Deo I

SCA 305-323. Ovi odgovori su dati 1995 i 1996.

Pitanje: Koliko često ti dolaze duše učenika za blagoslove a koliko često dolaze sa pritužbama?

Šri Činmoj: Duše učenika mi dolaze radi blagoslova beskrajno češće nego što dolaze da se žale. Čak i ako tvom umu nisu potrebni moji blagoslovi ni jednom godišnje, tvojoj duši su potrebni moji blagoslovi svakog dana. Ali tvoja duša se ne žali na tebe svakog dana. Ne mislim da je iko od mojih učenika toliko loš da njegova ili njena duša češće dolazi da se žali nego da primi blagoslove. Nečije duše imaju vrlo ozbiljne pritužbe, ali ih ne iznose svaki dan jer je problem kao hronična bolest. Kada imaš hronični bol, ne žališ se sve vreme, čak i ako je bol toliko, toliko ozbiljan!

Ako ne želiš da tvoja duša iznosi žalbe protiv tebe, moraš da trčiš veoma brzo u tvom životu ljubavi, posvećenosti i predanosti. Ljubav, posvećenost i predanost su kao trka na sto metara. Recimo da su prvih trideset metara ljubav, sledećih trideset metara je posvećenost, a poslednji deo je predanost. Za većinu trkača na 100 metara, brzina se povećava nakon prvih trideset metara. Neki imaju vrlo intenzivan početak, a drugi imaju slab početak. A opet, neki ljudi urade dobro do šezdesetog ili sedamdesetog metra; do ljubavi i posvećenosti vrlo dobro urade. Ali kad se dođe do predanosti, poslednjeg dela trke, sva njihova energija i brzina nestaju. Ali bez obzira koliko brzo trčiš, bilo koji deo, moraš da završiš celu razdaljinu – ljubav, posvećenost i predanost – ako prelaziš 100 metara.

Za neke ljude, treba da prođe nekoliko godina pre nego što mogu dobro da trče. Drugi ljudi dobro trče prvih pet ili deset godina a onda nešto krene pogrešno. Zatim ponovo posle izvesnog vremena povrate svoju prethodnu brzinu. Ali bez obzira koliko dobro trčiš, ako želiš da postaneš šampion, svakog dana moraš da vežbaš tvoju ljubav, posvećenost i predanost. Nekim danima, prvi deo trke uradićeš na tvoje zadovoljstvo, ali drugi deo neće biti tako zadovoljavajući; drugim danima biće obrnuto. A opet, biće nekih dana kad ćeš trčati sva tri segmenta trke najvišom brzinom, i uradićeš dobro od početka do kraja. Ne postoji ni jedan moj učenik koji nekad nije iskusio ljubav, posvećenost i predanost shodno njegovoj punoj sposobnosti. Tog dana bio si sasvim drugačija osoba. Ali onda se pojavio um i ti nisi cenio tvoje dostignuće, stoga su se tvoja brzina i gorljivost smanjile. Ali ukoliko možeš da sve vreme ostaneš u duši, stalno ćeš najbrže trčati, a tvoja duša uopšte neće imati pritužbe – samo najveću radost.

Nažalost, mnogi ljudi su trčali brzo kad su bili mladi, ali nakon petnaest ili dvadeset godina praktikovanja duhovnog života, brzina im je postala znatno manja. To se očekuje u spoljašnjoj trci zato što fizičko telo stari. Ali to ne bi trebalo da se dogodi u unutrašnjoj trci; tu ne postoji starosna granica. S obzirom da se baviš Večnošću, u svakom trenutku moraš da pokušavaš da povećaš tvoju sposobnost. Da li misliš o sebi kao da imaš dvadeset i dve ili devedeset godina od tebe zavisi. Samo tvoj um beleži; tvoja duša ne vodi tu vrstu zemaljske evidencije. Tvoja duša vidi samo koliko brzo si spreman i voljan da ideš, što u potpunosti zavisi od tvoje prijemčivosti za svetlost tvoje duše.

Pitanje: Da li je predanost kao kad odeš u neku novu zemlju – jednoga dana se nađeš u njoj i onda je nikada ne napustiš?

Šri Činmoj: Nije isto kao kad odemo u novu zemlju; to je kao kad se vratimo u našu prvobitnu zemlju, naš vlastiti dom. To je kao kad se vratimo našem Izvoru. Ako je to nerada predanost, ne dosegnemo Izvor; izgubimo se pre nego što dođemo do našeg doma. Ako je radosna predanost, mi idemo našem Izvoru, koji je sav Blaženstvo, i tu ostajemo neko vreme. To je kao kad ulazimo u cvećaru – odmah smo preplavljeni mirisom cveća. Ako uđemo u mesto koje ima ekstazu i svetlost, onda ćemo definitivno biti preplavljeni tim kvalitetima.

A opet, intenzitet ili dubina radosti koju dobijamo iz vesele predanosti nije ista kao ono što dobijamo kad se bezuslovno predamo. Bezuslovna predanost, čak i ako traje jedan minut, donosi najslađu radost. Ja ne pričam o misli predanosti već o činu predanosti. Ako sprovedemo bezuslovnu predanost u jednom postupku, danima posle toga osećaćemo se veoma ponosni zbog te predanosti. Ako se bezuslovno predamo na nekoliko minuta ođednom nekoliko dana ili meseci – čak i ako to ne uradimo baš svakog dana ili celo bez prekida- to će biti dostignuće koje možemo da čuvamo do kraja života. Čim pomislimo na njega, bićemo najsrećnija i najponosnija osoba.

Svaki moj učenik načinio je bezuslovnu predanost Božijoj Volji na nekoliko minuta ili na jedan sat bar jednom u ovom životu. Ali sumnjam da je iko od vas to učinio na ceo dan. To je upravo sada za vas nemoguće; otprilike nakon dva sata nešto krene naopako.

Pitanje: Kako možemo da savladamo nervozu kada pevamo pred publikom?

Šri Činmoj: Smatraj da su svi ljudi iz publike jedna osoba, i oseti da si ti ta osoba. Ako vidiš da te mnogi ljudi gledaju, naravno da se unervoziš. Osećaš da te procenjuju ili da te kritikuju. Ali ako sve njih uzmeš kao da si to ti, nećeš biti nervozan. Kada sam pevaš, čak i ako pevaš nepravilno, ne postaneš nervozan zato što nema nikoga da te čuje. Ti si pevač, a ti si takođe i publika. Zato kad pevaš pred drugima, vidi celu publiku kao da je jedna osoba, a zatim vidi tu osobu kao da to nije niko drugi nego ti. Tad nervoza nestane.

Pitanje: Ako pevamo u grupi, šta treba da uradimo ako neki od članova pevaju pogrešno?

Šri Činmoj: Ako stvarno duševno pevaš, usklađen si sa tvojom sopstvenom dubljom stvarnošću. Kad si usklađen sa tvojom sopstvenom najvišom stvarnošću, ništa ne može da utiče na tebe jer si ispunjen božanskim divljenjem prema tvom sopstvenom glasu; uživaš u njegovom mirisu i lepoti. Tada čak i ako osoba do tebe nepravilno peva, to neće uticati na tebe.

Ali ako si u normalnoj svesti, svakako će imati uticaja na tebe ako neko greši. Stoga, samo učini tvoju svest i težnju beskrajno višom i dubljom. Onda nećeš patiti zbog tuđe nesposobnosti . To je tajni i sveti način da se uzdigneš iznad slabih sposobnosti drugih žalosnih pevača.

Pitanje: Neke tvoje pesama su prilično dugačke. Postoji li neki trik da ih naučimo?

Šri Činmoj: Ima mnogo načina da se nauči dugačka pesma- ne samo jedan način. Uzmi, na primer, moju najdužu pesmu, Dyulok chariye. Jedan način je da je ne radiš stranicu po stranicu, da se ne trudiš da učiš svaki stih ili strofu redom. Umesto toga možeš da slomiš um učeći jednu stranicu pa neku drugu stranicu koja nije po redu . Tad postaje lakše. Započni, na primer, učeći prve dve strane a zatim uči poslednje dve strane. Na taj način možeš navesti um da oseća kako si otpočeo i takođe okončao putovanje. Druga stvar koju možeš da uradiš je da prvo učiš redove ili stihove za koje osećaš da su najlakši ili one koje osećaš kao najmelodičnije. Ako te reči ili muzika privlače, one se lakše uče. Onda za svaki stih, zapiši prve dve i poslednje dve reči i nauči samo njih. Tako možeš da izvodiš trikove sa umom.

Postoji još jedna stvar koju možeš da uradiš. Tokom godina si učio mnoge, mnoge od mojih spisa napamet. Ako ti jedan red ili jedna posebna pesma iz neke moje knjige daje ogromnu radost, onda je ponovi deset ili dvadeset puta pre nego što počneš da vežbaš pesmu. Imaćeš istinsku radost zbog tvoje sopstvene sposobnosti pamćenja.

Kad osećaš da si potpuno naučio jednu stranu, možeš da je recituješ tri puta umesto da je pevaš. Steći ćeš više snage od svog sopstvenog recitovanja. Um će reći, „Oh, zašto moram da je recitujem tri puta pošto sam je naučio napamet?“ Ali moraš da slomiš ponos uma. Sa jedne strane, um ne može da je nauči napamet. Sa druge strane, kad um oseća da je nešto naučio, ispod dostojanstva mu je da ponavlja opet ono što je naučio. Stoga moraš da slomiš ponos uma na deliće i onda da koristiš srce. Tada oseti da učiš pesmu zato što ti se sviđa a ne zbog toga što moraš da je naučiš.

Još nešto što možeš da uradiš je da se moliš Svevišnjem nekoliko minuta da ti da sposobnost da naučiš pesmu brže nego inače. Ništa nije loše u tome. Kad sam bio učenik imao sam vrlo snažnu, izuzetnu memoriju i mnoge knjige sam naučio napamet. Moji nastavnici nisu mogli da poveruju u to, ali sve je to bilo zbog mog života-molitve. Hiljade i hiljade puta sam ponavljao mantru Sarasvati, boginji učenja. Kad si ti u pitanju, ti ne moraš da učiš sanskritske stihove; samo ponavljaj „Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji.“

Pitanje: Tvoje pesme utelovljuju svest kao i tvoje slike. Da li se ikad njihove duše sukobljavaju?

Šri Činmoj: Svaka ima drugačiju dušu, ali one se ne sukobljavaju. Moja poezija ima dušu; moja muzika ima dušu; moja umetnost ima dušu. Veoma srećno, sve one zajedno rastu u istoj porodici.

Pitanje: Da li tvoja poezija i muzika potiču iz istog sveta?

Šri Činmoj: Ne postoji čvrsto pravilo. Da kažem jednostavno i uopšteno, izvor moje poezije je treće oko. Oko vizije obezbeđuje pesniku –mudracu poeziju, ali duhovne pesme dolaze direktno iz srca. Sve moje pesme su od srca, u srcu i za srce.

Pitanje: Koja je razlika između tvojih muzičkih kompozicija i tvoje poezije?

Šri Činmoj: Ako neko nosi beli, pamučni sari, ljudi će ceniti njegovu lepotu i jednostavnost. To je kao moja poezija. A onda opet, ako ista osoba nosi svileni sari, on tako lepo izgleda. To je poput mojih pesama. Želim prirodnu lepotu iz mojih kompozicija a takođe i iz moje poezije, ali moje kompozicije imaju više svetlosti.

Poezija je, u mom slučaju, kao prirodni vodoskok, dok je moja muzika, može se reći, kao šum reke koja teče. Samo par stotina mojih bengali pesama proisteklo je od poezije. Najveći deo od 8000 mojih pesama na bengalskom jeziku su bile muzičke kompozicije od samog početka. Ali moje muzičke kompozicije na engleskom skoro uvek su najpre bile poezija.

Pitanje: Koji je najbolji način da iznesemo duševnost tvojih pesama dok pevamo?

Šri Činmoj: Pokušajte da zamislite divan vrt u vašem srcu. Ako vidite divan vrt, duševnost će automatski da dođe. Ili, osetite da sami sedite u podnožju drveta, i gledate na reku. To će vam takođe pomoći. Ali drugi način je bolji; on će vrlo brzo izneti na površinu duševnost.

Question: Da li su duše tvojih crteža ptica jednako stvorene, ili duše detaljnije nacrtanih ptica imaju drugačiji kvalitet od onih koje se brzo crtaju?

Šri Činmoj: To zavisi od prijemčivosti duše. Kad je rođendan nekog učenika, na primer, vrlo često ću ga pozvati da sedne ispred mene da meditira. Nekad dugo gledam nekog pojedinca zato što vrlo mnogo prima. Tad sam presrećan, ali moju sreću nećete moći da vidite na mom licu. U drugim prilikama, samo ispoljavam strpljenje uz nadu da će posle pet ili deset sekundi osoba primiti delić moje svetlosti. Na kraju se osmehnem, ali nećete znati da li je to zbog toga što je učenik primio ili samo zato što pokazujem samilost i krijem moje tužno lice.

Ne postoji čvrsto pravilo u vezi sa količinom vremena koje mi je potrebno da nacrtam pticu. Za samo četiri sekunde mogu da nacrtam pticu zato što ta ptica ima ogromnu prijemčivost, i nakon četiri sekunde pruža mi obilje zadovoljstva. Ili mi možda treba više sekundi da nacrtam pticu jer ona prima toliko mnogo svetlosti od mene. A opet, možda mi treba pola minuta da je nacrtam, ali ukoliko nema prijemčivosti, onda je beskorisno. Dakle, duše nisu jednake. Nažalost ili na sreću, neke ptice dolaze sa više potencijala. Ili možemo reći da dolaze iz nešto višeg ili nešto nižeg sveta. Sve one ne dolaze sa istog nivoa.

Nedavno sam nekoliko dana crtao moje ptice na belom papiru, i događalo se da je svaka strana imala drugačiju prijemčivost. Reći ćeš: „O Bože, kako prazna stranica može imati prijemčivost? Prijemčivost je samo u svesti ptice.“ Ali to nije istina; čak i papir može da ima prijemčivost. Ponekad, pošto nacrtam samo šest ptica na jednoj stranici, jasno vidim da više ne moram da crtam. Zadovoljan sam jer je prijemčivost praznog papira dovoljna. A sa druge strane, ponekad uradim dvadeset ptica jer vidim da ima još uvek prijemčivosti na stranici. A opet, u drugim prilikama nisam zadovoljan receptivnošću stranice, te nastavljam da crtam i da crtam. Sve dok ne nacrtam dvadeset, trideset ili četrdeset ptica nisam zadovoljan onim što sam želeo da dam toj posebnoj stranici.

Pitanje: Kad vidim da neki učenik radi nešto pogrešno, ne želim da budem policajac. Ali ponekad osećam da moram nešto da kažem. U kojoj tački treba da podignem glas?

Šri Činmoj: Od samog početka, pre nego što postane ozbiljan slučaj! Ako znaš da neko radi nešto pogrešno, odmah treba da ga upozoriš ili da mu kažeš vrlo samilosno da prestane. Uvek moraš da deluješ kad je u pitanju nešto sitno – pre nego što postane veoma ozbiljna bolest. Nemoj da čekaš mesec ili dva meseca da vidiš da li će ta osoba da se predomisli i da usvoji pravi način. Ako se neko udaljava od svetlosti, biće teško ne samo njemu već i tebi da se vratiš svetlosti. Zato, ako se stvarno brineš za tu osobu, onda na samom početku moraš da moliš njega ili nju da ne načini pogrešan korak.

Pitanje: Zahtevao si od nas da sklopimo ruke kada pevamo Invokaciju. Ali ponekad dok idem ulicom počnem da pevam Invokaciju, i pitam se šta da uradim sa rukama.

Šri Činmoj: Ako voziš auto, ne želim da skloniš ruke sa volana. Moraš da misliš na saobraćaj i razne stvari. A ako sklopiš ruke dok ideš ulicom, ljudi će te odvesti u duševnu bolnicu. Ako pokušaš da sklopiš ruke dok se češljaš, kosa će ti čudno izgledati! Zašto moraš tada, u tim slučajevima, da pevaš naglas? Možeš da pevaš u sebi ili možeš da ponavljaš mantru „Supreme“. Ali kad si na odgovarajućem mestu – kod kuće ispred tvog oltara ili u sali za meditaciju – onda svakako treba da sklopiš ruke dok pevaš Invokaciju. Moraš da koristiš svoju praktičnu mudrost.

Pitanje: Guru, zašto se uvek pobrineš za to da nam bude udobno i da dovoljno jedemo, radije nego da nas učiš uzdržavanju?

Šri Činmoj: Kad Buda nije jeo, da li je tada spoznao Boga? Tek kad je krenuo srednjim putem stekao je prosvetljenje. Ni mi ne idemo u krajnosti. Pošto sam poreklom iz Indije, moja samilost, ljubav i ljubaznost su izašle na površinu. Zato vas pitam: „Da li ste jeli?“ ne govorim vam da jedete kao deset prasića! Samo želim da jedete onoliko koliko je potrebno vašem telu.

Znajući vrlo dobro da je njeno dete jelo, majka iz Bengala će reći detetu: „Daću ti novčić za svaki slatkiš koji pojedeš.“ Potom će mu dati rasgulu (indijski slatkiš.prim.prev.). Ja sam imao takvu majku; stalno je želela da me hrani. To se zove ili ljubav ili glupost. Čak i pošto je dete jelo, ona će mu staviti nešto drugo u usta i biće jako srećna kad dete to pojede. Ali sledećeg dana patiti kada dete bude imalo stomačne tegobe.

Pitanje: Moja majka me stalno pita „Da li si danas jeo? Da li si jeo zdravu hranu?“

Šri Činmoj: „Da li si jeo?“ je pravo pitanje! Pravo pitanje nije, „Da li si jeo zdravu hranu?“ Do kraja mog života, govoriću loše o takozvanoj zdravoj hrani koja nema šećer, nema so, nema ulje i nema ukusa. Previše šećera nije dobro, slažem se. Ali, i um takođe mora da dobije radost od hrane.

Um igra važnu ulogu za naše fizičko zdravlje i blagostanje. Danas se ljudi okreću vegetarijanskoj ishrani zato što životinje jedu veoma mnogo otpada. Ali kad jedemo povrće, um mora da oseti da jedemo nešto jako i hranljivo. Um mora da oseća da je u povrću neka snaga. Čim pomislimo na karfiol ili krompir, na primer, um ima osećaj nečeg jakog. Ali ako pomislimo na lisnato povrće poput spanaća ili kupusa, um nema osećaj snage. Kada mislimo na svest lista, sva naša snaga nestane.

Izraz 'salata', na primer, nikada nam neće pružiti osećaj snage, ali danas svi jedu salatu. Gojazan čovek jede salatu da bi izgubio na težini, a mršav jede salatu da ne bi postao gojazan. Nažalost, gojazan čovek još dobija na težini! Ukoliko želimo da dobijemo najviše hranljivih sastojaka iz salate, smesta iz same reči u naš um mora da uđe ideja da je sve-hraneća, da je kao lek koji će isceliti sve bolesti.

Čak i reč 'hleb' ima u sebi stvarnu snagu jer vekovima unazad hleb predstavlja nešto vrlo osnažujuće za um. Isto je i sa pirinčem. Ako izgovorimo reč 'pirinač', odmah je čitavo naše biće zadovoljno. Kad izgovorimo 'hleb' ili 'pirinač', od glave do pete stičemo neko zadovoljstvo. Od stopala do krune glave, kao električna struja postoji osećaj da stvarno jedemo nešto dobro. Kad kažemo 'hleb i puter', reč 'puter'ništa ne pridodaje; dodaje samo debljinu! Ali, čim kažemo 'hleb', odmah nam je čitavo biće nahranjeno.

Pitanje: Pošto si rođen 27., kad god čujem broj 27 imam ogromnu radost. Da li tvoj datum rođenja ima neko značenje?

Šri Činmoj: Sam po sebi, 27. nema posebno značenje. Milioni mačaka i pasa takođe su došli na svet istog dana. Ali ako se poistovetiš sa mnom i sa mojim rođendanom, onda će ti 27. dati neku vrstu unutrašnje radosti, a tvoja ljubav, posvećenost i predanost Svevišnjem u meni može da se uveća. I tvoj sopstveni datum rođenja takođe bi trebalo da te učini srećnim. Bog je želeo da budeš rođen nekog posebnog dana, stoga taj posebni datum treba da te učini srećnim.

Pitanje: Tvoja porodica te zove Madal, učenici te zovu Guru a svet te zove Šri Činmoj. Da li imaš i neka druga imena?

Šri Činmoj: Imao sam toliko mnogo imena u Ašramu. Moj najdraži prijatelj, koji je video u meni nešto mnogo pre svih drugih, zvao me je Činmoj. Neko drugi me je zvao Činnimojda. „Činni“ znači šećer a „mojda“ znači brašno. Kad sam bio vrlo mlad, neki ljudi su me zvali imenom koje znači „japanska lutka“ jer su osećali da sam sladak. Onda su mi neki, naročito devojke dale ime koje znači „vatra“ zato što su mi oči stalno bile crvene, širom otvorene i plamene; oni su imali osećaj da u mojim očima nema samilosti. Ostali su me zvali Jogisamrat, Jogibar ili Jogiraj. Svi mogu davati imena. Kad su moji učenici zadovoljni sa mnom, daju mi jedno ime; kad nisu zadovoljni sa mnom, nazivaju me drugim imenom. Svakog dana mogu drugačije da me zovu, a ja sam spreman da prihvatim sva ta imena.

To su, dakle, imena koja sam imao. Takođe imam mnogo, mnogo unutrašnjih imena, ali njih ne treba da znaju učenici. Neke posebne duše su mi dale imena a takođe i neki moji učenici, ali ta informacija se ne prenosi dalje.

Pitanje: Postoji li nešto što tvoji učenici mogu da učine u ovom životu tako da se u budućim životima setimo da smo bili sa tobom i šta smo radili?

Šri Činmoj: Ako učenik može potpuno da zadovolji Učitelja dok su on i Učitelj na Zemlji, onda će u sledećoj inkarnaciji učenik imati unutrašnja iskustva ili duhovne snove od samog detinjstva. Oni koji uspostave veoma, veoma duševnu vezu sa mnom u ovom životu osećaće me u svom srcu od samog detinjstva u narednoj inkarnaciji. Takođe, doći će u porodicu koja će imati moju sliku u kući. Milioni porodica čuvaju sliku Krišne ili neke druge duhovne figure. U nekim slučajevima, čim deca vide sliku te duhovne figure, ona dobiju vrlo moćna unutrašnja osećanja. Slično tome, oni koji uspostave najprisniju vezu sa mnom dok sam na Zemlji steći će radost čak i kada budu čuli moje ime u budućim životima. A ako vide moju sliku, bez obzira koja je to slika, steći će ogromnu radost. Sve zavisi od dušine povezanosti koja je uspostavljena dok Učitelj živi. Ukoliko nema unutrašnje gladi, individualna volja ne dobija gotovo ništa od Učitelja – bez obzira koliko je Učitelj veliki. Mnogi ljudi su znali ko su bili Buda i Krišna kad su živeli na Zemlji, ali većina tih ljudi je odbila njihovu svetlost. Buda je imao bezgraničnu Samilost, ali ljudi su osećali: „Ne treba mi. Ko mari za to što je on iznutra najbogatiji čovek? Srećan sam što mogu da ostanem prosjak na ulici.

Pitanje: Zašto stalno sa nadom očekuješ nove učenike, a neki Učitelji su bili zadovoljni sa samo nekoliko učenika?

Šri Činmoj: Svaki Učitelj ima svoj sopstveni način. Pošto steknu određeni broj učenika, neki Učitelji se zaustave. Što se mene tiče, nastojim da budem na službi svakome ko želi svetlost. Možeš da kažeš da sam gramziv. Bez obzira koliko učenika steknem, kažem: „Još sam gladan, još sam gladan.“ Neki Učitelji vole malu baštu samo sa nekoliko cvetova. Ja volim veliku baštu gde mnogo cveća može da raste, sa nadom da će među njima biti nekoliko cvetova koje će biti divno i mirisno! To će mi pružiti tako mnogo radosti!

Pitanje: Da li će neki od tvojih učenika stvarno postati starija braća i sestre čovečanstvu?

Šri Činmoj: Pred kraj života moj otac je poučio svemu mog brata Ćitu. Zatim, tokom poslednjih deset ili dvanaest godina svog života, kada je postojao neki problem u vezi sa porodicom, moj otac bi rekao, „Idi kod Ćite. On zna bolje od mene.“ Otac je imao veliko poverenje u Ćitu! Kad vidiš da još neko u tvojoj porodici može dobro da obavlja tvoj posao, to je zaista olakšanje. Stekneš ogromnu radost jer si ti taj koji ga je naučio.

Ja se takođe nadam da imam takve učenike. Ja ne pričam samo o pojedincima koji su dobri u ispoljavanju. Ne, ne! Pričam o nekim učenicima koji će imati takvu ljubav, posvećenost i bezuslovnu predanost da će postati vrhunski odabrani instrumenti našeg Gospoda Voljenog Svevišnjeg. Ako neki moji učenici mogu da postanu stvarno dobri, stvarno savršeni, nemate predstavu koliko mnogo radosti će mi pružiti. Onda, iz njihovog primera drugi mogu da nauče; možete to da zovete unutrašnjim ili spoljašnjim poučavanjem. Ne radi se o tome da ću biti kao moj otac i da ću preneti moje odgovornosti njima. Ne, samo ću biti presrećan što ću naći učenike koji će mi udovoljiti služeći Bogu bezuslovno na Božiji sopstveni Način.

Deo II

SCA 324-328. Pitanja i odgovori izvučeni iz primedbi koje je Šri Činmoj dao u proleće 1996. svojim učenicima koji rade u Ujedinjenim nacijama.

Pitanje: Sa svim onim nerazumnim stvarima koje rade u Ujedinjenim nacijama, da li još uvek osećaš da one mogu da budu instrument svetskog mira?

Šri Činmoj: U pogledu svetskog mira, za mene su Ujedinjene nacije još uvek daleko najbolji božanski instrument – bez obzira koliko mnogo netežećih radnika ima i bez obzira koliko nerazumnih stvari čine svakog dana oni koji su u Ujedinjenim nacijama, sa Ujedinjenim nacijama i za Ujedinjene nacije – od najvišeg do najnižeg. Ako Ujedinjene nacije dožive potpuni neuspeh, onda ne mislim da će i jedna svetska organizacija ili institucija ikada uspeti. San Ujedinjenih nacija, vizija Ujedinjenih nacija, stvarnost Ujedinjenih nacija došli su iz Najvišeg, Apsolutnog Najvišeg. Za uspostavljanje svetskog mira, hram UN, oltar UN, srce UN i duša UN su bez premca. Ujedinjene nacije nisu samo zgrada; Ujedinjene nacije su rezervoar božanske Svetlosti za manifestovanje svetskog mira. A sa druge strane, može da bude nešto sasvim drugo ako instrumenti ne učine pravu stvar i ne žele da postanu prave osobe. Ako su instrumenti nevoljni, šta onda može jadni Unutrašnji Pilot Ujedinjenih nacija da uradi?

Pitanje: Šta očekuješ od tvojih učenika koji rade u Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: I duša Ujedinjenih nacija i ja očekujemo nešto posebno od mojih učenika koji rade pri Ujedinjenim nacijama. Ne želim da se vi ponašate kao obični radnici u fabrici ili banci ili restoranu. Ne želim da radite mehanički – poput računara, u kojem je sve tačno utvrđeno, mehanički, matematički. Ne, želim da vi ljudi iznesete na površinu vaše božanske osobine da zadovolje prosvetljujuću dušu i težeće srce Ujedinjenih nacija.

Želim da moji učenici, radnici Ujedinjenih nacija, ponude spontanu lepotu cveta koji se rascvetava i svakodnevno širi miris. Svakog jutra kad dođete u kancelariju, trebalo bi da položite cvet vašeg sopstvenog srca na oltar Ujedinjenih nacija. Kako? Dva minuta ili čak dve sekunde možete jednostavno da govorite, „O Ujedinjene nacije, imate najviši cilj. Želim da postanem neraskidivo jedno sa ovim najuzvišenijim ciljem.“

Svakog dana očekujem da se vi ljudi poistovetite sa najuzvišenijom vizijom Ujedinjenih nacija – vizijom koja nije od generalnih sekretara ili od drugih visokih funkcionera UN nego je nastala 1945. Raditi pri Ujedinjenim nacijama je kao da ste povezani sa velikim univerzitetom. Postoji mnogo, mnogo univerziteta; ali ako možeš da postaneš student na Harvardu, Jeilu, Prinstonu, Kembridžu ili Oksfordu, posebna je privilegija. Ideali i vizija koje ti posebni univerziteti utelovljuju, ostali univerziteti, nažalost, nisu otelotvorili. Ne može se reći da i ostali nisu univerziteti. Ali, ostali nisu dostigli visinu koju su ti univerziteti dostigli. Neki će možda reći da ti prestižni univerziteti nisu održali svoju visinu, ali i pored svega toga svet prepoznaje te univerzitete kao najviše rangirane.

Slično tome, neki duhovni Učitelji su visoko poštovani. U duhovnom životu, velika radost je u našem poistovećenju sa istinskim Učiteljem najvišeg reda. Ako misliš na Gospoda Krišnu, Gospoda Budu, Isusa Hrista ili još nekog od najvećih svetskih duhovnih figura, dobijaš ogromnu radost. Među živim duhovnim Učiteljima, ako možeš da se poistovetiš sa onima koji su ostvarili najvišu visinu, dobijaš ogromno zadovoljstvo. Na isti način, molim moje učenike koji rade pri Ujedinjenim nacijama da se poistovete sa najuzvišenijim idealima i da služe Ujedinjenim nacijama kao pravi božanski instrumenti.

Pitanje: Ponekad sam, dok radim, toliko okupiran aktivnostima koje šef traži od mene da obavim, da zaboravim na svoj duhovni život.

Šri Činmoj: Baviš se svojom sopstvenom božanstvenošću pet ili deset ili dvadeset godina, ali sada je umanjuješ kompromisom samo da bi udovoljio šefu. Uvek kažem da duhovni život nije život kompromisa. Ili prihvataš Boga sa Njegovim vlastitim uslovima ili prihvataš spoljašnji život sa njegovim uslovima; ne postoji sredina. Ne možeš da budeš pedeset posto za Boga i pedeset posto za običan, netežeći svet. Ako nastojiš da činiš ustupke, onda nisi ni ovde ni tamo; gotov si.

Stvari na koje treba da budeš ponosan su upravo one stvari koje odbacuješ jer jedan od tvojih saradnika može da te ismejava ili te šef možda neće unaprediti. Ako ti ne ceniš tvoju sopstvenu duhovnost, tvoju sopstvenu božanstvenost, onda neće biti nikoga na Zemlji ko će je ceniti. Pošto se bojiš da ćeš izgubiti tvoje spoljašnje bogatstvo, što se neće dogoditi, ne ceniš tvoje unutrašnje bogatstvo. Tvoje unutrašnje bogatstvo je tvoje pravo blago, ali ti gledaš na njega samo kao na zrnce peska.

U svakom trenutku moraš da paziš na tvoje unutrašnje blago. U svakom trenutku moraš da postaješ plač težnje tvog srca i osmeh prosvetljenja tvoje duše. Svakog trena moraš da dopustiš svom unutrašnjem plaču da te vodi, usmerava, da te oblikuje i vaja. Uspinjući unutrašnji plač tvog srca želi da se popne do najviše visine, ali radi spoljašnjeg uspeha i spoljašnje udobnosti, upropastiš njegov let u vis. Odričeš se svog unutrašnjeg plača i gušiš ga ili ga slabiš. Tvoj unutrašnji plač je kao uspinjača koja će te povesti u visinu, gore, gore; ali ti ne koristiš uspinjaču. To je najžalosnija greška zbog koje ćeš žaliti do kraja svog života!

Pitanje: Izgleda kao da se neki učenici boje da će njihovi šefovi i kolege imati loše mišljenje o njima zbog toga što slede duhovni život, i da nikada neće napredovati na poslu.

Šri Činmoj: Neće imati loše mišljenje o tebi. Naprotiv, ako si vrlo striktan po pitanju svog sopstvenog života, ostali će te poštovati jer se povinuješ istini koju si video i osetio. Ako imaš ubeđenje da je ono što radiš, ono što govoriš i ono što postaješ ispravno, onda će doći vreme kad će te i ostali takođe ceniti zato što radiš pravu stvar. U stvari, ljudi koji ti se podsmevaju ili te smatraju beskorisnim možda će naposletku videti više istinske božanstvenosti u tebi nego što ti vidiš u sebi. Mnogo puta sam video da se to dešava. Ukoliko neko ostane dosledan svojim vlastitim ubeđenjima, ljudi koji su ga nekad ismejavali razviju veru u njega – čak i više vere nego što on ima u samog sebe.

Ja ti ne kažem da ne dobiješ unapređenje. Kažem, da dobiješ unapređenje – naporno radeći. Svakako bi trebalo da udovoljiš šefu, ali samo na onaj način na koji se od tebe očekuje da mu udovoljiš. Ako treba da budeš tačan, budi tačan. Ako treba da budeš pažljiv, budi pažljiv. Ako treba da se koncentrišeš na nešto da bi ispunio rok, onda to uradi. Toliko je mnogo bitnih stvari koje moraš da uradiš. Ali ne smeš da odbaciš tvoj unutrašnji život da bi ispunio svoj spoljašnji život.

U stvari, mogao bi da budeš beskrajno više od pomoći šefovima kad bi manifestovao svoju sopstvenu božanstvenost. Svaki od mojih učenika poseduje i utelovljuje mnoge božanske osobine koje dolaze od Svevišnjeg. Sa tim osobinama On se nada da će ispoljiti Sebe u tebi i kroz tebe. Moraš da budeš krajnje, krajnje zahvalan Njemu na tim osobinama i da ih upotrebiš na božanski način. Ako možeš da uneseš ove osobine u tvoj posao, ako možeš da ponudiš svoju božanstvenost kroz svoj posao, moći ćeš da pomogneš i da udovoljiš tvojim kolegama i šefovima beskrajno više nego što im sada pomažeš i udovoljavaš im. Onda, umesto da budeš dobar radnik u njihovim očima, bićeš super-super odličan radnik.

Trenutno, ti im samo daješ svoju pamet, ali tvoje božanske osobine ne daješ zato što osećaš da će te pogrešno shvatiti. Ti osećaš da će drugi smatrati tvoje božanske osobine ludošću ili glupošću i uzeti ih kao šalu. Ali ako pustiš da tvoje kolege i šefovi vide tvoju božanstvenost, ona će odmah prodreti u nihova srca. Ako vide svetlost u tebi dok dodiruješ parče papira ili razgovaraš sa njima, ukoliko vide divan cvet na tvom licu i divan sjaj u tvojim očima i pokretima, ti kvaliteti će ući u njihova srca.

Pitanje: Kako možemo da širimo tvoju svetlost među našim kolegama pri Ujedinjenim nacijama?

Šri Činmoj: Ako ne možeš da ostaneš u mojoj božanskoj svesti ili bar da misliš na mene, kako ćeš da ponudiš moju svetlost ostalima? Ako ostaneš u mojoj svesti i primiš unutrašnju hranu koju tvoja duša žarko želi da ti da, onda ćeš biti u mogućnosti da je podeliš. Ali ako uopšte ne primaš moju svetlost, ako nisi čak gladan svetlosti, kako ćeš je onda podeliti? Neki ljudi koji kažu da žele da prošire svetlost sami nisu željni svetlosti. Jedino kad postaneš generator moje svetlosti možeš da se nadaš da ćeš ponuditi moju svetlost drugima.

Ako načiniš istinski napredak u svom duhovnom životu, svetlost i drugi božanski kvaliteti koje dobijaš iz tvog unutrašnjeg života davaćeš tvojim kolegama i šefovima spontano. Normalno ćeš ispoljiti tvoju sopstvenu visinu – ne razbacujući se, već je samo spontano izražavajući. Ako ostaneš u vrtu ili u cvećari par sati, lepota i miris tog cveća ući će u tvoju svest i ostaće u tebi. Potom, kad izađeš, ljudi koje budeš sretao videće te kao prelep cvet. Videće takav unutrašnji miomiris u tvojim očima, na tvom licu, u tvom osmehu!

Deo III

SCA 329-332. Četiri pitanja koja su postavili neki mlađi učenici Šri Činmoja koji su posetili Njujork iz inostranstva, na Terenu Težnje početkom septembra 1994.

Pitanje: Kad sam u Njujorku i fizički u tvojoj blizini, osećam da su tvoja milost i zaštita jače nego kad sam kod kuće u Engleskoj. Da li je to samo moja mašta, ili je stvarno tako?

Šri Činmoj: To zavisi od tvoje ljubavi i jedinstva sa mnom. Zaštita Svevišnjeg u meni je sveprisutna. Ali kad si ovde i možeš da me vidiš svojim fizičkim očima, više je osećaš; to je prednost kad si u mojoj fizičkoj blizini. U stvari, ta Zaštita je svugde. Zato, ako me vidiš kao osobu koja je ostvarila Boga, onda ćeš osetiti da bez obzira u kojem si delu sveta, Svevišnji u meni će te štititi sa krajnjom samilošću i ljubavlju zbog tvog molitvenog duševnog života.

Ako imaš pravi stav prema fizičkom prisustvu tvog Učitelja, možeš imati najveću korist. Inače, um može da bude prepreden. Videćete da hramam i vaš sumnjajući um će reći: „Oh, on čak ne može ni da hoda, kako će onda da me zaštiti!“ Ali ako vaše srce koje teži izađe na površinu, reći će, „Čak i ako moj Guru ne može da hoda iz nekog unutrašnjeg ili spoljašnjeg razloga, znam da je on jedno sa Svevišnjim i ja imam najveću veru u njega.“

Tvoj dolazak u Njujork da me vidiš obnovlja tvoju inspiraciju i težnju. Bez sumnje, te dve sedmice kad ovde dođeš na naše proslave u aprilu i avgustu su kao punjenje energijom. Mnogi ljudi dođu praktično bez inspiracije, ali se vraćaju sa novom inspiracijom i novom težnjom.

Pitanje: Nedelju dana pre nego što dođem u Njujork osećam da moja svest uvek opadne.

Šri Činmoj: To je tvoj način razmišljanja. Ne laskam ti, ali kada dođeš ovde, vidim da ti je težnja prilično visoka – baš od prvog dana. Ne želim da drugi budu ljubomorni na tebe, ali kad te vidim u Njujorku vrlo sam zadovoljan, vrlo zadovoljan!

Pre nego što dođeš u Njujork, ako imaš problema sa svojom svešću, samo pokušaj da zamišljaš što je moguće češće, tokom dana i uveče, da si zapravo ovde sa nama u Njujorku. Samo misli na Teren Težnje i na tvog Gurua; sanjaj o svemu u Njujorku što te inspiriše. Fizički, još uvek si u tvojoj zemlji, ali iznutra i duhovno već ćeš biti u Njujorku. Ako to uradiš, to će rešiti tvoj problem.

Pitanje: Kako mogu da savladam svoju nečistotu?

Šri Činmoj: Čistota je već u tvom srcu – u srcu svakoga. Umu nedostaje čistota. Zato moraš da vežbaš svoju maštu. Mašta sama po sebi sadrži stvarnost. Zamišljaj da je tvoj um prelep cvet. U redu, možda ne znaš šta je um. Ali znaš svoju glavu; ona je jedan čvrst predmet. Stoga zamisli da je tvoja glava prelepi cvet – bilo koji cvet koji ti se najviše dopada, koji ti daje najveću radost. Zamisli da nemaš nos, ili uši, ili oči; samo osećaj da je cela tvoja glava jedan prelepi cvet koji je prepun mirisa.

Potom pogledaj svoju glavu-cvet u ogledalu. Dok s ljubavlju gledaš taj cvet nekoliko trenutaka, ne možeš da imaš nebožanske misli. Kada lepota i miris cveta uđu u tvoj um, ne možeš da misliš na nebožanske stvari. Zato stalno misli na cvet. Postoje i drugi načini da se stekne čistota, ali ovo je najlakši način.

Nečistota ne dolazi iz tebe; ona dolazi spolja – iz nebožanske svesti spoljašnjeg sveta. Ona počinje sa dahom, kad udišeš. Izvor naše nečistote ne nalazi se ispod pupka; ona nastaje u nosu, kad udišemo, a zatim ide nadole. Dakle, kada udišeš, moraš da osećaš da je cvet taj koji udiše; moraš da osećaš da lepota i miris cveta primaju sve što ulazi u tebe.

Pitanje: Ponekad imam strah od meditacije. Zbog čega je to tako?

Šri Činmoj: Strah se javlja usled osećanja odvojenosti; imaš strah od nekoga ili nečega samo zato što nisi uspostavio tvoje jedinstvo. Malom detetu je otac div, ali ne boji se zato što je on sav ljubav i sva privrženost prema ocu. Ne plaši se da uhvati svog oca, jer zna da ga otac neće udariti.

Moraš da vidiš meditaciju kao svog najdražeg prijatelja, koji te vodi do Boga. Molitva je tvoj prijatelj i meditacija ti je prijatelj. Ti prijatelji će uraditi samo pravu stvar za tebe. Odvešće te do tvog Najvišeg. Meditacija nije nešto čega se treba plašiti; ona je nešto što se voli, neguje i čuva kao nešto vredno. Stoga, ako misliš o meditaciji na pozitivan način, ako je vidiš kao nekoga ko je pun naklonosti, ljubavi i brižnosti prema tebi, onda ne možeš da je se plašiš.

Deo IV

SCA 333-339. Opšta pitanja.

Pitanje: Da li je u redu da učenici pišu duševne pesme, ili su tvoje pesme sve što nam treba?

Šri Činmoj: Ne moraš da se brineš oko pisanja posvećenih pesama ili poezije da bi izrazio svoja osećanja ili uvećao svoju posvećenost; napisao sam više nego dovoljno u tvoje ime. Dakle, mnogo puta sam se u mojim muzičkim kompozicijama i pesmama poistovetio sa učenicima – sa vašim mislima i osećanjima. U određenoj pesmi kada kažem kako sam bespomoćan i beskoristan, tada nisam u niskoj svesti. Ne, ne, ne! A onda opet, kada preklinjem Boga za oproštaj, apsolutno sam iskren zato što sam se tada potpuno poistovetio sa drugom osobom.

Tokom godina napisao sam toliko mnogo pesama i muzičkih kompozicija o ljubavi, posvećenosti i predanosti srca, o oproštaju i zahvalnosti, da bih ponudio svetu inspiraciju i težnju. Ako možeš da se poistovetiš sa mojim muzičkim kompozicijama, mojim spisima, mojom težnjom i mojim ostvarenjem, svi oni će postati tvoji. A opet, ako želiš da pišeš muzičke kompozicije, u redu je što se mene tiče. Ako osećaš da će to uvećati tvoju težnju, onda svakako to uradi. Ali, ukoliko nemaš sposobnost da komponuješ, nemoj da se osećaš veoma nesrećnim. To uopšte nije potrebno za tvoj duhovni napredak, jer možeš da dobiješ istu inspiraciju i težnju poistovećujući se sa piscem i kompozitorom u meni.

Premda je Bog beskonačan, besmrtan i večan, zbog moje ljubavi prema Njemu mogu da Ga smatram mojim sopstvenim, najsopstvenijim. Slično tome, kada najduševnije pevaš jednu od mojih pesama, ukoliko možeš da osetiš da je ta pesma postala neodvojivo jedno od tvog života, ukoliko možeš da osetiš da je svaki tvoj dah unutar te pesme, kako ne možeš da smatraš tu pesmu svojom sopstvenom? Nikada neću reći: “Ti kradeš životni dah iz moje pesme.“ Naprotiv, biću presrećan ako možeš da smatraš moje pesme svojim sopstvenim.

Tokom jučerašnjeg Koncerta posvećenog miru, spustio sam čistu svetlost, čist mir, čisto blaženstvo. Dok sam meditirao, apsolutno sam podrhtavao od tih božanskih stvarnosti. Ako neko primi delić tog bogatstva, onda sam ja nasrećnija osoba. Stvoritelj nije Šri Činmoj već Svevišnji u meni. Zato, ako On deli Svoju inspiraciju, težnju i ostvarenje sa mnom, zašto ja ne bih podelio njih sa tobom? To je kao kad se podeli mango. Ako mogu da podelim moj mango sa tobom, stičem dodatnu radost. Svevišnji mi je dao nekoliko najukusnijih manga i tražio je da ih delim sa ostatkom sveta. A opet, iako mi je Svevišnji dao te stvari, ja ih prisvajam kao moje sopstvene. Zbog mog osećanja jedinstva sa Njim, ne osećam da sam stekao ove božanske stvarnosti od neke treće osobe.

Neki duhovni Učitelji savetuju svojim učenicima da izražavaju kreativnost. Oni kažu:“Ako stvarate nešto, naučićete nešto o stvaralačkom procesu i više ćete biti zadovoljni.“ Radi se o tome da ako postignete nešto u znoju lica svog, više ćete to ceniti. Ako morate sami da zaradite novac, shvatićete koliko je to teško i bićete mudriji u pogledu načina na koji ga trošite. Ali postoji i druga teorija: ako ti otac da unutrašnje bogatstvo, onda iz tvog duhovnog života – iz tvoje meditacije i težnje – možeš takođe da stekneš mudrost da bi ga ispravno koristio.

Pitanje: Pošto toliko mnogo ljudi vapi za svetlošću, koje duhovne osobine nedostaju učenicima koje ih sprečavaju da manifestuju Svetlost Svevišnjeg i da privuku više ljudi duhovnom životu?

Šri Činmoj: To je pitanje spremnosti i gorljivosti učenika koji rade na tome da se proširi ili manifestuje Svetlost Svevišnjeg. Neki od onih koji dođu da rade na manifestaciji spremni su i gorljivi. Drugi su spremni ali nisu gorljivi da rade, a neki čak nisu iznutra spremni. To je poput jednog razreda. Neki učenici uopšte nisu dobri; drugi su veoma dobri a nekolicina je super-odlična. A ipak svi zajedno uče u istom razredu i nastavnik im daje istu lekciju. Ali, dok svako od njih ne postane odličan, nastavnik ne može da bude siguran da je njegovo podučavanje uspelo.

Neki ljudi dolaze samo da bi imali zabavu; uživaju lepeći plakate i radeći slične vrste poslova. Ali kada ih gledam, vidim da sa duhovne tačke gledišta samo gube svoje dragoceno vreme. Oni služe Svevišnjem u njihovom Guruu, i zahvalan sam im na tome. Ali ako sam iskren, moram da kažem da im svest nije podignuta. Oni ne dobijaju ništa duhovno zato što nemaju intenzivnu iskrenost i posvećenost u svom srcu. Svaki put kada zalepiš plakat, moraš videti tu dvadeset ili pedeset lica. Za svaki plakat koji lepiš, moraš osećati da ima pedeset srca koja vape za svetlošću i koja će videti taj plakat. Ali mnogi od vas samo mehanički rade. U Indiji, ako neko radi četiri sata, on dobije nekoliko rupija. Kad sam ja u pitanju, ljudi ja vam ne dajem novac; dajem vam moju ljubav, moju privrženost, moje blagoslove. Ali u njegovom srcu srca, ovaj indijski Učitelj nije zadovoljan tobom zbog toga što nisi imao snažnu iskrenost u srcu; nisi radio čistog srca, duševno, posvećeno i sa ljubavlju.

Ima i mnogih drugih stvari koje primećujem. Vidim koliko mnogo čistote nosiš u svom umu, u vitalu i u srcu. Ako na primer, u tvom umu nema čistote, ako tvoj um misli da neko drugi ima bolji posao od tebe ili se više od tebe približava Učitelju, onda si gotov! Takođe, tvoja inspiracija mora da bude čistija. Mnogo puta kad si inspirisan da uradiš nešto, tvoja inspiracija je teška – ispunjena nemarnošću, neosetljivošću i ravnodušnošću. Bar postoji inspiracija, ali unutar inspiracije takođe mora da postoji i nepodeljena gorljivost. A opet, vidim koliko nesigurnosti nosiš. Dok radite, mnogi među vama misle, „Možda Guru više ceni tog i tog nego mene.“ Koga mislite da obmanjujete? Vi mene ne obmanjujete; samo mi slamate srce.

Odozgo je stigla Poruka da 7,000 ili 10,000 ili 13,000 duša iznutra plaču za onakvom svetlošću koju možemo da im ponudimo na Koncertu posvećenom miru. Božiji Čas je kucnuo. Ali instrumenti koje imam nisu duhovno ili iznutra spremni i gorljivi. Nažalost, ja sam prosjak, a prosjaci ne mogu biti odabranici. Božansko u meni je gladno i božansko u tebi je takođe gladno. Ali božansko i u tebi i meni dobija tako malu porciju da naša glad nije nahranjena. Koliko dugo će svet ostati u takvoj netežećoj svesti?

To je kao u indijskoj priči o kralju koji traži da podanici napune bazen mlekom. Svaki pojedinac kaže: „Ako stavim vodu umesto mleka, nema veze! Drugi će staviti mleko a Kralj neće primetiti.“ Tako na kraju niko ne stavlja mleko. Osećaš da nikad nisi ti već je uvek neko drugi taj koji treba da uradi pravu stvar. Ali taj neko drugi ne postoji! Svaki radnik je kao latica cveta. Svaka latica je odgovorna samo za svoju sopstvenu lepotu; nije odgovorna za sve druge latice. Ali ako cvet treba da ima lepotu i miris, onda sve latice moraju da budu lepe i mirisne. Dakle, ako svaka latica ozbiljno pokušava da ima neophodnu čistotu, lepotu i miris, cvet će postati savršen.

Te stvari su potrebne da bi se spustio mir na onaj način na koji mi želimo da spustimo mir. Drugi mogu da dovedu hiljade ljudi na njihov sopstveni način, ali to nije radi mira. Džez muzičar ili neko drugi može da nađe hiljade i hiljade ljudi, ali njihov nivo je sasvim drugačiji od našeg. Oni mogu da imaju uspeha zbog toga što oni rade na jednom nivou svesti, a mi želimo da uspostavimo mir i božanstvenost na nekom drugom nivou.

Pitanje: Guru, u jutarnjoj molitvi koju treba da izgovaramo svakog dana, druga polovina glasi, „Kada vidim Bogoosmehnute oči mog Učitelja, cveta moja nada u ostvarenje Boga…“ S obzirom da ja nemam predstavu o Bogoostvarenju, ne mogu istinski da se povežem sa drugim delom te mantre.

Šri Činmoj: U duhovnom životu ne moramo da imamo predstavu o stvarima. Nismo videli Boga, ali od samog početka nas naša duša i naši roditelji uče da Bog postoji. Znamo da je Bog sav dobrota i ljubav, da Bog otelovljuje sve božanske osobine. Bog i Bogoostvarenje su neodvojivi jedno od drugog. Oni su kao cvet i njegov miris. Ako je Bog miris, onda je Bogoostvarenje cvet, i obrnuto. Ako kažeš da nemaš predstavu o Bogoostvarenju, reći ću: „Nemaš ni predstavu o Bogu, kako onda možeš da misliš na Boga i da voliš Boga; kako možeš da se moliš i da meditiraš?“ Ali možeš i stvarno voliš Boga; možeš i stvarno se moliš i meditiraš, čak i ako sada trenutno Bog ostaje za tebe samo neodređen pojam.

Pre nego što naučimo neki predmet, nemamo predstavu o čemu je sve taj predmet. U stvari, to je razlog zbog čega ga učimo. Kad se radi o Bogoostvarenju, taj predmet učimo kroz našu molitvu, meditaciju i druge discipline. To je najteži predmet, ali ko god se moli i meditira iskreno, ili čak neiskreno, uči predmet Bogoostvarenja. Da bi dobili plodove našeg spoljašnjeg učenja, recimo magistarsku diplomu, potrebno mnogo godina. Korak po korak idemo od vrtića do fakulteta. I u duhovnom životu takođe, počinjemo sa molitvom i meditacijom. Potom zaronimo u sebe i napredujemo do kontemplacije i konačno, jednog dana završimo putovanje. A opet, kad okončamo naše unutrašnje putovanje, na naše veliko iznenađenje vidimo da smo upravo na početku novog putovanja! U duhovnom životu, sve je potpuno nov početak. To je kao otkrivanje prelepog vrta. Osećamo da ne može postojati lepši vrt. Ali Bog kaže: „Ne, postoji beskrajno lepši vrt.“

Pre ostvarenja Boga, možemo imati samo nejasnu predstavu o tome ko je i šta je Bog. Tek pošto ostvarimo Boga, Bog postaje apsolutno živa stvarnost za nas. Univerzalna Svest tada postane naša; svesno postanemo neodvojivi od nje. Ono što se dešava bilo gde u univerzumu možemo da znamo ukoliko to želimo. Takođe, ima hiljade stvari koje ostvarena osoba radi svakog dana, a koje obično ljudsko biće ne može da radi. Pre Bogoostvarenja, možda sam radio pet ili šest stvari na dan. Sada nema nijednog jedinog dana u kojem ne radim hiljade stvari u unutrašnjem svetu. Isto tako je sa svim duhovnim Učiteljima koji su ostvarili Boga. Ostvareni Učitelji mogu da rade sve te stvari zato što ne koriste svoj um. Sa našim umom možemo da radimo samo jednu stvar u određeno vreme. Um može da radi vrlo brzo; on može da postigne jednu, dve, tri stvari vrlo brzo. Ali um ne može da radi dve stvari u isto vreme, dok ostvarena duša može da radi mnogo, mnogo stvari istovremeno.

Bogoostvarenje je jedinstvo sa Božijom Voljom. Pre nego što kročimo u duhovni život, Božija Volja nije predmet našeg interesovanja. Radimo što god želimo da radimo. Ali kad uđemo u duhovni život, u svakom trenutku pokušavamo da spoznamo šta je Božija Volja. Kad počnemo da praktikujemo duhovnost, Bog ne dođe i ne stane ispred nas i ne kaže nam šta On želi. Ali stalno je u nama prisutan neko ko nam govori pravu stvar i podstiče nas da činimo pravu stvar, a to je Bog. Tokom naših molitvi i meditacija, naša duša ili Svevišnji u nama kaže nam šta treba da se uradi. Ako to uradimo, onda idemo ka svetlosti; ali ako ne poslušamo, hodamo u mraku.

Ako tragalac ima sreće, Bog takođe šalje Svog izaslanika da kaže Njegovu Volju, a taj izaslanik je duhovni Učitelj. Možda će učenik reći: „Kad bi Sam Bog stao ispred mene, možda bi On dao neku drugu Poruku.“ Ili, možda učenik misli, „Ovaj Učitelj mi ne udovoljava; ne ispunjava mi želju. „Možda Sam Bog ne čuje moju molitvu ili čak ne zna šta je moja želja.“ Na toliko mnogo načina učenik može da zavarava sebe razdvajajući Boga od svog Učitelja i ubeđujući sebe da je Bog negde drugde. Ali ako je učenik duhovno zreo, on će osećati da Bog i Učitelj znaju šta su njegove želje i, ako oni ne ispune njegove želje, to je zbog toga što Bog ne želi da budu ispunjene.

Ukoliko učenikova težnja opada i iznutra ili spolja on počne da radi pogrešne stvari, učenik može da misli, „Oh, Učitelj ne zna šta radim.“ Učitelj zna; samo ne govori. Ukoliko Učitelj vidi da učenik stalno radi pogrešnu stvar, da stalno hoda u mraku, onda na kraju postane nemi svedok; u tišini je svedok svega. To je upravo kao s našim roditeljima. Naši roditelji nam govore da učinimo ispravnu stvar. Ali ako ih uvek iznova ne poslušamo, oni na kraju prestanu da govore i samo posmatraju.

Ispričaću nešto što se dešavalo jutros od oko 6:40 . Pet učenika se ljutilo na mene, ali ne želim da kažem ko su oni. Dok sam se gledao u ogledalu i brijao se, kakve sam udarce dobijao u glavi – jedan za drugim! Srećom, nisam imao posekotine po licu ! Otvorio sam svoje treće oko da vidim ko me napada. Možda će krivci reći: „Spavao sam u to vreme.“ Istina, možda su spavali, ali noćas je njihov agresivni ili nezadovoljni vital bio toliko nezadovoljan i ljut na mene da su neke pogrešne sile iz njih ušle u mene te sam dobio udarce!

Ta iskustva imaju skoro svi duhovni Učitelji. Upravo onako kako Muhamed Ali zadobije udarac – takve udarce primimo! Nekad ne želim da znam odakle to dolazi, jer ako vidim da me moji dragi tako udaraju, osećaću se još nesrećnijim. Najbolje je da primimo udarce, patimo nekoliko minuta i onda, ako imamo sposobnosti, da ubacimo to iskustvo u Univerzalnu Svest. Jutros nisam patio više od dva minuta. Bio sam dovoljno jak da to podnesem, te nisam morao da se opterećujem da unesem napad u Univerzalnu Svest. Posle toga, otišao sam dole i radio moje vežbe.

Ovo nije izmišljotina. Verujte mi! Jednog dana ćete imati istu sudbinu. Odjednom, ćete se upitati zašto dobijate takve udarce. Šta ste uradili? Ne morate čak ni da budete duhovni Učitelj. Nekad obična osoba može da se spotakne bez ikakvog razloga. Dok sediš, odjednom možeš da istegneš mišić. To nije zbog toga što je nešto pogrešno u tvom sistemu, već zato što se nešto dogodilo u unutrašnjem svetu. Svesno i namerno neko je uperio veoma moćne nebožanske misli na tebe kad toga nisi bio svestan. Pošto čitavo tvoje biće nije bilo snažno ili dinamično, tvoje telo nije moglo da se odupre i napadnut si. Mnogo, mnogo puta patiš zbog nečega što misliš da je fizičko oboljenje koje se odjednom neočekivano pojavi. Ali to nije fizičko oboljenje; neko te je napao! Ta igra se nastavlja i nastavlja.

Da se vratim na tvoje pitanje o Učiteljevim Bogoosmehnutim očima, pokazao sam te Bogoosmehnute oči mnogo, mnogo puta, i one nisu lažne. Doći će vreme kada će svaki moj učenik videti istinu onoga o čemu govorim, bilo da me sad shvatate ozbiljno ili ne. Što više budete išli u visinu, biće jasnije ko sam, i imaćete više vere, ljubavi i posvećenosti. A opet, što niže idete, naići ćete na više zbrke. Ali, kad osvane dan tvog ostvarenja Boga, doći će neko i daće ti to ostvarenje. Tada, nećeš videti potpuno nepoznato lice ili telo; ne, upravo ću doći ja sa ovim mojim licem i telom! Ali ovo se odnosi samo na bliske učenike; to ne mogu svima da učinim.

Question: When we die, will we see you?

Sri Chinmoy: When my close disciples leave the body, they will be able to see me in this body — with this form, with this face. Or I may send one of my representatives — one of my inner beings who will assume my face, my eyes, everything of mine. At that time you may be uttering the word ‘Supreme’, but this body, this face, this form will appear before you because the Supreme is sending me. My Highest is the Supreme and your Highest is the Supreme. But at the eleventh hour, if you are sincerely praying to the Supreme either to cure you or to take you back to Him, this face and this body you will see. Whether you see me wearing my track suit, my Indian garments or my shorts, you are bound to see me.

Some of my close disciples already have died. During a dream if they come to you, you can ask them, “Did Guru come? Did Guru come to take you?” I assure you, Guru did come, even if Guru on the physical plane was perhaps playing tennis at that time. I have so many inner beings, and I assure you that one of my beings took my form exactly and carried the person from this world to the other world. Again, I have to say that this experience is not for all, not for all.

But in every case, when somebody dies the Supreme always sends some emissary; you may call it an angel. Sometimes many beings come. Sometimes the being, out of compassion, will take the form of the departing soul’s dearest one on earth — whether it was his father, mother, brother, sister, husband or wife. The dearest one may not even be in Heaven; he or she may already have taken a new incarnation in Australia or Africa. But if the departing person is very sincerely crying while going to the other world, and if he is afraid of death, the being whom the Supreme sends can take the exact face and form of his mother or father, or somebody who was very close to him. If the person who is leaving this world sees that his mother has come to take him somewhere, how can he be afraid? He will feel that he is going to a very safe place and he will not be alarmed.

Question: If it is difficult for somebody to strive for the Supreme, for the Highest, is it better to insincerely strive for the Highest or to sincerely strive for an intermediate goal?

Sri Chinmoy: An intermediate goal is for those who have not accepted the spiritual life, for those who are caught by ordinary life. Because they have to think of their children, their husbands and wives, their earthly life, they are already at a lower level. When aspiration is not involved, when someone does not have the inner urge to climb up the mountain, then naturally he will be satisfied to climb up a hill. But once someone begins aspiring and accepts the spiritual life, his goal must be the Highest. There can be no intermediate goal for sincere seekers.

Insincere seekers can have an intermediate goal. But for those who want to be true instruments of God, for those who have the inner courage to dare to say, “I have come into the world to please God in His own Way,” there can be no intermediate goal. They have to go to the topmost branch of the aspiration-life-tree. After climbing up a few metres they may slip and fall down; they may fall down again and again. But their goal has to be the Highest.

Once we start compromising with the outer life, our spiritual life is finished. If we think we can be totally involved in the outer life or social life, then we are only fooling ourselves. Before we know it, the outer life will start lording it over us and our inner life will end. As soon as we lose our seriousness in the spiritual life, we are gone. At first we may say to God, “I will please You fifty per cent and You please me fifty per cent.” But eventually we will say, “God, You please me ninety per cent because I am so weak.” Finally, our message will be: “God, I am so useless! You have to please me ninety-nine percent.” Then the game is over. If we can be satisfied with keeping only a one-percent connection with our inner life, with our Source, then our spiritual life is a complete failure.

The day we accepted the spiritual life, we had the hope and eagerness to reach the Highest. Nobody came to our spiritual path with the idea, “If I get a little joy or conquer a little of my jealousy and doubt, that will be enough.” No, everyone came with the eagerness, the readiness and the inner urge to become an absolutely divine person. In rare cases, people may have joined the path only to see what it looked like, to see what kind of flowers it had and whether those flowers were really beautiful and fragrant. But in most cases, the disciples joined the path to reach the Highest, which is to please God in God’s own Way through love, devotion and surrender. When this is our goal, then inwardly we have to climb up the highest mountain. The problem is that we cleverly and deliberately forget our goal.

True, everybody’s height may not be the same, but everybody’s willingness can be the same. One disciple may have the capacity to walk with the Master only for one mile, while another has the capacity to run a marathon with the Master. But along with capacity, readiness and eagerness also are of paramount importance. If someone does not have the same capacity as somebody else, that person’s willingness God will also take into account. If God sees sincere willingness, immediately He will increase the person’s capacity. So many people have run only two miles a day and then completed a marathon. It is all due to their eagerness. Before I completed a marathon, I had covered at most only three or four miles. But my eagerness carried me to my goal.

Question: How can we have more discipline?

Sri Chinmoy: There was a time twenty or twenty-five years ago when, for several months at a stretch, some of my disciples did everything right, everything good, everything positive from morning to evening. Why? Because they were disciplined! They used to get up at six o’clock every morning to pray and meditate and they used to spend their evenings involved in spiritual activities. At that time they cared only for their inner life. They said, “I will not allow myself to mix with undivine people! I will not let myself wallow in the pleasures of ignorance!” Because they led a disciplined life, their love, devotion and surrender to God became most powerful.

But over the years they have become negligent and careless; they have stopped valuing the disciplined life and what it could offer them. As time passed, the outer world has become infinitely more important than their inner life. Gradually their love, devotion and surrender diminished and left them. Now they are convinced that love, devotion and surrender are gone, that they are all in the past. In most cases they have given up; they feel it is not possible to regain these qualities or they feel they are not worth having. Either they say there is nothing in the spiritual life or they say it is too difficult now.

How can you regain your lost inner wealth? By remembering how much joy and satisfaction it gave you! When you led a life of discipline and your love, devotion and surrender were strong, at that time you had infinitely more joy and satisfaction than you have now. At that time, something was roaring within you. You had a childlike feeling. Your whole existence was like a flower. It is not that you were standing in front of a flower, but you yourself had become a most beautiful flower. At every moment you were aiming at something high, higher, highest. Constantly good thoughts were entering into your mind, into your heart, into your life.

If you can once again value most sincerely the joy that you derived from being disciplined, then you will get back that kind of life. If you value the taste of the mango that you ate, then you will do everything to regain that satisfaction. You will go to this shop and that shop enquiring, “Do you have a mango, do you have a mango, do you have a mango?” And if your cry is sincere, God is bound to give you back the thing that you are crying for. When you valued the disciplined life, God gave you the opportunity and the necessity to achieve it. If once more you value it sincerely, then once again God will give you the opportunity to regain your disciplined life, along with the joy, the conviction and the assurance that it offered you.

Question: What is your inner feeling about the city of Philadelphia?

Sri Chinmoy: For me, Philadelphia is the capital of America. From the spiritual point of view, America’s capital is not Washington, but Philadelphia. That very name is a ringing bell, which is very, very haunting and, at the same time, illumining and fulfilling. As soon as I hear the word ‘Philadelphia’, no matter who utters it, I hear a bell ringing — like the Indian heart-temple-gong or the American church bell. Philadelphia, for me, always carries Divinity’s Reality.

Part V

SCA 340-345. Sri Chinmoy had this conversation with a disciple at Annam Brahma on 11 May 1996, the day after her birthday.

Please ask me two questions

Sri Chinmoy: Please ask me two questions. The first question I will answer because of all the expressions that you have given me to inspire me in my poetry. Since the beginning of creation, you have given me the most expressions! Nobody can come near you. The other question I will answer because you make most delicious salad. So you get two questions.

Question: If a person has a very strong personality trait, does that have anything to do with the soul? For example, if a person is stubborn or has some unique quality, what relation does this have with the soul?

Sri Chinmoy: Stubbornness comes mostly from the vital. The vital is very stubborn and the mind is rigid. But any good qualities come only from the soul. From the soul they are received by the heart, vital, mind and body. The heart receives much more than the mind. Sometimes the vital also receives more than the mind. The body receives the least amount of light. The body is like an Indian bullock cart. It always wants rest; its dearest friend is lethargy. If the vital becomes dynamic, then it pushes or pulls the body so the body does something. The body becomes divine only when the vital commands it, like a military commander. If the heart becomes strong, then the heart also can inspire the body.

So any divine quality that you are expressing in and through your life is definitely coming from the soul. Sometimes one particular good quality can be expressed on many planes. The good quality can express itself on the psychic plane, the mental plane, the vital plane or the physical plane. Devotion, for example, can be expressed through the heart, the mind, the vital and the body. When a divine quality that is descending from Above or coming from the soul is expressed on all the planes — physical, vital, mental and psychic — then the seeker becomes really excellent.

Bad qualities also exist. But they come from the mind, vital or physical. Impurity, for example, does not come from the soul or even from the heart. But when too much impurity enters into the heart from the vital and the mind, the poor heart also embodies some impurity. Then the soul comes and tries to save the heart because the soul feels that the heart by nature is good. So the soul puts light into the heart and purifies the heart. Because the mind and vital are quite often very bad, the soul gets disappointed or disgusted with them and lets them take their own time. But the soul does not do that with the heart because it has tremendous love, concern and compassion for the heart — more than for the mind, vital and body.

Question: The next question is a curiosity question.

Sri Chinmoy: Remember my story about how curiosity is good! Out of curiosity the thief went to see the princess getting married. Then his curiosity was caught, and he became a saint!

Question: I was reading a book about the Dalai Lama and I was wondering if I had a connection with Tibet.

Sri Chinmoy: Why do you have to know the past? The past is dust. Did you realise God in your previous incarnations? Your goal is God-realisation! If the past did not enable you to realise God, then what good is it? Stupid curiosity is useless. At times we start with curiosity. Then we enter into real spirituality. Then comes one of two things: either frustration, which is destruction; or hope-flowers, which become beautiful, more beautiful, most beautiful. Finally we see the reality, and then we get real satisfaction.

Question: What is my soul asking you?

Sri Chinmoy: Why do you have to think about your soul at this stage of your spiritual development? You have me permanently and eternally, so you do not have to think of your soul. I shall deal with your soul. Just think of the Supreme and pray to the Supreme. Right now you cannot see your soul; God alone knows when you will be able to see your soul. But you can see me. If you believe in me, then I will be able to take you directly to the highest Absolute. If you ever see how your soul meditates on my transcendental photograph, you will say, “Why do we have to do anything as long as we have this picture?” The higher and deeper you go, the more value you will give to my transcendental photograph.

Question: Is there anything we can do to create harmony? You have given us so many answers. Is there another answer you can give?

Sri Chinmoy: Who wants to live in the basement if one can stay on the topmost floor? On the physical plane, a building can have God knows how many floors, but always there is something called the basement. From the spiritual point of view I use the term ‘abysmal abyss’. When we do not have harmony, we remain in the abysmal abyss. It is all darkness: screaming, fighting, wrestling, strangling, boxing, kicking!

Lack of harmony comes when I feel that I know how to do something better than you. Lack of harmony is the song and dance of superiority. Because everybody feels superior, disharmony at every moment is entering into our lives. But what is this feeling of superiority if not a feeling of inferiority expressed in a clever way?

It is only because we are so inferior to God that we are constantly finding fault with God. We say, “I know better than God! God does not understand my situation! God does not see when I do good things; He sees only when I do bad things!” Like this we are always criticising God. If one is really superior, it is beneath his dignity to come down and quarrel with others. God is infinitely superior to us, but does He come down and fight with us? No!

When children argue with their mother, the mother acts as if she knows nothing. The child may have gone only to primary school or high school and the mother perhaps has a high degree from the university. But the child thinks he knows much more than the mother and he is telling the mother all kinds of stupid things. Inwardly the mother is crying and praying to God to give the child illumination, but outwardly she is saying, “Oh, you are right; I am so stupid. I am learning from you.”

Similarly, even if we know perfectly well that so-and-so is absolutely wrong, we have to be wise and remain silent. Eventually, the other person will see the light. But if we are all the time fighting and quarrelling, we will only destroy our subtle nerves, which are needed to expedite our spiritual journey. So if we use our wisdom, automatically self-effacement comes. Self-effacement is the easiest and the most effective way to establish harmony. One thing we can do is practise japa, repeating, “Self-effacement, self-effacement, self-effacement.” If we do this japa, we walk on pavement that is sunlit, and we reach our destination.