Scena 4

LAKŠMANA: O Bože, ti znaš moje srce. Ja obožavam Situ kao moju sopstvenu majku. Nikad nisam gledao njeno lice. Uvek gledam njena stopala, prašinu sa njenih stopala. Ja je toliko obožavam, toliko sam joj odan! A ona me vređa. Je li to moja sudbina? Svet je pun nerazumevanja. Da li su sve žene takve? Ne, ne može biti. Moja Urmila je gorko plakala kad sam otišao iz palate sa mojim bratom. Ona je htela da ostanem sa njom, ali ja sam došao ovamo da bih udovoljio svom bratu i sebi. Ali, ko će udovoljiti njoj? O, Urmila, svet ne zna koliko iznutra patiš i koliko je božanska tvoja žrtva. Ali, moje srce koje voli to zna. Moje zahvalno srce zna šta ti činiš u sebi, svojim suzama, svojim velikim srcem. Večno će ti tvoj Lakšmana biti zahvalan i ponosan na tebe. Moj spoljašnji život ti nije blizu, ali je moj unutrašnji život sa tobom i za tebe.