Pitanje: Kako da održimo svoju inspiraciju, naročito kad ti nisi tu?

Šri Činmoj: Inspiraciju možeš da dobiješ ako staneš pred neko drveto, posmatraš divne cvetove, plodove i lišće. Ali možda je tvoj um, dok posmatraš drvo, na nekom drugom mestu. Mogu da posmatram drvo, ali da mislim na picu. Gladan sam, i treba mi pica. Pitam se da li će ona biti sa pečurkama ili sirom. Gde mi je tada inspiracija? Drvo je namenjeno za inspiraciju. To je divno drvo, s toliko mnogo cvetova, toliko mnogo plodova, toliko mnogo listova. Drvo nudi trenutnu tišinu, ali gde je moja svest?

Imamo toliko koristi kad smo ispred drveta, ili kraj vodene površine, ukoliko je naša svest tu fokusirana. Koliko inspiracije dobijamo! A opet, ako gledam neku vodenu površinu, i umesto da cenim lepotu ribe koja u njoj pliva, ako halapljivo želim da pojedem tu ribu, gde mi je svest ? Mogu da cenim lepotu ribe i da vidim kako čarobno pliva, ili mogu da imam nebožanske misli. Moramo da vidimo gde se nalazi naša svest.

Tako, videla si me milione puta. Ako želiš da me vidiš kada nisam fizički prisutan, radi inspiracije, samo zamisli, „Moj Guru je tu ispred mene.“ Mašta nije mentalna halucinacija. Nikada! Mašta je sama po sebi svet. Mašta je stvarnost, ali moramo da je spustimo na fizičku ravan. Najpre spustimo maštu, a ona zatim postane stvarna. Kada pišem poemu, kada komponujem pesmu, kada bilo šta stvaram, to dolazi iz sveta mašte.

Kada se vratiš u Njujork, mogu da budem u Singapuru ili na nekom drugom mestu, ali pokušaj da zamisliš da ja stojim upravo pred tebom. Šta je loše u tome? To nije mentalna halucinacija. Ako imam dragu osobu u životu, bilo da je to moja majka ili otac ili neko drugi, želim da vidim tu osobu. Istina, možda trenutno ne mogu da je vidim fizičkim očima, ali mojim unutrašnjim okom, unutrašnjim osećanjem, lako mogu da zamislim da je ta osoba preda mnom. Tad, mogu da učinim tu osobu veoma stvarnom u svom životu.

Ja sedim ovde pred vama, i neki ljudi su inspirisani, ali drugi su tu samo da vide ko je još prisutan, da li je on ovde ili da li je ona tu. Ili kažu u sebi, „Ako nisam tu, šta će ljudi misliti o meni?“ Dakle, svaka osoba ima svoj sopstveni razlog zbog kog je u Učiteljevom prisustvu. A opet, neki ljudi sebi kažu, „Ne zanima me da li je iko drugi došao ili ne. To se mene ne tiče. Jedino mi je važno da budem sa mojim Guruom i da od njega dobijem inspiraciju.“

Ovde pričamo. Sa jedne strane, ja iznosim veoma, veoma uzvišene stvari. Sa druge strane, možete da vidite da govorim na tako neusiljen način. To je naše ćaskanje. A opet, ti mi postavljaš ozbiljna pitanja, i ja odgovaram sa ozbiljnošću i uzvišenošću. Tebi govorim, dobra devojko, bez obzira gde si, samo me odvedi tamo. Kad ponavljamo „Svevišnji, Svevišnji,“ gde osećamo Njegovo Prisustvo? Osećamo ga u svom srcu, ili tu pred sobom. Kada kažemo: „Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji,“ premda je Svevišnji viši od najvišeg, da li osećamo da je On negde na vrhu Himalaja ? Ne! On je upravo ovde. Budući da ponavljamo veoma ozbiljno, „Svevišnji, Svevišnji,“ osetićemo Ga ovde u svom srcu ili baš pred sobom, veoma blizu. Tako možeš da dovedeš mene, bez obzira gde se nalazim, upravo pred sopstvenim očima, ili pred tvojim trećim okom, i bićeš inspirisana.

Sa druge strane, kao što sam ranije rekao, mogu da posmatram u drvo, a da mislim na picu, a onda neću dobiti inspiraciju. Ili mogu da budem u divnom vrtu, ali da razmišljam o nekom ili nečem drugom. Kada imamo Učitelja, svakako je Učitelj najveći izvor inspiracije, ali onda moramo da imamo punu korist od inspiracije. Ako sam u vrtu, moram da dobijem punu korist od lepote i mirisa vrta. Ako je upravo pred nama najinspirativniji predmet ili osoba, moramo da od nje primimo ono što nam je potrebno. U suprotnom, možemo da gledamo nekog ili nešto posebno, a da mislimo na nešto drugo. Naša moć razmišljanja je beskrajno jača od našeg vida. Možemo da gledamo jednu osobu, a da mislimo na neku drugu osobu, zavaravajući toliko mnogo ljudi.

Zato, u tvom slučaju, kažem ti, čak iako si fizički udaljena od mene, ako sam ja u jednoj zemlji, a ti u nekoj drugoj, možeš lako da osetiš da stojim tačno pred tobm. Postoji jedna učenica čije ime ne želim da kažem, ali ona je starija dama. O Bože! Ona kaže da gde god ja idem, ili kuda god se ona kreće, iz ove sobe u onu sobu i neku drugu sobu, uvek me vidi, oseća me. Sad, gde je njen grad, a gde je Njujork ? Ona nije u Njujorku. Možda nikada u svom životu neću videti tu osobu u fizičkoj ravni. Nikada, nikada! Ali to nije njena mentalna halucinacija. Samo pomoću mašte, svuda vidi mene tačno pred sobom, pored sebe – svuda.