12. Pitanje: Kako možemo da se setimo da oprostimo svetu njegove mane i da oprostimo sebi sopstvene mane?¹¹

Šri Činmoj: U retkim prilikama vidimo nesavršenosti u sebi, ali uvek vidimo nesavršenosti u drugima. Kada otkrijemo da smo nesavršeni ili da smo uradili nešto pogrešno, šta radimo? Odmah sebi oprostimo, ili ignorišemo činjenicu da smo uradili nešto pogrešno, ili odlučimo da okrenemo novi list i nikada više da ne ponovimo. Sve to radimo da bismo bili zadovoljni.

Ako drugi uradi nešto pogrešno, ako im ne oprostimo, ako gajimo nebožanske misli protiv njih ili želimo da ih kaznimo, nikada nećemo pronaći istinsko zadovoljstvo. Da bismo zadovoljili sebe, svoju stvarnost, moramo oprostiti i drugima. Oproštaj je prosvetljenje. Moramo osetiti da opraštajući drugima prosvetljujemo sebe, svoje sopstveno uvećano, prošireno Sopstvo.

Ako ne oprostimo, šta se dešava? Stavljamo težak teret na svoja ramena. Ako sam uradio nešto pogrešno i ne pokušam da oprostim sebi ili da se prosvetlim, gajiću ideju da sam napravio grešku. I svaki put kad pomislim na svoj pogrešan postupak, samo ću povećati svoj teret krivice. Slično, ako su mi drugi učinili nepravdu, što više o tome razmišljam, to je teži moj teret besa i ogorčenosti. Sada moram da trčim ka svom cilju. Ako stavim nešto teško na svoja ramena, kako ću trčati? Videću da svi drugi trče veoma brzo, dok ja jedva hodam.

Uvek je preporučljivo oprostiti drugima i oprostiti sebi. Ponovo, moramo znati ko kome oprašta. Ja kao pojedinac nemam pravo da oprostim drugima, pa čak ni sebi. Božansko u meni je ono što me inspiriše da uzdignem svoju svest ka Svetlosti, ka višoj Svetlosti, ka najvišoj Svetlosti. Čin oproštaja znači kretanje ka višoj stvarnosti. A kada dostignemo najvišu Stvarnost, postajemo jedno sa sveprisutnom Stvarnošću.

Svi smo sastavni delovi živog organizma. Ako imamo samo dve ruke, nepotpuni smo; potrebne su mi i dve noge. Potrebno nam je sve da bi bili potpuni, savršeni i celi. Zato moram da prihvatim druge kao svoje sopstvene. Prvo ih prihvatim, a zatim ih preobražavam. A koga preobražavam ako ne svoju sopstvenu stvarnost koja se širi, uvećava?