašnjem planu, mogu da kažem u šali:“ Oh, tebe to boli!“ Mogu čak i da ih ismejavam, da im se smejem. Možda će neko reći, „Oh, Guru se šali! Tako me jako boli, a on se smeje i šali!“ Ali ja znam dubinu, intenzitet tvoje patnje. Ušao sam u tvoju patnju i moje srce jedinstva je jednostavno slomljeno.

Dakle, u svakom trenutku ćemo biti srećni ako smo u jedinstvu sa Jednim, koji stvarno želi da nas zadovolji. Naš put ka sreći će nas izneveriti i to je sigurno, ali ako možemo da sledimo Njegov Put sreće, neće nam ništa trebati iz ovog sveta. Naša sreća je samo šala. Koliko dugo možeš da zbijaš šale? Čim postaneš Stvarno, ne želiš da uživaš u glupim šalama. U Njegovoj Sreći, u Njegovom Zadovoljstvu u svakom trenutku postoji radost.

Ima vrlo mnogo stvari koje možeš da uradiš da udovoljiš Bogu na Njegov sopstveni Način, ali najviša je da Njega stalno činiš srećnim kroz tvoju molitvu i meditaciju. Nakon što meditirate, koliko vas otpeva Invokaciju? Svakog dana pevam Invokaciju. Nekad je to u tri, nekad u četiri, a nekad kasnije. Ko je svedok? Moj sintisajzer. Sviram moj sintisajzer i pevam. Napisao sam mnogo pesama, ali Invokacija je moja sopstvena najviša stvarnost, moja sopstvena božanstvenost. Svima vama kažem, ne morate da budete dobar pevač. Ne, ne, ne. Ako ne umete da pevate, samo ponavljajte reči. Ako ne želite da meditirate, samo mislite na Invokaciju: „Svevišnji, klanjam se Tebi!“ Čim se poklonite, dajete sve što imate i sve što jeste. Ono što imate je nevoljnost, a nezahvalnost je ono što vi jeste. Ali ukoliko je ono što imate voljnost da udovoljite našem Gospodu Voljenom Svevišnjem na Njegov sopstveni Način, a ono što ste je iskra, zrnce, trunčica zahvalnosti, onda u vašem rečniku neće postojati takva reč kao „nesreća“. Pokušajte, pokušavajte, upravo od danas, upravo od ovog trenutka, i vidite da li sam u pravu ili grešim.