Pitanje: Ja sam doktor. Zar ne bi trebalo da služim Boga najpre u svojim pacijentima?

Šri Činmoj: Ne, ne, ne. Ti si doktor, to je istina. Ali rano ujutro, pre nego što ugledaš ijednog pacijenta, treba da misliš na Boga, meditiraš na Boga. Samo tad radiš ono što je ispravno. Već sad primećuješ Boga u svojim pacijentima. To je velikodušnost tvog srca. To je izvanredno. Vidiš Boga u svojim pacijentima, tako da možeš da budeš pažljiviji, duševniji u svom odnosu sa pacijentima. Upravo to Bog i hoće. Ali samu tu duševnost, saosećanje, tu ljubav i brigu za pacijente – odakle ih dobijaš? Dobijaš ih iz svog sopstvenog srca, iz svoje duše. Misliš li, međutim, da ćeš ih dobiti ukoliko ne budeš meditirao? Ako ne uđeš u tišinu ili ne osetiš mir na nekoliko trenutaka u zoru, nećeš ih dobiti. Ima mnogo doktora koji su veoma nebožanski, grubi, zato što prvo ne rade ono što treba uraditi prvo.

Ti meditiraš rano ujutro pre odlaska u bolnicu. To što se rano ujutro moliš i meditiraš na Boga nekoliko minuta znači da voliš Boga. Onda, kad odeš u bolnicu, pokazuješ svoju ljubav i posvećenost Svevišnjem u drugim ljudima. Tako, u stvari, radiš dve stvari i obe imaju određenu vrednost. Ti prvo radiš važniju stvar; ali imaš osećaj da je samo druga stvar koju činiš prava. Ne, obe su podjednako ispravne. Ideš od prvog koraka ka drugom. Ne možeš da napraviš dva koraka u isto vreme. Prvo staneš na jednu, pa onda na drugu nogu. Zato, u tvom slučaju, radiš apsolutno ispravnu stvar. Rano ujutru se moliš Bogu: to je tvoja ljubav prema Bogu. Zatim, istu tu ljubav širiš na svoje pacijente, koji su tvoja braća i sestre.