Pitanje: Ako je nekome teško da teži Svevišnjem, Najvišem, da li je bolje da neiskreno teži Najvišem, ili da iskreno teži nekom srednjem cilju ?

Šri Činmoj: Srednji cilj je za one koji nisu prihvatili duhovni život, za one koji su zaokupljeni običnim životom. Pošto moraju da misle na svoju decu, muževe i žene, svoj zemaljski život, već su na nižem nivou. Kad težnja nije uključena, kad neko nema unutrašnji poriv da se popne na planinu, onda će naravno biti zadovoljan da se popne na brdo. Ali kad neko počne da teži i prihvati duhovni život, njegov cilj mora da bude Najviše. Nema srednjeg cilja za iskrene tragaoce.

Neiskreni tragaoci mogu imati srednji cilj. Ali za one koji žele da budu istinski instrumenti Boga, za one koji imaju unutrašnju hrabrost da se usude da kažu: “Došao sam na svet da udovoljim Bogu na Njegov sopstveni Način,“ ne može da postoji srednji cilj. Oni moraju da odu na najvišu granu drveta života-težnje. Pošto su se popeli nekoliko metara možda će se okliznuti i pasti; možda će padati ponovo i ponovo. Ali njihov cilj mora da bude Najviše.

Kad jednom počnemo da pravimo kompromise sa spoljašnjim životom, naš duhovni život je gotov. Ako mislimo da možemo da budemo potpuno uključeni u spoljašnji život ili društveni život, onda samo obmanjujemo sebe. Pre nego što to shvatimo, spoljašnji život će zagospodariti nama, a naš unutrašnji život će se završiti. Čim izgubimo ozbiljnost u duhovnom životu, gotovi smo. Isprva ćemo možda reći Bogu : „Udovoljiću Ti pedeset posto i Ti udovolji meni pedeset posto.“ Ali na kraju ćemo reći: „Bože, Ti mi udovolji devedeset posto zato što sam veoma slab.“ Naposletku, naša poruka će biti: „Bože, tako sam beskoristan! Ti moraš da mi udovoljiš devedeset devet posto.“ Tada je igra završena. Ako možemo da budemo zadovoljni što smo zadržali samo jedan posto veze sa našim unutrašnjim životom, sa našim Izvorom, naš duhovni život je potpuni promašaj.

Onog dana kad smo prihvatili duhovni život, imali smo nadu i gorljivost da dosegnemo Najviše. Niko nije došao na našu duhovnu stazu sa idejom, „Ako steknem malo radosti ili savladam nešto malo od moje ljubomore i sumnje, to će biti dovoljno. „Ne, svako je došao sa gorljivošću, spremnošću i unutrašnjom potrebom da postane apsolutno božanska osoba. U retkim slučajevima, ljudi su se možda priključili stazi samo da bi videli kako izgleda, da bi videli koju vrstu cveća ima i da li je to cveće stvarno lepo i mirisno. Ali u većini slučajeva, učenici su došli na stazu da dosegnu Najviše, što je udovoljiti Bogu na Božiji sopstveni Način kroz ljubav, posvećenost i predanost. Kada je to naš cilj, onda iznutra moramo da se popnemo na najvišu planinu. Problem je što mi lukavo i namerno zaboravimo naš cilj.

Istina, nemaju svi istu visinu, ali svi mogu da imaju istu voljnost. Jedan učenik može da ima sposobnost da korača sa Učiteljem samo jednu milju, dok neko drugi ima sposobnost da trči maraton sa Učiteljem. Ali zajedno sa sposobnošću, spremnost i gorljivost su takođe od vrhunske važnosti. Ako neka osoba nema istu sposobnost kao neko drugi, njenu voljnost Bog će takođe uzeti u obzir. Ako Bog vidi nečiju iskrenu voljnost, On će odmah uvećati sposobnost te osobe. Tako su mnogi ljudi trčali samo dve milje dnevno a zatim su završili maraton. Sve je to zbog njihove gorljivosti. Pre nego što sam istrčao maraton, prelazio sam maksimalno tek tri ili četiri milje. Ali moja gorljivost me je dovela do cilja.