Pitanje: Kako možemo da osetimo da je naša poslušnost spontana i radosna a ne prisilna?

Šri Činmoj: Prisilna poslušnost nikad nam neće doneti ra¬dost. Nekad su crni robovi u Americi bili prisiljeni da služe svoje gospodare. Zar su bili srećni? U Indiji još uvek postoje kuliji. Mislite li da oni dobijaju spontanu radost od svoje po¬slušnosti? Spontanu radost dobijamo samo kad se poistovetimo sa osobom koju slušamo. Kad se poistovetimo sa svojim sop¬stvenim umom i činimo ono što nam naš um kaže da činimo, istog trenutka dobijamo neku vrstu radosti ili sreće. Recimo, um nam kaže da je sad dobro vreme za trčanje, zato što je veoma sveže. Pošto smo se poistovetili sa umom, mi srećno izlazimo da trčimo. Ali, pretpostavimo da u tom trenutku srce kaže: „Ne, zato što je tako sveže i zato što je moj um tako miran, ovo je vreme da čitam Guruove knjige ili pevam neke duhovne pesme.” Ako se tada poistovetimo sa srcem, dobićemo spontanu radost čitajući duhovne knjige ili pevajući duhovne pesme.

Iako stičemo neku vrstu sreće kad se poistovetimo sa umom i činimo ono što nam um kaže, takva vrsta sreće nije istinska ra¬dost. Kad nam um kaže da nešto učinimo, vrlo često on u nama stvara milione sumnji. Ovog trenutka nam kaže da uradimo jednu stvar, a narednog trenutka okleva i kaže nam da uradimo nešto drugo. Ovog trenutka kaže nam da imamo vere u svoj duhovni život, i mi smo srećni zbog svoje vere. Narednog tre¬nutka on stvara sumnje u nama i mi stičemo sreću sumnjajući u svoj duhovni život. Na mnogo promućurnih načina je moguće dobiti spontanu sreću poistovećujući se sa žongliranjem uma - u jednom momentu sumnjajući u Boga, a narednog trenutka verujući u Boga - ali to nam nikad neće doneti istinsku radost.

Zato moramo da upotrebimo svoju mudrost i vidimo sa čim treba da se poistovetimo i prihvatimo ga kao svog pravog gazdu: sa umom ili sa srcem. U jednom trenutku gazda um nam kaže da uradimo nešto, ali narednog momenta nam dolazi sa sumnjom i oklevanjem. A dok sumnjamo i oklevamo, um je negde drugde, uživajući u našoj sumnji i oklevanju. Ni na koji način nam ne daje rešenost ni bilo kakvu pomoć. Sa druge strane, srce ne samo da nam kaže da uradimo pravu stvar, već nam istovremeno i po-maže da uradimo tu pravu stvar, stvar koja će ubrzati naše du¬hovno putovanje i približiti Božji Čas. Zato, poistovećujući se sa srcem i slušajući srce, možemo steći istinsku, spontanu radost.

Srce nam kaže da se molimo i meditiramo, a radost koju dobijamo od svoje molitve i meditacije je istinska radost. Istina, mi ne možemo da se molimo i meditiramo dvadeset četiri časa dnevno, zato što radimo i obavljemo raznovrsne aktivnosti. Ali, tokom dana možemo da se setimo radosti koju smo dobili od svoje jutarnje meditacije. Ujutru smo neko vreme proveli u vrtu svog srca. Potom smo, recimo, ušli u džunglu svog uma. Ali, čak i u džungli našeg uma možemo se setiti lepote i mirisa koji smo doživeli dan ra¬nije u vrtu našeg srca, a to će nam pružiti ogromnu radost.