Šri Činmoj odgovara, deo 2

Deo I

Poseta redakciji časopisa Hinduizam Danas

Urednik: Mi živimo i postojimo samo zbog ljudi poput vas, verujte mi.

Poštovani Palaniswami daje kratak pregled ove publikacije a onda učenici Šri Činmoja izvode pesmu koju je Šri Činmoj komponovao za Hinduizam Danas.

Urednik: Koliko je to dragoceno! To je definitivno prvi put u našoj redakciji. Pitam se, da li biste nam u duhu te veličanstvene molitve, rekli neke stvari da nam bude vođstvo u našim naporima. Svaki red hinduističkih sveštenika ima nešto – možda očnu kliniku, školu za decu ili siročad – kao ravnotežu njihovom kontemplativnom radu. Vi ste odličan primer „vraćanja“. Hinduizam Danas je naš doprinos, a mi od vas treba da saznamo kako da to činimo bolje – šta biste želeli da vidite. Šta je potrebno hinduističkom srcu i duši od svih nas?

Šri Činmoj: Nije preterano reći, vaš Hinduizam Danas ne samo da utelovljuje najvišu svetlost mudrosti prošlosti koja nam je poznata, već takođe otkriva i ispoljava beskrajnu Samilost, beskrajnu Brigu i beskrajne Blagoslove Indijskog Trojstva, Brame, Višnua i Šive: Brame Stvoritelja, Višnua Održavatelja i Šive Preobrazitelja. Prema indijskom shvatanju, Gospod Šiva igra ulogu Razoritelja. Ali po mom srcu koje teži, on nikad ništa ne uništava već samo preobražava. Preobražava noć našeg neznanja u svetlost mudrosti. Čitajući vaš Hinduizam Danas vidim i osećam ne samo Blagoslove, Samilost i Brigu Trojstva, već i Blagoslove indijskih kosmičkih bogova i boginja.

Godinama proučavam mnoge mnoge knjige o hinduizmu koje su napisali učeni ljudi, profesori, tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga, i pre nego što odem iza zastora Večnosti, pročitaću i proučiću još mnoge druge. Takođe, ponudio sam moju najmanju kap težnje beskrajnom okeanu hinduizma. Ali među svim tim knjigama, vaš časopis je bez premca. Koristim izraz “časopis”, ali to nije samo časopis. To nije samo nekoliko stranica papira ispisano mastilom. To nije nešto što se čita samo da bi nam vital bio podstaknut ili da bi zadovoljili našu znatiželju – daleko od toga! Vaš Hinduizam Danas je božanska i veličanstvena gozba koja je hrana za srce čitavog težećeg čovečanstva koje je gladno Boga.

Kada čitam Hinduizam Danas, svakako vidim božanske plesove indijskih kosmičkih bogova i boginja i čujem njihovu nebesku muziku. Vi nudite svetu u celini najuzvišeniju viziju indijskih bogova i boginja tako posvećeno, sa ljubavlju i samodajući, sa krajnjom poniznošću, koja je apsolutno najbolja osobina kojoj mi, ljudska bića možemo da se usudimo da težimo. Vaš Hinduizam Danas je preplavljen uzvišenom poniznošću.

Mi živimo u doba nauke i kompjutera. Jadni vedski mudraci nisu imali kompjutere, nisu čak ni sanjali o njima. Drugi razlog zbog čega cenim i divim se vašem Hinduizmu Danas je što on daje drevno znanje vedskih mudraca ali ga pruža na ultra moderan način. Dvadeseti vek traži drugačiju vrstu tretmana, a vi najperfektnije kombinujete unutrašnji svet tišine i spoljašnji svet zvuka. Iznosite na površinu oba sveta i držite ih zajedno.

Presrećan sam što znam da će taj časopis dopreti do mnogih delova sveta, a naročito do Indije, odakle potiče hinduizam. U hinduizmu, tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga smatra svaku kreaciju Boga svojom sopstvenom, najsopstvenijom. Uz pomoć njegovih molitvi i meditacija, on nudi svetu u celini Poruku Svetlosti i Nektar Blaženstva večnoprevazilazećeg Onostranog.

Hinduizam Danas, tvojoj sveprosvetljujućoj duši klanjam se, klanjam.

Urednik: Hvala vam, Guru. Osoblje je sakupilo pitanja. Mislim da svako od njih ima nekoliko pitanja.

Pitanje: Naš list se zove Hinduism Today, što si tako lepo pretočio u pesmu. Ima jedno pitanje koje postavimo svakome kad započinjemo. Pitamo: “Da li si hindus?”

Svaka religija je kao dom. Ti živiš na Havajima, neko drugi živi u Kaliforniji, a ja živim u Njujorku. Tvoj dom je savršen za tebe, a za mene je savršen moj dom. Ali kad se molimo i meditiramo, napuštamo svoje zasebne domove i učimo u istoj unutrašnjoj školi. U toj unutrašnjoj školi se okupljamo da bi se molili u sitne jutarnje sate. Podižemo našu težnju i vidimo da se unutrašnji plač našeg srca uspinje visoko, više, najviše. Naš Učitelj nije niko drugi do Apsolutni Gospod Svevišnji.

Ja sam hindus u tom smislu što sam se rodio u porodici Goš. Ali kad se bavim svetom težnje, tada mi ne treba moje prezime; ja sam samo Činmoj. Slično tome, kad stupimo u pravi duhovni život, ne treba nam hinduizam ili hrišćanstvo ni bilo koji drugi “izam”. Sve vreme samo širimo naše jedinstvo. Svakog dana, kroz vapaj našeg srca i osmeh duše, mi pokušavamo da služimo Bogu Tvorcu i Bogu tvorevini.

Pitanja: Jedna od stvari o kojima puno pišeš u svojim spisima je samoprevazilaženje. Razgovarali smo sa Ašritom o njegovom obaranju svetskog rekorda u nošenju cigli, što je svakako jedan primer samoprevazilaženja. On je rekao da se, pošto je prešao stazu dugu više od 64 km noseći ciglu tešku 4 kg, skoro onesvestio. Onda si ti došao i tvoje prisustvo i nekoliko stvari koje si rekao doveli su ga u stanje samoprevazilaženja. Šta radiš? Kako možeš da pokreneš nekoga, ili kako neko može da ubedi sebe u to da prevazilazi ono što veruje da su njegova prirodna ograničenja?

Ima mnogo poduhvata koje je Ašrita izveo tokom godina, a koji premašuju moju sopstvenu maštu. On je uspeo zato što ima potpunu veru u mene, a ja imam potpunu veru u Svevišnjeg, koji je Guru mojim učenicima, moj Guru, Guru svih. Ja uvek kažem učenicima: “Ja nisam vaš Guru. Postoji samo jedan Guru na Zemlji i na Nebu, a to je Apsolutni Gospod Svevišnji. On je naše Večno Sve.“

Ja kažem svim svojim učenicima da sam kao stariji brat u našoj duhovnoj porodici. Kao stariji brat, znam gde je naš Otac. Moj zadatak je da odvedem moju mlađu braću i sestre kod Oca. Tada je moja uloga završena i oni mlađi mogu da budu u direktnom kontaktu sa Ocem. Na osnovu moje unutrašnje probuđenosti i spoznaje mogu da kažem da se ja molim dugi niz godina, čak vekova. Zato znam malo više o težnji i ostvarenju od Ašrite, i nastojim da stvorim veru u njemu pa će me slediti na putu do Oca. Ja pokušavam da uvećam njegovu vlastitu veru u sebe tako da vidi i oseti da je on vrhunski odabrani instrument Boga.

Molim se Bogu da iznese na površinu samo jednu osobinu u svakom pojedincu: veru da je on poseban član Božije porodice sa posebnom svrhom u životu. Kroz svakog pojedinca Bog pokušava da ispolji nešto jedinstveno. Bog ne želi da baš svako ljudsko biće na ovom svetu obavi isti zadatak. Ne, On želi mnoštvo u jedinstvu. Drvo ima jedno stablo ali mnogo grana, cveća i plodova.

Naša filozofija, kao što si tako lepo pomenuo, je samoprevazilaženje. Ja sam sportista. Pretpostavimo da sam dostigao određeni nivo i veoma sam ponosan. Ali onog trenutka kad pogledam oko sebe, videću da neko drugi može lako da me pobedi. Dakle, ako kročimo u svet takmičenja i nastojimo da pobedimo ceo svet, bićemo osuđeni na razočarenje. Ovog trenutka možemo da zauzmemo prvo mesto, ali sledećeg trenutka doći će neko drugi da nas pobedi. Stoga, u svetu takmičenja ne postoji mir; uvek postoji neko ko je bolji. Ali ako pokušavamo da se takmičimo jedino sa sobom i da neprekidno poboljšavamo sopstveni nivo, stalno smo srećni.

Pitanje: Znam da si jedno vreme bio u Šri Aurobindovom ašramu. Bio sam impresioniran da svi članovi ašrama različitih godina žive u celibatu. Čak i u braku praktikuju _brahmacharya,_ ili uzdržavanje. Primetio sam da mnogi tvoji posvećenici nemaju decu. Pitam se kako ih poučavaš, inspirišeš ili pričaš o tom aspektu _brahmacharye_ u braku.

Kažem svojim učenicima: “Ja nisam dodirnuo vaša stopala i preklinjao vas da dođete na našu stazu. Ne, vi ste videli i osetili nešto u meni a ja sam takođe video i osetio nešto u vama. To nije bilo samo u jednom smeru – ne, ne, ne! Ja sam osetio u vama stvarnu unutrašnju glad a vi ste osetili u meni stvarnog starijeg brata koji bi vam pokazao najveću ljubav i samilost. Nekada davno, plivali ste u zadovoljstvima neznanja, ali sada težite i svesno vapite za svetlošću. Stoga, jedina stvar koja će vas stvarno zadovoljiti i ispuniti vas je unutrašnja radost koju ćete steći kroz molitvu i meditaciju.”

Pre petnaest ili dvadeset godina, pre nego što su došli na našu stazu, neki od mojih učenika su uzimali drogu. Kad su me videli, kad sam držao predavanja ili odgovarao na pitanja ili kad smo meditirali, ostavili su svoj život sa drogom zato što su shvatili da više neće da se hrane tom hranom. Želeli su nešto drugo. Dete koje ima jednu ili dve godine uzeće blato kao hranu. Što god vidi oko sebe, ješće. Majka će ga izgrditi i naučiće ga da jede pravu hranu. Potom, kad odraste, poželeće da jede samo pravu hranu. Upravo na isti način, jednom kad kročimo u duhovni život, prestanemo da jedemo blato života zadovoljstva i samo pijemo unutrašnji nektar božanske radosti.

Svakog trenutka možemo da idemo još više ili niže, zavisno od toga šta vidimo, radimo i u šta ulazimo. Odlazim u mnoge indijske restorane i jedem jako začinjenu hranu; možda ljudsko u meni to voli. Ali današnja hrana je zadovoljila božansko u meni u ogromnoj meri jer je bila veoma satvična. Od današnje hrane dobijam pravi, božanski kvalitet, ne samo zato što je hrana bila tako čista, već i zbog toga što sam ovde sa Gurudevom i njegovim najdražim posvećenicima. U drugim indijskim restoranima ne čujem Vedske pesme ; umesto toga dobijam rokenrol ili drugu nebožansku muziku. Pokušavam da jedem, ali niže vitalne sile i loše vibracije tamo pokušavaju da me povuku dole, te sam sve vreme napet. Ali ovde ne treba da brinem, jer ko će koga da povuče dole? Baš suprotno, mi ovde samo podižemo jedni druge.

Urednik: Da li na suptilan način kažeš kako osećaš da je brahmacharya važna za duhovnost?

Šri Činmoj: Apsolutno, ali što se tiče nekih ne mogu da očekujem kako će to odmah da se desi. Ako neko uči na nivou srednje škole, ne mogu od njega očekivati da odjednom ima nivo magistra. Takođe, ovo je dvadeseti vek, i trudim se da budem praktičan sa učenicima. Ljudima koji su u braku, kažem: “Ne pokušavajte na brzinu da postanete uzdržani. Polako i sigurno smanjujte vašu fizičku, zemaljsku glad.”

A sa druge strane, postoje neki koji su spremni da trče vrlo brzo u duhovnom životu. Možda su se rodili u duhovnoj porodici, i njihovi roditelji i starija braća i sestre već praktikuju duhovnost, pa imaju tu osnovu. Ljudi koji su se već probudili sasvim su spremni da slede strogu disciplinu celibata. Ja im kažem: “Od vas zavisi koliko brzo želite da trčite na Putu Večnosti. Ako žarko želite da se krećete najbrže, ako žudite za svetlošću, morate da radite stvari koje su apsolutno neophodne da biste povećali svoju brzinu.”

Urednik: Koje su to stvari?

Šri Činmoj: Naša filozofija je:

```

tamaso ma jyotir gamaya

```

Izvedi me iz nestvarnog u Stvarno.

Izvedi me iz smrti u Besmrtnost.

Kao pojedinac znam šta me vezuje, ti znaš šta tebe vezuje, on zna šta vezuje njega. Mi to možemo da zovemo iskušenje ili neznanje ili nešto drugo, ali to se otkriva na različite načine. Ono što sprečava jednu osobu da napreduje različito je od onoga što sprečava nekog drugog. Neko pati zbog ljubomore; neko drugi pati od nesigurnosti ili nečistote. Ali bez obzira šta je naš problem, uvek možemo da nađemo rešenje predajući problem Bogu, našem Unutrašnjem Pilotu.

Recimo da neko pati od nečistote. Ja mu kažem: “Misli o sebi kao o šestogodišnjem ili sedmogodišnjem detetu. Izašao si napolje i igrao si se u blatu, i sad ti je čitavo telo isprljano. Ali, znaš da postoji neko ko će odmah učiniti da opet budeš čist, a to je tvoja majka. Zato trčiš do svoje majke i ona te očisti.” Kada dete otrči kod svoje majke, nije ga sramota i nije mu neprijatno. Dete samo ode do nje i odmah bude čisto.

Slično tome, bez obzira koliko smo mnogo nečistih ili nebožanskih stvari počinili, uvek postoji Osoba kojoj možemo prići radi pročišćenja, a to je Bog, naš Voljeni Svevišnji. On je uvek spreman da nam pomogne, jer je to Njegova obavezujuća Dužnost. Bog nikada ne može da bude zadovoljan ako je Njegovo dete, Njegovo odabrano dete prljavo. Stoga, ako sam uradio nešto pogrešno, onda ću otići kod prave Osobe da budem spasen, i Bog će me odmah očistiti. Ako majka vidi da je njen sin uradio nešto pogrešno, ona to odmah i potajno ispravlja jer želi da susedi kažu: “Oh, on je veoma dobar dečko!”

Mi pokušavamo da se sakrijemo od Boga, ali kako možemo da se sakrijemo od nekoga ko je sveprisutan? Bog je pun ljubavi i samilosti, ali On nastoji da to sakrije. Tako On igra Svoju Kosmičku Igru. Ali moramo da znamo da u svakom trenutku Bog pokušava da nas učini savršenim. To je zadatak koji je On preuzeo na Sebe. Mi nikada, nikada ne možemo da postanemo dostojni Božije Samilosti, ali On je prihvatio izazov. Mi nismo postavili izazov Bogu; Bog je Sebi postavio izazov. Naš zadatak je jedino da imamo potpunu veru u Njega, a takođe i zahvalnost i predanost.

Svi se molimo – ti i ja i svako. Postoji li bolja, viša, više prosvetljujuća ili više ispunjavajuća molitva od “Neka bude Volja Tvoja”? Ta molitva dodiruje najviše visine. Mir počinje onda kada očekivanje prestane. Ako ti učinim uslugu, smesta očekujem da mi uzvratiš tu uslugu. Ako mi ne uzvratiš uslugu, počinjem da te kritikujem. Ali kad se molimo Bogu, naša molitva mora da bude bezuslovna. To bezuslovno osećanje je ono što će nas spasiti. Govorim svojim učenicima da je njihova obavezujuća dužnost da se rano ujutru mole i meditiraju, ali onda moraju da puste da Bog uradi ono što On oseća da je najbolje, jer On zna šta nam treba da bismo načinili najbrži napredak.

Recimo da dete nađe novčić na putu i trčeći dolazi do oca da bi mu ga dao. Jedino što poseduje je taj jedan novčić, ali na sreću ga daje ocu. Šta će onda otac uraditi? Otac zna da je sa ovim novčićem dete moglo da kupi nešto, ili je moglo da ga sakrije kao škrtica. Ali sa radošću ga je dao ocu zato što ima toliko mnogo ljubavi prema svom ocu kao i vere u njega. Otac je tako zadovoljan svojim detetom da bi mu dao deset dolara. Pošto je dete došlo kod prave osobe, primilo je mnogo više nego što bi u suprotnom dobilo.

Kada ponudimo svoju molitvu duševno, sa ljubavlju i bezuslovno, dobijamo beskrajno više nego što uopšte možemo da zamislimo. Ali naša molitva mora da bude bezuslovna. Uradićemo pravu stvar, ali bez ikakvog očekivanja. Ja kažem svojim učenicima: “Zašto morate da očekujete? Da li ste prosjak? Ako znate da je vaš Otac sav za vas i ako smatrate svog oca svojim sopstvenim, najsopstvenijim, kako onda ne možete imati veru da će vam On dati što god vam treba?” Malo dete zna samo kako da plače. Ako je gladno, plače, a njegova majka trčeći dolazi do njega bez obzira gde se ona nalazi. Dete ne koristi izraz “mleko”; ono ne traži ništa posebno. Njegov zadatak je da samo plače. Tad njegova majka trčeći donosi mleko zato što ona zna šta mu je potrebno.

Slično tome, moramo da vapimo jedino da nas Bog načini Njegovim dobrim instrumentom. Reći ćemo u molitvi: “Ja sam kraj Tvojih Stopala. Samo učini da budem dobar instrument.” Da bi načinio od mene dobar instrument, Bog će definitivno učiniti da budem jednostavan, iskren, čist i samodajući. Kako mogu da budem Njegov dobar instrument ako nemam te osobine? Ali, te dobre osobine ne moram da posebno pominjem – daleko od toga! Jedino ću vapiti da postanem dobar instrument Njega, a stvari koje su potrebne da bih bio dobar instrument, Bog će mi svakako dati.

A sa druge strane, moramo biti svesni da postoji nešto tako kao Božiji odabrani Čas. Mi posejemo seme i odmah očekujemo drvo, ali potrebno je vreme. Moramo da pustimo da seme proklija. Pre nego što postane ogromno banjan drvo mora da se razvija u malu biljku. Duhovni tragaoci često greše kada traže trenutni rezultat. Ali moramo biti svesni da je za sve potrebno vreme. To je kao kad palimo peć. Možemo da nastavimo da okrećemo ručku, ali dok ne dođe do određene tačke, nema plamena. Zato govorim učenicima da moraju da čekaju Božiji odabrani Čas. Taj Čas dolazi jedino kad nam Bog da sposobnost. Moliću se, ali On će ispuniti Sebe u meni i kroz mene samo u Njegovom odabranom Času.

Urednik: Zamolili bismo te da daš savet prosečnoj osobi ili nekome ko se upravo upoznaje sa meditacijom kako da ona postane sastavni deo njenog života.

Ako se popnemo i, uz naše molitve kucamo na Božija Vrata, onda će On sigurno sići dole sa Svojim Blagoslovima, sa Svojom Ljubavlju, Svojom Samilošću. Kad jednom počnemo da osećamo Njegove Blagoslove, Njegovu Ljubav, Njegovu Samilost u našim životima, moći ćemo da smesta uđemo u meditaciju a da prvo ne prođemo molitvu. Opet, nekim ljudima je čak i molitva teška. Oni treba da počnu sa đapom. Ako vole Šivu, mantraće. “Šiva, Šiva, Šiva.” Ili mogu da mantraju “Supreme” („Svevišnji“). Nakon što to učine par stotina puta, videće koliko će im koristiti.

Ako je đapa previše teška, tragaoci bi trebalo da provedu vreme družeći se sa ljudima koji znaju da rade đapu, koji znaju da se mole, koji znaju da meditiraju. Ukoliko ne mogu to sami da urade, neka dođu na ovo mesto, na primer, i neka samo sednu kraj stopala Gurudeve. Ljudi mogu započeti gde god žele, shodno njihovom sopstvenom nivou. Ako im odgovara đapa, onda će ih Gurudeva savetovati da rade đapu. Ako su spremni za molitvu, on će ih naučiti kako da se mole. Može da podučava u vrtiću kao i na univerzitetu.

Ako neko želi da odmah uđe u meditaciju a da ne započne sa đapom ili sa molitvom, onda mora da zna da postoje tri prečke na merdevinama: koncentracija, meditacija i kontemplacija. Ako je nekome vrlo teško da meditira (Šri Činmoj demonstrira meditaciju,) neka počne sa koncentracijom (Šri Činmoj demonstrira koncentraciju.) Većina ljudi ne može da meditira dobro zbog toga što im loše i netežeće misli ulaze u umove. Mislimo o tome šta smo juče doručkovali, ili šta ćemo jesti sutra. Koncentracija je kao isukan mač koji nam neće dozvoliti da nam nešto odvuče pažnju. Zato, prokrčimo put koncentracijom. U koncentraciji, ne dopuštamo da nijedna misao, ni dobra ni loša, uđe u um. Neko kuca na vrata našeg uma, ali mi ne znamo da li je to dobra misao ili je loša misao, da li je prijatelj ili neprijatelj. Stoga je najbolje držati rezu na vratima.

Pitanje: Voleli bismo da čujemo malo više o tome šta te je nagnalo da odlučiš da dođeš na Zapad.

Ja ne slušam Boga zato što se plašim da će me On kazniti ako Ga ne poslušam. Ne, ja slušam Božije Zapovesti zato što volim Boga. Njegov aspekt Ljubavi me vuče poput magneta ka Njemu . Ako Bog zatraži da odem negde da radim za Njega, ja ću da odem iz ljubavi. Za mene, Bog je Bog zato što je On sav Ljubav, ne zbog toga što je On sav Moć. Božiji aspekt Moći me ne očarava. Šta može da bude moćnije od same Ljubavi ? Ljudska bića uvek pridaju važnost moći. Ali, kad prihvatimo duhovni život, uviđamo da je moć ljubavi ono što nam treba.

Dakle za mene, ne postoji Indija ni Amerika. Za mene postoji samo jedna stvar: Božija Zapovest. Kad se molim i meditiram, primam ovu Zapovest ili Poruku u najdubljim kutcima srca. Onda pokušavam da služim mom Gospodu Svevišnjem srećno, veselo, rado i, najvažnije, bezuslovno. Jedino ako služimo Bogu bezuslovno možemo da budemo stvarno ispunjeni. Bez obzira šta imamo, bez obzira u šta izrastamo, bez obzira šta postajemo, nikad ne možemo da budemo zadovoljni ako nismo u stanju da volimo Boga i da služimo Bogu bezuslovno.

Fizički gledano ti si na Havajima, ali Bog traži da služiš ceo svet odavde. I u mom slučaju, fizički sam u Njujorku; ali duhovno, na osnovu svoje težnje, nisam ograničen na Njujork. Moja težnja me svuda vodi. Kada živimo u svetu težnje, mi smo svuda. A kada živimo u svetu želje, nismo nigde, jer nas želja sve vreme vezuje i ograničava.

Pitanje: Okupio si vrlo posebnu grupu duša u delu grada po imenu Jamajka, u njujorškoj opštini Kvins. Jedna stvar nas uvek fascinira: svaki tvoj učenik koga sretnemo je potpuno posvećen duhovnom životu. To je divna promena od neke polu-ozbiljnosti koju vidimo u drugim grupama. Kako gledaš na to što se mala “enklava” tragaoca koji teže okupila oko tebe? Oni su samostalni, ali su takođe i u blizini, iako nisu u tvom ašramu ili domu. Ne mislim da postoji još neka grupa poput te.

Ja im dajem ono što jesam i ono što imam. Oni mi takođe daju ono što jesu i što imaju. Takav sam sa njima individualno i kolektivno – ne samo u Jamajci, nego u raznim delovima sveta. Kažem im: vidite uvek dobre stvari u drugima i pokušavajte da uvećate te stvari. Ako pridajem važnost zori koja sviće rano ujutro, čitava moja svest biće preplavljena svetlošću. A opet, ako želim da mislim na tamu, koja prethodi zori, um će mi biti obavijen tamom.

Pitanje: Da li tvoji učenici imaju priliku da dođu kod tebe kući privatno?

Mnogo puta moji učenici zatraže razgovor, i ja pristanem. Ali vrlo često, onog dana kad treba da bude razgovor, rano ujutru otkrivaju da je njihov problem rešen, te razgovor više nije neophodan. Mnogo puta se dogodi da nisam morao da obavim razgovor u zakazani čas jer su problemi učenika već iznutra bili rešeni.

Baš pre dve nedelje, roditelji pet mojih učenika su umrli, i učenici su došli kod mene radi utehe. Svako je pojedinačno došao i seo ispred mene da se moli i meditira. Sa najvećom ljubavlju i najvećom samilošću sam im rekao: “Život i smrt su dve sobe, jedna do druge. Ova soba, gde smo fizički i mentalno aktivni, zovemo život. Tu boravimo tokom dana. Potom, uveče odemo u drugu sobu da se odmorimo. Ako se moliš i meditiraš, videćeš vrata koja povezuju te dve sobe.

“Trenutno, ne možeš da odeš u drugu sobu, ali postoji Neko ko može da ode tamo, a to je Bog. Molim te, moli se Njemu da sa puno blagoslova učini ono što je potrebno za tvoju majku i oca. Bog će svakako slušati tvoje molitve. Bog je Onaj ko je stvorio tvoju majku i oca, i On je u potpunosti odgovoran za njih. Njegova Obaveza je da se brine o njima; tvoj jedini zadatak je da se moliš Njemu za Njegovo unutrašnje Vođstvo.

Pitanje: Zašto ovih dana vrlo retko držiš predavanja?

Urednik: Na Parlamentu svetskih religija u Čikagu tvoja tišina je govorila glasnije od svih drugih govornika.

Urednik: Kako su na Havajima ljudi mogli da te ubede da držiš govor, a u Čikagu nisu uspeli? Po završetku tvog nedavnog koncerta na Manoa Kampusu Hawaii Univerziteta (University of Hawaii’s Manoa Campus), održao si predavanje pre nego što je ti je Matsunaga institut za mir dodelio priznanje za mir.

Šri Činmoj: Ponekad se dešava da sam prepušten učenicima zbog obećanja koja daju vlastima. Inače, mogao sam da u tišini primim priznanje, i mogao sam da ponudim svoju zahvalnost u sebi. Ali kad moji učenici obećaju da ću da govorim, ili kad mi se ljudi obrate na poseban način i nisam oprezan, otvorim svoja velika usta i kažem: “Da, održaću govor.” Posle toga ne dobijam radost jer znam da bi publika imala mnogo više koristi od moje tišine.

Kad neko govori, oseća da je bolja osoba od slušalaca. Oseća: “Ja posedujem svu mudrost, a vi ste došli ovde da primite jedan mali deo. Ako me ne slušate, ostaćete u noći neznanja.” Kad neko drži predavanje, oseća se nadmoćnim. On nikad ne misli da mu publika čini veliku uslugu time što iznosi na površinu njegove dobre osobine. Teorijski, nastavnik će reći da on takođe uči kada podučava. Ali, nastavnik će misliti da samo deli učenicima svoje znanje koje je superiorno. On smatra da su njegovi slušaoci prosjaci i da im on daje sve.

A sa druge strane, kad učitelj meditira sa svojim učenicima, ni on ni učenici ne osećaju da su učenici prosjaci. Učitelj uzdiže svoje učenike i oni uzdižu njega. U tihoj meditaciji, ko će da kaže ko je nadmoćan, a ko je inferioran? To je jedinstvo -porodica. Kada otac ide ulicom, a njegovo malo dete ide za njim, otac ne misli: “Oh, ti si mali dečak. Šta radiš ovde? Nemoj da ideš sa mnom.” Ne, otac je presrećan i ponosan što ga njegov mališan sledi. A dete se ne plaši očeve visine ili snage, jer zna da će jednog dana porasti i biti isto tako visok i jak kao otac.

Pitanje: Misliš li da bi ta vrsta proširene porodice koja se sreće u Indiji, u kojoj očevi, majke, ujne i ujaci itd., žive zajedno mogla da stvori stabilnije društvo na Zapadu?

Ja ne kažem da su Indijci zadovoljni sa proširenom porodicom – daleko od toga. Ali generalno, kvaliteti srca više preovlađuju u Indiji nego na Zapadu. Indusi prave mnogo grešaka, ali istovremeno nastoje da osećaju da pripadaju jednoj porodici. U Americi, kad otac napuni osamdeset ili devedeset godina, sin nema nikakve veze sa njim. Od sina se očekuje da poseti oca jednom nedeljno, na primer, ali tog dana otići će u bioskop ili na izlet. U Indiji, bez obzira koliko je otac loš, sin oseća da je njegova obavezujuća dužnost da se brine o njemu. Čak i ako su deca siromašnija od najsiromašnijih, uvek će brinuti o roditeljima u skladu sa svojim sposobnostima.

Tokom mnogih godina, roditelji daju deci sve što imaju. Obasipaju svoju decu ljubavlju i pomažu im da odu na koledž. Ako su danas njihova deca postala sjajna, to je zbog toga što su im roditelji pomogli da postanu sjajna. Ali često deca uzvraćaju ravnodušnošću. Roditelje odvedu u starački dom, a deca vode svoj život.

Deo II

Pitanje: Šri Činmoj, koju poruku nastojite da prenesete širom sveta?

Pitanje: Kada govorite o miru, mislite li na to da nemamo ratove, ili mislite na mir koji se odnosi na pojedinca?

Sve to dolazi iz uma. Zaista, rat uvek počinje u umu. Ali, ako živim u srcu i osećam svoje jedinstvo sa tobom, onda me ne muči nesigurnost i ljubomora. Onda postoji samo mir jedinstva. Zato kažem svetu: “Hajde da živimo u srcu, a ne u umu. Rat je u umu, ali ljubav i mir su u srcu.“

Nažalost, svet i dalje živi u umu. Svaka zemlja ili nastoji da pokaže svoju nadmoćnost ili je u strahu od drugih zemalja, te svetu nedostaje mir. Kako svet može da stekne mir? Molitvom i meditacijom. Ako steknem mir kroz molitvu i meditaciju, onda neću napadati tebe ni bilo koga drugog. A ti ćeš biti inspirisan mirom moga uma da se moliš, da meditiraš i da dobiješ mir u umu. Dakle od indivualnog mira možemo da dobijemo kolektivni mir.

Pitanje: Kad se sastanete sa svetskim liderima, o čemu razgovarate?

Pitanje: Mislite li na nešto određeno dok meditirate?

Pitanje: A da imamo misli ispunjene mirom?

Pitanje: Šta je sa sportom? Kakva je njegova veza sa vašom misijom?

Pitanje: A element takmičenja u sportu? Zar to nije drugi oblik pokazivanja nadmoćnosti?

Pitanje: Šta mislite o Olimpijskim igrama?

Nakon izvesnog vremena videće da postoji viši način gledanja na sport. Ako je pobeda jedini cilj, onda sportisti nikada ne mogu naći sreću, jer čak i ako pobede danas, sutra će se pojaviti neko drugi i oduzeće im slavu. Pravu sreću nikada ne možemo naći u našoj odvojenosti od drugih. Prava sreća se nalazi jedino u našem osećanju jedinstva sa drugima, čak i ako nas oni pobede.

Svi mi smo članovi jedne porodice. Ako te tvoj brat pobedi u trčanju, ti nisi nesrećan, jer je on tvoj brat. A opet, ako ti pobediš njega u plivanju zato što imaš više sposobnosti u tom sportu, tvoj brat se neće osećati nesrećnim. Reći će: “ To je moj brat uradio, te je sve u redu.” Isto tako, ako svi sportisti mogu da osećaju da pripadaju jednoj porodici, biće srećni bez obzira ko pobeđuje.

Pitanje: Koje uloge igraju učenici u vašoj misiji?

Deo III

Gospodin Inoue: Odakle vam dolazi energija?

Jedino od jedinstva ne dobijamo samo energiju već i radost. Ako drvo rađa samo jedan divan cvet ili jedan ukusan plod, ne dobijamo radost od drveta. Samo ako drvo ima mnoštvo cvetova i plodova, dobijamo radost. A opet, ako nema drveta, kako ćemo imati cveće i plodove? Dakle, i drvo je takođe potrebno samo po sebi. Jedino ako su sa stablom drveta zajedno plodovi i cvetovi, drvo je savršeno, a tada stičemo pravu radost.

Nećemo moći da uspostavimo jedinstvo sa drugima samo razmišljajući o tome; to nije dovoljno. Moramo da se molimo Svemogućem Bogu; moramo da se molimo našem Nebeskom Ocu, koji je bezgraničan, da učini da budemo jedno sa svima. Kada Bog sluša našu molitvu, steći ćemo bezgraničnu energiju.

Kada su naša srca uspostavila jedinstvo sa ostalima, imaćemo ogroman mir u životu. Unutar mira je bezgranična energija koja nam omogućava da postignemo mnogo toga. Ali, ako ono što radimo ne potiče iz istinskog osećanja jedinstva i unutrašnjeg mira, naša dela će imati malo vrednosti. Političari sve vreme pričaju o miru, ali u većini slučajeva taj mir dolazi samo iz uma. Ako nisu istinski tragaoci i zaljubljenici u Boga koji se mole i meditiraju, njihova priča o miru je samo priča i ništa drugo – samo beskorisne reči iz rečnika. Reći ću da mi je stalo do mira, ali potajno pokušavam da ti se popnem na glavu. Kažem da ću spokojno da se krenem napred, ali ću se zapravo kretati jedino ako ti ostaneš iza mene.

Gospodin Inoue: Upravo ste govorili o važnosti molitve i meditacije. Pitam se da li takođe postoje i druge stvari u našem svakodnevnom životu koje su važne i na koje treba da obratimo pažnju.

Gospodin Inoue: Shvatio sam da pridaješ veliku važnost brizi o fizičkom telu. Možeš li da mi kažeš zašto to radiš?

Gospodin Inoue: Na kraju, Šri Činmoj, šta ti osećaš da je najprirodniji i najbolji način da se živi? Radio sam na polju, a sada treba da koordiniram projekte u firmi. Tužan sam zato što mislim da je život čist kada si na vazduhu i radiš u polju.

Kad sam bio mlad, molio sam se i meditirao satima i satima. Sada imam hiljade učenika širom sveta i nemam vremena da se molim i da meditiram satima. Ranije, Bog je želeo da uradim jednu stvar za sebe; ali sada Bog želi da se družim sa mnogim ljudima i da im pružim ono što je On meni dao. Ranije sam se molio Bogu da me povede gore, gore, gore. Sada Bog kaže: “Želim da širiš Moju Ljubav, Moju Naklonost, Moje Blagoslove.” Stoga putujem u Japan, u Nemačku, u Francusku i u mnoga druga mesta sledeći Božiju Zapovest. I ja to činim radosno zato što znam da je to Njegova Volja.

Slično tome, ista Osoba koja je ranije želela da radiš sam na polju da bi stekao radost sada traži od tebe da savetuješ pojedinca. Tvoj prethodni posao je bio dobar, ali je bio najvećim delom za tebe – upravo kao moj život kada sam se molio i meditirao u Indiji. Ali tvoj sadašnji posao je važniji zbog toga što pokušavaš da pomogneš mnogim ljudima u isto vreme. Prethodno je Bog tražio da radiš u tvojoj dnevnoj sobi i bio si veoma srećan. Sada On od tebe traži da radiš u kuhinji da praviš veoma ukusno jelo da bi davao mnogim ljudima tako da mogu postati jaki i da oni takođe služe Njemu.