Pitanje: U jednoj od svojih pesama ti kažeš da će Bog učiniti sve za nas ako svaki naš dah otelovljuje duševnu zahvalnost. Izgleda da nam je takva zahvalnost nedostižna. Kako možemo da je steknemo?

Šri Činmoj: Zahvalnost se ne nalazi u suvoparnosti ili u striktnosti; ona se ne nalazi u životu koji je bolestan. Zahvalnost dolazi od slatkoće – slatkoće u životu, slatkoće u dahu. Ta slatkoća naše prirode, našeg karaktera, naših pokreta, stvoriće trajnu zahvalnost. Zahvalnost nije ništa drugo do spontani osećaj slatkoće, koji ne mora da se izrazi rečima. Dete možda neće reći „hvala ti“ svojoj majci, ali se slatkoća čitavog njegovog bića izražava u njegovim očima u obliku osmeha. Ono ne zna reč „zahvalnost“, ali kad majka vidi njegov slatki osmeh, ona zna da je njeno dete puno zahvalnosti. Dakle, što više zahvalnosti možemo da stvorimo u svojim srcima i u svom biću, to lakše nam postaje da ponudimo zahvalnost Bogu.

Jedan način da steknemo slatkoću je da pogledamo neki veoma lep, mirisan cvet. Kada pogledamo cvet i osetimo njegov miris, mi se svesno ili nesvesno poistovećujemo sa njegovom lepotom i mirisom. Tada njegova slatkoća ulazi u nas ili naša sopstvena slatkoća izbija na površinu; ponekad se obe te stvari dese istovremeno. Tada čitavo naše biće postaje slatko i lakše nam je da imamo dobre misli. Ako zaista usredsredimo svu svoju pažnju na nedužnu lepotu i miris Boga tvorevine u tom cvetu, nečiste misli (koje ne uključuju samo niže vitalne misli, već i ljubomoru i podlost) nestaju, a ostaju samo slatke misli. A kad u našoj prirodi slatkoća izađe na površinu, postaje nam veoma lako da iskažemo zahvalnost. Još jedan način da steknemo zahvalnost je da pomislimo šta bismo postali da nam Bog nije pokazao svetlost. Tada bismo bili neko drugi – niži od najnižeg. Ali, umesto da pristupimo temi na takav negativan način, možemo da pristupimo pozitivno i kažemo: „O, Bože, ja sam Ti veoma zahvalan i večno ću Ti ostati zahvalan zato što si mi pokazao Svoju Svetlost i zato što mi dopuštaš da ostanem u Tvojoj Svetlosti“.