Pitanje: Koji je stav najbolje imati kad pokušavamo da ispoljimo Svetlost Svevišnjeg ?
Šri Činmoj: Kad imaš težnju da ispoljavaš Svetlost Svevišnjeg, to ti daruje ogromnu radost. Sama činjenica da želim da se popnem na Himalaje daje mi neizmernu radost – bilo da počnem da se penjem ili ne. Nažalost, vrlo često priča ne postane delo. Zamišljam da se penjem; ali kad dođe stvarni čas, ili pobegnem jer se bojim ili postanem toliko zaokupljen kritikovanjem onih koji su se popeli nekoliko metara više od mene da izgubim iz vida moj sopstveni cilj. Kažem da su se popeli na pogrešan način ili nisu bili fer i ja nikad ne počnem da se penjem. Dakle, jedna stvar je misliti o ispoljavanju Svetlosti Svevišnjeg a drugo je zapravo uraditi to.Svaki moj učenik koji želi da ispolji Svetlost Svevišnjeg mora da zadrži jednu stvar u umu: čistotu. Ako nema čistote, stalno postoji podela u umu, a ona dovodi do nesporazuma i svađa. Govoriti o ispoljavanju je kao da govorimo o miru. Sama činjenica da ljudska bića govore o miru umesto o ratu izuzetno je dostignuće. Ali u mnogim slučajevima, zarad mira ubijamo jedni druge. Pa ipak, činjenica da čak razmišljamo o miru znači da će nam Bog jednog dana dozvoliti da spoznamo pravo značenje i značaj mira. Slično tome, kad mislimo na ispoljavanje, ma koliko mnogo grešaka pravimo i koliko mnogo puta obmanjujemo sebe i obmanjujemo druge, doći će dan kad će naši napori biti pozitivni.
Bolje je ispoljiti, ma koliko nesavršeno, nego ostati nem. Kada je Vivekananda video da su neki Indusi besposleni, rekao bi: „Idite i igrajte futbal. Pre ćete ostvariti Boga ako igrate futbal nego ako čitate Bagavat Gitu.“ Osećao je da oni treba da budu aktivni i dinamični. Slično, bolje je praviti greške radeći na ispoljavanju nego ništa ne raditi. Kad neki ljude prave greške ili vide da drugi prave greške, oni odustanu. Ali morate da znate da će sigurno svako da pravi greške. Uprkos tim greškama, hrabri ljudi nastavljaju da rade, pošto su oni rešeni da urade pravu stvar i da postanu prava osoba. Na kraju će uspeti.
