Pitanje: Moja majka me stalno pita „Da li si danas jeo? Da li si jeo zdravu hranu?“

Šri Činmoj: „Da li si jeo?“ je pravo pitanje! Pravo pitanje nije, „Da li si jeo zdravu hranu?“ Do kraja mog života, govoriću loše o takozvanoj zdravoj hrani koja nema šećer, nema so, nema ulje i nema ukusa. Previše šećera nije dobro, slažem se. Ali, i um takođe mora da dobije radost od hrane.

Um igra važnu ulogu za naše fizičko zdravlje i blagostanje. Danas se ljudi okreću vegetarijanskoj ishrani zato što životinje jedu veoma mnogo otpada. Ali kad jedemo povrće, um mora da oseti da jedemo nešto jako i hranljivo. Um mora da oseća da je u povrću neka snaga. Čim pomislimo na karfiol ili krompir, na primer, um ima osećaj nečeg jakog. Ali ako pomislimo na lisnato povrće poput spanaća ili kupusa, um nema osećaj snage. Kada mislimo na svest lista, sva naša snaga nestane.

Izraz 'salata', na primer, nikada nam neće pružiti osećaj snage, ali danas svi jedu salatu. Gojazan čovek jede salatu da bi izgubio na težini, a mršav jede salatu da ne bi postao gojazan. Nažalost, gojazan čovek još dobija na težini! Ukoliko želimo da dobijemo najviše hranljivih sastojaka iz salate, smesta iz same reči u naš um mora da uđe ideja da je sve-hraneća, da je kao lek koji će isceliti sve bolesti.

Čak i reč 'hleb' ima u sebi stvarnu snagu jer vekovima unazad hleb predstavlja nešto vrlo osnažujuće za um. Isto je i sa pirinčem. Ako izgovorimo reč 'pirinač', odmah je čitavo naše biće zadovoljno. Kad izgovorimo 'hleb' ili 'pirinač', od glave do pete stičemo neko zadovoljstvo. Od stopala do krune glave, kao električna struja postoji osećaj da stvarno jedemo nešto dobro. Kad kažemo 'hleb i puter', reč 'puter'ništa ne pridodaje; dodaje samo debljinu! Ali, čim kažemo 'hleb', odmah nam je čitavo biće nahranjeno.