Deo I

Pitanje: Zašto životinje moraju da osećaju bol, bolesti i povredu budući da nisu svesne kao ljudska bića? ¹

Šri Činmoj: Postoje životinje koje su daleko svesnije od ljudskih bića. Ne samo u pogledu samodavanja, neke životinje su naprednije u pogledu mnogih, mnogih dobrih osobina, božanskih osobina. One nemaju um koji ljudska bića imaju, ali njihovi instinkti dolaze iz dubljeg nivoa svesti. Mi ne razumemo njihov jezik. Osećamo da one imaju ograničenu inteligenciju, i da se zbog toga bore jedne protiv drugih i ubijaju se međusobno. Mi osećamo da smo daleko bolji. Ali u unutrašnjem svetu se svađamo, borimo, gušimo jedni druge više od njih. Samo kada se životinja suoči sa nekom drugom životinjom, one se bore. Ali mi, ljudska bića imamo neprijatelje u Africi, u Australiji ili nekom drugom delu sveta, i pokušavamo nekoga da uništimo mislima za tren oka. Naš stav je da niko neće znati šta radimo iznutra. Ne samo Bog, već duša te osobe zna kakve smo oštre, snažne, agresivne ili razorne udarce uputili neprijateljima našim mislima. Naše misli mogu biti veoma moćne. Ako gajimo destruktivne misli prema nekome, možda se neće dogoditi ništa na spoljašnjem nivou, ali na unutrašnjem nivou te osobe, sigurno će se nešto poremetiti.

Da se vratim na tvoje pitanje, ako koristimo um, sigurno ćemo reći da životinje nisu tako razvijene kao mi. One su nevine; one su bespomoćne - to je tačno. A opet, ljudska bića su takođe tako često bespomoćna. Ponekad se molimo Bogu najintenzivnije, ali Bog nam ne odgovori danima ili mesecima. Naši voljeni mogu da umru, ili će umreti neka deca, pa zato plačemo i molimo Boga da ih spasi. Onda vidimo da Bog ne čuje našu molitvu. Da li je Bog toliko surov? Ne. On ima Svoj sopstveni Način delovanja. Ali upravo zbog toga što se molimo i meditiramo, osećamo da postoji Neko ko je malo uzvišeniji od nas. Ako smo iskreni, moramo osećati da postoji Neko ko voli naše drage više nego mi. Postoji Neko ko ima sposobnost da saoseća više od nas sa patnjom nekog ljudskog bića ili životinje.

Osećamo da kao ljudska bića imamo sposobnost da saosećamo sa drugima. Kada vidimo sreću kod naših prijatelja, mi smo srećni. Ali najčešće, ljudski rivalitet je takav da se iskrena sreća ne može naći. Biti iskreno srećan zbog sreće nekog drugog je vrlo retka stvar. Ako zaista možeš da se poistovetiš sa srcem i dušom neke druge osobe, onda si srećan u njihovoj sreći. A opet, u pogledu saosećanja, vrlo često lijemo krokodilske suze kada vidimo patnju drugih. Mi stvarno ne mislimo tako. Njihova patnja nije dodirnula čak ni na jedan kratak sekund naše srce koje iskreno saoseća.

Kad je reč o patnji, životinje stvarno pate i mi takođe patimo. Ali upravo zato što smo svesna ljudska bića, osećamo da će doći vreme kad će naša patnja prestati. Osećamo da postoji Neko visoko gore na nebu ili Neko duboko u samoj dubini našeg srca ko će slušati naše molitve. To možda neće biti danas. Možda neće biti sutra, ali u Njegovo sopstveno vreme, On će nam podariti sreću.

Problem je što mi ne čekamo Njegov odabrani Čas. Nekad smo gladni. Kad ne dobijemo hranu, nesrećni smo. Zatim, posle nekoliko sati, naša glad nestane. Tada hrana stigne. Onda kažemo: „Ko sada želi tvoju hranu? Ne treba mi.“ U tom trenutku nam nije potrebna, ili smo nezadovoljni osobom koja nas snabdeva tom hranom. Ali to je taj čas, Božiji Čas. Ako ne prihvatimo taj određeni čas za našu sreću, onda možemo ostati nesrećni jako dugo.

Zato kad vidite nesreću u životinjskom carstvu, morate da osećate da istu vrstu nesreće imamo i mi. One pate, i upravo zato što smo malo više razvijeni od njih i mi takođe patimo. Mi smo kao roditelji. Kad njihova deca pate, roditelji su veoma nesrećni. Male životinje su kao naša deca ili naša mlađa braća i sestre. Možemo im pružiti zaklon, utehu ili brižnost.

Moramo da saosećamo sa njima. U isto vreme moramo da znamo da postoji Neko ko ne samo što pati kroz patnju ljudskih bića i životinja, već takođe ima sposobnost da ih oslobodi njihove patnje. On zna zašto oni pate i On zna kad će On otkucati Njegov sopstveni Čas da im podari radost.

Šta možemo da radimo? Možemo da se molimo iskreno, duševno, neprekidno za Njegovu Pobedu na Njegov sopstveni Način. Kad se molimo za Božiju Pobedu na Njegov sopstveni Način, onda u unutrašnjem svetu ubrzavamo Božiji Čas. Ako bi normalno za nešto bilo potrebno četrdeset godina ili šezdeset godina ili čak dvesta godina, kad Bog ubrza njihov napredak, upravo će se ta stvar dogoditi kroz deset, petnaest ili dvadeset godina. Čak i sad, moliš se Bogu za mir uma, za iskrenu zahvalnost, čistotu ili poniznost, ili druge božanske osobine. Da bismo razvili čak i mrvicu čistote u središtu bića možda treba četrdeset ili pedeset godina. Nažalost, toliko mnogo dobrih osobina koje su moji učenici nekada u prošlosti imali su nestale. Zašto? Zato što nisu sačuvane na pravi način zahvalnošću.

Naša nevolja je u tome što vidimo ono što smo imali kao jednu stvarnost, ono što imamo kao drugu stvarnost i ono što ćemo imati kao opet neku drugu stvarnost. Ranije smo bili srećni; sada nismo srećni. U budućnosti ćemo možda biti još nesrećniji. Kojim god putem da krenemo, ne dobijamo trajno zadovoljstvo. Ranije, pre nego što smo uzeli inkarnaciju, kad smo bili u oblasti duše, bili smo veoma srećni. Kad si u svetu duše, kad pogledaš dole da bi video ispoljavanje na Zemlji, vidiš da su neke duše uzele ljudska tela i ispoljavaju Božiju Svetlost. Vidiš ljude koji se bore za svoje sopstveno savršenstvo i pokušavaju da manifestuju Božiju Svetlost na Zemlji. Jasno vidiš da je Bog beskrajno ponosniji na njih nego na duše koje samo posmatraju. Duše koje se bore i pate i pokušavaju na mnogo načina da šire Božiju Svetlost su božanski heroji. Svakako, Bog ima više Naklonosti, Samilosti, Ljubavi i blagoslovene Zahvalnosti prema tim ljudima.

Da se vratim tvom pitanju, životinje stvarno pate. Ne mogu kategorički da kažem zašto. Ako vidim neku određenu životinju, moći ću da kažem. Uopšte, odgovor je da Bog ima iskustvo u njima i kroz njih. Čak i doći do te spoznaje veoma je teško. Kad me neko uštine, hoću da ga udarim – milo za drago. Ali ako imamo uzvišeniju spoznaju, onda možemo videti da je Bog taj koji nas povređuje i koji ima iskustvo patnje ili radosti u nama i kroz nas. Bog je formirao krug i On se kreće oko tog kruga. U ovom trenutku to zovemo radost; sledećeg trenutka nazivamo tugom ili žalošću, a sledećeg trenutka vidimo da je to samo Njegova Igra. Savršenstvo je u prihvatanju patnje kao takve i radosti kao takve. Moramo da postanemo svesni instrumenti Boga da mu pružimo zadovoljstvo da iskusi patnju ili radost. Ako imamo uzvišeniju spoznaju, ne vidimo nesavršenost u Božijoj tvorevini. Vidimo da je ono što nazivamo nesavršenošću ili patnjom nešto što mora da bude preobraženo u stalnu ekstazu ili blaženstvo.

Ponekad dobijemo neko iskustvo, a um nam govori, „Ovo je radost.“ Ali možda Bog uopšte ne naziva radošću to određeno iskustvo. Možda kaže da je to samo zadovoljstvo uma ili vitala. Mi kažemo, „Oh, to je sušto blaženstvo,“ ali Bog kaže to je puka imaginacija našeg uma; to je naš život zadovoljstva u kojem uživamo. Prava radost je samo u prihvatanju Božije Volje. Za to moramo da se molimo i meditiramo sa krajnjom iskrenošću, krajnjom poniznošću. Moramo da kažemo Svevišnjem, „Ne znam šta je Tvoja Volja, ali daj mi sposobnost da služim Tebi radi Tvog sopstvenog Zadovoljstva.“ Nekad se molimo, „Bože, učini me savršenim da bih mogao da budem bolji instrument.“ Ali čak i ta molitva može da bude traćenje vremena. Bog zna naše nesavršenosti bolje od bilo koga drugog. Ne moramo da kažemo Bogu kako smo nesavršeni. Treba da se molimo Bogu: „Ti znaš koliko sam nesavršen jer Ti si me stvorio. Sada mi samo daj sposobnost da se molim za Tvoje Zadovoljstvo u mom životu.”

Ali mi ne nudimo takvu molitvu. Čak i kad se sve odvija protiv nas, kada patimo, moramo reći Bogu, „Molim te zadovolji Sebe u meni i kroz mene. Ja jedino želim da usrećim Tebe. Ako Ti usrećiš mene na moj sopstveni način, biću pravi promašaj.“

Obično kažemo Bogu, na lukav način, „Bože, ako Ti učiniš da budem srećan jedan sat , iz čiste zahvalnosti, iz čiste radosti, moći ću da meditiram za Tvoju Pobedu dvadeset četiri sata na dan.“ Bog se smeje i kaže, „Ne treba mi dvadeset četiri sata tvoje molitve i meditacije da bi Me učinio srećnim. Ako mogu da dobijem samo pet minuta ili čak jedan minut tvog jedinstva sa Mojom Voljom, sve ću od tebe da dobijem.“

Na isti način, ako životinja pati, onda naša molitva Bogu treba da bude, „Ne znam zašto ova životinja pati, ali znam da si Ti unutar te životinje, a ja želim Tvoje Zadovoljstvo u ovom stvorenju koje pati.“ U svakom trenutku moramo da kažemo Bogu da želimo jedino Njegovo Zadovoljstvo.

Ali umesto toga, mi tražimo bombone ili nešto drugo. Zatim, u sledećem trenutku, kad nam Bog da bombone, mi ih samo bacimo. Osećamo da nam nisu potrebne. Pre nego što ih dobijemo, naš um kaže, „O Bože, ako ovo dobijem, u ovoj inkarnaciji ne treba mi ništa drugo od Tebe. Ako mogu od toga da imam sreću, onda Ti više neću dosađivati u ovoj inkarnaciji.“ Onda nam Bog da upravo tu stvar, ali mi nismo zadovoljni.

Bog nas nikada ne može zadovoljiti udovoljavajući nam na naš sopstveni način. Zadovoljstvo će osvanuti tek kad udovoljimo Bogu na Njegov sopstveni Način. Ako ima nešto što želimo i Bog nam to da, možemo da budemo srećni pet sekundi ili pet dana. Ali onda ćemo želeti nešto drugo. U toj posebnoj stvari nikada ne može biti trajne sreće jer to nije urađeno na Božiji sopstveni Način za Boga. Umesto toga moramo da kažemo Bogu, „Zadrži me na Zemlji jedino da zadovoljim Tebe, da Ti udovoljim na Tvoj sopstveni Način.“ Tad On može da nam oduzme naše ime, našu slavu, naše blagostanje, sve što nazivamo našim sopstvenim, ali šta ćemo imati? Imaćemo Boga kao našeg najsopstvenijeg.

Sreća dolazi od pravog zadovoljstva, a to zadovoljstvo možemo steći jedino predajući se Božijoj Volji ili svesno se poistovećujući sa Božijom Voljom. U suprotnom, sve što želimo na naš sopstveni način, Bog može da podari i Bog će podariti, ako On to želi, ali nas to neće usrećiti. Sve naše želje Bog može ispuniti za tren oka. Ali u dubinama našeg srca je naša blistava duša. Ta duša je zadovoljna jedino kad udovoljavamo Bogu na Njegov sopstveni Način.

Čim upotrebimo reči „na Njegov sopstveni Način“, osećamo da je ceo naš svet nestao. To nam govori naš um ili naš vital, a onda jadno srce postane slabo usled pritiska uma, vitala i fizičke svesti. Srce je u tamnici, a ko čuva ćeliju ? Naš um, naš vital ili naše fizičko postojanje. Ali duša, božanska iskra u nama, spasava nas. Svakog trenutka duša se samo moli Bogu da zadovolji Njega na Njegov sopstveni Način. Ne postoji nijedna duša koja ne želi da zadovolji Boga. Ako možemo da zadovoljimo našeg Voljenog Svevišnjeg na Njegov sopstveni Način, srećni smo.

Stoga, sa životinjskog nivoa podigao sam tvoje pitanje do ljudskog nivoa. Postoji samo jedan način da postanemo srećni. Ne možemo da vidimo Istinu; ne možemo da osetimo Istinu; jedino možemo da postanemo Istina. Kad jednom postanemo Istina, lako je možemo osetiti, lako je možemo videti. Dok ne postanemo Istina na Božiji sopstveni Način, nećemo biti u stanju da je osetimo; nećemo biti u stanju da je vidimo na pravi način.

Čitav svet je veoma nesrećan. Zašto? Ne zato što Bog nije ispunio naše želje. Čak i ako Bog ispuni naše želje, nismo srećni, jer taj izbor nije došao od Boga. Misliš li da Bog nema izbora? Svakog trenutka On ima izbor; on ima neku viziju da sprovede u nama i kroz nas. Ali mi ne govorimo Bogu, „Molim te, molim Te ispuni Tvoju Volju u meni i kroz mene.“ Mi samo kažemo Bogu, „Daj mi ovo; daj mi ono.“

Nekad se može dogoditi da je duhovni tragalac pred samim ostvarenjem, ili da meditira u vrlo visokoj svesti, a da mu Bog ispuni želju koju je imao pre dvadeset godina samo da bi mu pružio radost. Pre dvadeset godina nije bilo pravo vreme. Zatim dvadeset godina kasnije, kad mu Bog ispuni njegovu želju, on bude jako tužan. On kaže: „Želeo sam tu stvar pre toliko mnogo godina. Sad Ti osećaš da je pravo vreme? Sada ja osećam da sam načinio pogrešan izbor pre dvadeset godina moleći se za tu stvar. Ti ispunjavaš moju želju zato što sam Ti udovoljavao na milione načina. Ali sada sam to prevazišao. To mi više nije potrebno.“

U detinjstvu sam imao želju da radim u vozu. Moj otac je bio glavni inspektor na železničkoj liniji Asam-Bengal. Mislio sam, „Oh, ako budem mogao da zviždim ili da mašem fenjerom, ceo svet će biti moj!“ To je bila moja želja. Sada, u ovim godinama, voz je nazvan po meni. Tada sam u svetu želja. Sad, pošto je Bog zadovoljan sa mnom, mojom težnjom, dobijam sve poslastice. Ali nisam srećan, veruj mi, jer sam se poistovetio sa svim mojim učenicima. Tvoja tuga je moja tuga, i ja sam bespomoćan zato što se očajnički trudim da otklonim tvoju tugu.

Kad vidim patnju neke osobe na fizičkom nivou, mentalnom nivou ili na nivou vitala, poistovećujem se sa tom osobom. Na spoljašnjem planu, mogu da kažem u šali:“ Oh, tebe to boli!“ Mogu čak i da ih ismejavam, da im se smejem. Možda će neko reći, „Oh, Guru se šali! Tako me jako boli, a on se smeje i šali!“ Ali ja znam dubinu, intenzitet tvoje patnje. Ušao sam u tvoju patnju i moje srce jedinstva je jednostavno slomljeno.

Dakle, u svakom trenutku ćemo biti srećni ako smo u jedinstvu sa Jednim, koji stvarno želi da nas zadovolji. Naš put ka sreći će nas izneveriti i to je sigurno, ali ako možemo da sledimo Njegov Put sreće, neće nam ništa trebati iz ovog sveta. Naša sreća je samo šala. Koliko dugo možeš da zbijaš šale? Čim postaneš Stvarno, ne želiš da uživaš u glupim šalama. U Njegovoj Sreći, u Njegovom Zadovoljstvu u svakom trenutku postoji radost.

Ima vrlo mnogo stvari koje možeš da uradiš da udovoljiš Bogu na Njegov sopstveni Način, ali najviša je da Njega stalno činiš srećnim kroz tvoju molitvu i meditaciju. Nakon što meditirate, koliko vas otpeva Invokaciju? Svakog dana pevam Invokaciju. Nekad je to u tri, nekad u četiri, a nekad kasnije. Ko je svedok? Moj sintisajzer. Sviram moj sintisajzer i pevam. Napisao sam mnogo pesama, ali Invokacija je moja sopstvena najviša stvarnost, moja sopstvena božanstvenost. Svima vama kažem, ne morate da budete dobar pevač. Ne, ne, ne. Ako ne umete da pevate, samo ponavljajte reči. Ako ne želite da meditirate, samo mislite na Invokaciju: „Svevišnji, klanjam se Tebi!“ Čim se poklonite, dajete sve što imate i sve što jeste. Ono što imate je nevoljnost, a nezahvalnost je ono što vi jeste. Ali ukoliko je ono što imate voljnost da udovoljite našem Gospodu Voljenom Svevišnjem na Njegov sopstveni Način, a ono što ste je iskra, zrnce, trunčica zahvalnosti, onda u vašem rečniku neće postojati takva reč kao „nesreća“. Pokušajte, pokušavajte, upravo od danas, upravo od ovog trenutka, i vidite da li sam u pravu ili grešim.

Pitanje: Sa stresovima i zahtevima svakodnevnog života, kako mogu da održavam onu vrstu životne energije koja mi je potrebna da bih svirala moju muziku svim srcem za publiku?²

Šri Činmoj: Kad kažemo „publika“, mislimo mnogo, mnogo ljudi, stotine ljudi, hiljade ljudi. Kada pomislimo na hiljade ljudi, obično postanemo nervozni ili uzrujani. Takođe očekujemo uvažavanje, a opet možemo da predvidimo svakakve kritike. Ako želiš da daš najbolje od sebe, svoj maksimum, moraš pokušati da osetiš da je samo jedna osoba u publici, a ta osoba je tvoj najbolji prijatelj ili tvoj najbolji poštovalac, ne tvoj kritičar. Dok sviraš, moraš osećati da si drvo. Imaš stotine plodova, stotine cvetova. Kad sviraš, počni tako što ćeš videti čitavu publiku kao stotine plodova ili prelepe cvetove. Zatim pokušaj da osetiš da su ti cvetovi i plodovi postali samo jedna stvarnost, koja je drvo, a da si ti sam to drvo. Tada ćeš biti u stanju da im daš sve što imaš. Tvoj muzički talenat moći ćeš da im daš na veoma zadovoljavajući način. Uvek nastoj da vidiš publiku kao jednog pojedinca, ne kao mnoštvo.

Sada najčešće sviraš iz svog srca, ali molim te pokušaj da odeš jedan korak dublje. Pokušaj da sviraš iz duše kroz srce. Plač tvog srca je u tvojoj muzici, ali možeš da izneseš na površinu osmeh tvoje duše. Dok sviraš iz srca, osećaš jedinstvo sa drugima. Ali kad budeš mogao da sviraš iz duše, osetićeš da je u jedinstvu nešto što se zove zadovoljstvo ili punoća.

U tvojoj porodici imaš oca, majku, braću i sestre. Osećaš jedinstvo sa njima zato što ste svi u istoj porodici. Ali um sve komplikuje. Ako vidiš da je tvoja sestra ili majka uradila nešto pogrešno ili je otac uradio nešto pogrešno, um će odmah izaći na površinu i podeliti porodicu. Ali kad koristiš srce, tada vidiš da su tvoja majka, otac, braća i sestre svi jedno. Ako ti načiniš grešku, to je njihova greška. Ako oni naprave grešku, tvoja je greška. To se naziva jedinstvom.

Dublje od jedinstva je punoća. Punoća dolazi iz duše. U punoći si celovit. U njoj je sve tišina. Ako sviraš iz srca, melodija je očaravajuća, ali zvuk dolazi. Ali ako sviraš iz duše, tišina je ta koja svira. Ti koristiš ruke, koristiš oči, koristiš svoj naklon, sve, ali to dolazi iz samih dubina tišine. Ako sviraš iz duše, imaćeš izuzetnu staloženost i mir. Ništa neće na tebe uticati.

Tokom dana ako moraš da ideš na posao da zarađuješ za život, moraš da osetiš da je tvoj pravi dom u tvom srcu. Potom, u kući ima mnogo soba, ali je jedna soba samo tvoja lična soba. A opet, u toj sobi u jednom ćošku je oltar, gde držiš sliku Isusa Hrista ili neke velike duhovne figure. To mesto je najsvetije i najskrovitije mesto za tebe. U oltaru, moraš da osećaš živo prisustvo našeg Nebeskog Oca. On je tvoj Otac, moj Otac, Otac svih nas. Zato najpre počni misleći na tvoj dom. Postoji mnogo soba, ali ti želiš da budeš u svojoj sobi da bi mogao da se moliš i da meditiraš u tišini. Zatim misli na oltar, na tvoje sveto mesto. Tu si položio sliku Spasitelja, a u slici moraš da osetiš prisustvo tvog Nebeskog Oca. Ako to možeš da uradiš, imaćeš neizmernu radost i zadovoljstvo, ne samo od tvoje muzike, već od svega što radiš. Tada ćeš videti da će svi tvoji zemaljski napori i stresovi biti prosvetljeni.

Pitanje: U jednoj od tvojih knjiga rekao si da su četiri sata sna sve što ti je potrebno ako meditiraš. Da li bi rekao nešto o tome? Voleo bih da imam više vremena.³

Šri Činmoj: Sve se može razviti, poput mišićne snage. Kad razvijaš svoje fizičke mišiće, oni postanu jači. Slično tome, ako se moliš i meditiraš, možeš da dobiješ neku vrstu unutrašnje moći. Postepeno možeš povećavati dužinu meditacije. Onda će ti meditacija sama po sebi dati snagu da ostaneš budan. Meditacija će ojačati nerve. Mi imamo 86,ooo suptilnih nerava. Kada suptilni nervi postanu snažni, ne treba ti sedam ili osam sati spavanja. Ali trenutno je za moje učenike, sedam sati dovoljno.

Postepeno, postepeno možeš pokušavati da smanjiš taj broj. Uvek kažem, ako piješ kafu deset puta dnevno, smanji na devet puta, osam puta, sedam puta i tako dalje. Upravo na isti način, možeš pokušati da smanjiš dužinu vremena provedenog u spavanju. Ako odjednom hoćeš sa sedam da pređeš na četiri sata, možda to možeš da radiš dva dana. Onda, trećeg dana, nećeš moći da ustaneš. Reći ćeš, „meditirao sam toliko mnogo dana. Odmoriću se.“ Sve mora da se radi veoma, veoma polako, redovno i sistematično. Ako si navikao da spavaš sedam sati, molim te, pokušaj da spavaš samo petnaest minuta kraće. Pokušaj da nastaviš sa šest sati i četrdeset pet minuta nekoliko nedelja ili nekoliko meseci. Na ovaj način moći ćeš manje da spavaš. Ne postoji prečica. Ako pokušaš da pređeš sa sedam sati na četiri ili tri, to će loše uticati na tvoje zdravlje. Ali ukoliko to radiš polako, redovno i sistematično, to nije samo moguće već je neizbežno.

Deo II

SCA 683-693. Izvodi iz intervjua sa gospodinom Edgarom Čeporovim, dopisnikom iz SAD lista //Književni glasnik// (Moskva), 28. februara 1993.

Pitanje: Kako biste odgovorili na jedno od glavnih filozofskih pitanja - „Koja je svrha tvorevine?“

Šri Činmoj: Bog Stvoritelj je poželeo da postane Bog tvorevina. Drvo je želelo da donosi plodove. Recimo da sam drvo. Kao drvo, želim da donosim plodove a onda da jedem voće do mile volje. A opet, posadiću seme iz voća da bih nastavio sa mojom tvorevinom.

Prvobitno je Božija Poruka bila, „Ja jesam. On je bio Njegova sopstvena Transcendentalna Stvarnost. Onda je rekao: „Sada kad ja jesam, želim nešto da imam.“ Bog Stvoritelj je želeo da zadovolji Sebe na drugačiji način – u ulozi Boga tvorevine. Tvorevina je nešto što Bog ima, a Stvoritelj je nešto što Bog jeste.

Pitanje: Koja je glavna ideja vaše filozofije?

Šri Činmoj: Glavna ideja moje filozofije je da moramo da prihvatimo svet, a zatim da pokušamo da ga preobrazimo. Ne smemo da izbegavamo svet uprkos njegovim ograničenjima i nesavršenostima. Neću isključiti sebe iz sveta zato što osećam da su nesavršenosti sveta moje nesavršenosti i obrnuto. Stoga svet kao takav i svaki pojedinac na Zemlji moraju raditi zajedno za preobražaj prirode i savršenstvo života. Moramo raditi zajedno.

Pitanje: Vaša dostignuća u gotovo svim sferama ljudskog života su ogromna. Koji je izvor vašeg izuzetnog plodonosnog rada i kreativnosti?

Šri Činmoj: Sve što sam uradio isključivo je zahvaljujući Milosti Odozgo. Istina, često radim stvari u veoma velikom obimu; ono što radim preraste u veoma veliku količinu ili broj. Ali, moram da kažem, samo slušam zapovesti mog Unutrašnjeg Navigatora. Nastojim da slušam Njega posvećeno i nastojim da sprovodim Njegovu Volju sa ljubavlju, posvećenošću i zahvalnošću. Dakle, kada radim stvari u veoma velikom obimu, to nije iz pohlepe ili iz želje da pokažem svetu da sam postigao nešto veoma veliko. Ne, ja to radim da udovoljim Bogu na Njegov sopstveni Način – naravno, u skladu sa prijemčivošću i sposobnošću kojima me je On obdario.

Ja ne obraćam pažnju na količinu, niti čak na kvalitet jer osećam da kada sam ja u pitanju, obe stvari zavise od Božije Volje. Ja samo pokušavam da postanem Njegov posvećeni instrument. Ako je Njegova Volja da naslikam nešto lepo, biću presrećan. Ako je Njegova Volja da ne uradim nešto lepo ili nesvakidašnje, biću podjednako srećan. A opet, ako je Njegova Volja da uradim hiljade slika ili crteža, biću izuzetno srećan i zahvalan. I ukoliko je Njegova Volja da u ovoj inkarnaciji više ne slikam, isto tako ću biti srećan. Njemu da udovoljim na Njegov sopstveni Način je moj životni izbor i cilj.

Pitanje: Kako vi gledate na sadašnje stanje u kojem je čovečanstvo ? Svet se raspada. Kako bi objasnili izlive neprijateljstva i brutalnosti širom sveta? Možete li da predložite neko rešenje?

Šri Činmoj: Po vama, svet se raspada. Ali ja želim da kažem da je to vrlo, vrlo stara priča. Mi verujemo u reinkarnaciju. Pre tri ili četiri stotine godina, kad smo bili u nekom drugom telu i živeli u nekom drugom delu sveta, rekli bismo istu stvar. Upravo od početka kreacije, naš um koji deli naveo nas je da osećamo da je naš svet pun tame, da se naš svet ruši ili će ubrzo biti uništen. Ako pitamo roditelje i bake i deke, oni će ispričati istu priču. Ponekad dobijaju zadovoljstvo od toga što grde decu i govore o tome koliko je ranije bilo bolje: „Vi ste ljudi tako loši, tako beskorisni! U naše vreme, sve je bilo savršeno.“ Ali nesavršenost ne potiče od savršenstva. Ne, u to vreme su se, takođe, ljudi i zemlje borile jedni protiv drugih.

Nikada ne možemo da kažemo naše bake i deke ili prabake i pradede nisu bili ljubomorni, nesigurni ili sumnjali, gajili podozrenje. Nikad ne možemo da kažemo sve je bilo sjajno u to vreme, a sada je sva tama. Ne, razlika između nekad i sad samo je pitanje stepena. Možemo reći da smo pre dve godine imali više sukoba, više katastrofa, više nerazumevanja. Ili možemo da kažemo da je pre dve godine bilo izuzetno teško a da je sad malo bolje. Ali ne osećam da možemo da kažemo da je danas svet u svojoj najnižoj svesti ikada i da se ništa ne može popraviti.

Za vreme Staljinovog života, ljudi su imali istu poruku: „O Bože, sve je toliko loše, toliko loše.“ Pesma destrukcije-sveta je možda počela onog dana kad je svet stvoren. Svakog dana vidimo život i smrt. Svakog dana koji živimo bliži smo smrti. Stoga je poruka smrti deo života. Ali mi ne verujemo da je smrt kraj. Osećamo da kada umremo odlazimo negde da se odmorimo, a zatim posle izvesnog vremena započinjemo novi život.

Bog je upotrebio Svoju Svemoć da stvori svet, i On takođe može da koristi Svoju Svemoć da nas načini savršenim. Ali da bi nas načinio savršenim, Njemu treba naša spremnost, voljnost i gorljivost. Ako može da dobije od nas malo voljnosti i gorljivosti, onda Mu postaje beskrajno lakše da učini svet boljim, duševnijim i mirnijim. Trenutno je ovaj svet ispunjen patnjom. Ali, sigurno će doći dan kada više neće biti sukoba. Pošto je Bog sav Ljubav i sva Mudrost, na kraju će ovaj naš svet svakako biti preobražen u carstvo radosti, sreće i ispunjenja.

U spoljašnjem životu smo veoma ograničeni. Ispunjeni smo nesigurnošću, ljubomorom, nečistotom, sumnjom i mnogim drugim negativnim osobinama koje svesno i namerno zadržavamo. Ali imamo i neki drugi život koji se zove unutrašnji život. Tamo smo sva ljubav prema Bogu i sva brižnost prema čovečanstvu. Naš unutrašnji život, koji je život jedinstva, naš je pravi život. Trenutno, nažalost, cenimo samo svoj spoljašnji život, koji je pun ograničenja i nesavršenosti; ne zalazimo u svoj unutrašnji život da vidimo ko smo mi zapravo.

Unutrašnji život težnje, posvećenosti i ostvarenja moramo smatrati svojim sopstvenim, najsopstvenijim. Ako možemo da smatramo unutrašnji život i unutrašnju stvarnost kao svoju sopstvenu, onda ćemo, u skoroj ili dalekoj budućnosti, postati uzorna ljudska bića i radićemo dobre stvari za čovečanstvo. Dakle, rešenje svih svetskih problema leži u našoj gorljivosti da postanemo bolja ljudska bića. Kako možemo da postanemo bolja ljudska bića? Jedino tako što ćemo misliti na srce jedinstva, moliti se za srce jedinstva i zapravo živeti život srca jedinstva.

Pitanje: Šta leži iza vašeg interesovanja za Rusiju? Šta mislite kako možete da nam pomognete? Kako vidite budućnost Rusije?

Šri Činmoj: Ja sam tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga. Pre pet ili šest godina, dok sam se molio i meditirao, počeo sam da osećam u dubinama svog srca srce Rusije, i bio sam u dodiru sa dušom Rusije. Od tada se molim i meditiram za Sovjetski Savez. Za mene je Sovjetski Savez bio stvarnost sama po sebi i čak i sada vidim je kao stvarnost samu po sebi. Ono što je politički svet uradio ili će uraditi sa Sovjetskim Savezom druga je stvar. Ali kad se molim i meditiram, još uvek osećam Sovjetski Savez vidljivim i opipljivim u svetu težnje.

Kada mislim na današnju Rusiju, odmah pokušam da postanem jedno sa izvorom - Sovjetskim Savezom. Kada kažem „Savez“ u „Sovjetskom Savezu“, odmah osećam ogromnu snagu u svom telu, vitalu, umu, srcu i u mojoj duši. Šta je politika uradila Sovjetskom Savezu svi znamo. Ali, kako se gleda na Sovjetski Savez sa stanovišta duhovnosti i koliko je cenjen i zauvek će biti cenjen, druga je priča.

To je kao pesma koja nije potpuno završena. Ideja Sovjetskog Saveza je bila divna, vrlo melodična pesma. Nažalost, pevači su bili sprečeni u tome da je završe. Ali ova ista pesma, koja je pesma jedinstva, biće otpevana na drugačiji način u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Možda se vaša zemlja ne zove Sovjetski Savez, ali srce jedinstva prostranog, prostranijeg, naprostranijeg postojanja Rusije svakako će biti jedna stvarnost. A ovo prostranije jedinstvo sigurno će se dogoditi. Božija Vizija je da se sve širi – ne vojno ili politički, već psihički – na osnovu srca jedinstva. To širenje srca jedinstva Rusije možemo da vidimo u unutrašnjem svetu. Naša je žarka želja da iznesemo tu unutrašnju viziju ili spoznaju na površinu tako da ceo svet može da vidi istinsku stvarnost.

Stoga je budućnost Rusije, sa duhovne tačke gledišta, svetla, svetlija, najsvetlija. Zašto? Upravo zato što je Sovjetski Savez primio svetlost u obilnoj meri u unutrašnjem svetu i dalje prima svetlost Odozgo. Ponekad, kad neko seme ne klija dobro, ne možemo da dobijemo dobru biljku ili dobro drvo. Ali svakog dana svetlost se spušta i stvara novo seme - seme težnje, seme posvećenosti, seme nade i seme obećanja. U tom smislu, seme koje će jednog dana doneti plodove već je u zemlji, i još se neprekidno sadi Milošću Svemogućeg.

Za mene, jedan novi sovjetski Savez je buduće drvo, a Rusija je samo grana. Može da bude najjača ili najveća grana, ali ona je svakako samo grana. Trenutno je ovaj novi Sovjetski Savez, veća Rusija, samo seme. Ne možemo da poričemo postojanje semena samo zato što nemamo sposobnost da ga vidimo. Ali u bliskoj ili dalekoj budućnosti, izrašće u džinovsko drvo, drvo jedinstva, a Rusija i ostale zemlje oko nje biće grane tog drveta.

Pitanje: Koja je glavna razlika između zapadnjačkog i istočnjačkog mentaliteta? Da li bi ta razlika mogla da se otkloni u svrhu boljeg razumevanja i koegzistencije svih nacija?

Šri Činmoj: Uopšteno možemo reći da Zapadni svet ima više vere u nauku i tehnologiju. Zapadni svet se ponosi naučnim dostignućima, a Istočni svet se ponosi unutrašnjim kvalitetima, odnosno, molitvenim mirom ili molitvom ispunjenom mirom. Kao što znamo, nauka potiče iz uma; ona je od uma i za ovaj svet. Pošto zapadni svet daje veliku važnost umu, nauka igra vrlo značajnu ulogu na Zapadu. A opet, nedavno je nauka počela da veruje u neku vrstu unutrašnjeg postojanja. Kada nauka stvori nešto, ona oseća da je njen pronalazak došao sa nekog drugog sveta – unutrašnjeg sveta, može se reći. Ali stepen do kojeg su nauka i naučnici ušli u unutrašnji svet nije uopšte zadovoljavajući. To je maltene šala.

Ne možemo da kažemo da nema iskrenih tragalaca na Zapadu ili da nema velikih naučnika na Istoku. Daleko od toga! Ali ako moramo da napravimo poređenje, onda Zapadnjački svet ima beskrajno više vere u dostignuća nauke nego u dostignuća unutrašnje stvarnosti – dušu i srce. A opet, pošto je ovaj svet jedna stvarnost, doći će vreme kada će svet nauke i svet duhovnosti ići zajedno. Spoljašnji život i unutrašnji život ne mogu zauvek da ostanu odvojeni.

Trenutno, unutrašnji svet može da misli da je spoljašnji svet toliko nemiran da naprosto nema koristi da se bilo šta uradi u njemu ili za njega. Slično tome, spoljašnji svet može da misli da je unutrašnji svet beskoristan, neaktivan, da spava, da je uspavan. Ali oba greše. Unutrašnji svet ne hrče i ne spava; on sanja o višim stvarnostima. Slično tome, spoljašnji svet je mesto gde Bog ispoljava Svoju sopstvenu Stvarnost. Dakle, pogrešna shvatanja koja vladaju u umu spoljašnjeg sveta i u srcu unutrašnjeg sveta moraju da budu otklonjena.

Dobri kvaliteti oba sveta moraju izaći na površinu. U svetu nauke, najbolji kvalitet je moć koncentracije. Pomoću svoje izuzetne koncentracije, naučnici postižu nešto jedinstveno. U unutrašnjem svetu, postoji nešto što zovemo težnja, unutrašnji plač srca. Svojim unutrašnjim plačem tragalac takođe postiže nešto jedinstveno i uzvišeno.

Unutrašnja težnja i spoljašnja koncentracija ili odlučnost moraju da idu zajedno. Na taj način, svet duhovnosti i svet nauke moći će da idu jedan kraj drugog. A kad unutrašnji život i spoljašnji život idu i trče zajedno prema istom odredištu, koje je dom jedinstva, onda će zaljubljenici u nauku i zaljubljenici u duhovnost postati jedno celom širinom i dužinom sveta. Tad će biti samo jedna pesma koju ćemo pevati, a to je pesma jedinstva, jedinstva, jedinstva. Zato ujedinjujući unutrašnji plač srca i spoljašnji osmeh sveta, sjedinjujući svet duhovnosti i svet nauke, ljudska bića će jednog dana postati savršeni, savršeniji i najsavršeniji građani sveta.

Pitanje: Kako vi vidite indijsku filozofiju?

Šri Činmoj: Malo sam izučavao filozofiju u Indiji, i indijsku i Zapadnu filozofiju. Ali, na sreću ili nesreću, potpuno sam zaboravio i Istočnu i Zapadnu filozofiju. Ne osećam da bilo šta propuštam, jer je filozofija sva u umu. Sada je jedina filozofija koju izučavam filozofija srca. Ja jedino želim da živim u srcu. Osećam da je vrt mog srca beskrajno lepši od džungle mog uma, stoga tu želim da ostanem. Pokušao sam da živim život uma, ali to mi nije pružilo zadovoljstvo koje sam želeo ili koje mi je bilo potrebno. Sada dobijam pravo zadovoljstvo od mog života-srca, mog života težnje.

Pitanje: Koliko sati vi spavate?

Šri Činmoj: Poekad dva sata, ponekad tri sata. Nekim noćima uopšte ne spavam. Ali ako ne moram da se bavim sa previše problema, obično noću spavam dva ili tri sata.

Pitanje: I osećate se odmornim?

Šri Činmoj: Da! Ja mnogo vežbam. Svakog dana trčim sprint a, kad je dobro vreme, igram tenis. Za mene je fizička spremnost od vrhunske važnosti. Ne pokušavam da budem najjači čovek na svetu – daleko od toga! Osećam da ćemo, ukoliko imamo fizičku kondiciju, rano ujutru moći da ustanemo da se molimo i meditiramo. A da ćemo tokom dana biti u stanju da postignemo mnoge stvari. Ali ukoliko smo slabi i bolesni, kako ćemo ustati i ići na posao i uraditi ono što treba?

Pitanje: Da li možete da kažete da ste stvorili vaš sopstveni stil života?

Šri Činmoj: Radim priličan broj stvari koje nisam učio na tradicionalan način. Na primer, sviram prilično mnogo instrumenata – bilo dobro ili loše sam Bog zna – ali nikada nisam imao klasično muzičko obrazovanje. Naslikao sam na hiljade slika, ali nikada nisam učio slikarstvo. Slično tome, ja sam pisac, pesnik i pevač, ali nikada nisam imao nastavnika iz tih predmeta. U svakom slučaju, moj jedini učitelj je bio moj Unutrašnji Navigator, moj Voljeni Gospod Svevišnji.

Ja se molim i meditiram. Ali ne molim se Bogu da od mene stvori najvećeg svetskog muzičara ili najvećeg pevača. Ne, nikada! Samo se molim Bogu da mi dozvoli da Njemu udovoljim. Onda, ukoliko me On inspiriše da sviram nekoliko instrumenata ili da se bavim slikanjem, shodno mojoj prijemčivosti i sposobnosti poslušam Ga. Tako, u nekom smislu, samouk sam jer nisam primio spoljašnju pomoć ni od koga. Ali, najtačnije, uopšte nisam samouk jer sam inspirisan, vođen i oblikovan višom silom, najvišom Silom. Stoga spolja nisam primio pomoć ni od koga, ali na unutrašnjem nivou u svakom trenutku me podučava moj Unutrašnji Navigator.

Pitanje: Zašto su vaše ideje privukle toliko mnogo ljudi ovde, a takođe i u mnogim raznim delovima sveta?

Šri Činmoj: Sve to je pitanje unutrašnje gladi. Bio sam gladan plavog patlidžana, recimo, pa sam jeo, mnogo sam uživao u ukusu plavog patlidžana. Potom sam video da ima mnogo ljudi koji su želeli da probaju taj plavi patlidžan. Zato sam rekao: „Dođite, pokazaću vam ko priprema ovu hranu.“

Molio sam se i meditirao sam, i znam taj predmet malo bolje od mojih učenika. Naučio sam predmet, i sad pokušavam da im pomognem da ga i oni nauče. Ja nisam svetlost, ali znam malo više od njih o tome gde se nalazi svetlost. Dakle, svi oni dolaze k meni nadajući se da im mogu pomoći da vide svetlost. To je kao neko ko je veoma dobar maratonac. Ako si veoma dobar maratonac, onda mi možeš pomoći da naučim da trčim. Možeš da ideš napred i inspirišeš me, a ja ću te slediti

U mom slučaju, moji učenici iz celog sveta su mi se pridržili, ili sam se ja pridružio njima. Ista je stvar bilo da su oni došli kod mene, ili da sam ja otišao kod njih, jer moji učenici i ja smo jedno. Kad je moj život molitve ušao u njihova srca i kad je njihov život težnje ušao u moje srce, tad nije bilo Nemačke, Francuske, Engleske, ni Rusije – ništa. Nije važno iz koje zemlje dolaze. Kad se molimo i meditiramo, nastojimo da postanemo jedno sa Božijom Voljom. Da uđe u srca ljudi koji žive u različitim zemljama za Božiju Volju nije težak zadatak.

Kad otvorim moje oči, skoro ništa ne mogu da vidim – i ono malo što vidim, odmah um podeli. To je zato što je um sav podeljenost. Ali ako koristim srce, koje je svo jedinstvo, ne moram da znam da li ste Rus, Francuz ili Britanac. Sve dok osećam toplinu i ljubav unutar vašeg srca, to je više nego dovoljno. Kada koristimo srce, onda ne postoji Nemačka, Francuska, Italija ili Švajcarska. Tada smo svi jedno. Moji učenici i ja nastojimo da živimo u srcu. Kada živimo u srcu, vidimo ceo svet kao dom jedinstva.

Pitanje: Šta podrazumevate pod srcem?

Šri Činmoj: Srce označava jedinstvo. Srce je nešto što stalno sebe proširuje primajući svetlost. Um, sa druge strane, ne prima svetlost kao srce. Najčešće nesvesno ograničava i vezuje sebe.

Srce je kao cvet. Cvet nije samo lep već je takođe mirisan. Čim vidimo lep cvet, dobijamo ogromnu radost. Zatim, kad osetimo njegov miris, naša radost se još uveća. Kad uđemo u srce, najpre osetimo njegovu lepotu, a potom osetimo njegov miris. Takvo je srce.

Deo III

SCA 694-702. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja 9. Marta 1993.

Pitanje: Kad sam svestan da se nebožanska osobina ispoljava u meni i kroz mene, kako mogu da je prosvetlim?

Šri Činmoj: Možemo da prosvetlimo nebožansku osobinu jedino prizivajući Samilost našeg Voljenog Svevišnjeg svesnije i posvećenije. Ako se Samilost spusti, onda nebožanske sile, nebožanske osobine, neće moći da se ispoljavaju. Naprotiv, biće preobražene i prosvetljene Samilošću. Ono što nam treba je više Samilosti od Boga, a tu Samilost ćemo dobiti jedino lijući suze zahvalnosti Bogu.

Pitanje: Da li su ljubav prema sportu i prirodni talenat dovoljni da se pobedi, ili sportista mora da razvije borbenost?

Šri Činmoj: Prirodni talenat i ljubav prema sportu znatno nam pomažu, ali oni nisu dovoljni. Potrebna nam je posebna Milost od Boga da budemo uspešni. Inače, mnogo puta različite sile dolaze i budu nam na putu, sprečavajući nas da budemo uspešni. Dakle, Božija Milost je od najveće važnosti. Božija Milost je kao nevidljiva Ruka, ali kada dobijemo rezultat, ona postaje vidljiva.

Karl Luis je primer. On ima talenat bez premca, talenat u beskrajnoj meri. Njegova ljubav prema sportu je takođe apsolutno prava. Ali šta se dogodilo? Pre Olimpijade 1992., neka bolest ili neka sila ga je napala i nije bio dobar na kvalifikacijama za Olimpijadu. Na spoljašnjem planu nemamo predstavu zašto nije mogao da se kvalifikuje u nekim svojim disciplinama. Sa jedne strane, možemo reći da je to bilo zbog toga što u tom posebnom slučaju Božija Milost nije došla. Ali, sa druge strane, ko zna? Istina je da nam Božija Milost stalno dosta pomaže, ali u nekim slučajevima pomoć koju dobijamo možda nas ne zadovoljava na naš sopstveni način. Ko zna koju vrstu lekcije je Bog želeo da pruži Karlu Luisu na olimpijskim kvalifikacijama? Možemo da kažemo da nam je Božija Milost apsolutno neophodna da bismo bili uspešni, ali možda naš put uspeha nije Božiji Put uspeha.

Moramo da se povinujemo Božijoj Odluci za naš uspeh i neuspeh. Veoma smo srećni i ponosni što je Karl Luis primio svoj neuspeh na veoma božanski način. Mnogi veliki sportisti ne zauzmu pravi stav kada im okolnosti nisu povoljne, ali Karl Luis je prihvatio svoj poraz na vrlo duhovan način.

Tako zajedno sa našim prirodnim talentom i ljubavlju prema sportu, takođe moramo da prizovemo Božiju Milost redovnom molitvom i meditacijom. Tek tada možemo uspeti, ne samo u sportu već i u našem unutrašnjem životu težnje i spoljašnjem životu posvećenosti.

Pitanje: Šta tačno znači „čednost,“ i zašto je ona neophodna?

Šri Činmoj: Čednost označava unutrašnju čistotu, unutrašnju lepotu. Ako uđemo u baštu svog srca, tu vidimo srce kao cvet i vidimo da taj cvet ima izuzetan miris. Ako vidimo cvet, prvo cenimo lepotu tog cveta. Ako zatim primetimo da taj cvet ima miris, još više cenimo taj cvet.

Ovde je unutrašnja lepota, čednost. Ukoliko smo čisti, osećamo da se naša unutrašnja lepota širi i naš unutrašnji miris se uvećava. U duhovnom životu, pokušavamo da udovoljimo Bogu što je više moguće. Ako postoji način da udovoljimo Bogu više, onda nastojimo da usvojimo taj poseban način. Neophodnost nevinosti nije samo moja filozofija. Drugi indijski duhovni Učitelji kao i Hrist Spasitelj pridavali su toliko mnogo važnosti čednosti jer su znali da ukoliko imamo čednost, možemo načiniti veoma brz napredak. Čednost, unutrašnja lepota i unutrašnja čistota proširuju našu božansku stvarnost.

Pitanje: Ako je osoba počela da praktikuje duhovnost ali je odustala posle izvesnog vremena zbog nedostatka inspiracije, kako će to uticati na njen život posle smrti? Da li će je Bog isto tako rado primiti kad bude išla na Nebo?

Šri Činmoj: Dobro znate šta se dešava ako prihvatite duhovni život i odustanete. Ako započnemo kurs i onda ga ne završimo, kako da dobijemo diplomu? Sve dobro što započnemo u životu, moramo da nastavimo dok ne stignemo na odredište. Ako odustanete nakon što ste prihvatili duhovni život, pa zatim očekujete isti tretman od Boga kad napustite telo, to nije moguće. Kao u ljudskom životu, ako idemo na kurs, moramo ga završiti da bismo stekli diplomu. Ako prihvatimo duhovni život, a zatim odustanemo, kako možemo da dobijemo istu vrstu mira, svetlosti, ljubavi i blaženstva od Boga?

Ako težimo, ako plačemo za Bogom, ako se molimo i meditiramo, svakako ćemo udovoljiti Bogu mnogo više nego u suprotnom.

Pitanjen: Da li je jako loše sumnjati u Boga?

Šri Činmoj: Ako sumnjamo u Boga, postaje nam mnogo teže da primimo dobre stvari od Njega. Sada dolazi pitanje, želimo li išta od Boga ili ne? Ako nam stvarno nešto treba od Boga, zar onda ne moramo Njemu da udovoljimo? Bogu ne smeta ako sumnjamo u Njega. Ali ako imamo veru u Njega, biće Mu lakše da nam da ono što nam zapravo treba.

Bog je iznad naše sumnje i vere. Ako sumnjamo u Boga, to na Njega nema uticaja. Ali ako volimo Boga i ako imamo veru u Njega, onda nam postaje beskrajno lakše da primimo Njegovu Ljubav, Naklonost, Samilost i Radost. Ako mi treba deset dolara ali sumnjam da moj prijatelj uopšte ima novac, kako ću onda od njega dobiti novac? Neću ga čak ni pitati zato što ne verujem da mi može dati deset dolara. Ali ukoliko imam veru da ima sto dolara ili čak više i da će mi sigurno nešto dati pošto zatražim od njega, svakako će mi dati. Slično tome, ako sumnjamo da Bog postoji, ili ako sumnjamo u ono što On ima da nam ponudi, onda nećemo od Njega tražiti nijednu od Njegovih božanskih osobina. Ako sumnjamo da je Bog dobar, zašto bismo tražili od Boga da nas učini dobrim ili da nas usreći?

Pitanje: Šta je važnije za starije ljude: vedrina ili svetlost mudrosti?

Šri Činmoj: Vedrina i svetlost mudrosti su neodvojive. Ako imate svetlost mudrosti, prirodno ćete biti veseli. Morate biti veseli da bi uvek bili spremni da primite Božiju Svetlost. Ako žudite da primite Božiju Ljubav, Svetlost i sve što Bog želi da vam da, dobićete ih pre nego u suprotnom. A opet, ako ste veseli, to je visina vaše duhovne mudrosti. Stoga nam mudrost daje vedrinu, a vedrina sama po sebi je mudrost.

Pitanje: Koja su ograničenja nauke i tehnologije?

Šri Činmoj: Nauka i tehnologija su u umu. Sve što je u umu trenutno je ograničeno zbog toga što ljudski um ne pokušava da se svesno proširuje odnosno uvećava. Postoje umovi koji su izuzetno prosvetljeni ili prosvetljujući, ali ti umovi se retko nalaze na Zemlji. Sve u svemu, um u kom mi živimo je običan. Pun je sumnje, straha, uznemirenosti, i brige – pun ograničenja. Budući da je nauka u umu, definitivno su ova ograničenja primetna, jer nauka stalno sumnja u svoju sopstvenu tvorevinu, ili sumnja u svoja sopstvena dostignuća.

Ako živimo u srcu, ono je svo neprekidna samoekspanzija. Srce je kao božansko dete koje gleda u izlazeće Sunce rano ujutru. Ono prima svetlost u obilnoj meri. Ograničenje nauke i tehnologije je njihova nesposobnost da prime beskrajnu svetlost Odozgo zato što ih vezuje um koji je veoma često konfuzan i protivreči samom sebi.

Pitanje: Koji je odnos između ega, duše i Unutrašnjeg Navigatora?

Šri Činmoj: Unutrašnji Navigator je naš Gospod Svevišnji, a duša je predstavnik Unutrašnjeg Navigatora, našeg Gospoda Voljenog Svevišnjeg. Ego je u vitalu, u umu i u fizičkom. Njih troje treba da budu dobri instrumenti duše, ali nisu. Nažalost, svesno i namerno pokušavaju da se udružuju sa nebožanskim silama kao što su ljubomora, nesigurnost, nečistota i slično.

Na onaj način na koji je duša predstavnik Boga, tako i telo, vital, um i srce treba da budu predstavnici duše. Duša je svesna Božije Ljubavi i Božije Samilosti. Na taj način, duša ispunjava Boga. Telo, vital, um i srce, sa druge strane, ne ispunjavaju dušu zato što nisu svesni da je duša direktni predstavnik Boga na Zemlji.

Šef mora da sluša svog sopstvenog šefa, ali mi to ne činimo. Zbog toga toliko mnogo patimo. Najviši Šef, Bog, je voljen i poštovan od našeg neposrednog šefa, duše. Ali kad se radi o udovoljavanju našem neposrednom šefu, mi to ne činimo. Zbog toga smo puni patnji.

Pitanje: Kako mogu da pojednostavim svoj život?

Šri Činmoj: Da bi pojednostavio život, samo misli o sebi kao o četvorogodišnjem detetu. Pokušaj da zamisliš način na koji ono misli o stvarnosti. Ako moraš da formiraš rečenicu, umesto dvadeset reči, upotrebi samo tri ili četiri reči. Ako moraš da razgovaraš sa nekim o takozvanoj složenoj stvari, vidi kako je možeš pojednostaviti. Bez obzira s kim razgovaraš, moraš osećati da si dete i da je ta osoba takođe dete. Stalno nastoj da imaš svest deteta i da vidiš svako ljudsko biće kao drugo dete. Kada kvalitet deteta uđe u tvoj život, automatski sve postaje jednostavno.

Deo IV

SCA 703-705. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja 6. Oktobra 1993. u Tokiju.

Pitanje: Nedavno si rekao da će ova godina biti teška. O čemu treba da vodimo računa? Na šta treba da obratimo pažnju?

Šri Činmoj: Sve što snižava našu svest, sve što je negativno, obeshrabrujuće ili deprimirajuće, smesta moramo odbaciti. U suprotnom, bez obzira koliko smo godina na stazi, ne postoji garancija da ćemo načiniti veoma brz napredak. Možda čak nije moguće da ostanemo na stazi. Ili moramo da idemo napred ili ćemo biti povučeni unazad u duhovnom životu. Ne možemo da stojimo na jednom mestu.

U običnom životu, prepešačimo izvesno rastojanje a zatim se odmaramo. Pa opet nastavljamo ili se zaustavimo na neko vreme. Ali u duhovnom životu, ne možemo trajno da ostanemo na istom mestu. Nebožanske sile nas vuku nazad.

Nekada davno mnogi od vas izrazili su obećanje da će biti duhovni, da će biti odlični učenici. Nekad ste načinili brz, brži, najbrži napredak, Bog očekuje da nastavite istom brzinom. Ali kada letargično pustite da pogrešne sile uđu u vas i negujete te pogrešne sile, misleći da su te sile stvarne, a da ono što ste ranije radili nije stvarno, onda idete u nazad.

U svakom trenutku moramo da budemo oprezni. Život iskušenja napada duhovnu osobu beskrajno više nego običnu osobu. Obični ljudi imaju određeni standard. Spremni su da idu brzinom indijskih volovskih kola. Oni osećaju, kad su započeli, to je dovoljno. Postoji Cilj i imaju na raspolaganju Večnost da ga dosegnu. Ali duhovni ljudi ne mogu da se ponašaju na taj način. Kad su počeli da hodaju stazom iskreno i ozbiljno, i ako su već pokazali svoju brzinu – izuzetno veliku brzinu – onda ne mogu da zastanu ili da uspore i da puste da neznanje uđe u njih. Neznanje označava netežeći život, nebožanski život. Ne mogu da se vrate tom životu zato što su već dali svečano obećanje Svevišnjem, iznutra i spolja, da budu Njegovi odabrani instrumenti, a Svevišnji im je verovao i dao Svoje unutrašnje Pouzdanje, unutrašnju Radost, unutrašnji Ponos i mnoge, mnoge božanske osobine.

Dakle, ti ljudi ne mogu da uspore ili da stanu jer su već dali veoma ozbiljno obećanje. Ako se na tom putu zamore i pomisle da je vreme da se povuku i da uživaju, u potpunosti greše. Za pravu duhovnu osobu, nema povlačenja. Duhovnost je jednosmerna ulica, ne dvosmerna. Kad jednom vidite svetlost, bilo u vama ili u vašem Učitelju, ako svesno i namerno uđete u mrak, možete sve izgubiti.

Oni ljudi koji su ozbiljno shvatili duhovni život treba da budu veoma, veoma oprezni, jer Bog ima poverenja u njih, Bog zavisi od njih. Ako iznevere Boga zbog njihove nevoljnosti, lenjosti i ostalih nebožanskih sila koje svesno ili nesvesno gaje, onda im, nažalost, Bog neće tolerisati, čak i ako su nekada uradili za Njega mnogo. Ako ste učinili mnogo za Boga, Bog očekuje da uradite mnogo više. On je naš Voljeni Svevišnji. Ako Ga izneverimo, On će se ili potpuno povući ili će primeniti božansku odmazdu, božansku kaznu.

To što govorim se odnosi samo na one koji su veoma dugo sledili duhovni život, koji su imali vrlo visoka iskustva i koji su mnogo učinili za Boga. Oni koji su upravo prihvatili duhovni život ne moraju da se brinu jer se tek razvijaju. Ako mogu da se razvijaju srećno, s vedrinom i s voljnošću, neće biti problema. Ali ako mogu da budu svesno svesni sila oko njih i svesno, redovno i posvećeno pokušavaju da se kreću napred u duhovnom životu, načiniće veoma brz napredak.

Pitanje: Planiramo da održimo male koncerte tvojih pesama po završetku ovih naših predavanja o tvojoj stazi. Da li treba da izvodimo tvoje pesme na način na koji ih ti izvodiš? Treba li da pokušamo da kopiramo tvoj način izvođenja?

Šri Činmoj: Ne treba da me kopirate. Samo treba da pokušate da pevate veoma duševno, posvećeno i samodavajuće. Uvek bi trebalo da postoji stvarno osećanje, plus krajnja jednostavnost, čistota i spokojstvo. Nekad iz različitih razloga, unutrašnjih i spoljašnjih, pevam na drugačiji način, pa ne treba da me podražavate. Kada sviram na esradžu, najčešće biram spore pesme zato što po meni, više prijaju srcu nego brze pesme. Ali ljudi se nekad uspavaju. Tada su potrebne brze pesme da ih razbude. Inače, spore pesme, najčešće, više dodiruju same dubine težećeg srca. S vremena na vreme mogu da se sviraju brze pesme da bi umu ili vitalu dale neku vrstu zadovoljstva, ali za srce, obično su spore pesme beskrajno delotvornije. To ne znači da ćete odbaciti brze pesme. Ali dok su tragaoci u meditativnoj svesti, bolje je pevati spore pesme.

Pitanje: Ako osoba nastavi da ide duhovnom stazom, može li na kraju videti Svevišnjeg?

Šri Činmoj: Naravno. Zašto inače ulažeš napor da ideš tom stazom? Ako postoji polazište, takođe postoji i odredište. Ali dok trče prema odredištu, neki se ljudi umore. Kad sam trčao maratone, prilično mnogo puta sam završio trku. A opet, nekoliko puta sam morao da odustanem pošto sam prešao samo nekoliko milja. Moje odredište je bilo 26 milja i još malo više. Ali posle 11 milja imao sam jake grčeve, pa sam morao da odustanem.

Isto tako i u duhovnom životu, ako je neko spreman da ide do kraja, svakako će moći da vidi Svevišnjeg. Ali opet, čak i ako vidiš Svevišnjeg, to nije sam kraj. To je novo polazište. Pretpostavimo da izdaleka dolaziš do ogromne palate. Vlasnik palate može se skrivati kod vrata ili u nekoj određenoj sobi. Tražiš ga ovde i tamo, ovde, tamo. Konačno ga ugledaš u jednoj sobi. Ali ta ista osoba može da izađe i da bude na kapiji palate, ili čak dvesta metara, četristo metara, ili milju udaljena od palate. On zna put kojim ti ideš ili trčiš da bi došao u palatu, pa može da ti učini veliku uslugu. Ako vidi da si veoma iskren, sa velike udaljenosti doći će da te primi. On te može primiti mnogo pre nego što dođeš do palate; može te primiti u jednoj od soba; ili ako vidi da nisi potpuno spreman, može da se sakrije u jednoj sobi i onda ćeš morati da prođeš hiljade soba pre nego što ga konačno pronađeš.

Sve to zavisi od toga koliko si spreman. Cilj je videti Svevišnjeg. Inače, koja je svrha molitve i meditacije? Definitivno kad kucne čas videćeš Ga, sigurno ćeš videti Njega, jer je to cilj svakog baš svakog tragaoca. Ali gde je On postavio cilj, nemaš predstavu. Može da bude upravo ispred tebe, ili milione i milijarde milja udaljen od tebe. Kada dođe čas, bićeš u stanju da vidiš Njega na onom mestu gde treba da Ga vidiš: u tvom srcu, u tvojoj duši, u umu, u tvom telu, iznad glave ili u nekom kraju sveta.

Kad kucne čas za tebe, sigurno ćeš Ga videti. Ne samo da ćeš Ga videti, već ćeš prerasti u Njega. Mi vidimo cvet, ali to nije dovoljno. Moramo da postanemo lepota cveta; moramo da postanemo miris cveta. Tek onda smo savršeni. Svako može da vidi cvet, ali ko može da ima čistotu i božanstvenost svesti-cveta, plus miris, koji je Besmrtnost? Dakle, videti Svevišnjeg je prvi korak, a zatim prerasti u Svevišnjeg biće konačni Cilj svakog tragaoca. A opet, kada dosegnemo konačni Cilj, opet ćemo morati da započnemo novo putovanje.