Urednik: Na Parlamentu svetskih religija u Čikagu tvoja tišina je govorila glasnije od svih drugih govornika.

Šri Činmoj: Veruj mi, bar sedam ili osam puta tamošnja uprava me je preklinjala da kažem par reči, ali ja nisam želeo. U Indiji sam dosta pisao o Svami Vivekanandi, i lako sam mogao da govorim o njemu. Ali umesto toga sam održao trideset devet koncerata posvećenih miru u čast trideset devet godina koliko je proveo fizički na Zemlji. Tišina je beskrajno plodonosnija od spoljašnjeg govora.

Urednik: Kako su na Havajima ljudi mogli da te ubede da držiš govor, a u Čikagu nisu uspeli? Po završetku tvog nedavnog koncerta na Manoa Kampusu Hawaii Univerziteta (University of Hawaii’s Manoa Campus), održao si predavanje pre nego što je ti je Matsunaga institut za mir dodelio priznanje za mir.

Šri Činmoj: Ponekad se dešava da sam prepušten učenicima zbog obećanja koja daju vlastima. Inače, mogao sam da u tišini primim priznanje, i mogao sam da ponudim svoju zahvalnost u sebi. Ali kad moji učenici obećaju da ću da govorim, ili kad mi se ljudi obrate na poseban način i nisam oprezan, otvorim svoja velika usta i kažem: “Da, održaću govor.” Posle toga ne dobijam radost jer znam da bi publika imala mnogo više koristi od moje tišine.

Kad neko govori, oseća da je bolja osoba od slušalaca. Oseća: “Ja posedujem svu mudrost, a vi ste došli ovde da primite jedan mali deo. Ako me ne slušate, ostaćete u noći neznanja.” Kad neko drži predavanje, oseća se nadmoćnim. On nikad ne misli da mu publika čini veliku uslugu time što iznosi na površinu njegove dobre osobine. Teorijski, nastavnik će reći da on takođe uči kada podučava. Ali, nastavnik će misliti da samo deli učenicima svoje znanje koje je superiorno. On smatra da su njegovi slušaoci prosjaci i da im on daje sve.

A sa druge strane, kad učitelj meditira sa svojim učenicima, ni on ni učenici ne osećaju da su učenici prosjaci. Učitelj uzdiže svoje učenike i oni uzdižu njega. U tihoj meditaciji, ko će da kaže ko je nadmoćan, a ko je inferioran? To je jedinstvo -porodica. Kada otac ide ulicom, a njegovo malo dete ide za njim, otac ne misli: “Oh, ti si mali dečak. Šta radiš ovde? Nemoj da ideš sa mnom.” Ne, otac je presrećan i ponosan što ga njegov mališan sledi. A dete se ne plaši očeve visine ili snage, jer zna da će jednog dana porasti i biti isto tako visok i jak kao otac.

Šta ako je tvoja težnja jača od moje? Ako imam jednu kap težnje, ponudiću je okeanu. Ako ti imaš deset, dvadeset ili sto kapi, ti ćeš ih takođe ubaciti u okean. Kada kap uđe u okean, ona gubi svoj identitet i postaje jedno sa beskrajnim okeanom. I kad smo mi u pitanju, kad ponudiš svoje kapi a ja ponudim moje, mi postajemo neodvojivi od okeana težnje.