Pitanje: Ja nikada svesno ne meditiram na svoju dušu. Meditiram jedino na Svevišnjeg. Da li je to pogrešno?

Koliko ljudi svakodnevno misli na svoju dušu, a da i ne govorimo o tome da oseća njeno postojanje, što je beskrajno teže? Mnogi ljudi ulaze u hram ili crkvu, ali koliko njih pridaje značaj oltaru? Neki dolaze da tu rade, a drugi se muvaju po hramu, ali koliko njih makar i pogleda oltar? Telo je naš hram, a unutar tela je duša, oltar. Ali, mi ne obraćamo nikakvu pažnju na dušu. Većina mojih učenika, a da i ne govorimo o drugim ljudskim bićima, nije svesna svojih duša, niti misli svesno na svoju dušu čak ni sekund dnevno. Pa ipak je duša naše najdragocenije unutrašnje blago; ona je najdragocenije unutrašnje blago našeg tela, vitala, uma i srca.

Većinom se mi ponašamo kao vrane. Kada vrana nešto jede, ona zažmuri. Ona misli: ako ona ne može da vidi druge, ni drugi ne mogu da vide nju. Ljudska bića se ponašaju na isti način. Pošto nam je treće oko zatvoreno, pa ne vidimo svoju dušu, mi mislimo da ni nas niko ne vidi. Ali, neko nas gleda širom otvorenih očiju, a to je naša duša. Duša nije u dubokom snu. Duša nas posmatra u svakom trenutku. Ako imamo bar malo vere u postojanje duše, možda ćemo reći da nas duša posmatra u potaji. Ali, duša nas ne posmatra potajno; ona nas posmatra otvoreno, samo što mi toga nismo svesni.

Zato što ne osećamo da u nama postoji neko ko nas posmatra,mi dopuštamo da nama vladaju um i vital. Dopuštamo našoj fizičkoj svesti da nas navodi da činimo razne nebožanske stvari i osećamo da su samo naš um i vital svesni našeg ponašanja. Ali, bez obzira šta naše telo, vital, um i srce hoće da učine u nama i pomoću nas, ako osetimo da tu postoji i neko drugi – beskrajno viši i bolji – ko nas posmatra, moraćemo da se ponašamo dobro. U običnom ljudskom životu, ako dete zna da ga otac posmatra, ono okleva da učini nešto loše. Ono zna da, ako to učini, otac može da ga kazni. Ali, ako dete misli da je njegov otac u kancelariji ili da je negde otputovao, činiće šta god poželi.

A opet, neko može sebe da navede na pomisao da može loše da postupa u potaji i da ga duša ne vidi. Međutim, on jedino zavarava samog sebe. Duša ga u svakom trenutku vidi, mada neće odmah nešto preduzeti; ona čeka pravi trenutak da ga prosvetli ili da ga kazni. A opet, sama kazna je prosvetljenje.

Zato, ako verujemo u postojanje duše, neizostavno ćemo ozbiljnije shvatiti svoj život, jer znamo da nemamo odobrenje da činimo određene stvari. A ako ne verujemo u dušu, ako ne osećamo potrebu da udovoljimo duši, onda za nas duhovni život uopšte ne postoji.

Ovo telo će otići, ovaj vital će otići, ovaj um će otići; sve će nas napustiti osim duše. Duša uzima telo da bi ga preobrazila i da bi ispoljila božansku svetlost. Potom, nakon četrdeset, pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina, duša se vraća u oblast duša. Ako su telo, vital i um činili dobre stvari, duša nosi sa sobom suštinu njihovih dostignuća. Ali, ako nisu učinili ništa dobro, duša neće uzeti ništa od tela, vitala ili uma. Srce obično učini nekoliko dobrih stvari, tako da duša može da nešto ponese od srca. Potom, nakon nekog vremena, duša uzima novo telo, vital, um i srce.