Pitanje: Čini mi se da je lako imati dečiji osećaj kad čovek ima duhovna Učitelja i živi u duhovno zajednici u kojoj su sve potrebe obezbeđene. Ali šta sa onima koji žive u svetu, individualno?

Šri Činmoj: Zašto ljudi ulaze u duhovnu zajednicu? Zato što je lakše. I zašto se ljudi druže sa drugim duhovnim ljudima? Zato je lakše. Uvek postoje mogućnosti i načini u kojima je manje teškoća, manje problema. Ono što govoriš je apsolutno tačno. Šri Ramakrišna je govorio da smo svi deca. Pre ostvarenja Boga igramo se za neznanjem. Nakon ostvarenja Boga igramo se sa Mudrošću. Ako smo mudri, ići ćemo tamo gde se stvari koje želimo lakše postižu. Baz obzira koliko bogatstva steknemo, koliko nas cene, koliko nas obožavaju u spoljašnjem životu, to nam ne donosi mnogo zadovoljstva. Ali ako dobijemo makar i mrvicu Ljubavi, Mira, Svetlosti, Blaženstva, Brižnosti iz unutrašnjeg života, onda smo dobili sve. Mrvica unutrašnje Istine je beskonačno moćnija, uverljivija i više nas ispunjava nego beskrajno bogatstvo spoljašnjeg života. Ako tragalac ovo shvati, prirodno je da će naći duhovnog Učitelja i družiti se sa duhovnim ljudima. U duhovnoj zajednici je mnogo lakše biti kao dete. Tu ćeš imati Učitelja čiju brižnost možeš da osećaš neprestano. Tada sve postaje lakše, beskrajno lakše.

Ali, čak i osoba koja živi u svetu može imati dečiji stav prema Bogu. Biti kao dete ne znači biti detinjast. Možemo biti jednostavni, iskreni i spontani u našim odnosima sa komplikovanim svetom a da se ne osećamo glupo ili blesavo. Možemo da imamo nepokolebljivu veru u Božiju zaštitu i vođstvo i kad živimo i radimo u običnom svetu. Da to postignemo, treba da osećamo, kakvim god poslom da se bavimo, da je Bog taj koji nam je dao posao iz Njegove beskonačne Samilosti, On je taj koji nam daje potrebnu sposobnost da obavljamo posao na zadovoljavajući način i da zadržimo posao i On je taj koji će nam omogućiti da nađemo drugi posao kad izgubimo ovaj koji imamo trenutno. Ta vrsta dečije vere nije glupost. Daleko od toga. To je spontano poverenje deteta prema ocu ili majci. Ta vrsta osećanja nikad ne predstavlja prepreku u našem životu u spoljašnjem svetu.

Ako neko ne zauzme detinjast stav, njegova brzina će biti usporena. To je dete koje se stalno može oblikovati. Dete je poput grumena božanske gline. Lako se može oblikovati u nešto božanski lepo. Ali ako neko sledi duhovni život i istovremeno pokušava da održi svoju nezavisnost, neće mnogo napredovati. Postoji samo Jedan koji je istinski nezavisan, a to je Bog. Što više možemo biti zavisni od Tog Jednog, brži će biti naš napredak. Ne postoji ljudska individualnost; postoji samo božanska individualnost. Ono što nazivamo ljudskom individualnošću ne traje. Koliko god se trudili da je održimo, na kraju moramo da je se odreknemo ako iskreno želimo da postanemo bliski Bogu, jedno sa Bogom. Ako pokušamo da proširimo svoju ljudsku ličnost, ona će vrlo brzo pući poput balona. Ali božanska Individualnost, koja je najviša, vrhovna Individualnost, već je beskonačno ogromna. Ona može da obuhvati sve naše ljudske individualnosti. Kada se predamo svojoj ljudskoj individualnosti, to ne znači da postajemo robovi. Mi samo dozvoljavamo sebi da budemo oblikovani onako kako nas Najuzvišeniji želi. Individualnost duhovnog Učitelja ne ulazi u učenika. Učitelj je odavno predao svoju individualnost Najuzvišenijem Svevišnjem. Sada je to Volja Svevišnjeg koju on izvršava kada vodi i oblikuje svoje učenike.