Deo I

SCA 32-42. Osoblje međunarodnog mesečnika, novina //Hinduizam Danas// je 19. decembra 1993. pozvalo Šri Činmoja da poseti i blagoslovi njihove prostorije na havajskom ostrvu Kauai. Satguru Sivaja Subramunijasvami i njegovi učenici su s ljubavlju poželeli dobrodošlicu Šri Činmoju i nekim od njegovih učenika u njihov ašram na tradicionalnu puđu i obilazak prelepog terena, nakon čega je usledio poseban ručak. Nakon toga, Šri Činmoja je intervjuisao urednik časopisa //Hinduizam Danas//, velečasni Sivasiva Palanisvami; glavni urednik, velečasni Arumugasvami; i drugi urednici. Ovo su odlomci iz Šri Činmojevih odgovora na njihova duševna pitanja.

Poseta redakciji časopisa Hinduizam Danas

Šri Činmoj: Vi svuda sejete seme svetlosti. Svojom sopstvenom posvećenošću dodirujete samo srce težnje čovečanstva.

Urednik: Mi živimo i postojimo samo zbog ljudi poput vas, verujte mi.

Poštovani Palaniswami daje kratak pregled ove publikacije a onda učenici Šri Činmoja izvode pesmu koju je Šri Činmoj komponovao za Hinduizam Danas.

Urednik: Koliko je to dragoceno! To je definitivno prvi put u našoj redakciji. Pitam se, da li biste nam u duhu te veličanstvene molitve, rekli neke stvari da nam bude vođstvo u našim naporima. Svaki red hinduističkih sveštenika ima nešto – možda očnu kliniku, školu za decu ili siročad – kao ravnotežu njihovom kontemplativnom radu. Vi ste odličan primer „vraćanja“. Hinduizam Danas je naš doprinos, a mi od vas treba da saznamo kako da to činimo bolje – šta biste želeli da vidite. Šta je potrebno hinduističkom srcu i duši od svih nas?

Šri Činmoj: Nije preterano reći, vaš Hinduizam Danas ne samo da utelovljuje najvišu svetlost mudrosti prošlosti koja nam je poznata, već takođe otkriva i ispoljava beskrajnu Samilost, beskrajnu Brigu i beskrajne Blagoslove Indijskog Trojstva, Brame, Višnua i Šive: Brame Stvoritelja, Višnua Održavatelja i Šive Preobrazitelja. Prema indijskom shvatanju, Gospod Šiva igra ulogu Razoritelja. Ali po mom srcu koje teži, on nikad ništa ne uništava već samo preobražava. Preobražava noć našeg neznanja u svetlost mudrosti. Čitajući vaš Hinduizam Danas vidim i osećam ne samo Blagoslove, Samilost i Brigu Trojstva, već i Blagoslove indijskih kosmičkih bogova i boginja.

Godinama proučavam mnoge mnoge knjige o hinduizmu koje su napisali učeni ljudi, profesori, tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga, i pre nego što odem iza zastora Večnosti, pročitaću i proučiću još mnoge druge. Takođe, ponudio sam moju najmanju kap težnje beskrajnom okeanu hinduizma. Ali među svim tim knjigama, vaš časopis je bez premca. Koristim izraz “časopis”, ali to nije samo časopis. To nije samo nekoliko stranica papira ispisano mastilom. To nije nešto što se čita samo da bi nam vital bio podstaknut ili da bi zadovoljili našu znatiželju – daleko od toga! Vaš Hinduizam Danas je božanska i veličanstvena gozba koja je hrana za srce čitavog težećeg čovečanstva koje je gladno Boga.

Kada čitam Hinduizam Danas, svakako vidim božanske plesove indijskih kosmičkih bogova i boginja i čujem njihovu nebesku muziku. Vi nudite svetu u celini najuzvišeniju viziju indijskih bogova i boginja tako posvećeno, sa ljubavlju i samodajući, sa krajnjom poniznošću, koja je apsolutno najbolja osobina kojoj mi, ljudska bića možemo da se usudimo da težimo. Vaš Hinduizam Danas je preplavljen uzvišenom poniznošću.

Mi živimo u doba nauke i kompjutera. Jadni vedski mudraci nisu imali kompjutere, nisu čak ni sanjali o njima. Drugi razlog zbog čega cenim i divim se vašem Hinduizmu Danas je što on daje drevno znanje vedskih mudraca ali ga pruža na ultra moderan način. Dvadeseti vek traži drugačiju vrstu tretmana, a vi najperfektnije kombinujete unutrašnji svet tišine i spoljašnji svet zvuka. Iznosite na površinu oba sveta i držite ih zajedno.

Presrećan sam što znam da će taj časopis dopreti do mnogih delova sveta, a naročito do Indije, odakle potiče hinduizam. U hinduizmu, tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga smatra svaku kreaciju Boga svojom sopstvenom, najsopstvenijom. Uz pomoć njegovih molitvi i meditacija, on nudi svetu u celini Poruku Svetlosti i Nektar Blaženstva večnoprevazilazećeg Onostranog.

Hinduizam Danas, tvojoj sveprosvetljujućoj duši klanjam se, klanjam. Hinduizam Danas, tvom svevolećem srcu klanjam se i klanjam. Hinduizam Danas, tvom sveslužećem životu klanjam se i klanjam.

Urednik: Hvala vam, Guru. Osoblje je sakupilo pitanja. Mislim da svako od njih ima nekoliko pitanja.

Šri Činmoj: Bio bih presrećan da vam budem od koristi. Ništa mi ne bi pružilo veći osećaj zadovoljstva nego da budem od koristi drugim ljudskim bićima koja teže, jer u našim srcima stalno zajedno rastemo i u našim dušama sve vreme sijamo zajedno.

Pitanje: Naš list se zove Hinduism Today, što si tako lepo pretočio u pesmu. Ima jedno pitanje koje postavimo svakome kad započinjemo. Pitamo: “Da li si hindus?”

Šri Činmoj: Ako koristim um, reći ću da sam hindus. Ali ono stvarno u meni je moja težnja, moja ljubav prema Istini, moja ljubav prema Bogu. Dakle, nisam ni hindu ni hrišćanin: ja ne pripadam nijednoj religiji. Kada svim srcem težim, nisam pripadnik nijedne religije; tada sam kosmopolita. Ja sam tragalac za Istinom i zaljubljenik u Boga, i sve religije smatram svojim sopstvenim.

Svaka religija je kao dom. Ti živiš na Havajima, neko drugi živi u Kaliforniji, a ja živim u Njujorku. Tvoj dom je savršen za tebe, a za mene je savršen moj dom. Ali kad se molimo i meditiramo, napuštamo svoje zasebne domove i učimo u istoj unutrašnjoj školi. U toj unutrašnjoj školi se okupljamo da bi se molili u sitne jutarnje sate. Podižemo našu težnju i vidimo da se unutrašnji plač našeg srca uspinje visoko, više, najviše. Naš Učitelj nije niko drugi do Apsolutni Gospod Svevišnji.

Ja sam hindus u tom smislu što sam se rodio u porodici Goš. Ali kad se bavim svetom težnje, tada mi ne treba moje prezime; ja sam samo Činmoj. Slično tome, kad stupimo u pravi duhovni život, ne treba nam hinduizam ili hrišćanstvo ni bilo koji drugi “izam”. Sve vreme samo širimo naše jedinstvo. Svakog dana, kroz vapaj našeg srca i osmeh duše, mi pokušavamo da služimo Bogu Tvorcu i Bogu tvorevini.

A sa druge strane, moramo da znamo da hinduizam nije religija stvorena od strane čoveka koja vezuje i zaslepljuje čovečanstvo, tražeći nadmoćnost i vrhovnu vlast; to je način života. Po meni, hinduizam je Božanski Dom Srca Jedinstva. U tom Domu, svakog trenutka lepota Beskraja cveta, a miomiris Besmrtnosti nas najsnažnije i najznačajnije blagosilja. Po meni, pravi hindus je onaj ko može molitveno da izrazi da je došao, da je živeo, voleo i postao. Došao je na ovaj svet da spozna Apsolutnu Istinu Gospoda Svevišnjeg Apsoluta upravo na Njegov Način. On je živeo jedino da zadovolji i ispuni Boga na Božiji sopstveni Način. Voleo je Boga Tvorca i služio je Bogu tvorevini na Božiji sopstveni Način. I postao je savršeno predani instrument našeg Voljenog Gospoda Svevišnjeg. Da bi zadovoljio Boga na Njegov sopstveni Način u svakom momentu, život hindusa se rađa.

Pitanja: Jedna od stvari o kojima puno pišeš u svojim spisima je samoprevazilaženje. Razgovarali smo sa Ašritom o njegovom obaranju svetskog rekorda u nošenju cigli, što je svakako jedan primer samoprevazilaženja. On je rekao da se, pošto je prešao stazu dugu više od 64 km noseći ciglu tešku 4 kg, skoro onesvestio. Onda si ti došao i tvoje prisustvo i nekoliko stvari koje si rekao doveli su ga u stanje samoprevazilaženja. Šta radiš? Kako možeš da pokreneš nekoga, ili kako neko može da ubedi sebe u to da prevazilazi ono što veruje da su njegova prirodna ograničenja?

Šri Činmoj: Samoprevazilaženje ne samo da je moguće, nego je primenjivo i izvodivo, pod uslovom da iskreno osećamo u samoj dubini srca da nismo mi izvršilac već je Neko drugi Izvršilac. Ko je taj Neko drugi? To je naš najviši deo, naš Apsolutni Gospod Svevišnji.

U našoj Bhagavad Giti, Nebeskoj Pesmi, Gospod Šri Krišna nas je učio: nimitta matram bhava savyasachin – “Postati sam instrument.” Što se mene tiče, govorim svojim učenicima da nikada, nikada ne misle da su oni izvršioci, jer je samo Bog Izvršilac. Oni samo treba u svakom trenutku da nude svoju zahvalnost Njemu zato što On deluje u njima i kroz njih da bi mogli da učine nešto posebno za Njega.

Ima mnogo poduhvata koje je Ašrita izveo tokom godina, a koji premašuju moju sopstvenu maštu. On je uspeo zato što ima potpunu veru u mene, a ja imam potpunu veru u Svevišnjeg, koji je Guru mojim učenicima, moj Guru, Guru svih. Ja uvek kažem učenicima: “Ja nisam vaš Guru. Postoji samo jedan Guru na Zemlji i na Nebu, a to je Apsolutni Gospod Svevišnji. On je naše Večno Sve.“

Ja kažem svim svojim učenicima da sam kao stariji brat u našoj duhovnoj porodici. Kao stariji brat, znam gde je naš Otac. Moj zadatak je da odvedem moju mlađu braću i sestre kod Oca. Tada je moja uloga završena i oni mlađi mogu da budu u direktnom kontaktu sa Ocem. Na osnovu moje unutrašnje probuđenosti i spoznaje mogu da kažem da se ja molim dugi niz godina, čak vekova. Zato znam malo više o težnji i ostvarenju od Ašrite, i nastojim da stvorim veru u njemu pa će me slediti na putu do Oca. Ja pokušavam da uvećam njegovu vlastitu veru u sebe tako da vidi i oseti da je on vrhunski odabrani instrument Boga.

Molim se Bogu da iznese na površinu samo jednu osobinu u svakom pojedincu: veru da je on poseban član Božije porodice sa posebnom svrhom u životu. Kroz svakog pojedinca Bog pokušava da ispolji nešto jedinstveno. Bog ne želi da baš svako ljudsko biće na ovom svetu obavi isti zadatak. Ne, On želi mnoštvo u jedinstvu. Drvo ima jedno stablo ali mnogo grana, cveća i plodova.

Naša filozofija, kao što si tako lepo pomenuo, je samoprevazilaženje. Ja sam sportista. Pretpostavimo da sam dostigao određeni nivo i veoma sam ponosan. Ali onog trenutka kad pogledam oko sebe, videću da neko drugi može lako da me pobedi. Dakle, ako kročimo u svet takmičenja i nastojimo da pobedimo ceo svet, bićemo osuđeni na razočarenje. Ovog trenutka možemo da zauzmemo prvo mesto, ali sledećeg trenutka doći će neko drugi da nas pobedi. Stoga, u svetu takmičenja ne postoji mir; uvek postoji neko ko je bolji. Ali ako pokušavamo da se takmičimo jedino sa sobom i da neprekidno poboljšavamo sopstveni nivo, stalno smo srećni.

I u duhovnom životu takođe, stalno pokušavamo da prevazilazimo i idemo još dalje. Ako danas uradim dvadeset stvari pogrešno, onda ću sutra pokušati da uradim samo devetnaest stvari pogrešno. Stalno ću se truditi da se popravim, i na taj način ću dobiti osećaj ogromnog zadovoljstva. Ne takmičim se ni sa kim osim sa sobom. Tako mogu da osećam da dolazim do savršenstva. A opet, današnje savršenstvo je samo polazna tačka za sutrašnje veće savršenstvo.

Pitanje: Znam da si jedno vreme bio u Šri Aurobindovom ašramu. Bio sam impresioniran da svi članovi ašrama različitih godina žive u celibatu. Čak i u braku praktikuju brahmacharya, ili uzdržavanje. Primetio sam da mnogi tvoji posvećenici nemaju decu. Pitam se kako ih poučavaš, inspirišeš ili pričaš o tom aspektu brahmacharye u braku.

Šri Činmoj: Sve se zasniva na mom ličnom iskustvu u unutrašnjem svetu, koje je proisteklo iz moje molitve i meditacije. Svaki duhovni Učitelj u potpunosti zavisi od adesh, ili božanskog naloga. U svojoj 32. godini dobio sam nalog od mog Gospoda Svevišnjeg da dođem u Ameriku da tamo služim tragaocima. Većina mojih učenika nisu u braku. Ja ih pitam šta oni u stvari žele od života: radost ili zadovoljstvo. Postoji velika razlika između te dve stvari. Život zadovoljstva je uvek praćen frustracijom, a frustracija je praćena uništenjem. Kad smo stvarno frustrirani, sledi nam ubrzo uništenje. Ali, ako steknemo čak i mrvicu blaženstva kroz molitvu i meditaciju, naše unutrašnje biće odmah pliva u moru svetlosti i blaženstva. Tokom meditacije, ako u trajanju od pet sekundi osetimo božansku svetlost, ceo dan letimo nebom Beskraja i plivamo u moru blaženstva.

Kažem svojim učenicima: “Ja nisam dodirnuo vaša stopala i preklinjao vas da dođete na našu stazu. Ne, vi ste videli i osetili nešto u meni a ja sam takođe video i osetio nešto u vama. To nije bilo samo u jednom smeru – ne, ne, ne! Ja sam osetio u vama stvarnu unutrašnju glad a vi ste osetili u meni stvarnog starijeg brata koji bi vam pokazao najveću ljubav i samilost. Nekada davno, plivali ste u zadovoljstvima neznanja, ali sada težite i svesno vapite za svetlošću. Stoga, jedina stvar koja će vas stvarno zadovoljiti i ispuniti vas je unutrašnja radost koju ćete steći kroz molitvu i meditaciju.”

Pre petnaest ili dvadeset godina, pre nego što su došli na našu stazu, neki od mojih učenika su uzimali drogu. Kad su me videli, kad sam držao predavanja ili odgovarao na pitanja ili kad smo meditirali, ostavili su svoj život sa drogom zato što su shvatili da više neće da se hrane tom hranom. Želeli su nešto drugo. Dete koje ima jednu ili dve godine uzeće blato kao hranu. Što god vidi oko sebe, ješće. Majka će ga izgrditi i naučiće ga da jede pravu hranu. Potom, kad odraste, poželeće da jede samo pravu hranu. Upravo na isti način, jednom kad kročimo u duhovni život, prestanemo da jedemo blato života zadovoljstva i samo pijemo unutrašnji nektar božanske radosti.

Svakog trenutka možemo da idemo još više ili niže, zavisno od toga šta vidimo, radimo i u šta ulazimo. Odlazim u mnoge indijske restorane i jedem jako začinjenu hranu; možda ljudsko u meni to voli. Ali današnja hrana je zadovoljila božansko u meni u ogromnoj meri jer je bila veoma satvična. Od današnje hrane dobijam pravi, božanski kvalitet, ne samo zato što je hrana bila tako čista, već i zbog toga što sam ovde sa Gurudevom i njegovim najdražim posvećenicima. U drugim indijskim restoranima ne čujem Vedske pesme ; umesto toga dobijam rokenrol ili drugu nebožansku muziku. Pokušavam da jedem, ali niže vitalne sile i loše vibracije tamo pokušavaju da me povuku dole, te sam sve vreme napet. Ali ovde ne treba da brinem, jer ko će koga da povuče dole? Baš suprotno, mi ovde samo podižemo jedni druge.

Urednik: Da li na suptilan način kažeš kako osećaš da je brahmacharya važna za duhovnost?

Šri Činmoj: Apsolutno, ali što se tiče nekih ne mogu da očekujem kako će to odmah da se desi. Ako neko uči na nivou srednje škole, ne mogu od njega očekivati da odjednom ima nivo magistra. Takođe, ovo je dvadeseti vek, i trudim se da budem praktičan sa učenicima. Ljudima koji su u braku, kažem: “Ne pokušavajte na brzinu da postanete uzdržani. Polako i sigurno smanjujte vašu fizičku, zemaljsku glad.”

A sa druge strane, postoje neki koji su spremni da trče vrlo brzo u duhovnom životu. Možda su se rodili u duhovnoj porodici, i njihovi roditelji i starija braća i sestre već praktikuju duhovnost, pa imaju tu osnovu. Ljudi koji su se već probudili sasvim su spremni da slede strogu disciplinu celibata. Ja im kažem: “Od vas zavisi koliko brzo želite da trčite na Putu Večnosti. Ako žarko želite da se krećete najbrže, ako žudite za svetlošću, morate da radite stvari koje su apsolutno neophodne da biste povećali svoju brzinu.”

Urednik: Koje su to stvari?

Šri Činmoj: Naša filozofija je:

Asato ma sad gamaya
tamaso ma jyotir gamaya
mrityor ma amritam gamaya

Izvedi me iz nestvarnog u Stvarno.
Izvedi me iz tame u Svetlost.
Izvedi me iz smrti u Besmrtnost.

Kao pojedinac znam šta me vezuje, ti znaš šta tebe vezuje, on zna šta vezuje njega. Mi to možemo da zovemo iskušenje ili neznanje ili nešto drugo, ali to se otkriva na različite načine. Ono što sprečava jednu osobu da napreduje različito je od onoga što sprečava nekog drugog. Neko pati zbog ljubomore; neko drugi pati od nesigurnosti ili nečistote. Ali bez obzira šta je naš problem, uvek možemo da nađemo rešenje predajući problem Bogu, našem Unutrašnjem Pilotu.

Recimo da neko pati od nečistote. Ja mu kažem: “Misli o sebi kao o šestogodišnjem ili sedmogodišnjem detetu. Izašao si napolje i igrao si se u blatu, i sad ti je čitavo telo isprljano. Ali, znaš da postoji neko ko će odmah učiniti da opet budeš čist, a to je tvoja majka. Zato trčiš do svoje majke i ona te očisti.” Kada dete otrči kod svoje majke, nije ga sramota i nije mu neprijatno. Dete samo ode do nje i odmah bude čisto.

Slično tome, bez obzira koliko smo mnogo nečistih ili nebožanskih stvari počinili, uvek postoji Osoba kojoj možemo prići radi pročišćenja, a to je Bog, naš Voljeni Svevišnji. On je uvek spreman da nam pomogne, jer je to Njegova obavezujuća Dužnost. Bog nikada ne može da bude zadovoljan ako je Njegovo dete, Njegovo odabrano dete prljavo. Stoga, ako sam uradio nešto pogrešno, onda ću otići kod prave Osobe da budem spasen, i Bog će me odmah očistiti. Ako majka vidi da je njen sin uradio nešto pogrešno, ona to odmah i potajno ispravlja jer želi da susedi kažu: “Oh, on je veoma dobar dečko!”

Mi pokušavamo da se sakrijemo od Boga, ali kako možemo da se sakrijemo od nekoga ko je sveprisutan? Bog je pun ljubavi i samilosti, ali On nastoji da to sakrije. Tako On igra Svoju Kosmičku Igru. Ali moramo da znamo da u svakom trenutku Bog pokušava da nas učini savršenim. To je zadatak koji je On preuzeo na Sebe. Mi nikada, nikada ne možemo da postanemo dostojni Božije Samilosti, ali On je prihvatio izazov. Mi nismo postavili izazov Bogu; Bog je Sebi postavio izazov. Naš zadatak je jedino da imamo potpunu veru u Njega, a takođe i zahvalnost i predanost.

Svi se molimo – ti i ja i svako. Postoji li bolja, viša, više prosvetljujuća ili više ispunjavajuća molitva od “Neka bude Volja Tvoja”? Ta molitva dodiruje najviše visine. Mir počinje onda kada očekivanje prestane. Ako ti učinim uslugu, smesta očekujem da mi uzvratiš tu uslugu. Ako mi ne uzvratiš uslugu, počinjem da te kritikujem. Ali kad se molimo Bogu, naša molitva mora da bude bezuslovna. To bezuslovno osećanje je ono što će nas spasiti. Govorim svojim učenicima da je njihova obavezujuća dužnost da se rano ujutru mole i meditiraju, ali onda moraju da puste da Bog uradi ono što On oseća da je najbolje, jer On zna šta nam treba da bismo načinili najbrži napredak.

Recimo da dete nađe novčić na putu i trčeći dolazi do oca da bi mu ga dao. Jedino što poseduje je taj jedan novčić, ali na sreću ga daje ocu. Šta će onda otac uraditi? Otac zna da je sa ovim novčićem dete moglo da kupi nešto, ili je moglo da ga sakrije kao škrtica. Ali sa radošću ga je dao ocu zato što ima toliko mnogo ljubavi prema svom ocu kao i vere u njega. Otac je tako zadovoljan svojim detetom da bi mu dao deset dolara. Pošto je dete došlo kod prave osobe, primilo je mnogo više nego što bi u suprotnom dobilo.

Kada ponudimo svoju molitvu duševno, sa ljubavlju i bezuslovno, dobijamo beskrajno više nego što uopšte možemo da zamislimo. Ali naša molitva mora da bude bezuslovna. Uradićemo pravu stvar, ali bez ikakvog očekivanja. Ja kažem svojim učenicima: “Zašto morate da očekujete? Da li ste prosjak? Ako znate da je vaš Otac sav za vas i ako smatrate svog oca svojim sopstvenim, najsopstvenijim, kako onda ne možete imati veru da će vam On dati što god vam treba?” Malo dete zna samo kako da plače. Ako je gladno, plače, a njegova majka trčeći dolazi do njega bez obzira gde se ona nalazi. Dete ne koristi izraz “mleko”; ono ne traži ništa posebno. Njegov zadatak je da samo plače. Tad njegova majka trčeći donosi mleko zato što ona zna šta mu je potrebno.

Slično tome, moramo da vapimo jedino da nas Bog načini Njegovim dobrim instrumentom. Reći ćemo u molitvi: “Ja sam kraj Tvojih Stopala. Samo učini da budem dobar instrument.” Da bi načinio od mene dobar instrument, Bog će definitivno učiniti da budem jednostavan, iskren, čist i samodajući. Kako mogu da budem Njegov dobar instrument ako nemam te osobine? Ali, te dobre osobine ne moram da posebno pominjem – daleko od toga! Jedino ću vapiti da postanem dobar instrument Njega, a stvari koje su potrebne da bih bio dobar instrument, Bog će mi svakako dati.

A sa druge strane, moramo biti svesni da postoji nešto tako kao Božiji odabrani Čas. Mi posejemo seme i odmah očekujemo drvo, ali potrebno je vreme. Moramo da pustimo da seme proklija. Pre nego što postane ogromno banjan drvo mora da se razvija u malu biljku. Duhovni tragaoci često greše kada traže trenutni rezultat. Ali moramo biti svesni da je za sve potrebno vreme. To je kao kad palimo peć. Možemo da nastavimo da okrećemo ručku, ali dok ne dođe do određene tačke, nema plamena. Zato govorim učenicima da moraju da čekaju Božiji odabrani Čas. Taj Čas dolazi jedino kad nam Bog da sposobnost. Moliću se, ali On će ispuniti Sebe u meni i kroz mene samo u Njegovom odabranom Času.

Svima nam treba sloboda i svi želimo slobodu. To nije sloboda jednog Cezara ili Napoleona koji su želeli da osvoje svet, već sloboda Isusa Hrista ili Gospoda Krišne ili Gospoda Bude, koji su želeli samo da vole i služe svetu. Sloboda u jedinstvu je ono što nastojimo da imamo. Moramo da osećamo da nam ceo svet pripada, da smo mi neraskidivo jedno sa svetom i suđeno nam je da služimo svetu. Ukoliko je to naše osećanje, i ako se molimo duševno i bezuslovno Bogu, onda ćemo svakako izrasti u dobre i savršene instrumente Njega.

Urednik: Zamolili bismo te da daš savet prosečnoj osobi ili nekome ko se upravo upoznaje sa meditacijom kako da ona postane sastavni deo njenog života.

Šri Činmoj: Molitva je jedan put, a meditacija je drugi put. Na Istoku, u Indiji, meditacija nije odvojena od života, dok je na Zapadu molitva neodvojiva od života tamošnjih ljudi. Kad se molimo, mi razgovaramo sa Bogom; a kad meditiramo, slušamo Boga. Na Zapadu ljudi smatraju da je lako razgovarati sa Bogom, ali im je meditacija teža. U meditaciji Bog ulazi u nas i ispunjava nas Svojim Mirom, Svojom Svetlošću, Svojim Blaženstvom. Ali ako nam je teško da osećamo Prisustvo Boga, treba da započnemo sa molitvom. Ako nam je teško da slušamo Boga, treba da započnemo tako što razgovaramo sa Bogom. Kad jednom stupimo u komunikaciju, konverzacija se može odvijati u oba smera.

Ako se popnemo i, uz naše molitve kucamo na Božija Vrata, onda će On sigurno sići dole sa Svojim Blagoslovima, sa Svojom Ljubavlju, Svojom Samilošću. Kad jednom počnemo da osećamo Njegove Blagoslove, Njegovu Ljubav, Njegovu Samilost u našim životima, moći ćemo da smesta uđemo u meditaciju a da prvo ne prođemo molitvu. Opet, nekim ljudima je čak i molitva teška. Oni treba da počnu sa đapom. Ako vole Šivu, mantraće. “Šiva, Šiva, Šiva.” Ili mogu da mantraju “Supreme” („Svevišnji“). Nakon što to učine par stotina puta, videće koliko će im koristiti.

Ako je đapa previše teška, tragaoci bi trebalo da provedu vreme družeći se sa ljudima koji znaju da rade đapu, koji znaju da se mole, koji znaju da meditiraju. Ukoliko ne mogu to sami da urade, neka dođu na ovo mesto, na primer, i neka samo sednu kraj stopala Gurudeve. Ljudi mogu započeti gde god žele, shodno njihovom sopstvenom nivou. Ako im odgovara đapa, onda će ih Gurudeva savetovati da rade đapu. Ako su spremni za molitvu, on će ih naučiti kako da se mole. Može da podučava u vrtiću kao i na univerzitetu.

Ako neko želi da odmah uđe u meditaciju a da ne započne sa đapom ili sa molitvom, onda mora da zna da postoje tri prečke na merdevinama: koncentracija, meditacija i kontemplacija. Ako je nekome vrlo teško da meditira (Šri Činmoj demonstrira meditaciju,) neka počne sa koncentracijom (Šri Činmoj demonstrira koncentraciju.) Većina ljudi ne može da meditira dobro zbog toga što im loše i netežeće misli ulaze u umove. Mislimo o tome šta smo juče doručkovali, ili šta ćemo jesti sutra. Koncentracija je kao isukan mač koji nam neće dozvoliti da nam nešto odvuče pažnju. Zato, prokrčimo put koncentracijom. U koncentraciji, ne dopuštamo da nijedna misao, ni dobra ni loša, uđe u um. Neko kuca na vrata našeg uma, ali mi ne znamo da li je to dobra misao ili je loša misao, da li je prijatelj ili neprijatelj. Stoga je najbolje držati rezu na vratima.

Kada vidimo da nijedna misao ne pokušava da uđe, kada smo položili naš sopstveni ispit iskrenosti, spremni smo da meditiramo. Na kraju, ako smo napredni, nakon nekog vremena ući ćemo u kontemplaciju. U kontemplaciji, zaljubljenik u božansko i Voljeni Svevišnji su jedno. Mi posmatramo naše Najviše, i u isto vreme, mi smo naše sopstveno Najviše koje posmatra nas same sebe. U tom trenutku ja sam zaljubljenik u Boga i moj Voljeni je upravo ispred mene. Sledećeg trenutka menjamo uloge, i On je zaljubljenik, a ja sam Voljeni (Šri Činmoj demonstrira kontemplaciju.)

Pitanje: Voleli bismo da čujemo malo više o tome šta te je nagnalo da odlučiš da dođeš na Zapad.

Šri Činmoj: Za mene, ne postoji Indija, Amerika, ni Evropa; postoji samo Božiji Dom, Božiji Dvorac, Božija Palata. U jednom trenutku Bog traži da ostanem i radim u određenoj sobi Njegove Kuće, koja se zove Amerika. Narednog trenutka On lako može da mi kaže da idem i radim u nekoj drugoj sobi, koja se zove Indija. Sledećeg momenta može da mi naloži da odem i radim u Engleskoj ili Nemačkoj ili u nekom drugom mestu. Moj zadatak je da u svakom trenutku prihvatim Njegovu Zapovest veselo, spremno i rado. Moj zadatak je samo da budem kraj Njegovih Stopala i da bezuslovno predam samo moje postojanje Njemu.

Ja ne slušam Boga zato što se plašim da će me On kazniti ako Ga ne poslušam. Ne, ja slušam Božije Zapovesti zato što volim Boga. Njegov aspekt Ljubavi me vuče poput magneta ka Njemu . Ako Bog zatraži da odem negde da radim za Njega, ja ću da odem iz ljubavi. Za mene, Bog je Bog zato što je On sav Ljubav, ne zbog toga što je On sav Moć. Božiji aspekt Moći me ne očarava. Šta može da bude moćnije od same Ljubavi ? Ljudska bića uvek pridaju važnost moći. Ali, kad prihvatimo duhovni život, uviđamo da je moć ljubavi ono što nam treba.

Dakle za mene, ne postoji Indija ni Amerika. Za mene postoji samo jedna stvar: Božija Zapovest. Kad se molim i meditiram, primam ovu Zapovest ili Poruku u najdubljim kutcima srca. Onda pokušavam da služim mom Gospodu Svevišnjem srećno, veselo, rado i, najvažnije, bezuslovno. Jedino ako služimo Bogu bezuslovno možemo da budemo stvarno ispunjeni. Bez obzira šta imamo, bez obzira u šta izrastamo, bez obzira šta postajemo, nikad ne možemo da budemo zadovoljni ako nismo u stanju da volimo Boga i da služimo Bogu bezuslovno.

Fizički gledano ti si na Havajima, ali Bog traži da služiš ceo svet odavde. I u mom slučaju, fizički sam u Njujorku; ali duhovno, na osnovu svoje težnje, nisam ograničen na Njujork. Moja težnja me svuda vodi. Kada živimo u svetu težnje, mi smo svuda. A kada živimo u svetu želje, nismo nigde, jer nas želja sve vreme vezuje i ograničava.

Kad sam se rodio, moj otac i majka su bili sav moj svet. Potom, kad sam malo odrastao, moje seoce je bilo sav moj svet. Onda moj grad, velegrad, moja oblast i moja zemlja su postali sav moj svet. Svaki put kad sam bio više probuđen ili razvijen, moja svest se širila. Sad ako me pitaš : “Gde živiš?” ljudsko u meni će reći: “Živim u Njujorku.” Ali božansko u meni će reći: “Ne, živim u srcu moje duhovne braće i sestara, upravo kao što i oni žive u mom srcu.”

Pitanje: Okupio si vrlo posebnu grupu duša u delu grada po imenu Jamajka, u njujorškoj opštini Kvins. Jedna stvar nas uvek fascinira: svaki tvoj učenik koga sretnemo je potpuno posvećen duhovnom životu. To je divna promena od neke polu-ozbiljnosti koju vidimo u drugim grupama. Kako gledaš na to što se mala “enklava” tragaoca koji teže okupila oko tebe? Oni su samostalni, ali su takođe i u blizini, iako nisu u tvom ašramu ili domu. Ne mislim da postoji još neka grupa poput te.

Šri Činmoj: Baš lepo od tebe. Ako želimo da postanemo bolji građani sveta, osećamo da moramo da rastemo zajedno. Moji učenici me prihvataju kao svog duhovnog oca, a ja prihvatam njih kao moju duhovnu decu, stoga pripadamo jedni drugima. Imam potpunu veru da su moji učenici voljni i željni da hodaju, marširaju i da trče sa mnom na Putu Večnosti. A opet, oni imaju veru da ću ja moći da im pomognem, da ih vodim i dovedem do suđene Obale. Dakle, sve se zasniva na uzajamnoj veri.

Ja im dajem ono što jesam i ono što imam. Oni mi takođe daju ono što jesu i što imaju. Takav sam sa njima individualno i kolektivno – ne samo u Jamajci, nego u raznim delovima sveta. Kažem im: vidite uvek dobre stvari u drugima i pokušavajte da uvećate te stvari. Ako pridajem važnost zori koja sviće rano ujutro, čitava moja svest biće preplavljena svetlošću. A opet, ako želim da mislim na tamu, koja prethodi zori, um će mi biti obavijen tamom.

Uvek govorim svojim učenicima da vide pozitivan aspekt života, a ne negativan. Kažem im da vole ostale i da pokušaju da iznesu na površinu ne samo njihove sopstvene dobre osobine, već i dobre osobine drugih. Ja kažem: “Ako vidite da neko ima dve dobre osobine i jednu lošu osobinu, cenite ga i divite mu se zbog njegovih dobrih osobina. Onda će njemu biti neprijatno što ima tu lošu osobinu i pokušaće da se oslobodi nje. Ali ako odete i kažete mu: “Oh, ti imaš tu lošu osobinu”, on se neće promeniti. Samo postanete njegov neprijatelj.”

Pitanje: Da li tvoji učenici imaju priliku da dođu kod tebe kući privatno?

Šri Činmoj: Mogu da dođu na kraći razgovor, kod mene kući ili na naš teniski teren, gde imam prostoriju za privatne posete. Ja sam oduševljeni teniser i dopuštam svojim učenicima da tamo igraju tenis, zato što je poruka tenisa “voli i služi”. Tenis počinje sa ljubavlju, a onda dolazi do servisa. Ako serviraš dobro, dobiješ poen. Slično tome, ako voliš Svevišnjeg i služiš Svevišnjem u čovečanstvu, radiš apsolutno pravu stvar.

Mnogo puta moji učenici zatraže razgovor, i ja pristanem. Ali vrlo često, onog dana kad treba da bude razgovor, rano ujutru otkrivaju da je njihov problem rešen, te razgovor više nije neophodan. Mnogo puta se dogodi da nisam morao da obavim razgovor u zakazani čas jer su problemi učenika već iznutra bili rešeni.

Baš pre dve nedelje, roditelji pet mojih učenika su umrli, i učenici su došli kod mene radi utehe. Svako je pojedinačno došao i seo ispred mene da se moli i meditira. Sa najvećom ljubavlju i najvećom samilošću sam im rekao: “Život i smrt su dve sobe, jedna do druge. Ova soba, gde smo fizički i mentalno aktivni, zovemo život. Tu boravimo tokom dana. Potom, uveče odemo u drugu sobu da se odmorimo. Ako se moliš i meditiraš, videćeš vrata koja povezuju te dve sobe.

“Trenutno, ne možeš da odeš u drugu sobu, ali postoji Neko ko može da ode tamo, a to je Bog. Molim te, moli se Njemu da sa puno blagoslova učini ono što je potrebno za tvoju majku i oca. Bog će svakako slušati tvoje molitve. Bog je Onaj ko je stvorio tvoju majku i oca, i On je u potpunosti odgovoran za njih. Njegova Obaveza je da se brine o njima; tvoj jedini zadatak je da se moliš Njemu za Njegovo unutrašnje Vođstvo.

“Zato se pomolimo zajedno i ponudimo našu zahvalnost našem Gospodu Svevišnjem što je On učinio tako da šezdeset ili sedamdeset godina vaši otac i majka budu u dnevnoj sobi. Sada isti Voljeni Svevišnji traži od vašeg oca i majke da urade nešto za Njega u drugoj sobi. Upravo sad nemate pristupa toj sobi, ali će vaša molitva doći do Boga i On će sa najviše blagoslova učiniti što god je potrebno za vašeg oca i majku.” Tako sam im pružio utehu.

Pitanje: Zašto ovih dana vrlo retko držiš predavanja?

Šri Činmoj: Godinama sam toliko puno govorio; pričao sam bez prestanka! Preko 900 knjiga sam napisao, i mnoge su napisane na osnovu mojih predavanja. Ali sad osećam da je meditacija u tišini najbolji pristup, jer je rezultat moje meditacije u tišini izuzetan. A opet, ljudi ne mogu da meditiraju dva sata u jednom mahu, te takođe izvodim duševnu i molitvenu muziku. Kad meditiram u tišini i sviram par instrumenata, osećam da lica ljudi iz publike bukvalno sijaju.

Urednik: Na Parlamentu svetskih religija u Čikagu tvoja tišina je govorila glasnije od svih drugih govornika.

Šri Činmoj: Veruj mi, bar sedam ili osam puta tamošnja uprava me je preklinjala da kažem par reči, ali ja nisam želeo. U Indiji sam dosta pisao o Svami Vivekanandi, i lako sam mogao da govorim o njemu. Ali umesto toga sam održao trideset devet koncerata posvećenih miru u čast trideset devet godina koliko je proveo fizički na Zemlji. Tišina je beskrajno plodonosnija od spoljašnjeg govora.

Urednik: Kako su na Havajima ljudi mogli da te ubede da držiš govor, a u Čikagu nisu uspeli? Po završetku tvog nedavnog koncerta na Manoa Kampusu Hawaii Univerziteta (University of Hawaii’s Manoa Campus), održao si predavanje pre nego što je ti je Matsunaga institut za mir dodelio priznanje za mir.

Šri Činmoj: Ponekad se dešava da sam prepušten učenicima zbog obećanja koja daju vlastima. Inače, mogao sam da u tišini primim priznanje, i mogao sam da ponudim svoju zahvalnost u sebi. Ali kad moji učenici obećaju da ću da govorim, ili kad mi se ljudi obrate na poseban način i nisam oprezan, otvorim svoja velika usta i kažem: “Da, održaću govor.” Posle toga ne dobijam radost jer znam da bi publika imala mnogo više koristi od moje tišine.

Kad neko govori, oseća da je bolja osoba od slušalaca. Oseća: “Ja posedujem svu mudrost, a vi ste došli ovde da primite jedan mali deo. Ako me ne slušate, ostaćete u noći neznanja.” Kad neko drži predavanje, oseća se nadmoćnim. On nikad ne misli da mu publika čini veliku uslugu time što iznosi na površinu njegove dobre osobine. Teorijski, nastavnik će reći da on takođe uči kada podučava. Ali, nastavnik će misliti da samo deli učenicima svoje znanje koje je superiorno. On smatra da su njegovi slušaoci prosjaci i da im on daje sve.

A sa druge strane, kad učitelj meditira sa svojim učenicima, ni on ni učenici ne osećaju da su učenici prosjaci. Učitelj uzdiže svoje učenike i oni uzdižu njega. U tihoj meditaciji, ko će da kaže ko je nadmoćan, a ko je inferioran? To je jedinstvo -porodica. Kada otac ide ulicom, a njegovo malo dete ide za njim, otac ne misli: “Oh, ti si mali dečak. Šta radiš ovde? Nemoj da ideš sa mnom.” Ne, otac je presrećan i ponosan što ga njegov mališan sledi. A dete se ne plaši očeve visine ili snage, jer zna da će jednog dana porasti i biti isto tako visok i jak kao otac.

Šta ako je tvoja težnja jača od moje? Ako imam jednu kap težnje, ponudiću je okeanu. Ako ti imaš deset, dvadeset ili sto kapi, ti ćeš ih takođe ubaciti u okean. Kada kap uđe u okean, ona gubi svoj identitet i postaje jedno sa beskrajnim okeanom. I kad smo mi u pitanju, kad ponudiš svoje kapi a ja ponudim moje, mi postajemo neodvojivi od okeana težnje.

Pitanje: Misliš li da bi ta vrsta proširene porodice koja se sreće u Indiji, u kojoj očevi, majke, ujne i ujaci itd., žive zajedno mogla da stvori stabilnije društvo na Zapadu?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od pojedinačne svesti članova porodice. A opet, nešto može da se primeni na jedan određeni deo sveta dok uopšte nije primenljivo negde drugde. Zbog načina na koji je zapadnjačko društvo nastalo, osećam da u Americi proširena porodica nije potrebna. Amerika mora da raste na svoj sopstveni način negujući više ljubavi. U indijskom društvu, članovi porodice žive zajedno i rastu zajedno; postoji zajedništvo. Ali u Americi osećaj slobode uvek udalji članove porodice. Kao prvo će biti četiri člana porodice koji žive zajedno, a zatim budu tri člana i dva člana kad se deca odsele. Nekad se dva preostala člana lepo i krasno razvedu. Nisu zadovoljni onim što imaju i onim što jesu. Oni pokušavaju da steknu radost u razdvajanju, ali radost jedino postoji u jedinstvu. Jedan za drugim, za svakog člana porodice kažu: “On mi nije drag, ona mi nije draga.” Na kraju dolaze do tačke kada u njihovom životu nema nikoga.

Ja ne kažem da su Indijci zadovoljni sa proširenom porodicom – daleko od toga. Ali generalno, kvaliteti srca više preovlađuju u Indiji nego na Zapadu. Indusi prave mnogo grešaka, ali istovremeno nastoje da osećaju da pripadaju jednoj porodici. U Americi, kad otac napuni osamdeset ili devedeset godina, sin nema nikakve veze sa njim. Od sina se očekuje da poseti oca jednom nedeljno, na primer, ali tog dana otići će u bioskop ili na izlet. U Indiji, bez obzira koliko je otac loš, sin oseća da je njegova obavezujuća dužnost da se brine o njemu. Čak i ako su deca siromašnija od najsiromašnijih, uvek će brinuti o roditeljima u skladu sa svojim sposobnostima.

Tokom mnogih godina, roditelji daju deci sve što imaju. Obasipaju svoju decu ljubavlju i pomažu im da odu na koledž. Ako su danas njihova deca postala sjajna, to je zbog toga što su im roditelji pomogli da postanu sjajna. Ali često deca uzvraćaju ravnodušnošću. Roditelje odvedu u starački dom, a deca vode svoj život.

Mi imamo telo, vital, um, srce i dušu. Ako se danas odreknem svog tela, ako se sutradan odreknem svog vitala, a prekosutra se odreknem uma, šta će onda ostati? Ako imam bol u ruci, da li ću amputirati ruku? Onda posle neću imati ništa! to je ono što zapadnjački svet radi – odseći, odseći, odseći! Ali pozitivan pristup je reći da ukoliko nešto ima nedostatak, pokušaću da ga iscelim i usavršim. Ukoliko su moji um i vital loši, preobraziću ih i prosvetliću ih.

Deo II

SCA 43-50. Delovi televizijskog intervjua u Apiji, Zapadna Samoa, 21. Decembra 1993.

Pitanje: Šri Činmoj, koju poruku nastojite da prenesete širom sveta?

Šri Činmoj: Nastojim da ponudim jednostavnu i molitvenu poruku svetu u celini, a ta poruka je poruka mira. Ako nismo postigli mir, nećemo biti srećni. Možemo imati materijalna dobra u beskrajnoj meri, možemo biti najbogatija ljudska bića na Zemlji, možemo plivati u zadovoljstvima života, ali ne možemo biti srećni ako nemamo mir. Moramo da radimo zajedno i da se molimo zajedno tako da nas Bog blagoslovi mirom.

Pitanje: Kada govorite o miru, mislite li na to da nemamo ratove, ili mislite na mir koji se odnosi na pojedinca?

Šri Činmoj: Prvo mora da bude mir koji se odnosi na pojedinca. Ukoliko ja imam mir uma i ti imaš mir uma, onda rat ne može postojati . Ali ako nemam mir uma tad sam stalno nesiguran, ljubomoran i bojim te se. Mislim da ćeš me svakog trenutka napasti, te želim da ja prvi napadnem tebe. Ili se osećam superiorno u odnosu na tebe i želim da pokažem svoju nadmoć; želim da dokažem da sam veći i jači od tebe, pa objavim rat.

Sve to dolazi iz uma. Zaista, rat uvek počinje u umu. Ali, ako živim u srcu i osećam svoje jedinstvo sa tobom, onda me ne muči nesigurnost i ljubomora. Onda postoji samo mir jedinstva. Zato kažem svetu: “Hajde da živimo u srcu, a ne u umu. Rat je u umu, ali ljubav i mir su u srcu.“

Nažalost, svet i dalje živi u umu. Svaka zemlja ili nastoji da pokaže svoju nadmoćnost ili je u strahu od drugih zemalja, te svetu nedostaje mir. Kako svet može da stekne mir? Molitvom i meditacijom. Ako steknem mir kroz molitvu i meditaciju, onda neću napadati tebe ni bilo koga drugog. A ti ćeš biti inspirisan mirom moga uma da se moliš, da meditiraš i da dobiješ mir u umu. Dakle od indivualnog mira možemo da dobijemo kolektivni mir.

Moja molitvena poruka svetu je ova: najpre nađimo individualni mir, a sa njim ćemo steći kolektivni mir. Ako postoji jedna lepa biljka u bašti, postepeno će druge biljke izrasti iz nje. Ali odjednom ne mogu imati stotine i hiljade divnih biljaka od te jedne biljke; to je nemoguće. Ako jedna osoba ima mir uma, inspirisaće nekog drugog da ima mir uma. Ako jedna zemlja na ovom svetu ima mir, ta zemlja će inspirisati neku drugu zemlju da stekne mir.

Pitanje: Kad se sastanete sa svetskim liderima, o čemu razgovarate?

Šri Činmoj: Danas sam se sastao sa Šefom vaše države. Bio je izuzetno, izuzetno ljubazan, samilostan i pun naklonosti prema meni. Svi se molimo Bogu da stvori svetski mir, stoga kad se sastanem sa svetskim liderima, samo pričamo o tome kako možemo da imamo miran svet. Mnogi svetski lideri su političari, ali ja ne znam ništa o politici. Ja se sastajem sa njima kao student mira i kao zaljubljenik u mir. Oni znaju da nemam znanje o politici, ali ipak su dovoljno ljubazni da se sastanu sa mnom jer iskreno žele da uspostave mir na Zemlji. Zato vodimo razgovore o našem molitvenom služenju čovečanstvu, o miru i jedinstvu.

Pitanje: Kako se meditacija uklapa u to?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Meditacija je od vrhunskog značaja. Ako ne meditiramo, ne možemo da imamo ni mrvicu mira. Meditacija čini um smirenim i spokojnim (Šri Činmoj demonstrira meditaciju.) Kroz meditaciju spuštam mir Odozgo. Ako možeš da meditiraš petnaest minuta, pola sata ili jedan sat dnevno, um će postati smiren, tih, miran i spokojan.

Pitanje: Mislite li na nešto određeno dok meditirate?

Šri Činmoj: Dok meditiramo ne bi trebalo da mislimo ni na šta; samo treba da održimo um mirnim i tihim. Um je po prirodi nemiran, kao površina mora. Ali ako možemo da odemo duboko unutra, ako možemo da zaronimo do dna mora, otkrićemo da je ono sav mir. Možemo da nađemo taj mir kroz molitvu ili meditaciju.

Pitanje: A da imamo misli ispunjene mirom?

Šri Činmoj: Pošto smo um smirili, doći će dobre misli, inspirativne i čiste misli. Ali, one se neće pojaviti ako započinjemo trudeći se da imamo dobre misli.

Pitanje: Šta je sa sportom? Kakva je njegova veza sa vašom misijom?

Šri Činmoj: Fizička spremnost je od vrhunskog značaja. Mi ne upražnjavamo sport da budemo najbolji svetski trkač ili sportista. Molimo se Bogu da nam telo ostane u dobrom stanju tako da rano ujutru možemo da se molimo i meditiramo, da započnemo naše dnevno putovanje sa srcem ispunjenim molitvom. Ako se ne bavimo sportom i ne radimo vežbe da održimo telo spremnim, možemo da postanemo slabi, bolešljivi i da patimo zbog bola i bolesti. Tad nećemo biti inspirisani da ustanemo rano ujutru da bismo se molili i meditirali. Dakle, kada mislimo na sport, mislimo na fizičku spremnost, ne fizičku nadmoćnost. Najvažnija stvar u našem životu je molitva i meditacija, a to ne možemo da radimo ako nemamo fizičku spremnost.

Pitanje: A element takmičenja u sportu? Zar to nije drugi oblik pokazivanja nadmoćnosti?

Šri Činmoj: Ako još nismo spremni da prihvatimo najvišu filozofiju, sebi kažemo : “Ako ne održavam svoje telo u dobroj formi, neću moći da pobedim nikoga.“ Sa tom mišlju u umu, bar ćemo pokušati da telo održimo u dobroj formi. Ali sa najviše tačke gledišta, cilj nije da pobedimo nekoga već jedino da se takmičimo sa sobom. Kad se takmičimo sa drugima, nikada nismo srećni. Danas mogu da pobedim nekoga u trčanju, ali sutra ću pogledati oko sebe i videću da postoji neko ko je daleko bolji od mene. Bez obzira šta radimo, uvek postoji neko drugi ko to može bolje da uradi. U ovom trenutku mogu da budem najbolji, ali u sledećem trenutku, doći će neko drugi i smrviće moj ponos, a ja ću se osećati vrlo nesrećno.

Kad se takmičim jedino sa samim sobom, uvek stičem ogromnu radost. Juče sam imao jedan nivo, ali danas imam viši nivo. Juče sam imao određeni broj slabosti ili nedostataka u svojoj prirodi, a danas ću učiniti sve što je u mojoj moći da ih imam nekoliko manje. Na taj način stalno napredujem i stalno sam srećan. Tu ne postoji treća osoba koja procenjuje dva takmičara. Ja sam sudija. Znam koliko sam laži rekao juče, te ću danas smanjiti taj broj. A opet, ako sam se molio pet minuta juče, danas ću pokušati da se molim deset minuta. Dobre stvari ću pokušati da uvećam, a one loše pokušaću da umanjim. Na ovaj način takmičim se jedino sa samim sobom. I u sportu takođe, naš cilj je da uradimo najbolje što možemo i da sve vreme nastojimo da se takmičimo samo sa sobom. Ali šta god je rezultat, moramo da ga prihvatimo sa radošću. Uradićemo najbolje što možemo a onda, koji god rezultat Bog želi da imamo, prihvatićemo.

Pitanje: Šta mislite o Olimpijskim igrama?

Šri Činmoj: Uvažavam Olimpijske igre i imam divljenje prema njima zato što podižu svetski nivo. Upravo sada sportisti pokušavaju da pobede jedni druge. Za sada je to dobro. Kad ne bi imali takmičarski duh, bili bi kod kuće i spavali bi. Bolje je biti aktivan i dinamičan nego lenj i beskoristan. Bolje je kretati se napred nego stajati u mestu. Ukoliko žele, dok se kreću napred, da pokušaju da odu ispred onih sa kojima su, nema veze. Premda to nije najviši način, daleko je bolje nego ostati neaktivan i letargičan.

Nakon izvesnog vremena videće da postoji viši način gledanja na sport. Ako je pobeda jedini cilj, onda sportisti nikada ne mogu naći sreću, jer čak i ako pobede danas, sutra će se pojaviti neko drugi i oduzeće im slavu. Pravu sreću nikada ne možemo naći u našoj odvojenosti od drugih. Prava sreća se nalazi jedino u našem osećanju jedinstva sa drugima, čak i ako nas oni pobede.

Svi mi smo članovi jedne porodice. Ako te tvoj brat pobedi u trčanju, ti nisi nesrećan, jer je on tvoj brat. A opet, ako ti pobediš njega u plivanju zato što imaš više sposobnosti u tom sportu, tvoj brat se neće osećati nesrećnim. Reći će: “ To je moj brat uradio, te je sve u redu.” Isto tako, ako svi sportisti mogu da osećaju da pripadaju jednoj porodici, biće srećni bez obzira ko pobeđuje.

Bez obzira na to ko pobeđuje na sportskom terenu, svako treba da nastoji da radi odlično u sopstvenom životu takmičući se sa sobom i krećući se napred prema svom suđenom cilju shodno svojoj sposobnosti. Na taj način će svaka individua stalno napredovati i ostvariće sve veću perfekciju. Istinska sreća dolazi samo od našeg rastućeg osećanja savršenstva koje možemo postići jedino samoprevazilaženjem. Ali, upravo sada, svet nije dostigao taj nivo.

Pitanje: Koje uloge igraju učenici u vašoj misiji?

Šri Činmoj: Moji učenici rade sve. Oni uzimaju učešće u sportu i potpuno su u pokretu za mir. Svake druge godine imamo Trku Mira. U poslednjoj trci, učestvovalo je sedamdeset šest zemalja, a milioni ljudi koji su istinski zaljubljenici u mir – od dece sve do osamdesetogodišnjaka – držali su našu Baklju Mira. Moji učenici pokušavaju da služe čovečanstvu, ljudima koji iskreno žele mir i koji tragaju za nečim što će im doneti trajno zadovljstvo.

Pitanje: Puno vam hvala.

Deo III

SCA 51-54. Ovo je tekst Šri Činmojevog intervjua sa gospodinom Šin Inoueom, koordinatorom volontera Japanske prekomorske saradnje (JOCV), u Suva City, Fiđi, Januara 1994.

Gospodin Inoue: Odakle vam dolazi energija?

Šri Činmoj: Energija dolazi od osećaja jedinstva. Ako sam ja neko ko je odvojen od vas, od nje, od njega, moja je energija vrlo ograničena; ona je samo jedna kap. Ako sam ja jedna kap, ako ste vi jedna kap, ona jedna kap, onda svako od nas ima samo trunku energije. Ali ako uspostavim svoje jedinstvo sa vama, sa njom, sa njim, ta moja jedna kap postaje četiri kapi. Okean je ogroman, ali on se sastoji od bezbroj kapi. Upravo bezbrojne kapljice čine okean ogromnim. Kad uspostavimo jedinstvo sa drugima, postajemo poput okeana, s neograničenom snagom i neograničenom energijom.

Jedino od jedinstva ne dobijamo samo energiju već i radost. Ako drvo rađa samo jedan divan cvet ili jedan ukusan plod, ne dobijamo radost od drveta. Samo ako drvo ima mnoštvo cvetova i plodova, dobijamo radost. A opet, ako nema drveta, kako ćemo imati cveće i plodove? Dakle, i drvo je takođe potrebno samo po sebi. Jedino ako su sa stablom drveta zajedno plodovi i cvetovi, drvo je savršeno, a tada stičemo pravu radost.

Nećemo moći da uspostavimo jedinstvo sa drugima samo razmišljajući o tome; to nije dovoljno. Moramo da se molimo Svemogućem Bogu; moramo da se molimo našem Nebeskom Ocu, koji je bezgraničan, da učini da budemo jedno sa svima. Kada Bog sluša našu molitvu, steći ćemo bezgraničnu energiju.

Kada su naša srca uspostavila jedinstvo sa ostalima, imaćemo ogroman mir u životu. Unutar mira je bezgranična energija koja nam omogućava da postignemo mnogo toga. Ali, ako ono što radimo ne potiče iz istinskog osećanja jedinstva i unutrašnjeg mira, naša dela će imati malo vrednosti. Političari sve vreme pričaju o miru, ali u većini slučajeva taj mir dolazi samo iz uma. Ako nisu istinski tragaoci i zaljubljenici u Boga koji se mole i meditiraju, njihova priča o miru je samo priča i ništa drugo – samo beskorisne reči iz rečnika. Reći ću da mi je stalo do mira, ali potajno pokušavam da ti se popnem na glavu. Kažem da ću spokojno da se krenem napred, ali ću se zapravo kretati jedino ako ti ostaneš iza mene.

Kad tragaoci i zaljubljenici u Boga govore o miru, to dolazi iz njihovog osećanja jedinstva; dolazi iz srca. Ova vrsta mira se ne zasniva na osećanju odvojenosti, već na osećanju prave ljubavi i brižnosti. Stvarno mi je stalo do tvog uspeha, tvog napretka, tvog savršenstva, a tebi je takođe stalo do mog. Ne nameravam da budem bolji od tebe ili da budem ispred tebe. Ne, osećam da si u mom srcu, a ja sam u tvom srcu. Gde god idem, tebe ću nositi sa sobom u mom srcu ispunjenom molitvom, a bez obzira gde ti ideš, nosićeš me u tvom srcu ispunjenom molitvom. Dakle, mir dolazi putem molitve i meditacije, ne od spoljašnje priče.

Gospodin Inoue: Upravo ste govorili o važnosti molitve i meditacije. Pitam se da li takođe postoje i druge stvari u našem svakodnevnom životu koje su važne i na koje treba da obratimo pažnju.

Šri Činmoj: Molitva i meditacija uključuju sve, ali moramo da znamo da postoje dve vrste molitve. Jedna molitva je samo za mene: molim se Bogu da stvori od mene dobru osobu; molim se Bogu da mi da to i to. Ova vrsta molitve na kraju me neće zadovoljiti. Čak i ako mi Bog daje sve što tražim, videću u svojoj blizini bezbroj ljudi koji nemaju te stvari – ljude koji su gladni i siromašni i nesrećni. Kada vidim da su drugi nesrećni, neću dobiti radost od molitve, bez obzira kakvi mogu biti rezultati. Ali ako se molim Bogu da svakome podari Svoju Ljubav, Svoju Samilost, Svoje Blagoslove, kad Bog ispuni moju molitvu zaista ću biti srećan. Zato neka se molimo našem Nebeskom Ocu da svakome da unutrašnju hranu, a kada On ispunjava našu molitvu, to će biti prava božanska gozba.

Ako u jednoj porodici roditelji daju nešto samo jednom detetu ali ne svakom detetu, roditelji će biti tužni, a ostala deca će plakati i postaće ljubomorna. Ako u porodici ima deset članova, a otac donosi kući samo jednu voćku, onda njih devetoro neće dobiti ništa. Kada pokažu tužna lica, kako može onaj koji dobije voće da u njemu uživa? Iz istog razloga ću se moliti da Bog da svakome Svoje Blagoslove, Ljubav i Brižnost. Jedino tad ćemo svi stvarno biti srećni. Ako se molim samo za sebe, onda nikad ne mogu biti zadovoljan. Šta god radimo, moramo raditi za svakoga.

Gospodin Inoue: Shvatio sam da pridaješ veliku važnost brizi o fizičkom telu. Možeš li da mi kažeš zašto to radiš?

Šri Činmoj: Ti si iz Japana. U Japanu recimo postoji Šinto hram sa divnim oltarom. Ako oltar i sve drugo što je u hramu smatraš vrednim, pobrinućeš se da hram bude u dobrom stanju tako da ga neće oduvati oluja. Ukoliko hram nije u dobrom stanju, oltara neće biti. Slično tome, u telu su srce i duša. Unutra je oltar. Moramo da načinimo od tela podesan instrument da bi u njemu bio oltar; moramo da održavamo temelj hrama u dobrom stanju ako marimo za ono što je u hramu.

Pokušavam da postanem dobar, bolji, najbolji – ne da bih te pobedio, već da bih te bolje voleo. Što više mogu da napredujem u fizičkom, vitalnom, mentalnom i psihičkom, u mogućnosti sam da ti ponudim više ljubavi, više radosti i dobre volje. Ako postanem bolja osoba, mogu ti preneti moje dobre osobine. A ako ostanem loša osoba, neću imati ništa da ti dam. Ako mi telo nije u dobrom stanju, ako imam glavobolju i stomačne tegobe, rano izjutra neću moći da ustanem i molim se, meditiram. Ukoliko ne obraćam pažnju na fizičko telo i na održavanje tela u dobroj kondiciji, moj duhovni život će patiti i ja neću biti u stanju da ti ponudim dobru volju, ljubav i radost u mojoj molitvi i meditaciji. Zato je fizičko zdravlje od vrhunske važnosti.

Gospodin Inoue: Na kraju, Šri Činmoj, šta ti osećaš da je najprirodniji i najbolji način da se živi? Radio sam na polju, a sada treba da koordiniram projekte u firmi. Tužan sam zato što mislim da je život čist kada si na vazduhu i radiš u polju.

Šri Činmoj: Kada si radio u polju, dobio si blagoslove od Majke Prirode. Tada si stekao radost i davao radost samo sebi. Sada, kada se baviš organizovanjem i koordiniranjem projekata, povezan si sa mnogim ljudima i prenosiš mudrost i radost na mnoge druge. Kad si bio poljoprivredni radnik, imao si ograničenja; radio si stvari samo za svoju grupu. Sada pružaš pomoć svim grupama; daješ savete i pomažeš nekome ko radi u bolnici, a takođe i osobi koja radi u polju; ti pomažeš onome ko nešto gradi kao i nekome ko se bavi siromašnima. Moraš da osećaš da si poput drveta sa mnogo plodova voća. Jedna osoba uzima od tebe voće i distribuira ga u bolnicu; neko drugi uzima tvoje voće i jede ga u polju. Dakle, ti si izvor i pomažeš mnogima na toliko načina.

Kad sam bio mlad, molio sam se i meditirao satima i satima. Sada imam hiljade učenika širom sveta i nemam vremena da se molim i da meditiram satima. Ranije, Bog je želeo da uradim jednu stvar za sebe; ali sada Bog želi da se družim sa mnogim ljudima i da im pružim ono što je On meni dao. Ranije sam se molio Bogu da me povede gore, gore, gore. Sada Bog kaže: “Želim da širiš Moju Ljubav, Moju Naklonost, Moje Blagoslove.” Stoga putujem u Japan, u Nemačku, u Francusku i u mnoga druga mesta sledeći Božiju Zapovest. I ja to činim radosno zato što znam da je to Njegova Volja.

Slično tome, ista Osoba koja je ranije želela da radiš sam na polju da bi stekao radost sada traži od tebe da savetuješ pojedinca. Tvoj prethodni posao je bio dobar, ali je bio najvećim delom za tebe – upravo kao moj život kada sam se molio i meditirao u Indiji. Ali tvoj sadašnji posao je važniji zbog toga što pokušavaš da pomogneš mnogim ljudima u isto vreme. Prethodno je Bog tražio da radiš u tvojoj dnevnoj sobi i bio si veoma srećan. Sada On od tebe traži da radiš u kuhinji da praviš veoma ukusno jelo da bi davao mnogim ljudima tako da mogu postati jaki i da oni takođe služe Njemu.

Sve što se od tebe traži da uradiš, moraš da uradiš radosno. Onda ćeš najviše udovoljavati Bogu. Najpre je Bog želeo da živiš u Japanu. On te je sad doveo na Fidži. Posle nekoliko godina, On može da te pošalje na neko drugo mesto da služiš Njemu. Kuda god ideš, moraš da budeš srećan. Nemoj da misliš: “Oh, u Japanu sam imao toliko mnogo prijatelja i rodbine. Tamo sam bio veoma srećan, a ovde nemam prijatelje.” Ne, oseti da si u Japanu bio srećan služeći prijateljima koje si tamo imao, a ovde ćeš biti srećan služeći prijateljima koje ćeš ovde steći. Na taj način, služeći i služeći i služeći čovečanstvu na razne načine, postaćeš dobar i savršen.