Pitanje: Imao sam takvo iskustvo da se, kad pokušavamo pomoći drugima, ponekad stvara neka prepreka u nama, a takođe i u onima kojima pomažemo. Možeš li nam reći nešto o tome?

Šri Činmoj: Naš svet još uvek nije idealan. Ponekad nam nesvesno, pa čak i svesno, svet oduzme neke božanske osobine. Nije stvar u tome što ne želimo da podelimo svoje božanske osobine; već zato što ih svet iskorišćava i zloupotrebljava. Tako da postoje trenuci kad moramo da budemo oprezni. Mi smo velikodušni. Došli smo na svet da težimo i, u isto vreme, da prosvetlimo svet. Ali, moramo da znamo ko je vredan toga, a ko nije. Samo zato što smo svi Božija deca, nama je veoma lako da osetimo da su svi na svetu toga vredni. Ali, uzmimo to ovako: ko je spreman, a ko nije spreman? Mnogo puta smo uočili da postoje ljudi koji nisu spremni. Kad pokušamo da probudimo njihovu svest, kad pokušamo da im pomognemo ili da služimo božanskom u njima, njihov vital odmah oseti veliku ogorčenost. I ta ogorčenost uzima oblik zida između njih i, recimo, našeg tragajućeg uma ili borbenog, stremećeg vitala. Naš tragalački um je našao nešto istine u srcu i želi da ponudi ovu istinu drugima. Naš vital se trudi, božanski trudi da im da svetlost koja nam je poverena. Ali, baš zato što većina ljudi nije spremna da primi, mi osetimo da postoji snažan, čvrst zid između našeg ostvarenja i našeg samodavanja.

Kad vidimo da postoji podeljenost u nama, to znači da nismo uvek sto posto svesno jedno sa našim Izvorom. Mi smo iz božanskog i za božansko, mi smo iz Svevišnjeg i za Svevišnjeg. Događa se, međutim, mnogo puta, mada smo veoma iskreni i posvećeni, da očekujemo nešto zauzvrat kada nešto damo: ili priznanje ili napredak u osobi kojoj smo bili na usluzi. Čak i ako ne prepoznaju ili ne primete naše samodavanje, očekujemo odmah neki uspeh, ili recimo, neku vrstu postepenog napretka u njihovom životu unutrašnje težnje. Mi dajemo, dajemo, dajemo; ali ne vidimo da svet nešto prima, što nas frustrira. Osećamo da nas zemlja ne zaslužuje. Možda ćemo se pitati da li radimo ispravnu stvar, jer ljudi uopšte ne napreduju. Možda ćemo čak i sumnjati u sopstvenu iskrenost.

Međutim, to su pogrešne misli. Mi radimo sasvim ispravnu stvar jer smo inspirisani i izabrani iznutra. Zemlja će jednom primiti našu svetlost, ali trenutno Zemlja nije spremna. Ako nam Svevišnji kaže da neko treba duže da spava, onda ne treba da ga budimo, ne treba da prilazimo toj osobi. Ali ako nam Svevišnji u nama kaže da moramo služiti Svevišnjeg u nekome čak i ako ta osoba spava, čak i ako je nevoljna i odbija da primi svetlost, onda ćemo i to raditi, jer smo Njegovi instrumenti. Svakog dana moramo da mislimo o sebi kao o malom detetu od pet ili šest godina. Ako Večni Otac zatraži od nas da nešto damo, onda će nam On Sam reći kome da to ponudimo.

Ljudsko srce u nama ponekad čini da osećamo da je ono spremno da pomogne bilo kome. To je, međutim, besmisleno. Postoji nešto što se zove Božiji Čas. Božiji Čas ne treba i ne može da bude isti za svakog pojedinca. Danas je moj Čas, sutra je tvoj, prekosutra je za nekog drugog. Nisu ljudi loši, nije ni to da ih Bog ne voli. Ne! On voli sve jednako, ali za neke još nije kucnuo čas.

Bog napreduje u nama i kroz nas. U jednu ruku On je Transcendentalan, On je sav Božanski i apsolutni Svevišnji. U drugu ruku, On napreduje u svakom trenutku i kroz svakog pojedinca u toku tog trenutka. U krajnjem ishodu, On peva pjesmu Beskonačnosti, Svoje vlastite Beskonačnosti.

U procesu evolucije On pokušava da usavrši svakoga. Ali On Sam najbolje zna Svoj vlastiti napredak; On zna koliko želi da postigne danas u tebi i pomoću tebe i koliko želi da postigne danas u meni i pomoću mene. Ne možemo očekivati isti pristup ili istu vrstu svetlosti za svakog pojedinca, zato što Sam Bog nije stvorio iste sposobnosti i prijemčivost za sve ljude.

Bog pokušava da uživa u Sebi božanski i vrhunski. Ali ako nastojimo da uvećamo nečije sposobnosti ili prijemčivost uz pomoć naše vlastite volje, onda radimo pogrešno. Hajde da postanemo Božija Volja, neka Njegova Volja teče kroz nas. Onda će nam On Sam reći ko je prava osoba kojoj treba pomoći. Na ovaj način treba da pođemo pravoj osobi danas, a nekom drugom ko će biti prava osoba sutra. Ako pristupimo pravoj osobi na vreme, onda ćemo videti da ne postoji prepreka ili razdvajanje, zato što je prava osoba uvek spremna da nas primi i dočeka sa dobrodošlicom. Ali, ako odemo kod pogrešne osobe, nećemo biti dobrodošli, biće pometnje; i u toj pometnji će se pojaviti velika frustracija. Hajde onda da probamo da priđemo pravoj osobi u Božjem odabranom Času; onda ćemo videti da je Bog ispunjen, mi smo ispunjeni i svet težnje je ispunjen u nama i pomoću nas.

Ipak, ponekad osetimo u sebi prepreku ili zid zato što smo u jednom trenutku poistovećeni sa svojom dušom, a sledećeg trenutka sa umom i vitalom. To je ovako. Duša i srce su na jednoj strani, a um, vital i fizičko su na drugoj. Između njih sve vreme stoji prepreka. U ovom trenutku nazivamo um jedinom stvarnošću, sledećeg trenutka nazivamo vital jedinom stvarnošću, a narednog smatramo srce jedinom stvarnošću. To su sve stvarnosti, ali jedina stvarna stvarnost je Bog i direktni predstavnik Božje Stvarnosti je duša.

I sad, baš kao što je duša predstavnik Boga, i srce je predstavnik duše. Srce i duša pokušavaju da usavrše um da bi on mogao da predstavlja psihičko biće. Kad se um prosvetli, um će tada imati vital kao svog predstavnika. Isto tako, vital će imati telo kao svog predstavnika, a kad telo postane čisto i fizička svest počne da teži, onda će i telo postati savršen instrument.

Stvarnost je veoma komplikovano iskustvo u običnom zemaljskom životu, ali na višim nivoima je krajnje jednostavna i veoma ispunjujuća. Kad stupimo na niže ravni, ili na fizičku ravan, tu je stvarnost vrlo neizvesna. Tu je stvarnost samo ono što vidimo svojim očima. Recimo da gledamo cvet i da je taj cvet za nas stvarnost. Međutim, čim uđemo bar malo dublje unutra, ili ako uđemo u više nivoe svesti, ne vidimo cvet kao takav. Stvarnost nije više cvet, već miris cveta ili lepota cveta. Ovde, na fizičkom nivou, cvet je stvarnost, pa ne može mo da cenimo miris, koji je unutrašnja stvarnost. A lepotu, koja je još viša, uopšte ne primećujemo. Znači, ono što je stvarnost na fizičkom niovu ravni ne treba i ne može da bude ista vrsta stvarnosti na unutrašnjem nivou.

Sa druge strane, postoji mnogo stvari koje vidimo na fizičkom nivou kao stvarne, a koje su apsolutno nestvarne. Kad misao dođe iz mentalnog sveta, u svakodnevnom životu je za nas ona apsolutno stvarna i konkretna. Ali, ako uđemo duboko u sebe, ta misao odmah nestane, kao kap, rastvori se u okeanu volje. Tako da ono što je stvarnost na fizičkom nivou, recimo misao, uopšte nije stvarnost na unutrašnjoj ravni. Na unutrašnjoj ravni stvarnost je Božansko, Besmrtnost i Savršenstvo. Na spoljašnjoj ravni, stvari koje su nama stvarne možda nisu ili ne moraju biti večne. Ali, na unutrašnjoj ravni, stvarno je samo ono što je večno i što nas ispunjava. Tako da postoji velika razlika između stvarnosti na fizičkom nivou i stvarnosti na unutrašnjem planu.

Spoljašnji svet ima vrlo moćno oružje, sumnju, a unutrašnji svet ima najmoćnije oružje, veru. Ako boravimo u spoljašnjem svetu više nego u unutrašnjem svetu, oružje sumnje nas napada. Iako su naše vlastito postojanje i naše vlastito oružje vere nerazdvojni, kad živimo u spoljašnjem svetu, sumnja se bori protiv naše vere i slabi nas.

Kad osetimo da postoji prepreka između jedne stvarnosti i druge stvarnosti, između stvarnosti uma i naše stvarnosti srca ili između onoga što možemo da damo i onoga što pokušavamo da damo, naš duhovni život postaje pustinja. Ne samo tragaoci, već i skoro svi duhovni Učitelji su prošli ovakvom pustinjom. Čak i duhovni Učitelji vrlo visokog ranga, kao Vivekananda i drugi, priznavali su da su prolazili kroz periode kad uopšte nisu mogli da meditirajnu. Ušli su u arenu sveta i ponudili svoj mir, ljubav, svetlost i sve što su mogli. Ali, onda su se osetili donekle frustrano jer njihova svetlost nije bila prihvaćena i napredak koji su očekivali od čovečanstva nije bio postignut.

Ovde smo svi tragaoci. Ako se nađemo u pustinji, ako uvidimo da razne misli ili ideje ulaze u nas i čine sve da nas spreče da meditiramo, jednu stvar možemo da uradimo. Možemo da ponudimo svoju zahvalnost Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu. Možemo da ponudimo jedan minutu duševne zahvalnosti zato što nam je Svevišnji dao božansku težnju da budemo na usluzi čovečanstvu, Svevišnjem u čovečanstvu. Ako makar na minut budemo ponudili Njemu svoju duševnu zahvalnost, smesta će nestati prepreka koja postoji između uma i srca u našem unutrašnjem biću, jer se pomoću zahvalnosti odmah osećamo sjedinjeni sa Božjom Stvarnošću. A nema te sile ni na Zemlji ni u našem unutrašnjem postojanju koja može biti tako moćna kao naša duševna zahvalnost.

Kad potražimo reč „zahvalnost“ u umu, to je nešto suvo, budalasto i nepotrebno. Kad potražimo reč „zahvalnost“ u vitalu, vidimo da ta reč ni ne postoji. A u fizičkom, zahvalnosti nikad nema. Ali, ako živimo u težećem srcu i postanemo jedno sa Svevišnjim pomoću svoje zahvalnosti, onda ne mogu postojati suvi periodi, ne postoji zid, nema prepreka, nema nebožanskih sila koje bi odugovlačile naš napredak. Kada smo zahvalni, mi smo kao cvet koji se otvara laticu po laticu u Srcu Svevišnjeg. Ovaj cvet je pun mirisa i njegov miris prosvetljuje, ojačava i ispunjava ljudsko u nama, božansko u nama i Svevišnjeg u nama.

Kad naš cvet zahvalnosti cveta, uspavano čovečanstvo takođe cveta, zato što je naša zahvalnost ušla u Božiji odabrani Čas. Kad uđemo u Božije Srce sa zahvalnošću, On ubrzava Njegov sopstveni Čas za Njegovu decu, zato što oseća da su neka Njegova deca više nego spremna da služe i udovolje Njemu u Njegovoj deci koja još uvek spavaju.

Ne može svako da bude odabrani instrument. Ne može svako da igra ulogu kralja, naravno. Ali svako može da služi Svevišnjem u skladu sa svojim sposobnostima. Kad Bog nekome da sposobnost da prosvetli druge, da u ogromnoj meri služi Njega u drugima, onda je obaveza te osobe da očisti put ako postoji bilo kakva prepreka, ako postoji neko trnje na putu. A lako možemo da očistimo ružu od trnja kad vidimo da zahvalnost raste u našem srcu.

Svevišnji vas je učinio izabranim instrumentom da prosvetlite i povećate težnju stotina i hiljada ljudi. Ako igrate svoju ulogu svesnog instrumenta, onda u svojoj svesnoj svesti postajete reka koja teče sa svom svojom svetlošću, ljubavlju i dinamičnom energijom ka moru Prosvetljenja. Kada vi i ostatak čovečanstva postanete jedno, i kada božanski uživate u ovom jedinstvu, ne može biti podele, barijere, pustinje. Sve je to stalno rastuće Blaženstvo i stalno prevazilazeća Sloboda.