Scena 2

RAMA: Šta da radim? Moram da održim svoje obećanje. Lakšmana mi je draži od sopstvenog života, ali obećanje je obećanje.

LAKŠMANA: Rama, nemoj da žališ. Nemoj da plačeš. Moraš da održiš svoje obećanje. Moraš da me pogubiš kako si obećao. Biću srećan da me ti pogubiš. Nema veće radosti nego biti kažnjen od tebe. Nema bolje smrti nego biti ubijen od tebe.

PRVI MINISTAR: O, Rama, pošto si obećao da ćeš pogubiti svakog uljeza, ja bih želeo da prognaš svog brata iz ovog kraljevstva. Ta kazna je jednaka kao da si ga pogubio.

RAMA: Za mene je život bez mog brata Lakšmane moja smrt. Biti razdvojen od njega, ne videti ga u svojoj blizini, najgora je smrt za mene.

LAKŠMANA: (klanjajući se): Brate, Oče, ti si moje Sve. Hoću da svet vidi da si ti Inkarnacija Istine. Ti si uspostavio carstvo darme. Tvoje obećanje i tvoj život se nikada ne mogu odvojiti. Oni su nedeljivo jedno. Ja sad napuštam palatu. Otići ću da meditiram na obali reke Saraju, a kada kucne čas, skočiću u reku i okončati svoj život.

RAMA: O radosti moga srca, o ljubavi moga srca, o moći moga srce, ti me napuštaš. Prigrlićeš smrt. Zahvaljujući tvom stalnom žrtvovanju, svet zna za mene. A na drugom svetu ću takođe biti poznat zahvaljujući tvojoj žvrti. Biću uvažavan i obožavan. O brate mog srca i duše, o brate večnosti, ti si me sledio svuda; kud god sam pošao, sledio si me poput moje sopstvene senke. Kad me je otac poslao u izgnanstvo, kad je trebalo da dovedem Situ od Ravane, ti si me sledio. Ali sada, Lakšmana, ja ću slediti tebe. Slediću tvoj životni dah. Idi i zauzmi mi mesto na drugom svetu, u svetu Onostranog. Ja dolazim.

((Lakšmana se klanja svom bratu i okreće da ode. Rama peva.)

Deshe deshe cha bandhabah
tantu desha na pashyami
yatra bratha sahodara

RAMA: U svim zemljama ima žena, u svim zemljama ima prijatelja, ali brata kao što je Lakšmana neću naći nigde na ovom svetu.