Pitanje: Koliko je važna spoljašnja čistota?

Šri Činmoj: Spoljašnja čistota je izuzetno važna. Mada nije toliko važna kao unutrašnja čistota, spoljašnja čistota doprinosi unutrašnjoj čistoti. Ako se tuširate, ako nosite čistu odeću, ako je vaše telo čisto i uredno na svaki mogući način, to doprinosi vašoj unutrašnjoj čistoti. Ali prava unutrašnja čistota je stalno sećanje na vašeg Učitelja, stalno sećanje na Svevišnjeg, koji je naš Večni Pilot. Ovo je beskrajno teže od tuširanja i održavanja tela čistim. Ali ako održavate svoj spoljašnji život čistim, onda to definitivno doprinosi vašoj unutrašnjoj svesti o Istini, Svetlosti i Blaženstvu, i znatno vam pomaže da stalno pamtite Večnog Pilota.

Pitanje: Kako možete da utvrdite gde se u biću nalazi strah da li je u srcu, umu ili telu?

Šri Činmoj: Ako meditirate svakodnevno, predano i duševno, onda ćete osetiti da u sebi imate sobu. Ta soba ima, recimo, četiri vrata: vrata tela, vitalna vrata, vrata uma i vrata srca odnosno psihička vrata. Rano ujutru pogledajte ta vrata. Ako primetite veoma ružnu osobu na nekim određenim vratima, onda osetite da je ta osoba strah. Strah je veoma ružan. To je veoma ružno biće koje postaje vidljivo kada duševno meditirate na fizičkim, vitalnim, mentalnim ili psihičkim vratima, i može poprimiti suptilni ljudski oblik. Ali ako ne vidite nijedno ružno biće na svojim fizičkim vratima, vitalnim vratima, mentalnim vratima ili vratima srca, onda možete znati da nemate strah.

Pitanje: Postoji li razlika između Sjaja i Svetlosti?

Šri Činmoj: Posmatrajmo Svetlost kao telo. Onda je normalno da ono treba da obuče nešto, neku odeću. Dakle, Sjaj je jedna od odora koju Svetlost nosi. Istina je takođe jedna od njenih odora, Blaženstvo je odora, Mir je odora i druge božanske osobine su odore koje Svetlost nosi. Ali, ako Svetlost nema te odore, to nije kao kod ljudskih bića koja bi u tom slučaju bila gola. Ne! Svetlost je čistota Beskonačnosti, lepota Večnosti i život Besmrtnosti

Pitanje: Kako da naučimo da budemo iskreni prema svojoj duši u svakom trenutku?

Šri Činmoj: Možemo biti iskreni prema svojoj duši u svakom trenutku ako osećamo da duša dolazi na prvo mesto u našem životu. Trebalo bi da navedemo sebe da osetimo da je ispoljenje sna duše jedina stvar koja nam je potrebna. San duše je naš dragoceni dah i ispoljenje ovog sna je naš jedini cilj. Ako imamo ovu vrstu unutrašnje svesnosti, onda u svakom trenutku možemo biti iskreni prema potrebama naše duše i prema besmrtnoj Stvarnosti naše duše.

Pitanje: Da li nas iznutra nekad testiraš?

Šri Činmoj: Kada sam u svom najvišem, u božanskoj svesti, u svojoj vrhovnoj svesti, ne testiram vas, jer znam da vam je ono što imate u duhovnom životu dato od Svevišnjeg u meni. Vaše duhovne sposobnosti i nesposobnosti su vam date od Svevišnjeg u meni. Ali kada sam u ljudskoj svesti, običnoj svesti, tada vas ispitujem na fizičkom planu da vidim da li vam je zaista stalo do duhovnog puta, da li želite da sledite moj put duševno i predano, da li ste spremni da sve vreme budete na mom brodu. Želim da vidim da li ste iskreni i posvećeni Svevišnjeg u meni, da li želite da postanete božanski ratnici da se borite protiv neznanja za Svevišnjeg u meni. Ispitujem vas o vašoj iskrenosti, čistoti, ljubavi, posvećenosti i predanosti. A opet, uvek kažem da nema kraja našem duhovnom napretku. Sve vreme se bavimo večno prevazilazećim Onostranim. Ali je neophodno da vas s vremena na vreme ispitam, i to činim kada sam u ljudskoj, običnoj svesti.

Moram reći da je neophodno biti i u ljudskoj svesti. Dvadeset četiri sata dnevno ne ostajem u svojoj najvišoj, najuzvišenijoj svesti. Istina, imam slobodan pristup trećem spratu. Ali ako stalno ostajem u svojoj transcendentalnoj svesti, ako stalno ostajem na trećem spratu, kako ću moći da razgovaram sa nekim ko dođe i pokuca na moja vrata? Moram da siđem sa trećeg sprata da bih razgovarao sa njim na prvom spratu, jer trenutno nije spreman da bude pozvan na treći sprat.

Pitanje: Kako se može razviti intuicija?

Šri Činmoj: Postoji nekoliko načina da se razvije intuicija. Najlakši način je da ostanete u srcu, postanete jedno s njim i da pokušate da postanete ono što duša ima i ono što duša jeste. Treba da uđete u srce i da zavapite za dušom, vapite za tim da imate dušu i da postanete duša. Ako možete da ostanete u srcu i da osetite da je srce dete koje neprestano plače da postane tako dobro, tako božansko, tako savršeno kao majka ili otac, duša, onda ćete automatski razviti moć intuicije.

Ovaj način je vrlo lak i u isto vreme vrlo efikasan. On je i za početnike i za one koji ne žele da prolaze kroz strogu disciplinu da bi razvili intuitivnu moć.

Pitanje: Molim te, objasni Božansku Pravdu.

Šri Činmoj: Božanska Pravednost nije ništa drugo do Božanski Oproštaj. Ljudska pravda kaže: ako je neko nešto ukrao, onda mora biti kažnjen. Ljudska pravda nam kaže da je to ispravno i doživljava ogromno zadovoljstvo u kažnjavanju pojedinca. Ali, kad Božanska Pravdnost deluje, čak i kad uzima spoljašnji oblik, unutar te Pravdnosti postoji ogromna Samilost. Dok unutrašnji sudija govori svetu da je taj i taj krivac, on prosvetljuje um tog pojedinca, kako ne bi ponovo ušao u neznanje. Znači, kad deluje Božanska Pravdnost, u njoj postoje unutrašnja samilost i unutrašnje prosvetljenje. Oni deluju zajedno, kako tragalac ne bi stalno iznova upadao u more neznanja.

Kad ljudska pravda deluje, krivac zna da ga niko nije nagovorio. Zna da je sve vreme sam bio odgovoran. Ali Božanska Pravednost pomaže krivcu da shvati da nije on taj koji je učinio pogrešno delo, već da je to bilo nešto drugo, što nazivamo neznanjem koje deluje pomoću njega. Kad Božanska Pravdednost deluje, pojedinac se oseća jadno što je dozvolio pogrešnim silama da uđu u njega i da deluju kroz njega. Oseća da je bio budala što je dozvolio nekome ili nečemu da deluje u njemu i kroz njega. On shvata da je trebalo da deluje samo u skladu sa svojom unutrašnjom voljom, u skladu sa božanskim vođstvom svoje duše.

Pitanje: Imao sam takvo iskustvo da se, kad pokušavamo pomoći drugima, ponekad stvara neka prepreka u nama, a takođe i u onima kojima pomažemo. Možeš li nam reći nešto o tome?

Šri Činmoj: Naš svet još uvek nije idealan. Ponekad nam nesvesno, pa čak i svesno, svet oduzme neke božanske osobine. Nije stvar u tome što ne želimo da podelimo svoje božanske osobine; već zato što ih svet iskorišćava i zloupotrebljava. Tako da postoje trenuci kad moramo da budemo oprezni. Mi smo velikodušni. Došli smo na svet da težimo i, u isto vreme, da prosvetlimo svet. Ali, moramo da znamo ko je vredan toga, a ko nije. Samo zato što smo svi Božija deca, nama je veoma lako da osetimo da su svi na svetu toga vredni. Ali, uzmimo to ovako: ko je spreman, a ko nije spreman? Mnogo puta smo uočili da postoje ljudi koji nisu spremni. Kad pokušamo da probudimo njihovu svest, kad pokušamo da im pomognemo ili da služimo božanskom u njima, njihov vital odmah oseti veliku ogorčenost. I ta ogorčenost uzima oblik zida između njih i, recimo, našeg tragajućeg uma ili borbenog, stremećeg vitala. Naš tragalački um je našao nešto istine u srcu i želi da ponudi ovu istinu drugima. Naš vital se trudi, božanski trudi da im da svetlost koja nam je poverena. Ali, baš zato što većina ljudi nije spremna da primi, mi osetimo da postoji snažan, čvrst zid između našeg ostvarenja i našeg samodavanja.

Kad vidimo da postoji podeljenost u nama, to znači da nismo uvek sto posto svesno jedno sa našim Izvorom. Mi smo iz božanskog i za božansko, mi smo iz Svevišnjeg i za Svevišnjeg. Događa se, međutim, mnogo puta, mada smo veoma iskreni i posvećeni, da očekujemo nešto zauzvrat kada nešto damo: ili priznanje ili napredak u osobi kojoj smo bili na usluzi. Čak i ako ne prepoznaju ili ne primete naše samodavanje, očekujemo odmah neki uspeh, ili recimo, neku vrstu postepenog napretka u njihovom životu unutrašnje težnje. Mi dajemo, dajemo, dajemo; ali ne vidimo da svet nešto prima, što nas frustrira. Osećamo da nas zemlja ne zaslužuje. Možda ćemo se pitati da li radimo ispravnu stvar, jer ljudi uopšte ne napreduju. Možda ćemo čak i sumnjati u sopstvenu iskrenost.

Međutim, to su pogrešne misli. Mi radimo sasvim ispravnu stvar jer smo inspirisani i izabrani iznutra. Zemlja će jednom primiti našu svetlost, ali trenutno Zemlja nije spremna. Ako nam Svevišnji kaže da neko treba duže da spava, onda ne treba da ga budimo, ne treba da prilazimo toj osobi. Ali ako nam Svevišnji u nama kaže da moramo služiti Svevišnjeg u nekome čak i ako ta osoba spava, čak i ako je nevoljna i odbija da primi svetlost, onda ćemo i to raditi, jer smo Njegovi instrumenti. Svakog dana moramo da mislimo o sebi kao o malom detetu od pet ili šest godina. Ako Večni Otac zatraži od nas da nešto damo, onda će nam On Sam reći kome da to ponudimo.

Ljudsko srce u nama ponekad čini da osećamo da je ono spremno da pomogne bilo kome. To je, međutim, besmisleno. Postoji nešto što se zove Božiji Čas. Božiji Čas ne treba i ne može da bude isti za svakog pojedinca. Danas je moj Čas, sutra je tvoj, prekosutra je za nekog drugog. Nisu ljudi loši, nije ni to da ih Bog ne voli. Ne! On voli sve jednako, ali za neke još nije kucnuo čas.

Bog napreduje u nama i kroz nas. U jednu ruku On je Transcendentalan, On je sav Božanski i apsolutni Svevišnji. U drugu ruku, On napreduje u svakom trenutku i kroz svakog pojedinca u toku tog trenutka. U krajnjem ishodu, On peva pjesmu Beskonačnosti, Svoje vlastite Beskonačnosti.

U procesu evolucije On pokušava da usavrši svakoga. Ali On Sam najbolje zna Svoj vlastiti napredak; On zna koliko želi da postigne danas u tebi i pomoću tebe i koliko želi da postigne danas u meni i pomoću mene. Ne možemo očekivati isti pristup ili istu vrstu svetlosti za svakog pojedinca, zato što Sam Bog nije stvorio iste sposobnosti i prijemčivost za sve ljude.

Bog pokušava da uživa u Sebi božanski i vrhunski. Ali ako nastojimo da uvećamo nečije sposobnosti ili prijemčivost uz pomoć naše vlastite volje, onda radimo pogrešno. Hajde da postanemo Božija Volja, neka Njegova Volja teče kroz nas. Onda će nam On Sam reći ko je prava osoba kojoj treba pomoći. Na ovaj način treba da pođemo pravoj osobi danas, a nekom drugom ko će biti prava osoba sutra. Ako pristupimo pravoj osobi na vreme, onda ćemo videti da ne postoji prepreka ili razdvajanje, zato što je prava osoba uvek spremna da nas primi i dočeka sa dobrodošlicom. Ali, ako odemo kod pogrešne osobe, nećemo biti dobrodošli, biće pometnje; i u toj pometnji će se pojaviti velika frustracija. Hajde onda da probamo da priđemo pravoj osobi u Božjem odabranom Času; onda ćemo videti da je Bog ispunjen, mi smo ispunjeni i svet težnje je ispunjen u nama i pomoću nas.

Ipak, ponekad osetimo u sebi prepreku ili zid zato što smo u jednom trenutku poistovećeni sa svojom dušom, a sledećeg trenutka sa umom i vitalom. To je ovako. Duša i srce su na jednoj strani, a um, vital i fizičko su na drugoj. Između njih sve vreme stoji prepreka. U ovom trenutku nazivamo um jedinom stvarnošću, sledećeg trenutka nazivamo vital jedinom stvarnošću, a narednog smatramo srce jedinom stvarnošću. To su sve stvarnosti, ali jedina stvarna stvarnost je Bog i direktni predstavnik Božje Stvarnosti je duša.

I sad, baš kao što je duša predstavnik Boga, i srce je predstavnik duše. Srce i duša pokušavaju da usavrše um da bi on mogao da predstavlja psihičko biće. Kad se um prosvetli, um će tada imati vital kao svog predstavnika. Isto tako, vital će imati telo kao svog predstavnika, a kad telo postane čisto i fizička svest počne da teži, onda će i telo postati savršen instrument.

Stvarnost je veoma komplikovano iskustvo u običnom zemaljskom životu, ali na višim nivoima je krajnje jednostavna i veoma ispunjujuća. Kad stupimo na niže ravni, ili na fizičku ravan, tu je stvarnost vrlo neizvesna. Tu je stvarnost samo ono što vidimo svojim očima. Recimo da gledamo cvet i da je taj cvet za nas stvarnost. Međutim, čim uđemo bar malo dublje unutra, ili ako uđemo u više nivoe svesti, ne vidimo cvet kao takav. Stvarnost nije više cvet, već miris cveta ili lepota cveta. Ovde, na fizičkom nivou, cvet je stvarnost, pa ne može mo da cenimo miris, koji je unutrašnja stvarnost. A lepotu, koja je još viša, uopšte ne primećujemo. Znači, ono što je stvarnost na fizičkom niovu ravni ne treba i ne može da bude ista vrsta stvarnosti na unutrašnjem nivou.

Sa druge strane, postoji mnogo stvari koje vidimo na fizičkom nivou kao stvarne, a koje su apsolutno nestvarne. Kad misao dođe iz mentalnog sveta, u svakodnevnom životu je za nas ona apsolutno stvarna i konkretna. Ali, ako uđemo duboko u sebe, ta misao odmah nestane, kao kap, rastvori se u okeanu volje. Tako da ono što je stvarnost na fizičkom nivou, recimo misao, uopšte nije stvarnost na unutrašnjoj ravni. Na unutrašnjoj ravni stvarnost je Božansko, Besmrtnost i Savršenstvo. Na spoljašnjoj ravni, stvari koje su nama stvarne možda nisu ili ne moraju biti večne. Ali, na unutrašnjoj ravni, stvarno je samo ono što je večno i što nas ispunjava. Tako da postoji velika razlika između stvarnosti na fizičkom nivou i stvarnosti na unutrašnjem planu.

Spoljašnji svet ima vrlo moćno oružje, sumnju, a unutrašnji svet ima najmoćnije oružje, veru. Ako boravimo u spoljašnjem svetu više nego u unutrašnjem svetu, oružje sumnje nas napada. Iako su naše vlastito postojanje i naše vlastito oružje vere nerazdvojni, kad živimo u spoljašnjem svetu, sumnja se bori protiv naše vere i slabi nas.

Kad osetimo da postoji prepreka između jedne stvarnosti i druge stvarnosti, između stvarnosti uma i naše stvarnosti srca ili između onoga što možemo da damo i onoga što pokušavamo da damo, naš duhovni život postaje pustinja. Ne samo tragaoci, već i skoro svi duhovni Učitelji su prošli ovakvom pustinjom. Čak i duhovni Učitelji vrlo visokog ranga, kao Vivekananda i drugi, priznavali su da su prolazili kroz periode kad uopšte nisu mogli da meditirajnu. Ušli su u arenu sveta i ponudili svoj mir, ljubav, svetlost i sve što su mogli. Ali, onda su se osetili donekle frustrano jer njihova svetlost nije bila prihvaćena i napredak koji su očekivali od čovečanstva nije bio postignut.

Ovde smo svi tragaoci. Ako se nađemo u pustinji, ako uvidimo da razne misli ili ideje ulaze u nas i čine sve da nas spreče da meditiramo, jednu stvar možemo da uradimo. Možemo da ponudimo svoju zahvalnost Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu. Možemo da ponudimo jedan minutu duševne zahvalnosti zato što nam je Svevišnji dao božansku težnju da budemo na usluzi čovečanstvu, Svevišnjem u čovečanstvu. Ako makar na minut budemo ponudili Njemu svoju duševnu zahvalnost, smesta će nestati prepreka koja postoji između uma i srca u našem unutrašnjem biću, jer se pomoću zahvalnosti odmah osećamo sjedinjeni sa Božjom Stvarnošću. A nema te sile ni na Zemlji ni u našem unutrašnjem postojanju koja može biti tako moćna kao naša duševna zahvalnost.

Kad potražimo reč „zahvalnost“ u umu, to je nešto suvo, budalasto i nepotrebno. Kad potražimo reč „zahvalnost“ u vitalu, vidimo da ta reč ni ne postoji. A u fizičkom, zahvalnosti nikad nema. Ali, ako živimo u težećem srcu i postanemo jedno sa Svevišnjim pomoću svoje zahvalnosti, onda ne mogu postojati suvi periodi, ne postoji zid, nema prepreka, nema nebožanskih sila koje bi odugovlačile naš napredak. Kada smo zahvalni, mi smo kao cvet koji se otvara laticu po laticu u Srcu Svevišnjeg. Ovaj cvet je pun mirisa i njegov miris prosvetljuje, ojačava i ispunjava ljudsko u nama, božansko u nama i Svevišnjeg u nama.

Kad naš cvet zahvalnosti cveta, uspavano čovečanstvo takođe cveta, zato što je naša zahvalnost ušla u Božiji odabrani Čas. Kad uđemo u Božije Srce sa zahvalnošću, On ubrzava Njegov sopstveni Čas za Njegovu decu, zato što oseća da su neka Njegova deca više nego spremna da služe i udovolje Njemu u Njegovoj deci koja još uvek spavaju.

Ne može svako da bude odabrani instrument. Ne može svako da igra ulogu kralja, naravno. Ali svako može da služi Svevišnjem u skladu sa svojim sposobnostima. Kad Bog nekome da sposobnost da prosvetli druge, da u ogromnoj meri služi Njega u drugima, onda je obaveza te osobe da očisti put ako postoji bilo kakva prepreka, ako postoji neko trnje na putu. A lako možemo da očistimo ružu od trnja kad vidimo da zahvalnost raste u našem srcu.

Svevišnji vas je učinio izabranim instrumentom da prosvetlite i povećate težnju stotina i hiljada ljudi. Ako igrate svoju ulogu svesnog instrumenta, onda u svojoj svesnoj svesti postajete reka koja teče sa svom svojom svetlošću, ljubavlju i dinamičnom energijom ka moru Prosvetljenja. Kada vi i ostatak čovečanstva postanete jedno, i kada božanski uživate u ovom jedinstvu, ne može biti podele, barijere, pustinje. Sve je to stalno rastuće Blaženstvo i stalno prevazilazeća Sloboda.

Pitanje: Da li je moguće eventualno osetiti svoju dušu meditacijom, pomoću dugog pevanja i pojanja?

Šri Činmoj: Sasvim je moguće videti, osetiti i izrasti u svetlost i stvarnost duše kroz pevanje i pojanje. Sve zavisi kako to radite. Ako dok pevate i pojete gledate okolo da vidite da li ostali cene vaš izvanredan glas, nikad nećete biti u stanju da osetite svoju dušu. Ako pratite kako vaš glas daje svima ogromu radost u obliku ushićenja, morate znati da je to ushićenje u vitalnom svetu publike. Ali, ako pevate duševno i posvećeno, i ako osećate da u svakom trenutku nudite cvet zahvalnosti Svevišnjem u vama, sigurno ćete osetiti svoju dušu. Neophodno je da osetite da imate u sebi beskrajan izvor cvetova zahvalnosti i da u svakoj sekundi polažete zahvalnost pred Stopala Svevišnjeg, vašeg Unutrašnjeg Pilota. Ako ste u stanju to da osetite, sigurno ćete videti dušu, osetiti dušu i izrasti u svetlost i stvarnost duše dok pevate i pojete.

Pitanje: Šta je suština sjaja?

Šri Činmoj: Suština sjaja je to da on želi da širi Svetlost, svest Svetlosti. Uzmimo da je Svetlost ptica koja želi da preleti ne samo celim svetom, već celim svemirom. Suština cveta sjaja je da leti nebom beskonačnosti. Dok širi Svetlsto svuda po svemiru, sjaj vidi da je Svetlost samo još jedno ime za Život, univerzalni Život, transcendentalni Život. Dok širi Svetlost, sjaj vidi da je ono što u stvari nudi Život.

E sad, Večno Vreme je svedok leta ptice sjaja. Večno Vreme je kao otac koji ima milione dolara, ali detetu da samo jedan dolar i kaže: „Nemoj protraćiti ovaj dolar. Kupi samo one stvari koje su ti neophodne, koje će ti pomoći“. Večno Vreme kaže ptici sjaja: „Mada ja imam na raspolaganju beskonačno vreme, ti nemoj gubiti ni sekundu. Ako je budeš protraćio, neću ti dati Večno Vreme“. Tako da Večno Vreme savetuje pticu sjaja: „Daću ti sve što imam, ali prvo moraš da dokažeš da ne gubiš vreme, i onda ćeš leteti, leteti, leteti i širiti Svetlost koja je Život“.

Pitanje: Da li postoji neka razlika između oslobođenja i ostvarenja ili su potpuno isti?

Šri Činmoj: Postoji velika razlika između oslobođenja i ostvarenja. Oslobođenje je mnogo niže od ostvarenja. Neko može postići oslobođenje u jednoj inkarnaciji, a ostvarenje u nekoj kasnijoj inkarnaciji. Ali, nije moguće postići ostvarenje ako se pre toga nije dogodilo oslobođenje. Ponekad veliki duhovni Učitelj, ako ima sreće, povede dole sa sobom nekoliko oslobođenih duša da mu pomognu u ispoljavanju. Šri Ramakrišna je, na primer, doveo Vivekanandu i Brahmanandu. Neke od ovih oslobođenih duša koje uđu na svetsku scenu sa duhovnim Učiteljima ne mare za ostvarenje. Dođu samo da bi pomogle. Druge žele takođe i ostvarenje.

Oslobođena duša je oslobođena od neznanja, od nebožanskih osobina sveta. Oslobođena duša inspiriše druge svojim prisustvom. Inspiriše ih da budu čisti, jednostavni, srdačni i ljubazni. Ogromna čistota i smirenost struje iz nje i ostali žele da je dodirnu, razgovaraju s njom, gledaju u njeno lice. Može se reći da je takva osoba mnogo više od sveca. Istina je da svetovna tama, nečistote i druge stvari ne ulaze u oslobođenu dušu, ili će ona sve vreme biti na oprezu kako one ne bi u nju ušle. Ali, ostvarena duša je mnogo viša. Ona je svesni sastavni deo Boga.

Oslobođena duša zna da postoji posebna prostorija gde ona boravi i gde ima svoj oltar. Ona zna da postoji i kuhinja koja je sva prljava i puna nečistoće. Obična ljudska bića nemaju specijalnu prostoriju, nemaju nikakav oltar. Ona su sve vreme zaključana u kuhinji i naravno da ne mogu da uđu u sobu u kojoj se nalazi živo božanstvo. Oslobođena duša je sposobna da živi u prostoriji u kojoj je oltar, ali se boji da će je, ako uđe u kuhinju, možda napasti nebožanske stvari i da će opet postati njihova žrtva kao što je bila pre oslobođenja.

Ostvarene duše su, međutim, izuzetno moćne. One znaju šta jesu i otkud dolaze. Pomoću svoje univerzalne i kosmičke svesti mogu da uđu u neznanje čovečanstva, u zemaljsku svest kao takvu i da je prosvelte svetlošću svoje baklje. One to rade samo zbog svoje beskonačne samilosti, ne zato što još uvek imaju neka iskušenja i loše sile u sebi. Ne! One namerno ulaze u neznanje da bi čovečanstvo moglo da bude radikalno oslobođeno. Ali, samo ostvarene duše visokog reda prihvataju ovaj smeli izazov.

Oslobođena duša je kao dete, veoma lepo i čisto. Ali, koliko dugo možete ostati sa detetom? Sa njegovim sposobnostima ne možete otići mnogo daleko ni dosegnuti Najviše. Ostvarena duša je, međutim, kao odrasla osoba koja vam može ponuditi ogromnu težnju, svetlost i mudrost; ona je živa stvarnost. Oslobođena duša će vas inspirisati da idete duhovnim putem, ali ostvarena duša ne samo da će vas inspirisati, već će vas i voditi i usmeriti prema vašem odredištu.

Ostvarena duša nije samo vodič, nije samo duhovni put, već sam Cilj. U početku se pretvara da nije ni vodič, već samo neko ko vas inspiriše. Onda dođe i kaže vam da je vodič, ali da nije duhovni put. Postepeno, ipak, pokaže da je ona sama takođe i put. I konačno, učini da tragaoc oseti njenu beskonačnu samilost i pokaže mu da nije samo vodič i put već i Cilj, Cilj samog tragaoca.

Ostvarena duša dodiruje stopala drveta ostvarenja, penje se na najvišu granu i odozgo donosi plodove da ih podeli sa čovečanstvom koje čeka u podnožju. To je ostvarenje. Ali, čak i onaj ko je samo dodirnuo drvo ostvarenja i sedi u podnožju drveta i ne penje da donese bilo šta dole, daleko je nadmoćniji od oslobođene duše.

A opet, doseći oslobođenje nije laka stvar. Vrlo je, vrlo teško postati slobodan od neznanja. Od miliona i milijardi ljudskih bića na Zemlji možda ima deset ili dvadeset, ili čak sto oslobođenih duša. A sam Bog zna koliko postoji ostvarenih duša. Ostvariti Najviši Apsolut kao svoj vlastiti i neprestano osećati da to ostvarenje nije nešto što ste u stvari dosegli, već nešto što večno jeste, to se zove ostvarenje.

Pitanje: Kako tragalac može rano ujutru da ubedi svoje telo koje spava da je meditacija neophodna?

Šri Činmoj: Svakog dana morate osetiti jednu od dve stvari. Čim ustanete, ili se spremati da ustanete, morate osetiti da najdraži u vama — vaša duša, ili vaš duhovni Učitelj ili Svevišnji — čeka da mu služite jer je veoma gladan. Vaša duša, vaš Učitelj i Svevišnji su večno jedno, ali ih shvatite kao odvojene individue. Sada, ako najdraži u vama gladuje, a vi ste u mogućnosti da ga nahranite, zar to nećete učiniti?

Sa druge strane, možete imati još jednu ideju, a to je da ćete, ako meditirate rano ujutru, postići ono što želite da postignete. Ako želite nešto da imate, onda ćete prirodno raditi na tome, bilo da je to Svetlost ili Mir ili Večnost. Čak i ako želite moć da biste mogli da dominirate svetom, ili svetlost da biste mogli da uhvatite sve one koji sumnjaju u vas u mentalnom svetu, ili energiju da biste mogli biti jedina stvar sa životom u fizičkom svetu, ipak morate da radite na tome.

Zašto želite energiju u fizičkom svetu, ili moć u vitalnom svetu, ili svetlost u mentalnom svetu? To je zato što uživate u tome da u sebi vidite nešto što drugi nemaju. Na takmičarski način pokušavate da dobijete nešto što drugi nemaju. Počinjete svoje putovanje sa takmičarskim duhom, i u većini slučajeva, kažem vam, ovaj takmičarski duh je neophodan. Ali u trenutku kada osetite energiju, ili u trenutku kada dodirnete moć, svetlost i druge božanske kvalitete, gubite svoj takmičarski duh. Ako imate energiju, delite je sa drugima. Ako imate svetlost, delite je sa drugima. Ako imate moć, delite je sa drugima. Zašto? Kada se približite Božanskom, to automatski menja vašu svest, jer Božansko stiče zadovoljstvo samo u raspodeli. U početku počinjete u takmičarskom duhu, ali dok dostižete svoj cilj, vaša svest se menja. Trčite i trčite da biste dobili cvet kako biste ga mogli zgrabiti i otkinuti mu laticu po laticu. Ali u trenutku kada dobijete cvet, odmah menjate mišljenje. „Tako je lep“, kažete. „Dozvolite mi da ga postavim na svoje svetilište kako bi svi mogli doći i uživati u njegovoj lepoti i mirisu.“

Ako nekoga zaista zovete svojim najdražim, nećete moći da ostanete zadovoljni, a da tu osobu ne nahranite. Kada je dete gladno, majka dotrči jer zna ko je najdraži. Dakle, ako održavate osećaj da je najdraži u vašem srcu, pošto ga nahranite, šta se dešava? Najdraži vam daje zadovoljstvo, i u tom zadovoljstvu postajete večni, beskonačni i besmrtni. Kada se dete nahrani, ono svojoj majci daje osmeh. Majka vidi ceo svoj svet, ceo univerzum, unutar osmeha, jer je dete majčin univerzum. Dakle, kada nahranite najdražeg i najdraže se osmehne, u tom trenutku osećate kako vam se ceo svet smeši.

Pitanje: Šri Činmoj, kako dau duhu budemo kao dete?

Šri Činmoj: U spoljašnjem životu, kad deda razgovara sa svojim unucima, ako je mudar, vidimo da on u stvari postane dete. On zna da će moći deci da pruži zadovoljstvo, i da će tako od njih dobiti zadovoljstvo, samo ako se bude ponašao kao dete. Trebalo bi da osećamo da je Sam Bog Božansko Dete koje se igra sa nama. Dete je spremno da se igra dvadeset četiri sata dnevno. I mi treba da postanemo kao dete da bismo se igrali sa Bogom.

Ako dečak od devetnaest godina nema sposobnost da primi nešto svetlosti ili da ponudi nešto svetu, ako ostane izdvojen, ako ga nije briga za svet i ako oseća da mu ne treba ništa od sveta, onda je on devedeset devet godina star u svom duhu. U drugu ruku, ako neko od devedeset devet godina želi da uči unutrašnji jezik, jezik božanske ljubavi, jezik božanskog mira, jezik unutrašnje mudrosti, jezik unutrašnje Svetlosti, onda je on kao dete u duhu. Ali, ako samo želi informacije od sveta, to mu uopšte neće duhovno pomoći, jer ta vrsta informacija dolazi iz uma i prima se umom. I ako neko živi u umu, nikad neće biti u stanju da se ponaša kao dete. Ko ne može da se ponaša kao dete? Onaj ko se više brine za intelekt nego za srce. Onaj ko se više brine za spoljašnja dostignuća nego za unutrašnja. Onaj ko se više brine za društveno okruženje nego za Boga u sebi.

Ako stvarno želite da postanete dete, onda morate da osetite da postoji neko ko stalno misli na vas. Morate da osetite da postoji neko ko ne samo da misli na vas i meditira na vas, već je i preuzeo odgovornost za vas. Dete uvek oseća da njegova majka ili otac brinu o njemu. Stalno oseća da postoji zaštita, da postoji vođstvo, da postoji pomoć. Naravno da onda oseća sigurnost u svom životu. Dete može da se potpuno osloni na svoje roditelje, zbog svog dečijeg srca. Pošto je uvek u srcu, oseća da ne postoji potreba koju njegovi roditelji ne mogu da ispune. Da živi u umu, odmah bi pomislilo: „Oh, možda moj otac neće moći ovo da uradi. Možda moja majka neće biti tu da mi pomogne“. Onda bi bilo prestrašeno. Postalo bi sumnjičavo i zabrinuto. U duhovnom životu, bez obzira na to koliko imate godina, morate osećati da postoji neko sa beskonačno više svetlosti mudrosti ko stalno misli na vas, ko vas voli, vodi i štiti vas, i da je ta osoba Bog. I morate da se oslonite na Boga sa dečjim srcem. Možemo imati Mir, Svetlost, Ljubav i Blaženstvo u beskonačnoj meri samo kada osećamo da smo deca. Kada učenik ode kod svog duhovnog Učitelja, mora da oseti da njegov Učitelj ima beskonačno više mudrosti nego on. Mora da održi svoj osećaj poniznosti. Kad god imamo posla sa nekim ko je superiorniji od nas i ko ima više kapaciteta u unutrašnjem svetu, onda postajemo dete. Ako mislimo da je naš Učitelj ima naš standard ili niži standard od nas, kako možemo da se ponašamo kao dete? Kako možemo da imamo veru ili poverenje u njega? Odmah će naša superiornost doći do izražaja. Naš um će nam dati osećaj da znamo bolje. I u trenutku kada osetimo da sve znamo i da možemo sve, gubimo svoje detinje osobine.

Učenik je uvek dete u prisustvu svog učitelja bez obzira koliko je star ili sofisticiran. Moramo uvek da osećamo da učimo. U duhovnom životu mi svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde, sve učimo od našeg oca, Boga. Ako neprestano imamo osećaj da učimo u unutrašnjem svetovima, neće biti kraja našem primanju i dostizanju Božije Božanstvenosti. Možemo postati kao dete u duhu kad znamo da postoji nešto da se nauči i da je tu Bog koji će nas naučiti.

Pitanje: Dok stremimo nevezanosti, kako možemo da se sačuvamo od ravnodušnosti?

Šri Činmoj: Postoji velika razlika između nevezivanja i ravnodušnosti. Kad si ravnodušna prema nečemu ili nekome, tada si skoro, skoro neprijateljska prema njegovom napretku. Postoji neka vrsta unutrašnje zlobne nade da on neće proći na ispitu, neće uraditi pravu stvar, neće biti obožavan ili poštovan od bilo koga. Možeš reći da si ravnodušna da bi uverila svoj vlastiti um. Ali, primetićeš da te nešto probode kad bi on napredovao, ili ako jeste napredovao. A ako ne uspe, osećaš ogromno zlobno zadovoljstvo. Takva je ravnodušnost. U tajnosti posmatra i strašno se raduje kad primeti grešku i strašno pati od ljubomore kad primeti uspeh. Kažemo da smo ravnodušni, ali ako neko postane veliki, naša ljubomora nas ubija, a ako propadne, igramo od radosti.

Nevezanost je, međutim, duhovna osobina. Kad smo nevezani, naše fizičko je nevezano, naš um je nevezan, naš vital je nevezan i tako dalje. Ono u meni što želi da veže tebe i ono u tebi što želi da veže mene upozoravaju jedno drugo: „Ja nisam prava osoba da sputavam tebe i ti nisi prava osoba da sputavaš mene. Postoji neko drugi, Božansko, Svevišnji, koji je jedini. On je Taj koji ima beskonačnu Svetlost, Mir i Blaženstvo, pa trči prema Njemu kao što i ja trčim prema Njemu. Treba da ti pomognem svojim unutrašnjim kapacitetom, koji je u mojoj molitvi, meditaciji i koncentraciji. Ali ako te zgrabim i držim te svojim vitalnim, fizičkim ili mentalnim željama, to nije nikakva pomoć. Umesto toga, hajde da ti ponudim svoju molitvu, meditaciju i koncentraciju, a i ti ponudi te stvari meni. Na ovaj način ćemo ojačati jedno drugo“.

U nevezanosti, dve osobe zajedno rastu pomoću svetlosti svojih duša. Osobine njihovih duša stvaraju most po kojem mogu otići do zajedničkog cilja. Most nije cilj, ali oboje koriste most. Oni kažu: „Hajde da zajedno hodamo stazom koja vodi do zajedničkog odredišta“. Dakle, kad smo nevezani, mi stalno činimo sve da osetimo da ljudsko u nekome ili ljudsko u nama nije cilj, već da oboje imamo zajednički cilj koji zajedno moramo doseći težnjom svojih srca i svetlošću svojih duša. Nevezanost imamo kad koristimo svoju unutrašnju svetlost i unutrašnju stvarnost, a ne svoju fizičku stvarnost.

Pitanje: Kako možemo da budemo božanski praktični u svojim svakodnevnim aktivnostima, pod tim ne mislim lukavo praktični na ljudski način da varamo druge?

Šri Činmoj: Stvarna božanska praktičnost nam dozvoljava da osetimo božansku motivaciju u svim svojim aktivnostima i da podelimo svoje unutrašnje bogatstvo svake aktivnosti sa drugima. Ako je to ono što podrazumevaš pod božanskom praktičnošću, onda želim da kažem da u svakom trenutku, pre nego što neka aktivnost počne, treba da osetiš da ta aktivnost ne pripada tebi. I dok si aktivan, oseti da nisi izvršilac, već da neko drugi deluje u tebi i pomoću tebe. Potom, kad se pojavi rezultat, moraš da ga podeliš sa drugima. Oseti da nisi ti taj koji deluje, već je to osoba koja te inspiriše, koja deluje u tebi i pomoću tebe. A ta osoba nije niko drugi već tvoj Unutrašnji Pilot. Ako možeš to da osetiš, onda možeš da imaš božansku praktičnost u svom životu u svakom trenutku.

Pitanje: Kako možemo da postignemo nesebičnu ljubav?

Šri Činmoj: Možete da posticgnete nesebičnu ljubav tako što ćete dati odgovarajuću vrednost predmetu svog obožavanja i posvećenosti. Ako imate cilj i ako neko ili nešto otelotvoruje vaš cilj, onda morate osetiti potrebu da toj osobi ili stvari pružite odgovarajuću vrednost. Kada date vrednost svom izabranom božanstvu ili svom Unutrašnjem Pilotu ili svom duhovnom Učitelju, onda automatski razvijate i povećavate nesebičnu ljubav. Ako osobu ili stvar cenite duševno, predano, bezuslovno i stalno, u tom trenutku, vaš sopstveni život težnje se širi, i dok se širi, osećate rađanje i rast vaše nesebične ljubavi.

Pitanje: Kako možemo da ojačamo sebe prema iskušenjima koja se ponavljaju?

Šri Činmoj: Postoji mnogo načina. Jedan način je da zamislite srce svog duhovnog Učitelja. Možda vam je teško da zamislite srce Svevišnjeg, ali lako možete da zamislite srce svog duhovnog Učitelja. Ja sam vaš Učitelj. Samo zamislite da je moje srce zlatna ploča. Kada vas iskušenje napadne, morate osetiti da se ova zlatna ploča odmah zamaže mastilom. Neposredno pre nego što vas je iskušenje napalo, videli ste da je srce svog Učitelja poput meseca, apsolutno čisto, zlatni list. Ali sada kada ste podlegli iskušenju, vidite rezultat: zlato je nestalo, i sve je postalo tama i nečistoća. Kasnije, kada se otreznite, proklećete sebe. Pomislićete: „Onaj koji je moj put, moj cilj, onaj koga volim svim srcem i dušom - šta sam mu učinio? Ranije je bio sav zlatan, božanski, besmrtan, ali sada kada sam se predao iskušenju, celo njegovo postojanje je nestalo. Da se to meni dogodilo, oprostio bih sebi, ali kako mogu sebi oprostiti kada se to dogodilo mom Učitelju?“ Ali nema razlike između Učitelja i vas samih, kada ste zarobljeni u neznanju i Učitelj pati.

Dakle, ako se približite ljudskom aspektu Učitelja, onda vas iskušenje ne može savladati. Ali ako se približite božanskom aspektu Učitelja, možete reći: „On je spoznao Boga. Ako se predam neznanju i iskušenju, on će ostati netaknut u moru Svetlosti, Mira i Blaženstva.“ Ovo neće rešiti vaš problem. Istina, šta god da radite, on će ostati netaknut. Ali ako zauzmete ovaj stav, vaše iskušenje se povećava i vi nastavljate da radite pogrešne stvari. Takođe, ponekad lukav um deluje u božanskom pristupu. Ljudski um je toliko pametan. Reći će: „Zašto me moj Učitelj podvrgava iskušenju ako je božanski? Čak i ako podlegnem, njegova samilost će me spasiti. Znaći da je potrebno da se borimo protiv iskušenja?“ Stoga je ljudski pristup beskonačno bolji. Kada se iskušenje približi, kažete sebi: „Zbog mog iskušenja, progutao je sav moj otrov. Dao sam mu otrov da popije.“ Ako se Božanskom približite sa poštovanjem i iskrenošću, ali i vidite Učitelja sa ljudskom ljubavlju, onda ćete učiniti najbolju stvar.

Postoji i drugi pristup koji je podjednako efikasan. Morate znati da iskušenje nije nešto što doživljavate prvi put. To je nešto kroz šta ste prošli stotine i hiljade puta. Hrist i drugi veliki duhovni Učitelji su se suočavali sa iskušenjem čak i kada su bili na ivici spoznaje.

Morate znati da ono što zapravo želite jeste zadovoljstvo, a ono se može naći na dva nivoa: nivou stvarnosti i nivou nestvarnog. Ova dva nivoa se stalno poigravaju jedan sa drugim. Ako ste sve vreme zadovoljni spavanjem i hrkanjem, ako ste zadovoljni kad vas savlada letargija ili kad podlegnete iskušenju, onda morate znati da to zadovoljstvo ne proizvodi ništa božansko ili plodonosno. U tom trenutku, živite na nivou nestvarnog.

Zadovoljstvo na nivou stvarnosti dolazi kada osetite da stalno napredujete, idete više ili dublje. Dok napredujete, stičete ogroman osećaj zadovoljstva. Osećate da se Cilj približava i da će vas stegnuti. Na nivou stvarnosti, Bog sa nama igra igru večnog prevazilaženja. Cilj vas odmah odvedi dvadeset koraka napred, zatim ode dvadeset koraka dalje. Potom, kad načinite dvadeset prvi korak, ponovo se vrati i odvede vas do četrdesetog koraka i ponovo nestane.

Prvo osećate da napredujete ka nečemu nespoznatljivom, zatim osećate da napredujete ka nečemu spoznatljivom. Konačno shvatate ne samo da je Cilj uvek bio vaš, već i da je to ono što ste oduvek, večno bili.

Pitanje: Guru, otkrio si svoju svest u izvođenju svoje predstave, a otkrivaš je i kroz čistu meditaciju. Koja je razlika između njih?

Sri Chinmoy: There is a great difference. In my meditation, usually I first enter into my highest consciousness and then bring down and share with you what I have achieved or gained on the highest plane. Yesterday at the Manhattan Centre we had an absolutely sublime meditation. If you had seen me yesterday at the Manhattan Centre, you would have seen my highest height. I was trying so hard to come down, walking like an absolutely crazy person; I couldn't keep my feet properly on the ground. When I came to the door, I was still struggling to come back to normal consciousness. Even in the car, for ten minutes I could not come down.

While I was performing my play, I was in a very high consciousness, but I was not in my absolutely highest consciousness. You can say it was the fruit of my very highest consciousness that I was offering. I did not enter my highest, but the result of the highest I kept in store to share with you. And while I was performing, the Supreme told me many things, but all I wish to say is that it was a unique experience for me and for my Inner Pilot.

The moment we open our mouth and use our physical organs to speak, we can never remain in the absolutely highest consciousness. It will be one inch below the highest always. My highest in its purest form, I maintain only in silence. That is unfortunately the experience of all spiritual Masters. When we come down to the physical level and use earthly means to give something, the highest vision cannot remain the same; it becomes slightly less divine than it was in silence.¹

Pitanje: Guru, kako možemo da postanemo dinamičniji?

Šri Činmoj: Dinamizam koji ti želiš dolazi direktno iz svetlosti duše. Stvarni dinamizam nije agresivnost, stvarni dinamizam je svetlost duše i naša nesalomiva volja. To nije kao da se dinamizam nalazi u duši i da je u našoj nesalomljivoj volji. Ne! Svetlost naše duše i naša nesalomiva volja su nerazdvojno jedno sa božanskim dinamizmom, samo što ih primećujemo na tri različita mesta. Dinamizam vidimo u vitalnom svetu, ne u nečistom ili emocionalnom vitalu, već u višem vitalu. Ovde je sve kao jedan veliki talas za drugim. To nisu talasi uništenja, već talasi bezgranične Svetlosti, Mira i Blaženstva.

AsKao što je dinamizam životni dah u višim vitalnim svetovima, svetlost duše je životni dah psihičkog sveta, sveta srca. Težeće srce uvek želi da se poistoveti s nečim prostranim, a svetlost duše je dah prostranosti.

Volja se takođe nalazi na posebnom mestu. Njeno mesto je u trećem oku. I volja je životni dah vizije, krajnje ili univerzalne vizije budućnosti. Da biste imali trajan dinamizam, morate neprestano biti svesni svog cilja i morate osećati da je cilj vrlo blizu. Nije udaljen milion milja, tu je oko vas, ispred vas, pred nosom. Samo treba da ga potražite svesno, zgrabite i prisvojite kao da je vaš. Treba uvek da imate osećaj da je vaš cilj tik pred vama, ali da niste imali sreće i da ga još ne možete videti. Ako stalno osećate da je vaš cilj nadomak ruke, ali da ne znate gde je, očajno ćete vapiti za njim i tragati i naravno da ćete i pokušati da dosegnete cilj. Onda, dok pokušavate, vaše unutrašnje biće se automatski preplavljuje dinamizmom. Ako osećate da je cilj daleko, onda se opustite i mislite da imate na raspolaganju čitavu večnost. Tad zatim vaš unutrašnji dinamizam ne izlazi na površinu. Ali, ako osećate da je ono u šta želite da izrastete baš blizu vas, samo treba da upotrebite svoju svesnu pažnju da ga zgrabite i prisvojite, tada ćete dobiti dinamizam. Tada ćete neprestano udisati, svesno ili nesvesno, dah ili dušu svog cilja i dinamizam će biti vaš.

Dinamizam znači smrt vašeg letargičnog života, smrt vašeg života neznanja. U trenutku kad dinamizam izađe na površinu, smesta vidite smrt lenjosti, neznanja i svega što vas sprečava da dostignete cilj, izrastete u cilj i postanete cilj.

Pitanje: Guru, kako da steknem unutrašnju snagu?

Šri Činmoj: U tvom slučaju možeš dobiti više unutrašnje snage tako što ćeš upijati više čistote u fizičko i više svetlosti u um. Moraš da pridavati više pažnje fizičkoj čistoti i mentalnoj svetlosti. Obavljaj đapu, to je stvar koja će ti sigurno povećati fizičku čistotu i mentalnu svetlost. Dok hodaš ulicom, ili u metrou, ako nemaš ništa jako važno dok si na poslu, ponavljaj ime Svevišnjeg. Ponavljaj ime Svevišnjeg u svom srcu, u tišini, i svaki put kad ga ponoviš pokušaj da vidiš otvorenim očima da je reč Svevišnji S-U-P-R-I-M ispisana zlanim slovima na pločici tvog srca. Onda će svetlost doći u um i čistota u telo i automatski će porasti tvoja unutrašnja snaga.

Pitanje: Kako da razvijem strpljenje?

Šri Činmoj: Možeš da razviješ strpljenje tako što ćeš osećati da postoji neko nadmoćniji od tebe, veči od tebe, bolji od tebe na svaki način i da je taj neko Svevišnji. Možeš da osećaš da su sva ljudska bića tvoja deca i da su slabija od tebe. Onda pomisli da te Onaj koji je nadmoćniji od tebe sve vreme toleriše. Bog te je prihvatio i prisvojio kao Svoju, iako praviš milione grešaka. Baš zato što te jako voli, Njegova Brižnost je bezgranična, Njegova Samilost je bezgranična , sve je bezgranično.

Moraš da znaš, ako od nekoga dobiješ nešto, da si dužna da tu istu stvar daš nekom drugom. To je igra, i u toj igri mora da postoji neprestano kretanje. Ako ti neko nešto da i ti to zadržiš, igra se završava, nema radosti u njoj. Svevišnji ti je nešto dao, recimo težnju. On je počeo igru time što ti je dao težnju, a Njegova težnja sadrži strpljenje. Sad je na tebi red da daš to isto svom sinu i ćerki ili nekom drugom. Ako imaš decu, ti si odgovorna za njih. Prihvatila si ih kao svoje sopstvene. Kad prihvatiš druge kao svoje sopstvene, moraš da im daš ono što imaš i ono što jesi, zato što želiš da vidiš svoje dobre osobine, svoje sposobnosti, svoja postignuća i svoju visinu u svojim najmilijima. Svevišnji želi da vidi Njegovu visinu u tebi i ti treba da vidiš svoju visinu u svojoj deci, u čovečanstvu.

Na taj način će strpljenje doći automatski, zato što shvataš da se ne možeš popeti na Himalaje u tren oka. Ako želiš da vidiš svoju visinu u drugima, moraš da upotrebiš svoje saosećnje, svoju svetlost, svoj osećaj jedinstva. Treba da kažeš: „Da sam bila na njihovom mestu, uradila bih istu stvar“. Tako ćeš razviti strpljenje.

Pitanje: Čini mi se da je lako imati dečiji osećaj kad čovek ima duhovna Učitelja i živi u duhovno zajednici u kojoj su sve potrebe obezbeđene. Ali šta sa onima koji žive u svetu, individualno?

Šri Činmoj: Zašto ljudi ulaze u duhovnu zajednicu? Zato što je lakše. I zašto se ljudi druže sa drugim duhovnim ljudima? Zato je lakše. Uvek postoje mogućnosti i načini u kojima je manje teškoća, manje problema. Ono što govoriš je apsolutno tačno. Šri Ramakrišna je govorio da smo svi deca. Pre ostvarenja Boga igramo se za neznanjem. Nakon ostvarenja Boga igramo se sa Mudrošću. Ako smo mudri, ići ćemo tamo gde se stvari koje želimo lakše postižu. Baz obzira koliko bogatstva steknemo, koliko nas cene, koliko nas obožavaju u spoljašnjem životu, to nam ne donosi mnogo zadovoljstva. Ali ako dobijemo makar i mrvicu Ljubavi, Mira, Svetlosti, Blaženstva, Brižnosti iz unutrašnjeg života, onda smo dobili sve. Mrvica unutrašnje Istine je beskonačno moćnija, uverljivija i više nas ispunjava nego beskrajno bogatstvo spoljašnjeg života. Ako tragalac ovo shvati, prirodno je da će naći duhovnog Učitelja i družiti se sa duhovnim ljudima. U duhovnoj zajednici je mnogo lakše biti kao dete. Tu ćeš imati Učitelja čiju brižnost možeš da osećaš neprestano. Tada sve postaje lakše, beskrajno lakše.

Ali, čak i osoba koja živi u svetu može imati dečiji stav prema Bogu. Biti kao dete ne znači biti detinjast. Možemo biti jednostavni, iskreni i spontani u našim odnosima sa komplikovanim svetom a da se ne osećamo glupo ili blesavo. Možemo da imamo nepokolebljivu veru u Božiju zaštitu i vođstvo i kad živimo i radimo u običnom svetu. Da to postignemo, treba da osećamo, kakvim god poslom da se bavimo, da je Bog taj koji nam je dao posao iz Njegove beskonačne Samilosti, On je taj koji nam daje potrebnu sposobnost da obavljamo posao na zadovoljavajući način i da zadržimo posao i On je taj koji će nam omogućiti da nađemo drugi posao kad izgubimo ovaj koji imamo trenutno. Ta vrsta dečije vere nije glupost. Daleko od toga. To je spontano poverenje deteta prema ocu ili majci. Ta vrsta osećanja nikad ne predstavlja prepreku u našem životu u spoljašnjem svetu.

Ako neko ne zauzme detinjast stav, njegova brzina će biti usporena. To je dete koje se stalno može oblikovati. Dete je poput grumena božanske gline. Lako se može oblikovati u nešto božanski lepo. Ali ako neko sledi duhovni život i istovremeno pokušava da održi svoju nezavisnost, neće mnogo napredovati. Postoji samo Jedan koji je istinski nezavisan, a to je Bog. Što više možemo biti zavisni od Tog Jednog, brži će biti naš napredak. Ne postoji ljudska individualnost; postoji samo božanska individualnost. Ono što nazivamo ljudskom individualnošću ne traje. Koliko god se trudili da je održimo, na kraju moramo da je se odreknemo ako iskreno želimo da postanemo bliski Bogu, jedno sa Bogom. Ako pokušamo da proširimo svoju ljudsku ličnost, ona će vrlo brzo pući poput balona. Ali božanska Individualnost, koja je najviša, vrhovna Individualnost, već je beskonačno ogromna. Ona može da obuhvati sve naše ljudske individualnosti. Kada se predamo svojoj ljudskoj individualnosti, to ne znači da postajemo robovi. Mi samo dozvoljavamo sebi da budemo oblikovani onako kako nas Najuzvišeniji želi. Individualnost duhovnog Učitelja ne ulazi u učenika. Učitelj je odavno predao svoju individualnost Najuzvišenijem Svevišnjem. Sada je to Volja Svevišnjeg koju on izvršava kada vodi i oblikuje svoje učenike.

Pitanje: Koji je najefikasniji način da se vidi božansko u drugima?

Šri Činmoj: Mi vidimo božansko u drugima veoma retko, a božansko u sebi vidimo malo češće. Ali kad počnemo da sumnjamo, ne možemo da vidimo božansko ni u drugima ni u sebi. Najefikasniji način da se vidi božansko u drugima je da se u svakom trenutku vidi božansko u sebi, u svakoj ćeliji našeg tela, u svakom dahu koji svesno udahnemo. E sad, razlog zbog kog smo u jednom trenutku božanski, a postanemo nebožanski u drugom je to što razdvajamo trenutak od trenutka. A to ne bi trebalo da radimo. Ako u ovom trenutku osećamo da smo božanski, ili da su naš muž ili žena božanski, onda ne bi trebalo da čekamo na sledeći trenutak da bi se pojavila druga vrsta iskustva. Treba da razmišljamo o iskustvu kao o vozu i treba da pustimo taj voz da ide od jedne do druge stanice bez zaustavljanja. Iskustvo treba da ide od jednog trenutka do drugog u kontinuiranom kretanju.

Mnogo puta imamo dobar osećaj o svojoj braći i sestrama učenicima tokom visoke meditacije, na primer, ali tu meditaciju ne sačuvamo ili ne učinimo dinamičnom. Imamo dobru meditaciju, ali kasnije na nju zaboravimo. Umesto toga, trebalo bi da pokušamo da započnemo sa istim iskustvom sledećeg puta kad budemo meditirali. I može se ići dalje, dublje, više. Kad jednom to putovanje otpočne, kad jednom uvidimo božansko u drugima, to iskustvo bi trebalo da bude kao voz, nezaustavljivi voz, i trebalo bi da probamo da vidimo još više božanskog u drugima.

Postoji takođe još jedan način da se vidi božansko u drugima, a to je da neprestano mislimo na Izvor. Postoji nešto u vama što želi da vidi božansko u drugima. Ako pronađete to nešto, videćete da to nije u fizičkom, vitalnom ili u umu. Fizičko u vama plače samo za više sati sna. Vitalno u vama želi da dominira svetom i da gospodari drugima. Um želi da pronađe grešku u ostatku sveta. Ali nešto unutar fizičkog tela, vitala i uma vas podstiče i inspiriše da vidite božansko u drugima. Ako potražite ono što vas inspiriše, videćete da taj unutrašnji plač dolazi iz vaše duše. Ovaj unutrašnji plač neprestano želi zadovoljstvo, a zadovoljstvo dolazi samo od posvećenosti, samo od jedinstva; samo od toga da vidi božansko u sebi i drugima i postane posvećeno i bezrezervno jedno sa tim božanskim.

Pitanje: Želim da budem u sposoban da dobijem potpuno sve što želiš da mi daš. Kako to mogu najbolje mogu da postignem?

Šri Činmoj: Da biste primili ono što bih želeo da vam ponudim potpuno, bezrezervno, predano i bezuslovno, morate da uradite dve stvari. Prvo, morate me prihvatiti kao svog i morate da osetite da možete bez svega i svih na Zemlji osim mene. Pod sobom mislim na Svevišnjeg u meni, koji je vaš Guru, moj Guru, Guru svih. Morate da osećate da sam samo ja bitan i neophodan u vašem životu i da me zato prihvatate kao svog sopstvenog. Neki ljudi me ne prihvataju kao svog sopstvenog. Osećaju da sam prevelik ili ravnodušan, ili imaju milione drugih razloga. Uprkos tome što su moji učenici, oni me smatraju trećom osobom; oni prihvataju samo činjenicu da sam njihov duhovni Učitelj.

Sada, kada me prisvajate, ne smete to činiti na posesivan način, već na prosvetljujući način. To nije fizički zahtev, već duhovni zahtev. Pošto sam spoznao Boga i postao jedno sa Univerzalnom Svešću, ono što imam i jesam je takođe i vaše. Samo prihvatanje mene od strane drugih nije odgovor. Vaše stalno prihvatanje i vaše stalno sećanje na ovo prihvatanje moraju ići zajedno. Prihvatili ste me i morate učiniti činjenicu da ste me prihvatili živom stvarnošću u svom životu.

Ali onda morate osetiti da nije dovoljno da me samo smatrate svojim sopstvenim. Takođe morate da objavite svetu šta ste videli, osetili, u šta ste prerasli i konačno postali. Ako podelite sa svetom svoje iskustvo jedinstva sa mnom, onda dobijate sve. Neki ljudi vide i osećaju svetlost, ali ne žele da je podele sa drugima. Bog je veoma pametan. On kaže: „Ako ne želiš da me otkriješ ili da me podeliš sa drugima, zašto bih ti onda dao sposobnost da Me ostvariš i da Me poseduješ bezrezervno i bezuslovno?“

Ako želimo ovu sposobnost, Bogu su od nas potrebne dve stvari. Prvo, moramo da Ga prihvatimo kao svog sopstvenog, a zatim moramo da Ga podelimo sa drugima čim osetimo da smo Ga dobili na Njegov sopstveni Način. Prvo morate da dobijete mango, i dok ga dobijate, morate da zadovoljite Vlasnika na Njegov sopstveni Način; zatim morate da podelite mango i da opet zadovoljite Vlasnika na Njegov sopstveni Način. Čineći ovo, automatski ćete dobiti sposobnost da postignete i osetite ono što On želi da vam da, i dobićete stvari koje želite od Njega bezrezervno i u beskonačnoj meri.

Pitanje: Kako da se rešim ljudske vezanosti i da postanem posvećenija Svevišnjem u meni?

Šri Činmoj: Kad razmišljaš o ljudskoj vezanosti, oseti da neprestano i namerno piješ otrov. Onda jednostavno reci sebi: „Ako umrem, da li će se ljudi za koje sam vezana osećati jadno? Da li će oni otići u grob sa mnom? Da li su imali istu ljubav prema meni kao ja prema njima?“ Odmah će ti odgovor doći: „Ne! Ne! Možda mi neće doći ni na sahranu. Pa zašto im onda pridavati značaj?“

Postoji neko ko će te verno slediti kroz večnost kao pas, a to je Svevišnji. Obrati pažnju samo na Svevišnjeg. On će ići kud god ti ideš, bio to Raj ili pakao. U ovom trenutku ti kaže: „Tačno sam pred tobom, samo Me sledi. Ne brini. Biću s tobom kud god da ideš“. Sledećeg trenutka će samo reći: „Idi napred, odmah sam iza tebe. Slediću onoga ko je spreman da sledi Mene“. Svevišnji će te uvek slediti, bez obzira kuda ideš, ali nijedno ljudsko biće neće to uraditi. Nijedno ljudsko biće te neće slediti do kraja života, a da ne govorimo o tome da te prati kroz čitavu Večnost. A Svevišnji će ti rado i veselo dozvoliti da Ga pratiš. Pa kakva je, onda, korist od toga što slediš ljudska bića i što ona slede tebe? Ako budeš imala takav osećaj prema Svevišnjem, ako budeš posvećena samo Njemu, onda će sva tvoja ljudska vezanost nestati. A kad ljudsko vezivanje nestane, rađa se posvećenost Svevišnjem, raste, razvija se i dostiže savršenstvo. Svevišnjem si ti potrebna, On je potreban tebi. On je potreban tebi radi tvog najvišeg ostvarenja, Ti si potrebna Njemu radi Njegovog savršenog ispoljavanja. Kad ovo shvatiš, lako se možeš rešiti ljudske vezanosti i postati odanija Svevišnjem.

Pitanje: Kako da se rešim osećaja unutrašnje praznine?

Šri Činmoj: Unutrašnja praznina je vrlo dobra stvar. Kad se iznutra osećaš prazno, tada je trenutak da te Bog ispuni Njegovom Svetlošću i Blaženstvom. Koristiš pogrešan termin. Ono na šta ti misliš da je jalovost, jalovost u tvom umu, vitalu ili fizičkom životu. Postoji velika razlika između unutrašnje praznine i jalovosti. Ako se osjećaš jalovo u fizičkom, vitalnom ili umu, to jeste stvarni problem. Moraš da pokušaš da se rešiš te jalovosti. Moraš da plačeš kao dete i da kopaš i kopaš i kopaš duboko u sebi tražeći Božiju Samilost. Možeš se rešiti jalovosti samo pomoću unutrašnjeg plača. Potreban ti je uzvišeniji život, bolji život, nešto što će te stvarno zadovoljiti. Ta potreba nije želja, to je stremljenje da postaneš nešto bolje, da postaneš božanska i da udovoljiš Bogu na Božiji sopstveni Način. Ako budeš plakala i plakala dok kopaš i kopaš, na kraju ćeš sigurno osetiti Božiju Samilost koja dolazi odozgo.

Međutim, ako osećaš prazninu u srčanom centru, to nije jalovost. Sama činjenica da si se ispraznila je božansko dostignuće. Uz najveće poteškoće, ili uz Božiju Milost, ispraznila si sebe, a to je veoma poželjno. Ako si stvarno prazna, to znači da nešto mora da dođe da te ispuni. Kad si iznutra prazna, Svevišnji će te ispuniti Mirom, Svetlošću, Blaženstvom i drugim božanskim osobinama.

Što je intenzivniji tvoj unutrašnji vapaj za Svetlošću, Mirom i Blaženstvom, tvoja posuda postaje veća. Mir, Svetlost i Blaženstvo su se savršeno smestili u tebi jer je posuda tvog srca velika. Ali kad vapiš, posuda postaje još veća i osećaš da osobine koje imaš nisu dovoljne. U tom trenutku se tvoja prijemčivost povećava, tako da ćeš na kraju sigurno osetiti da Bog odozgo unosi još Mira, Svetlosti i Blaženstva u tvoj sistem.

Pitanje: Kako se može najefikasnije duhovno uticati na decu?

Šri Činmoj: Roditelji mogu najefekikasnije da pruže svojoj deci duhovnu pomoć time što sami vode božanski život, da kažemo, delovanjem, a ne propovedanjem. Šta god da kažeš detetu da treba da uradi, prvo to moraš da uradiš ti sama, svakog dana. Roditelji često traže od dece da rade nešto što oni sami ne rade. Ili, nešto urade pa traže od dece da to ne rade. Kažu: „Ja to mogu, ali ti ne možeš“. Možda ćeš reći svojoj deci: „Ustanite u sedam i molite se i meditirajte“, a sledećeg jutra ćeš se ti uspavati. Ili, možda ćeš reći svojoj deci da ne lažu, ali ti govoriš same laži. Sve što radiš opravdaćeš govoreći: „Oh, ja sam prošla tvoj uzrast, ove stvari na mene više nemaju uticaja“.

Ako tražiš od dece da ustanu i meditiraju, i ako sama to uradiš, ona automatski dobijaju dodatnu snagu. Ali ako ti to ne radiš, pola njihove snage se već izgubi. Njihova pažnja odmah promeni smer. Oni pomisle: „Ako je to stvarno dobro, kako to da moja majka to ne radi?“ ili: „Ako je ovo stvarno loše, kako to da ona to radi?“

Pošto su tvoja deca vrlo mala, moraš da osećaš da si odgovorna za njih. Ako misliš da je mleko dobro za tvoju decu, onda ćeš im dati mleko, pošto si odgovorna za njih. Nećeš čekati da napune jedanaest ili trinaest godina, pa da sama otkriju da je mleko dobro. Pošto ti je Svevišnji dao saznanje da je mleko hranljivo, moraš to svoje saznanje da podeliš sa svojom decom. Kada im se um razvije, onda neka sami naprave izbor. Isto je i sa duhovnim životom. Ono što vi nazivate najboljim, neka i vaša deca nazivaju najboljim. Kasnije, kada im se um razvije, ako njihov um želi da ih odvede, neka se bore sa umom i odluče da li ste bili u pravu ili ne.

Uvek se trudite da budete primer svojoj deci. Ako zamolite decu da nešto nacrtaju, a vi sami počnete da kuvate, napravićete grešku. Ne bi trebalo da kuvate u to vreme; morate da idete i da crtate sa decom. Čak i kad se deca igraju, bolje je da uvek budeš jedno s njima. Ako se deca igraju loptom, iako ti misliš da imaš da radiš važne stvari, najvažnija stvar za tebe je da budeš u društvu svoje dece. Ne može biti ništa važnije u tvom životu. Ako stvarno želiš da vidiš njihov napredak, ako želiš da uđu u duhovni život, učini ih srećnim, ali ne popuštanjem, dajući im stalno igračke, čineći im usluge. Kad si sa njima, pruži im osećaj da si dobra i božanska. Reci im: „Bog vas voli najviše. Vi ste Njegova odabrana deca. Čitav svet čeka na vas“.

To je ono što ja smatram da ih čini srećnim. Da bi im dala stvarnu sreću, učini da osećaju da ih Bog želi. To nije neiskreno pretvaranje. Kad roditelji obožavaju i uzdižu svoje dete, čak i ako osobine koje obožavaju nisu na površini, te osobine se pojave. U Indiji, kad se dete rodi slepo, roditelji mu daju ime Lotosovo Oko. Oni upoređuju dete sa kosmičkim božanstvom. Ljudi bi mogli reći da je to glupo, ali ti roditelji čine ispravnu stvar govoreći da njihova deca imaju posebnu milost od kosmičkih bogova. Oni prizivaju prisustvo kosmičkih bogova. Dakle, kad poštuješ, obožavaš i uzdižeš svoju decu u nebesa, molim te da osetiš da im pomažeš da razviju osobine za koje ti misliš da bi trebalo da izađu na površinu i da iznosiš na površinu njihovu uspavanu unutrašnju božanstvenost.

Takođe, pričaj im o Bogu, ali ne govori im o Njemu kao o starcu. Uvek učinite da osete da je On neko njihovog uzrasta. Ako deca imaju tri godine, onda i Bog ima tri godine. Reci im da je On njihov dobar Prijatelj, njihov večni Prijatelj. Recite im da budu spremna za Njega. On dolazi kod njih kao njihov najbliskiji Prijatelj, tako da moraju lepo da se ponašaju.

Pitanje: Kako mogu da radim ono što želim da radim?

Šri Činmoj: Ako želiš da znaš kako da možeš da uradiš šta god poželiš na fizičkom nivou, onda strašno grešiš. Većinu vremena, ako ne i uvek, ono što želiš da uradiš na fizičkom nivou je čin neznanja. Na fizičkom nivou uglavnom želiš da lomiš, lomiš, lomiš. A čak i kad poželiš da uradiš nešto božansko, želiš to da uradiš na svoj sopstveni način. Čim upotrebiš reč „Ja“, ego izlazi na površinu. Tvoje pitanje bi trebalo da glasi: kako možeš uvek da uradiš ono što Svevišnji želi od tebe? Ako postaviš ovakvo pitanje, ego smesta nestane, kao poslušno dete.

Kako možeš da zadovoljiš Svevišnjeg na način na koji On želi da Ga zadovoljiš? Odmah moraš da osetiš da pokušavaš da zadovoljiš Njega na Njegov sopstveni Način zato što On ima više svetlosti od tebe. Bez Svevišnjeg ne možeš da postojiš. Zaboravi na Svevišnjeg, ali bez onog što je najbolje u tebi ne možeš stvarno da postojiš. Najbolje u tebi je sada duša. Ako duša napusti telo, umireš. Zaboravi i na dušu, ako ti srce stane, umireš. Ali, ti znaš da postoji nešto beskonačno bolje i od duše i srca, a to je Svevišnji. Kad te duša napusti, kad srce stane, umireš, ali postoji nešto beskonačno važnije od života, a to je Svevišnji. Ako budeš imala takav osećaj, automatski ćeš pokušati da zadovoljiš Njega na Njegov sopstveni Način. Ako ti ponestaje daha, prirodno je da pokušaš da zadovoljiš Onoga ko je vlasnik daha i koji jeste dah.

Pitanje: Kako možemo trajno da pobedimo očekivanja i zahtevanje?

Šri Činmoj: Da prvo raspravimo zahtevanje. Zahtev je uvek nebožanski, bilo na fizičkom nivou, vitalnom nivou ili bilo kom nivou. Na psihičkom nivou ili u duši nema zahtevanja.

Postoje dve vrste očekivanja. Jedna vrsta je ljudska: radim nešto za tebe i očekujem da zauzvrat uradiš nešto za mene. Moja dela i moja očekivanja su recipročne sile. Ali, postoji i druga vrsta očekivanja, spontano očekivanje deteta. Dete ne radi ništa za svoje roditelje, ali ipak očekuje nešto od njih. Ako je dete gladno, samo plače. Ako sam ja gladan, uzeću nešto da pojedem iz kuhinje. Ali malo dete to ne može da uradi, tako da samo plače, i gde god da se nalazi, njegova majka mu dolazi sa hranom. U toj vrsti očekivanja, osećamo da postoji neko ko može da ispuni naše potrebe.

U duhovnom životu, vidimo da su očekivanja ove druge vrste. Ja osećam da postoji neko sa beskonačnom Ljubavlju, Samilošću i Brižnošću ko će uraditi sve za mene, čak i kad ništa ne radim za Njega. Ipak, ovo očekivanje mora da bude mudro. Istina, On će mi dati sve, i više nego što mogu da zamislim, ali na Njegov sopstveni Način, u Njegovom odabranom Času. Ja sam dete Svevišnjeg Cara. Baš zato što sam duhovan, moram da se predam Njegovoj Volji i da čekam na Njega da mi da ono što On želi da mi da na Njegov sopstveni Način.

Kad imamo takvu vrstu svesnosti, pobedićemo očekivanje. Kad očekujemo na fizičkom nivou, onda se ponašamo kao prosjaci. Prosjak kuca na vrata i oseća da je samo zato što je pokucao njegova uloga završena. Onda očekuje novac ili hranu od ljudi i ukućana. Ali, kad očekujemo na duhovnom planu, ne ponašamo se kao prosjaci, nego samo smatramo Svevišnjeg sasvim svojim.

Naše ljudske sposobnosti su vrlo ograničene u poređenju sa sposobnostima Svevišnjeg. Kad mislimo na dušu i kad mislimo na telo, vidimo da između njih postoji duboka provalija. Vital ima više sposobnosti od tela, ali njegove sposobnosti su ograničene. Um ima više sposobnosti od vitala, ali i um je takođe ograničen. Srce ima više sposobnosti od uma, ali je u poređenju sa dušom takođe vrlo ograničeno. Ali, ako osećamo da postoji neko ko se zove Svevišnji, najviši transcendentalni Apsolut, znamo da će On, prirodno, imati sposobnosti veće od sposobnosti naše duše, jer sposobnost naše duše takođe ima svoja ograničenja, dok su Njegove sposobnosti neograničene. Ako nešto očekujemo, odmah moramo da znamo da su fizičko telo, vital, um, srce ili duša ti koji očekuju. Pošto su svi delovi našeg bića ograničeni, kad se njihova očekivanja ispune, naravno da će i rezultat biti ograničen.

Mi vapimo i vapimo za srećom u obliku očekivanja. Kako god bilo, bez obzira koliko tragamo, rezultat će biti ograničen. Ali, takođe moramo znati da postoji neko sa beskonačnim sposobnostima ko žudi i brine se da podeli sa nama Svoje sposobnosti, pa hajde da Mu pružimo šansu. Hajde da dopustimo da se Njegova očekivanja ispune u nama. Neka Njegovo očekivanje raste u nama i kroz nas. Neka naše ljudsko očekivanje bude pobeđeno božanskim očekivanjem Svevišnjeg, Večnog Pilota. Hajde da predamo naše ljudsko očekivanje očekivanju Svevišnjeg. Kad se predamo neograničenoj Svetlosti, postajemo stvarno neograničeni. Ako prihvatimo ovakav stav, onda delujemo kao božanska deca, deca Svetlosti, deca Mudrosti. U tom trenutku, Njegovo očekivanje, koje je neograničeno, pobeđuje naše očekivanje. Samo na taj način, pomoću predanosti, možemo pobediti svoje ljudsko očekivanje.

Pitanje: Kako mogu da postanem obuzet gorućom težnjom?

Šri Činmoj: Samo na trenutak razmislite o svojoj prošlosti, šta ste bili pre pet godina. Samo imajte viziju i vidite sve nebožanske stvari koje ste učinili zbog svog neznanja. Ono što vam je promenilo život u poslednjih pet godina je vaša težnja. Odustali ste od mnogih nebožanskih stvari samo zato što ste imali malo težnje. Da niste imali nikakvu težnju, ne biste se odrekli života u neznanju.

Kako možete povećati ovu težnju? Pokušali ste sopstvenim ličnim naporom, ali ona se i dalje ne povećava. Možete je povećati samo stalnim osećajem da nije vaša, da pripada nekom drugom. Ona je u vama, istina je, ali neko drugi vam je dao, a ta osoba je bio Svevišnji. Ono za čim plačete, ono što želite, Svevišnji ima u bezgraničnoj meri. Dakle, ako želite da vam On to da, prirodno je da pokušate da udovoljite Njemu.

Postoji dosta načina na koje možete udovoljiti Svevišnjem, ali postoji jedan način koji je najznačajniji i koji će vam dati rezultat brže od bilo kog drugog načina. Kad otac da svom detetu novčić od 5 centi, ako mu dete odmah uputi osmeh zahvalnosti, otac mu odmah daje deset centi, ili čak dolar. U vašem slučaju, ako želite da budete obuzeti vatrenom težnjom, pokušajte da osetite da zaista imate težnju, težnju od jednog dolara, recimo, koju vam je dao vaš Večni Otac, Svevišnji. Samo zato što imate ovu težnju, pokazujete Mu svoju najveću zahvalnost. U tom trenutku On vam daje deset, dvadeset, pedeset dolara. Niste stalno obuzeti vatrenom težnjom, ali samo zato što imate težnju, pokazujete zahvalnost Svevišnjem. Postoje milioni i milijarde ljudi na Zemlji koji nemaju težnju koju vi imate. Oni se valjaju u zadovoljstvima neznanja. Ako vam je Svevišnji dao težnju vrednu jednog dolara, može vam dati i milion dolara. Dakle, ako pokažete zahvalnost za ono što već imate, onda će se vaša težnja povećati i postati stalna.

Pitanje: Možeš li da nam kažeš šta je tačno psihičko biće? Takođe, ako je za tragaoca korisno da uspostavi neku vrstu odnosa sa svojim psihičkim bićem, kako to da uradi?

Šri Činmoj: Baš kao što je duša predstavnik Boga za nas, psihičko biće je, do neke mere, predstavnik duše. Sve na Zemlji, bilo živo ili neživo, ima dušu. Ti, kao ljudsko biće, imaš dušu, ovaj stakleni pehar ima dušu, životinje imaju dušu, cveće ima dušu. Ali, psihičko biće postoji samo u onim ljudskim bićima koja su počela svesno da teže.

Životinje nemaju psihička bića. Čak ni svi ljudi nemaju psihička bića, jer postoje mnoga ljudska bića na Zemlji koja ne teže. Dok hodaš ulicom, možeš lako da vidiš da su neki ljudi imali tek nekoliko ljudskih inkarnacija. Neki su tek došli iz životinjskog carstva i sad su u prvoj inkarnaciji. Oni su napola životinje. Zato ovi ljudi još nemaju psihičko biće. Samo duhovni ljudi koji su iskreni i posvećeno teže imaju psihička bića. Duša nije rođena na Zemlji, ona se rađa u području duša. Ali, iako postoji svet koji bi se mogao nazvati psihičkim svetom, psihička bića se rađaju samo na Zemlji, kad tragalac počne da teži. Psihičko biće raste kao seme. Izrasta u malu biljčicu koja se razvije u veliko banjan drvo.

Psihičko biće je najlepše. Kad neko razvije psihičko biće, rođena čistota i rođena božanstvenost rastu u njegovom srcu. Kad se psihičko biće tek formira, može se osetiti vrlo sladak, delikatan osećaj u kičmi. Psihičko biće je kao najmlađi član porodice, kao beba. U fizičkom svetu, roditelji osjećaju da je njihova stalna, obavezna dužnost da udovolje svom malom detetu. Beba plače i roditelji daju bebi ono šta želi. Psihičko biće neprestano postavlja vatrene zahteve Večnom Ocu, Svevišnjem, ili svom najstarijem bratu, duši, da učini celo telo božanskim i savršenim.

Kad psihičkom biće napuni šest ili sedam godina u smislu ljudskih godina, onda ima malu odgovornost. Ali kad je nešto jako hitno, vrlo važno da se uradi, ili kad je potrebna moć, psihičko biće zaplače i duša iznutra preuzima odgovornost.

U duhovnom životu postoji mnogo načina da se zna da li predstoji uspeh ili opasnost čak i kad neko nema razvijenu okultnu viziju ili duhovnu moć. Ako je psihičko biće razvijeno, ono će smesta objaviti vest da će se nešto važno dogoditi, nešto opasno ili neka katastrofa. Psihičko biće će biti kao kurir. Takođe, ako će se dogoditi nešto ohrabrujuće i inspirišuće, psihičko biće će objaviti i tu vest. Psihičko biće zna i vidi sve, ali nema neophodnu moć da promeni ono što će se dogoditi, ono nas samo obaveštava. Samo uz pomoć duše ili uz vođstvo i blagoslov Svevišnjeg, psihičko biće može nešto da promeni. Međutim, ono ima moć da preobrazi ljudsku prirodu čistotom. Ali psihičko biće nema istu moć kao duša. A duša nema i ne može imati istu moć kao Bog.

Na našoj stazi uviđamo neophodnost svesnog osećaja Prisustva Boga. Psihičko biće nam pomaže da stalno osećamo Prisustvo Boga. Postoje mnogi božanski pokloni koje dobijamo od Boga kroz težnju psihičkog bića. Na primer, iz psihičkog bića dobijamo neprestanu radost, neprestani osećaj sigurnosti i neprestani osećaj sopstvenog napretka. Mi sada napredujemo, ali nismo sigurni u to. Ali ako se psihičko biće pojavi na površini i ostane na površini, onda je svima primetan naš napredak.

Ako pridaješ pažnju psihičkom biću, možeš bez greške da ga izneseš na površinu. Kad razviješ stvarnu predanost Svevišnjem, dajući ceo svoj život stazi ljubavi, posvećenosti i predanosti prema Božijoj Volji, psihičko biće se automatski pojavi. Da bi učinila svoju predanost lepom, duševnom i bezuslovnom, moraš da meditiraš svakog dana. Kad tvoja predanost bude potpuna, psihičko biće će odmah izlaći na površinu. Pre toga, ako osećaš ljubav prema Bogu, psihičko biće može da izađe na površinu. Ako si posvećena Bogu ili ako posvećeno služiš, psihičko biće se može pojaviti, ali ne postoji čvrsto pravilo.

Ako možemo da osetimo prisustvo psihičkog bića i ako se psihičko biće moli i priziva prisustvo Boga u spoljašnjem biću, onda veoma brzo napredujemo. Ali, ako ne želimo da usvojimo ovaj metod, najvažnija stvar koju možemo uraditi je da ponudimo svoju svesnu zahvalnost Svevišnjem. U trenutku kad ponudimo svoju zahvalnost Svevišnjem, naš napredak postaje veoma brz.

Psihičko biće je kao kurir ili lepo dete. Nama, u stvari, nije potreban kurir ili lepo dete. U principu, nije nam potreban mali brat u porodici da govori ili plače Ocu u naše ime. Potreban nam je samo Bog. Pa ako ne želite da imate nikakave veze sa psihičkim bićem, ili ako osećate da je psihičko biće nepotrebno, onda se možete snaći i bez njega.

Neki od vas ponekad vide svoje psihičko biće, ali ako vam Učitelj ne kaže, onda možda nećete znati šta je to. Možda ćete osetiti da ste sanjali da vidite najlepše dete. Ili možete osetiti da ste imali viziju. U tvom slučaju, takođe, jednom si ga videla, ali nisi znala da je to tvoje psihičko biće. Tragalac može videti psihičko biće u retkim prilikama. Samo neko ko je realizovan ili najnapredniji može videti psihičko biće u bilo kom trenutku.

Takođe se može videti i psihičko biće drugih ljudi. Kao dete, video sam psihičko biće svoje sestre Ahane pre nego što sam video svoje sopstveno. Tad to nisam prepoznao kao njeno psihičko biće. Međutim, godinu dana kasnije, kad su mi se u četrnaestoj godini počele vraćati sve moje duhovne i okultne vizije iz prethodnih inkarnacija, znao sam da je to što sam video bilo njeno psihičko biće.

Psihičko biće ne može da izađe na površinu i snažno se razvije dok nam um još uvek luta u svetovnim informacijama, svetovnim mislima i svetovnim idejama. Psihičko biće izlazi na površinu samo kad imamo sladak, čist, nevin osećaj jedinstva sa ostatkom sveta, čak i sa onima koje smatramo svojim neprijateljima. Psihičko biće nema neprijatelje.

Psihičkom biću je izuzetno teško da se bori sa razvijenim umom. Pod razvijenim umom smatram komplikovani um, suv i intelektualan um koji nema slatkoću, već je kao mrtva pustinja. Psihičko biće je dete. Dete pokušava da se igra u Božijoj večnoj bašti, Večno Dete. Tako da um, koji neki ljudi smatraju najboljim ili najrazvijenijim delom našeg postojanja, nije i ne može biti pravi prijatelj psihičkog bića. Srce i psihičko biće su uvek zajedno. Srce, psihičko biće i duša su zauvek zajedno.

Muškarac će videti svoje psihičko biće kao prelepog dečaka, a žena će videti svoje kao prelepu devojku. Muškarac ima muško psihičko biće, a žena žensko. Duša, međutim, nije ni muška ni ženska, ali kad se inkarnira, poprima muško ili žensko telo. Ako poprimi muški oblik u prvoj ljudskoj inkarnaciji, onda nastavlja da poprima taj oblik u svim budućim inkarnacijama, a isto je i ako poprimi ženski oblik. Samo tri puta od stvaranja duša se promenila iz muškog u ženski kada je počela da se inkarnira u ljudskom telu. Postoje neki duhovni Učitelji koji ljudima govore da su u svojim prošlim inkarnacijama bili muškarci, dok su u ovoj inkarnaciji žene, ali to nije istina. Moram da kažem, u unutrašnjem svetu znam da se duša na ovaj način promenila samo tri puta.

Zatim, psihičko biće ne stari kao ljudsko biće. Posle četrdeset ili pedeset godina, ljudsko telo propada i gubimo snagu, kapacitet i energiju. Kako neko duhovno sazreva, psihičko biće dostiže psihičku starost između osamnaest i dvadeset dve godine. Nakon toga, dobija snagu i kapacitet, ali ne stari. Ne samo da zadržava svoju lepotu, snagu, moć, svetlost i božanstvenost tog doba, već zapravo nastavlja da ih povećava. Možda ima dvesta godina u smislu ljudskih godina, ali oblik koji ćete videti uvek će biti oblik mladića. Sada imam četrdeset dve godine, ali moje psihičko biće izgleda kao mladić od dvadeset godina. Moje psihičko biće je sada kao najmoćniji vojnik ili ratnik.

Kad tragalac umre, fizičko telo se razloži na pet osnovnih elemenata. Vital ulazi u vitalni svet, a psihičko biće ide na odmor u psihički svet. Duša će se setiti, ipak, koje psihičko biće je imala. Onda će duša, pre nego što se vrati u svet u sledeću inkarnaciju, otići psihičkom biću i reći: „Sad idem dole. I ti ideš“. Duša prvo ide kod Svevišnjeg po Njegove blagoslove i tada daje obećanje o tome koliko će posla obaviti za Svevišnjeg u sledećoj inkarnaciji. Duša se zatim spušta. Na putu prema dole traži od psihičkog bića da joj se pridruži. Psihičko biće je tada vrlo srećno što se vraća. Nakon psihičkog bića, duša uzmima srce iz njegovog sveta. Onda, ako je um razvijen, duša ide na mentalnu ravan po suptilnu inteligenciju. Onda ide na vitalni nivo po dinamički vital i na kraju u fizičko telo.

Pitanje: Da li je ispravno da duhovni Učitelji preuzmu patnju svojih učenika? Ako učenici urade nešto loše i ne trpe posledice, kako će naučiti lekciju?

Šri Činmoj: Često je tačno da ako neko nema iskustvo iz prve ruke, onda neće razumeti ili učiti kako treba. Čovek neće razumeti ozbiljnost svojih postupaka ako ne trpi posledice. Ako vidim da je neko stavio prst u vatru i opekao se, znam da ta osoba oseća bol, ali ja neću patiti u istoj meri kao on. Ali ako mi je Bog dao srce, osetiću patnju kroz koju on prolazi. Nije da ovi ljudi prvi put prave greške, i nije da nikada nisu videli druge kako prave te greške. Videli su druge kako prave te greške i videli su koliko su drugi patili. Ali iz iskušenja, ili zato što su dozvolili nekim nebožanskim silama da uđu u njih, oni prave iste greške i zaslužuju kaznu.

Ali duhovni Učitelj ima srce prave majke. Ako majka zna da je njeno dete učinilo nešto pogrešno i da će biti kažnjeno, majka kaže: „O Bože, dozvoli mi da patim u ime svog deteta. Neka bude zaštićen.“ To je majčino srce. I ako je dete božansko, ako je puno ljubavi, ako je iskreno, kada vidi svoju majku kako pati, ono kaže: „Zaslužila sam ovu patnju, ali moja majka pati u moje ime. Ona ima svu ljubav prema meni. Ne dozvoli da joj nanesem još više patnje. Ne dozvoli da ovo ponovim.“ Kad sin vidi i oseti da majka pati zbog njegovih nedela, ako ima istinsku ljubav prema svojoj majci, ne želi da ih ponovi. Njegova majka je pokazala svoju pravu ljubav prihvatajući njegovu patnju kao svoju. I sin takođe može pokazati svoju pravu ljubav tako što će od tada činiti pravu stvar. U slučaju duhovne dece i Učitelja, ista istina se primenjuje. Duhovna deca ne žele da njihov duhovni Učitelj pati iznova i iznova u njihovo ime.

Možda ćete reći da ako neko sam ne pati, neće ni učiti. To je tačno u većini slučajeva. Ali ako je osoba iskrena, ako teži, ako ima ljubav prema svom Guruu, osećaće neku vrstu unutrašnje obaveze da više ne radi istu stvar. A što je još važnije, ako istinski voli svog Gurua, teško će patiti kada ga njegova iskrenost natera da oseti da zbog njega njegov Guru pati. Guru preuzima fizičku patnju svojih dragih učenika, i kada to učini, ona je mnogo blaža i kraća nego što bi bila kod samih učenika, jer Guru ima sposobnost da ovu patnju ubaci u Univerzalnu svest. Ali kada učenik vidi patnju svog voljenog Učitelja, njegovo božansko srce jedinstva se jednostavno slomi. Na ovaj način on pati i uči svoju lekciju, iako direktni karmički rezultati njegovih postupaka idu Učitelju, a ne njemu.

Postoje dva načina za napredak. Jedan način je da požnjete plodove onoga što posejete. Drugi način je da vas ponese Guruova milost. Učitelj vidi da neki od njegovih učenika imaju dobro srce, da su iskreno prihvatili duhovni život i da su odlučni da dostignu Cilj. On vidi da to nisu obični ljudi. Oni se mole i meditiraju, ali dok slede duhovni život ponekad uđu u svet iskušenja i bivaju zarobljeni njime. Tada će prirodno patiti. Ali istovremeno, samilost Učitelja kaže: „Pošto služite Boga ili pokušavate da ugodite Bogu na razne načine kroz svoju svakodnevnu molitvu i meditaciju, dozvolite mi da vam pomognem da ne morate da patite.“ To je čista božanska samilost. Učitelj se nada da će, kada vide njegovu patnju, na kraju shvatiti da će upravo oni patiti.

Ali pre nego što preuzme nečiju lošu karmu ili pre nego što izleči osobu, pravi duhovni Učitelj će uvek pitati Boga da li je to Njegova Volja. Moram da pitam Boga da li treba da pomognem nekome čak i da izleči glavobolju. Možete reći osobi da uzme aspirin i njena glavobolja će nestati, ali moram da razgovaram sa Bogom o tome. Sad, Bog može da kaže da ili ne. Ako kaže da, to znači da želi da dozvoli da osećaj zahvalnosti raste unutar tog određenog učenika. On želi da taj učenik oseti da postoji neko ko ga voli i da je preuzeo njegovu patnju na sebe. Ako Bog kaže ne, to znači da želi da ta osoba prođe kroz normalan proces patnje i sama nauči lekciju.

Bog deluje na dva načina, ili kroz Samilost ili kroz Pravednost. U ovom trenutku On može da pokaže svu Svoju Samilost, a u sledećem može pokazati svu Svoju Pravednost. Ako želi da pokaže Svoju Samilost, što često čini, onda će reći Učitelju, koji je Njegov instrument, da preuzme svu patnju učenika. Ako želi da pokaže Svoju Pravednost, onda će reći Učitelju da dozvoli toj osobi da se suoči sa posledicama svog pogrešnog dela.