Unutrašnji život⁷

Sa dubokom radošću i zadovoljstvom mogu da vam kažem da danas završavam moja predavanja Bršljanove lige. Ovo je moje poslednje predavanje, ali ne i najnevažnije, daleko od toga. Vaš koledž je istinski ponos Sjedinjenih Država. Veoma sam srećan i veoma ponosan što sam ove večeri sa vama.

Aum Aum Aum

Pre nego što se upustim u svoje predavanje, hteo bih da u tišini prizovem dušu slavnog pesnika, Roberta Frosta, koji je nekad studirao na ovom veličanstveno koledžu.

Šume su divne, tamne i duboke,
Ali ja imam da obećanja da održim
I milje da pređem pre nego što zaspim
I milje da pređem pre nego što zaspim.

Uistinu, ovi duševni stihovi dolaze direktno iz najvećih dubina pesnikovog bića. Pošto ću govoriti o unutrašnjem životu, to će reći, duhovnom životu, hteo bih da kažem nekoliko reči o tim besmrtnim stihovima.

Šume, iz duhovne perspektive, znače težnju. Duhovni smisao lepih, tamnih i dubokih šuma je intenzivna težnja. Sad, šta je težnja? Težnja je uspinjući plamen duboko u nama koji nas vodi Najvišem Apsolutu. Kad kažemo intenzivna težnja, treba da osetimo da je intenzitet težnje nešto što će nas brže odvesti do našeg suđenog cilja, a istovremeno će taj cilj dovesti bliže nama. Kada u našoj težnji caruje intenzitet, ostvarenje više ne ostaje nedostižno. Štaviše, ostvarenje će nam uskoro biti nadohvat ruke.

Pesnik dalje kaže: „Imam milje i milje da pređem pre nego što zaspim“. Ovde je težnja osvit putovanja, a ostvarenje je kraj putovanja. Kada se otisnemo na unutrašnji put, dolazimo do spoznaje da je suđeni Cilj daleko, veoma daleko. Pesnik nam bez greške duševno saopštava da je Cilj Onostranog izuzetno daleko. A kad jednom stigne do cilja, moći će da se odmori, da spava.

Iz obične ljudske perspektive, to je apsolutno korektno. Mi uživamo plod našeg ostvarenja tek kad stignemo do cilja. Ali, iz striktno duhovne perspektive, mi vidimo nešto drugo. Vidimo da je ostvarenje nešto što stalno prevazilazi sebe. Današnja težnja pretvara se u sutrašnje ostvarenje. A opet, sutrašnje ostvarenje je nešto što nam krči put ka jednom višem i dubljem Cilju. Nema kraja našem ostvarenju. Bog je večan. Naše putovanje je večno, a put kojim stupamo je takođe večan. Mi smo večni, božanski vojnici koji stupaju ka Onostranom koje stalno prevazilazi sopstvene granice.

Unutrašnji život je ujedinjenje Istine i Stvarnosti. Taj život otkriva šta je zaista Transcendentalna Volja. Taj život pokazuje spolja ono što Bog jeste iznutra.

Besmisao i nemogućnost su za spoljašni život. Oni nisu za unutrašnji život, nikad. Unutrašnji život nepogrešivo oseća da sve ima svoju unutrašnju vrednost i da ništa ne može ostati nedosegnuto, nedostignuto ni neispunjeno.

Kad živimo u grubom i netežećem telesnom, svaki sat je žalosni gubitak, opasna boljka ili fatalni neuspeh. U tom trenutku, pažnju nam zaokuplja Senekina poruka: „Čas koji nam je dao život počinje da nam ga oduzima“.

Ljudski dah, međutim, poseduje unutrašnji vapaj za Besmrtnošću. On zna i oseća da smrt nije i ne može biti konačni odgovor. Istinski pesnik u lordu Albertu Tenisonu inspiriše nas da zapevamo:

Suvišno je i reći, pravi tragalac u svom unutrašnjem životu ne čezne za smrću. Ali, on ne plače ni za Besmrtnošću. Ono što mu treba i za čime vapi je svesna, bezrezervna i bezuslovna predaja Volji Svevišnjeg. Da ispuni Vrhunsku Volju Svevišnjeg, jedini je vapaj njegovog srca.

Unutrašnji život, koji je osmeh duše, uvek je u nastajanju. Nema kraja njegovom ostvarenju. Njegova prošlost je Ponos Večnosti. Njegova sadašnjost je Ponos Beskonačnosti. Njegova budućnost je Ponos Besmrtnosti.

Postoje dva nivoa života: svesni nivo i nesvesni nivo. Pošto smo svi ovde tragaoci, hajde da se bavimo jedino svesnim nivoom života. Svesni nivo života treba da ostvari Najviše i da ispuni Apsolut na zemlji pomoću svog večno blistavog meditativnog nesebičnog služenja Božanstvenosti u čovečanstvu, i pomoću svoje kontemplativne bezuslovne predaje koja neprekidno teče, predaje Jedinom Svevišnjem Pilotu.

To ćemo sigurno primetiti u spoljašnjem životu. Za divno čudo, i unutrašnji živvot možemo da podelimo na dva perioda: u prvom težimo, u drugom inspirišemo.

Viljem Džejms je rekao nešto duboko značajno: „Najbolji način da se iskoristi život je da ga potrošimo na nešto što nadživljuje život“. A šta je to nešto što nadživljuje život? I dalje, šta je to nešto što nadživljuje život na najduže vreme? Videli smo da čovekova unutrašnja glad za najvišom Istinim nadživljuje život. Ali, postoji samo jedan stvar koja nadživljuje život na najduže vreme, a ta stvar je žrtvovanje. Žrtvovanje je daleko najbolje od svih besmrtnih blaga zemlje i neba. Vede nam kažu ko je podneo Vrhunsku Žrtvu: Brihaspati, učitelj bogova. „Smrt je on izabrao da pomogne bogovima. Da bi pomogao čovečanstvu, nije izabrao Besmrtnost.“

Kažu da je život ista neinspirativna stvar koja se stalno iznova ponavlja. Tragalac za Vrhunskom Svetlošću ima da nam ponudi jedno drugačije iskustvo. On duševno objavljuje: život je Bog, večno prevazilazeća Vizija. Život je Bog, večno ispunjujuće Ispoljavanje.

Vapaj za Bogom Beskrajnim je beskrajan vapaj. Zbog beskrajnosti ostvarenja Boga, spoljašnji život tvrdi da je ostvarenje Boga uzaludan trud. Ali, juče je unutrašnji život osetio da je ostvarenje Boga moguće. Danas on otkriva da je ostvarenje Boga neizbežno. Unutrašnji život pružio je ruku jučerašnjoj ograničenoj svetlosti. Zagrlio je današnju obilnu svetlost. Nauživaće se sutrašnje Beskrajne Svetlosti.