Reporter: Najduže što sam trčao bila je trka na deset milja.Sećam se da je bilo kao na klackalici. Posle otprilike tri milje, pomislio sam, "Ovo je sjajno! Mogu da trčim 26 milja. Mogu da završim maraton." A onda sam posle 6 milja pomislio, "Oh moj bože, boleće me kolena. Potpuno sam iscrpljen!" Išao sam gore dole. Šta biste rekli svojim učenicima da prevaziđu onaj deo kada su dole?

Šri Činmoj: Kažem mojim učenicima da uvek treba da koriste svoju mudrost. Ponekad smo fizički veoma iscrpljeni. Ponekad smo mentalno iscrpljeni. Ponekad smo emocionalno iscrpljeni. Ponekad smo iscrpljeni bez ikakvog razloga. Često nas naša mentalna lenjost navodi da osećamo da nećemo moći da završimo trku; ili, ako je i završimo, da to nije ništa posebno. Ima mnogo načina na koje naš um može da nas ubedi da je beskorisno i nepotrebno da nastavimo. Um nas navodi da osećamo: „Samo se ubijam bez ikakvog razloga“.

Ako nas muče mentalna letargija ili naša sopstvena nevoljnost, ne smemo se predati tim lošim silama. Naš moto je: „Nikad ne odustaj!“ Jedino ako smo dali sve što imamo i sve što jesmo možemo da odustanemo, ako je to apsolutno neophodno. Inače bi bila krajnje žalosna greška odustati. U najvećem broju slučajeva, najverovatnije je da ćemo stići do cilja. A kad jednom stignemo do cilja, bićemo najsrećniji i najponosniji na svetu.